Етничко чишћење

Етничко чишћење је еуфемизам за истребљење мањинског становништва од стране већинског, путем затварања, прогона или убистава, у циљу постизања етничке хомогености на одређеној територији.[1]

Овај термин је ушао у светске медије током југословенских ратова раних 1990-их. Последње велико етничко чишћење десило се током агресије Хрватске на српско становништво у Републици Српској Крајини. Та акција је названа Олуја и током четири дана трајања протерано је преко 250 хиљада Срба са тих простора а више од 5 хиљада је убијено.

Marcharmenians
Етничко чишћење Јермена током геноцида над Јерменима 1915.

Историја

Принудна пресељења су била честа у давној прошлости. За то има примера још у Старом завету. Неке библијске приче описују јеврејско заузимање земље Кананске, у 13. веку п. н. е., где се помињу пресељења народа. У неким причама Бог, Јахве, наређује да се побије све становништво, мушкарци, жене и деца, што би се данас описало као геноцид. У причама о егзодусу Јевреја, помињу се дела египатског фараона која одговарају дефиницији етничког чишћења.

Велике древне империје, попут асирске, вавилонске и римске су практиковале депортацију и претварање покорених народа у робље.

У Европи, Јевреји су протеривани из Енглеске (1290), из Француске (1306), из Мађарске (13491360), из Провансе (1394. и 1490), из Аустрије (1421), из Шпаније после Реконквисте и то у потпуности, из Португала (1497), из Русије (1724) и из Немачке у више наврата. Шпанија је прогнала своје муслиманско становништво, Мориске, 1502. и 16091614, док је Француска прогањала своје протестанте, Хугеноте.

Роми су протерани из Енглеске, Француске и неких других земаља у 16. веку.

Монголи, Турци и Руси су вековима практиковали пресељења народа.

Током муслиманске инвазије на Индију, године 10001500, неколико милиона Индуса је побијено или насилно пресељено са простора данашњег Пакистана.

Настанак термина

Термин етничко чишћење је ушао у широку употребу у светским медијима почев од 1992. године, а у вези са насилним пресељењима која су пратила ратове на територији бивше СФРЈ. Овај термин потиче из српско-хрватског језика.

Почетком Другог светског рата, 1941. године, у записима хрватског усташког официра Виктора Гутића, као и у књизи „О нашој држави и њеним границама“ адвоката и идеолога четничког покрета Стевана Мољевића, помиње се чишћење територије од нежељених елемената — становништва. Током овог рата, усташки режим НДХ је у пракси спроводио велике акције протеривања и/или ликвидације нежељених етничких група (Срба, Јевреја, Рома), које су некад означаване као чишћење. Усташки министар Миле Будак је 11. јуна 1941. као „рјешење српског питања“ изнио програм НДХ: „трећину побити, трећину протерати, а трећину покрстити“. Усташки министар Милован Жанић је 3. јуна 1941. у Новој Градишци изјавио: „Ово има бити земља Хрвата и никога другога и нема те методе коју ми нећемо као усташе употребити, да начинимо ову земљу збиља хрватском, и да је очистимо од Срба, који би нас угрозили првом згодом. Ми то не тајимо, то је политика ове државе и то кад извршимо, извршит ћемо оно, што пише у усташким начелима“.[2]

Чишћење граница (рус. очистка границ) је израз који је коришћен 1930-их у СССР за уклањање и пресељење Пољака из пограничних области.

Нацистичка администрација у хитлеровској Немачкој користила је сличан термин за опис области лишених јеврејског становништва (нем. judenrein, „чисто од Јевреја“).

Знатно касније, око 1981. године, медији у Србији помињу да албанска већинска власт на Косову тежи стварању „етнички чисте албанске територије“.

Види још

  • Етничко чишћење на територији бивше Југославије

Референце

  1. ^ Ethnic Cleansing - Definition from the Merriam-Webster Online Dictionary, Приступљено 9. 4. 2013.
  2. ^ „НДХ-Независна Држава Хрватска, земља геноцида и злочина”. Јасеновац. Приступљено 24. 3. 2012.

Литература

Атиф Дудаковић

Атиф Дудаковић (Орахова, 2. децембар 1954) бивши је генерал и командант 5. корпуса Армије Републике БиХ.

Генералплан Ост

Генералплан Ост (нем. Generalplan Ost, „главни план Исток“) је био тајни нацистички план за колонизацију источне Европе. Овај план је подразумевао спровођење геноцида и етничког чишћења на територијама које је Немачка окупирала у источној Европи током Другог светског рата. План је сачињен између 1939. и 1942. и био је део нацистичког покрета Лебенсраум и спровођење политике Продора на исток (нем. Drang nach Osten), која је сама била део ширег плана за успостављање Новог поретка.

Геноцид над Грцима

Геноцид над Грцима је један од неколико прогона и етничких чишћења почињених против хришћанског становништва Османског царства у Првом светском рату. Извршитељ прогона је била нова турска администрација Мустафе Кемала Ататурка (1914—1923), а за циљ је имала етничко чишћење територије Понта од православног становништва, претежно грчког. Слично је у истом периоду учињно и у геноциду над Јерменима и Асирцима.

У периоду од 1916. до 1923. велики број грчких, јерменских и других хришћана у Малој Азији су прогоњени, мучени и убијани. Званични број погинулих понтских Грка је 353.238.Грчка и Кипар су званично одредиле 19. мај као дана сећања на геноцид над Грцима Понта. Овај геноцид званично признају и обележавају још и Јерменија и државе САД — Јужна Каролина, Њу Џерзи, Флорида, Масачусетс, Пенсилванија, Илиноис и Њујорк.

Аустралијска држава Викторија, Канада, Француска и Уједињено Краљевство су имали дебату о томе у својим скупштинама, али нису усвојиле званичну одлуку.

Турска данас не признаје геноцид над Грцима, као ни над Јерменима ни Асирцима.

Већина становништва која се сачувала од помора, побегла је у Грчку, Кипар и тадашњи СССР. Од око 1,5 милиона хришћана који су побегли у Грчку, више од 500.000 су се населили у Егејској Македонији.

Егејска Македонија

Егејска Македонија, позната и као Беломорска Македонија, Приморска Македонија, Јужна Македонија, Грчка Македонија или само Македонија (грч. Μακεδονία [Makedonía]), је покрајина у Грчкој, односно представља највећи део северне Грчке. Од петовековне турске окупације ослободила ју је грчка војска у Првом балканском рату.

Етничко чишћење Грузина у Абхазији

Етничко чишћење Грузина у Абхазији био је погром над хиљадама Грузина током рата у Абхазији од 1992. до 1993. године, који су извршили абхашки сепаратисти и њихови савезници. Поред Грузина, страдали су и етнички Јермени, Грци, Руси и умерени Абхази. Процењује се да је интерно расељено између 200 и 250 хиљада грузијских цивила. Организација за европску безбедност и сарадњу је конвенцијама из 1994, 1996, и 1997. са самита у Будимпешти, Лисабону и Истанбулу званично признала етничко чишћење и масакр над Грузинима и осудила извршиоце ратних злочина почињених током сукоба.

Закон о пресељењу Индијанаца

Закон о пресељењу Индијанаца (енгл. The Indian Removal Act) је био закон који је Конгрес САД усвојио 28. маја 1830. током мандата председника Ендруа Џексона. Закон је овластио америчког председника да преговара са индијанским племенима у јужном делу САД о њиховом премештању на федералну територију западно од реке Мисисипи у замену за њихову домовину.

Закон су снажно подржавали досељеници на Југу који су желели да добију приступ територијама које су насељавала Пет цивилизованих племена. Хришћански мисионари, а међу њима највише Џеремаја Евартс, су се противили усвајању закона. Дејви Крокет, амерички конгресмен, је такође био против усвајања закона. Нека племена су потписала споразуме са САД и одселила се; друга, попут Черокија, су се супротстављала америчкој влади и била приморана да оду на запад 1838. Њихов пут на запад је данас познат под именом Стаза суза.

Злочин у Брадини 1992.

Злочин у Брадини 1992 је назив за организовано етничко чишћење Срба 25-27. маја 1992. у месту Брадина (БиХ). Том приликом је 3.000 припадника муслиманских и хрватских снага напало Брадину. Убијено је више десетина Срба, а више стотина Срба је одведено у логоре.

Злочин у Купресу 1992.

Злочин у Купресу 1992 је назив за организовано етничко чишћење Срба током априла и маја 1992. у општини Купрес (БиХ), од стране водећих чланова ХДЗ Купреса.

Коначно решење

Коначно решење (нем. Die Endlösung) је био план Нацистичке Немачке за систематски геноцид над европским Јеврејима, који је довео до завршне, најсмртоносније фазе Холокауста (Шоа). Хајнрих Химлер је био главни архитекта плана, а немачки вођа, Адолф Хитлер га је назвао: коначно решење Јеврејског питања (die Endlösung der Judenfrage).Масовна убиства око једног милиона Јевреја су се већ одиграла пре него што су планови за Коначно решење у потпуности примењени 1942, али тек након одлуке да се искорени целокупна јеврејска популација су изграђени логори смрти, и у пуној мери су отпочела индустријализована масовна убијања Јевреја. Одлука о систематском уништењу европских Јевреја је донесена до, или на Ванзејској конференцији, која је одржана у Берлину, у вили Ванзе 20. јануара 1942. Конференцијом је председавао Рајнхард Хајдрих. Он је деловао по овлашћењима која му је дао рахјсмаршал Херман Геринг у писму од 31. јула 1941. Геринг је наложио Хајдриху да се позабави ... решењем јеврејског проблема... Током ове конференције је одржана расправа групе немачких нацистичких званичника о томе како да се најбоље спроведе коначно решење јеврејског питања. Копију белешки са овог састанка су Савезници пронашли 1947, прекасно да се употреби као доказ током суђења у Нирнбергу.

До лета 1942, Операција Рајнхард је започела са систематским истребљењем Јевреја, мада су стотине хиљада већ убијене од стране одреда смрти и у масовним погромима. У Химлеровом говору на Позенској конференцији 6. октобра 1943, Химлер је, по први пут, јасно осветлио свим окупљеним вођама Рајха на шта се Коначно решење односи

Мала Азија

Мала Азија (турски: Küçük Asya, на средњовековном и модерном грчком: Μικρά Ἀσία [Mīkrá Asía, модерно Mikrá Asía]), често називана и Западна Анадолија, је полуострво у југозападној Азији. Обухвата око 60% територије на западу азијског дела Турске.

Масакр у Сухумију

Сухумски масакр догодио се 27. септембра 1993. године, током и након пада Сухумија у сепаратистичке руке током рата у Абхазији. Извршен је масакр над грузијским цивилима у Сухумију, углавном од стране војних снага абхазијских сепаратиста, њихових севернокавкаских и руских савезника. Постао је део кампање насилног етничког чишћења коју су спровели сепаратисти.

Момчило Крајишник

Момчило Крајишник (Сарајево, 20. јануар 1945) бивши је привредник и српски политичар Срба из Републике Српске и југословенске социјалистичке републике Босне и Херцеговине.

НАТО бомбардовање СРЈ

НАТО бомбардовање Савезне Републике Југославије (кодно име Операција Савезничка сила (енгл. Operation Allied Force) или у САД Операција Племенити наковањ (енгл. Operation Noble Anvil)), у Србији познато и као НАТО агресија или погрешно Милосрдни анђео, била је завршна фаза рата на Косову и Метохији, која је трајала је од 24. марта до 10. јуна 1999. године. То је било друго важније војно уплитање НАТО-а након бомбардовања Републике Српске у операцији Намерна сила 1995. и највећи војни сукоб на простору Србије и Црне Горе од времена Другог светског рата.

Интервенција НАТО-а је извршена без одобрења Савета безбедности због оптужби да српске снаге безбедности врше етничко чишћење косовских Албанаца. Непосредан повод за акцију била су дешавања у Рачку и одбијање југословенске делегације да потпише Споразум из Рамбујеа.

НАТО је 24. марта 1999. године у 19:45 часова почео ваздушне нападе на војне циљеве у СРЈ, да би се касније ваздушни удари проширили и на привредне и цивилне објекте. У нападима који су без прекида трајали 78 дана тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе, цркве и манастири. Процене штете коју је имала СРЈ крећу се од 30 до 100 милијарди америчких долара. Коначан број жртава званично није саопштен, а српске процене се крећу између 1.200 и 2.500 погинулих и око 6.000 рањених. Током рата са Косова и Метохије је избегло неколико стотина хиљада Албанаца. Напади су суспендовани 10. јуна, након потписивања војно-техничког споразума о повлачењу југословенске војске и полиције са Косова и Метохије. Истог дана у Савету безбедности је усвојена Резолуција 1244. по којој СР Југославија (Србија) задржава суверенитет над Косовом и Метохијом, али оно постаје међународни протекторат под управом УНМИК-а и КФОР-а. Са војском и полицијом у централну Србију је избегло више од 200.000 косметских Срба и других неалбанаца. Након овог и других ратова током распада Југославије, Србија је постала земља са највећим бројем избеглица и интерно расељених лица у Европи. Косовски Албанци су 17. фебруара 2008. у Скупштини Косова једнострано прогласили независност Косова и Метохије од Србије, што Србија не признаје.

Процене о губицима НАТО пакта веома варирају. Извори из алијансе, са којима се касније сагласила и југословенска страна, званично наводе да су током бомбардовања оборена свега два НАТО авиона (F-117 и F-16), 47 беспилотних летелица, 45 крстарећих ракета и 4 велика пројектила, док је велики број летелица оштећен или се након дејстава срушио. Незваничне процене наводе знатно већи број (до око 100 летелица различитих типова).

Операција Бљесак

Операција Бљесак је војно-полицијска акција који су спровеле хрватске војне, паравојне и полицијске снаге 1. маја 1995. године под руководством Фрање Туђмана на територији Западне Славоније која је била у саставу тадашње Републике Српске Крајине са намером етничког чишћења простора западне Славоније. У време напада, подручје Западне Славоније било је под заштитом снага УН. За само 36 сати протерано је око 15.000 Срба, 283 их је убијено или нестало, међу којима 57 жена и деветоро деце. Војска Југославије и Војска Републике Српске нису реаговале нити су се укључивале док је "Бљесак" трајао.

Операција Олуја

Операција Олуја је била војна акција Републике Хрватске у августу 1995. године. Циљ ове операције је био заузимање највећег дела територије Републике Српске Крајине, непризнате државе формиране на територији новонастале независне Хрватске, која је била активна за време рата водећи политику засновану на тежњи Срба у Хрватској да остану у Југославији. Операција је званично трајала 4 дана, завршила се падом Републике Српске Крајине и успостављањем контроле Републике Хрватске над том територијом.

Међународни кривични трибунал за бившу Југославију је операцију „Олуја“ у првостепеној пресуди хрватским генералима Анти Готовини и Младену Маркачу окарактерисао као удружени злочиначки подухват, са циљем трајног и присилног протеривања највећег дела Срба са простора бивше Републике Српске Крајине у Хрватској. Међутим, у другостепеној пресуди су такве тврдње одбачене и генерали су ослобођени свих оптужби. Трибунал је утврдио да су хрватска војска и специјална полиција починиле велики број злочина над српским становништвом, првенствено након оружаних напада, и да за организовање тих злочина не сносе одговорност државно и војно руководство.Са територије РСК коју је заузела хрватска војска избегло је око 200.000 Срба. Међународни суд правде је фебруара 2015. године одбацио међусобне тужбе Хрватске и Србије за геноцид, утврдивши да су се током и након операције „Олуја“ догодили злочини који би могли бити елементи геноцида, али да није доказана специфична геноцидна намера. 4. август у Хрватској се слави као "Дан побједе и домовинске захвалности", док је у Србији и Републици Српској 4. август дан жалости.

Пета колона

Пета колона је група људи која делује тајно и субверзивно против веће групе. При томе се претпоставља да би требало да тој већој групи буде лојална. То се, на пример, примењује на припаднике мање нације, расе, мањинске религије, када постоје или се измисле разлози за то.

Другим речима припадници „пете колоне“ су издајници.

Термин је настао за време Шпанског грађанског рата (1936 – 1939). Термин је употребио франкистички генерал Емилио Мола за време опсаде Мадрида 1936. године, тада под контролом републиканаца, марширају четири националистичке колоне, али да у граду постоји и пета, односно националистички симпатизери који ће републиканцима ударити у леђа и помоћи бржем паду града. Та се пријетња није материјализирала, јер су републиканске власти биле провеле темељиту чистку свих сумњивих кадрова, а Мадрид остао под влашћу републиканаца све до самог краја рата. Израз је, међутим, ушао у вокабулар републиканаца, а преузео га је и амерички књижевник и новинар Ернест Хемингвеј искористивши га за наслов своје драме Пета колона. Захваљујући томе се брзо проширио изван шпанских граница, поготово међу присталицама про-републиканске левице. Мадрид је издржао све до 1939. када је освојен баш уз помоћ људи изнутра тј. „пете колоне“.

Снажан подстицај коришћењу израза је дало избијање Другог светског рата, односно спектакуларни успеси немачке војске на њеном почетку, који су врло често од савезничких симпатизера и анти-осовинске пропаганде тумачени као последица подривачке делатности пете колоне. Као мета сумњи у петоколонаштво су најчешће узимани припадници етничких група повезаних са Силама Осовине - Немци, Италијани, Јапанци, Мађари, Бугари и др. Те су сумње често биле повод за погроме (као у Пољској 1939) или протеривања (као присилна интернација јапанских Американаца у концентрационе логоре у САД 1940-их); петоколонаштво је у поратној Југославији послужило као оправдање за етничко чишћење немачких фолксдојчера и италијанских есула.

Израз пета колона је у свој вокабулар након рата узела и десница што за пример могу послужити САД гдје су се у макартистичкој ери сви лево оријентисани интелектуалци сматрали петом колоном СССР-а. У Хрватској се на почетку рата израз пета колона користио као еуфемизам за грађане српске националности, односно њиховим коришћењем се подстицао вигилантизам који је у неким случајевима прерастао у деловање ескадрона смрти.

Стаза суза

Стаза суза (енгл. Trail of Tears) је име дато за етничко чишћење и присилно пресељења америчких староседеоца (Индијанаца) из југоисточних делова САД након доношења Закона о пресељењу Индијанаца из 1830. У уклањање из своје домовине до Индијанске територије западно од реке Мисисипи су, између осталих били укључени многи чланови следећих племена који нису желели да се асимилују: Чероки, Мускоги, Семиноле, Чикасо и Чокто. Амерички староседеоцима који су одлучили да остану и асимилују се, било је дозвољено да постану грађани у својим државама и грађани САД. Израз „стаза суза“ потиче из опис уклањања Чокта из 1831.

Многи амерички стародеседоци су патили од болести и глади на путу ка својим дестинацијама. Многи су умрли, укључујући 2,000-6,000 од 16.542 пресељених Черокија. Европски досељеници (и хришћани и јевреја), као и афроамерички ослобођеници и робови су такође учествовали у прислилном пресељењу Чикаса, Чокта, Черокија, Мускогија и Семинола.

До 1830. Чероки, Чикаси, Чокте, Мускоги и Семиноле (понекад групно познати као Пет цивилизованих племена) су живели као аутономни народа у оно што би се могло назвати амерички Дубоки Југ. Процес културне трансформације (који су предложили Џорџ Вашингтон и Хенри Нокс) је узео маха, нарочито међу Черокијима и Чоктама. Многи бели досељеници су вршили притисак на федералну владу да пресели Индијанце из југоистока. Ендру Џексон је помогао да Конгрес САД усвоји Закон о пресељењу Индијанаца, који је овластио владу да понуди нагодбе ради преобликовања карактера територија на југоистоку.

Чокте су 1831. биле предвиђене да се прве уклоне, и ово је постало модел за све друге селидбе. Након Чоктив, многе Семиноле су расељене 1832. (након два рата, али мала група се преселила у Еверглејдс и никада нису поражени од САД), Мускоги 1834, затим Чикаси 1837. и на крају Чероки 1838. После пресељења, неки амерички староседеоци су остали у својим древним домовинама; неки Чокти се могу срести у Мисисипију, Семиноле на Флориди, Мускоги у Алабами и Флориди, и Черокији у Северној Каролини. Ограничен број особа који нису били амерички староседеоци (укључујући Афроамериканце, обично као робове) су такође пратили Индијанце у сеоби према западу. До 1837, 46.000 Индијанаца из ових југоисточних држава је избачено из своје домовине, чиме је отварено 100.000 km² за претежно беле насељенике.

Утврђене територије ових аутономних племенских народа, који су заузимали велике делове Сједињених Америчких Држава, били су предмет сталних цесија и анексија пре 1830, делом због притиска сквотера и претње војном силом у новопроглашеним територија САД. Како су те територије постајале савезне државе, државне владе су желеле да се у оквиру својих граница распусте границе индијанских народа, који су били независни од државне јурисдикције, и да изврше експропријацију земљишта у њима. Ови притисци су увећани растом америчког становништва и ширења ропства на југу са брзим развојем узгајања памука због проналаска машина за одвајања памучних влакана од семена памука.

Техџирски закон

Техџирски закон (тур. Tehcir Kanunu; јерм. Օրենք տեղահանության մասին; од арапске речи tehcir, у турском језику усвојене у значењу прислино пресељење), у савременој Турској званично Закон о пресељењима и премештањима (тур. Sevk ve İskân Kanunu) био је цивилни закон усвојен од стране парламента Османског царства 27. маја 1915. године којим су озакоњене прислине депортације и премештања јерменског становништва са подручја Османског царства. Закон је усвојен на предлог Мехмед Талат-паше који је у образложењу истог навео да су „Јермени главна претња по националну сигурност земље”. Поред Јермена, закон је индиректно био усмерен и против других мањинских хришћанских народа, а посебно против Грка и Асираца.

Примена закона о присилним депортацијама и пресељењима резултирала је смрћу између 800.000 и 1.500.000 становника Османског царства јерменске националности, у догађају познатом као Геноцид над Јерменима. Закон је званично ступио на снагу 1. јуна 1915, а престао је да важи 8. фебруара 1916. године.

Закон је представљао тек једну од такозваних „специјалних одлука” усмерених против јерменске популације на подручју Османског царства током Првог светског рата. Хапшења јерменског становништва на подручју Царства започела су и пре усвајања самог закона, а ескалирала масовним хапшењима јерменских интелектуалаца која су започела у ноћи 24. априла 1915, у догађају познатом као „Црвена недеља”.

Шуцкори

Шуцкори (њем. Schutzkorps — заштитне чете, заштитни војни одреди , нерегуларна милиција ) (једнина шуцкор), (рјеђе шушкори), је назив за припадника аустроугарских заштитних војних одреда.

У српском језику овај германизам се везује за припаднике аустроугарских војних чета, војне милиције, војних одреда, специјалних јединица жандармерије у аустроугарској провинцији Босни и Херцеговини, који су били активни на подручју ове аустроугарске провинције од 1908. до 1918. године, и на подручју Краљевине Србије у периоду 1914—1918. године, односно током Првог свјетског рата. Ови одреди су најчешће били састављени од Муслимана и Хрвата, а били су познати по многобројним ратним злочинима почињеним над Србима. Поред злочина, приписује им се и етничко чишћење српског становништва на подручју аустроугарске провинције БиХ. Етничко чишћење Срба се посебно веже за просторе Херцеговине и Подриња.

Оновни
појмови
Етничке студије
Етничке групе
по региону
Мултиетничко
друштво
Идеологија и
етнички сукоб
Етничка нетрпељивост

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.