Етнички Власи у Србији

Етнички Власи у Србији (влашки: Румйњи/Власи/Влахи)[3][4] су романофона етничка заједница коју чине етнички Власи у Србији. Етнички Власи у Србији припадају скупини романских народа и говоре влашким језиком, који припада групи источнороманских језика. Велика већина такође говори и српским језиком, који је и службени језик влашке заједнице и Националног савета Влаха у Србији.[2] што значи да су двојезични (билингвални)

Историјски развој влашке заједнице и њено материјално и духовно наслеђе, вековима сакупљано и сачувано до данас, указује на то да глобализација и савремени модели културе још увек нису толико моћни да разоре традиционалне вредности које се преносе с генерације на генерацију унутар влашких породица.[5]

Власи
Влахи/Румйњи
National Flag Vlachs in Serbia
Застава Влаха у Србији
Iabucovat
Влашка фолклорна група из Јабуковца (Тимочка Крајина)
Укупна популација
35.330[1] (према попису из 2011.)
Региони са значајном популацијом
 Србија: источна и североисточна Србија
Језици
влашки, српски[2]
Религија
хришћани (православци)
Сродне етничке групе
Власи

Географска дистрибуција Влаха

Власи
Власи у Србији, према попису из 2002. године

Део између четири реке: Велике Мораве на западу, Тимока на истоку, Дунава на северу и Црног Тимока на југу, насељавајле су прве генерације Влаха У геоморфолошком смислу, ово подручје Источне Србије припада завршецима јужног огранка Карпатских планина, које се у великом луку пружају од Бра­тиславе у Словачкој, преко Чешке, Пољске, Украјине и Румуније, до Србије, где се на превоју Честобродице везују са Балканским планинама. У Србији Карпате сече река Дунав, са живописном Ђердапском клисуром. Овај горостасни планински ланац потом прелази у питоме низије, остављајући за собом планинске блокове Мироча, Дели Јована, Хомоља, Бе­љанице и Кучаја. У котлинама и клисурама између њих теку Поречка река, Ресава, Млава и Пек; чији сливови нису само засебне хидрографске цели­не, већ и специфична етнографска подручја.

Неколико таквих подручја, које насељавају Власи чине још и равнице Звижд, Стиг и Браничево на западу, и Неготинска Крајина и Кључ на истоку. Већи градови источне Србије насељена Власима су Пожаревац, Мајданпек, Неготин, Зајечар, Бор и Ћуприја.[6]

Данас, Власи у Србији углавном живе на подручју између Велике Мораве, Тимока и Дунава на територији четири управна округа: Борском, Браничевском, Зајечарском и Поморавском. У мањем броју насељавају и Подунавски, Нишавски и Расински округ.[6]

Историја

Vlachs in Serbia
Власи у Србији, подаци из 1930. године

Основу за данашњу етичку слику источне Србије формирају етно-историјски, политички и економски фактори с краја 17. и почетка 18. века. Преломни је тренутак била Велика сеоба Срба под Арсенијем Чарнојевићем 1690. године која је готово испразнила ондашњу Србију. Преци данашњих Влаха били су у то време обесправљени сељаци под стегом бојара у романским кнежевинама северно од Дунава, Влашкој и Молдавији, или под влашћу Аустрије и Угарске на подручју Баната и Трансилваније, док се један део њих налазио у сличном положају у Бесарабији или Добруџи.

Историјски подаци говоре о хиљадама сељака који напуштају ове области и беже преко Дунава на југ, у област између Мораве и Тимока, посебно током фанариотског режима који је у двема романским кнежевинама владао више од једног века (1711—1821). Сама Србија је била демографски толико опустошена да је пред Пожаревачки мир (1718) имала једва 4.000 становника, и то заједно са Београдом.

Досељавање Влаха са севера плански је подстицала и аустријска власт, чијој је администрацији, са седиштем у Темишвару, после Пожаревачког мира припао део карпатске Србије. Према историјским изворима, аустријски државници имали су задатак да од задобијених земаља нарочито од Србије, створе не само један извор више за војничку и финансијску снагу Хабзбуршке монархије, већ земље у којима ће нови ред и народ, потпуно задовољан новом владавином, бити привлачна сила за остале хришћане у Турској. Командат Темишварске администрације, гроф Клаудије Мерси, лично обилази групе банатских Влаха које је Администрација преселила у Србију 1721. и 1722. године, брине о њиховом распореду на простору између Тимока и Кучајне, и подстиче их да наставе сами да раде на довођењу својих рођака с подручја Баната.

Привучени том политиком, с југа, из крајева под Османлијама, долазе Срби такође у таласима, од којих је нарочито значајан онај из 1737. године, јер га је предводио тадашњи српски патријарх Арсеније IV. Аустријска власт је прихватила пристигло српско становништво и населила га у делу Црне Реке који је био под њеном управом. Сем унутрашњих миграција, међусобних мешања и претапања, никаквих других етничких потреса овде касније није било, ако се изузму буне, устанци и ослободилачки ратови, кроз које су Власи и Срби пролазили заједно, раме уз раме. Када на подручју данашње Румуније почиње формирање румунске националне свести у 18. и 19. веку, предака данашњих Влаха тамо није било.

Религија

Православна Црква је пратила своје вернике, и Србе и Влахе, и то са службом на њиховим језицима (на влашком понегде до средине 19. века), али њен богословни ниво био је на најнижем нивоу од кад је ова црква настала. Такво стање је потрајало и након одласка Османлија. Ова дуготрајна слабост Цркве свакако је један од узрока;

...што се у источној Србији очувала етнографска свежина какву је тешко наћи на другим стра­ нама хришћанског света. Али, важнији узрок лежи у самој структури вла­шке породице, у којој је жена сачувала слободу Трачанке (о којој сведочи Херодот), а из руку није испустила главну улогу у обредном животу коју држи још од матријархата! (Није ништа необично када истраживач и данас, два миленијума по Христовом рођењу, међу старијим Влајнама које воде помански обред, још увек налази оне које за Христа никада нису чуле!

У том смислу велики је изазов за науку да одговори на питање не само о генези и стратумима поманског (загробног) комплекса влашке културе, већ и како је све то успело да се одржи готово нетакнуто од најстаријих времена до данашњих дана.

Власи јесу хришћани, али Црква је тек овлаш, више преко фолклора, утицала на сеоске представе о загробном свету, јер Црква не говори језиком Влаха, нити су Власи разумели њен словенски говор. Чини се ипак да је пресудно то што о култу мртвих брину жене: оне су у томе неприкосновене, и грешан је свако ко не да да обред буде онакав каквог су га оне примиле од мајки и бака, или научиле од мудрих старица у своме селу.

У погледу конфесије, данас Власи традиционално припадају православној вероисповести.

Традиција и култура

Ритуално и свакодневно влашко јело - Жмаре, које се припрема од овчијег меса, празилука и кукурузног брашна, једно je од најстаријих икада записаних и карактеристично је јер се припрема само у селима на подручју Хомољских планина.[7]. Верује се да је рецепт стар око 300 година.[8] Зато је 2017. гоине кување жмара уврштено у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије.[9]

Етнографске групе Влаха

Власи се деле на више етнографских група, међу којима су три основне:

  • Царани, на истоку, око Кладова, Неготина и Зајечара,
  • Унгурјани на западу у Хомољу, Звижду, Стигу, Браничеву, Млави, Ресави и околини Ћуприје, и
  • Мунћани у средини, насељавају сливове Поречке и Црне Реке.

Засебну групу Влаха чине Буфани у Мајданпеку.[10]

Царани воде порекло из Влашке, док Унгурјани воде порекло из крајева који су били под влашћу Угарске.[10] Унгурјани су најбројнији и чине готово половину Влаха (око 47%), проценат Царана је око 33%, а Мунћана око 20%.[10]

Језик

Влашки језик језик је матерњи језик Влаха и представља скуп источно-романских језика са више дијалеката. Власима су по језику сродни Румуни и Молдавци, који говоре дако-романским језицима.

По правилу, Власи говоре и језиком становништва у чијој се средини налазе.[11] Као мањинска заједница, они немају школе на влашком језику, већ тим језиком говоре у кругу породице, те су се на овим просторима развили сви облици усменог фолклора.

Према декларацији Националног савета влашке националне мањине у Републици Србији, језик којим говоре Власи је довољно специфичан да се сматра матерњим језиком Влаха.[10], а то се истиче, јер је спорно коришћење румунског националног имена од стране појединих румунских кругова, за језике којим говоре Власи и Молдавци. Лингвистичка сродност влашког, молдавског и румунског језика није спорна, јер они и припадају истој језичкој групи.

Бројност влашке популације

Тачан број Влаха се, иначе, не може сазнати путем уобичајених пописа. Власи су у Србији временом постали флотантна маса двојног идентитета, која се на пописима најчешће изјашњава за Србе, стављајући тако у први план геополитичку припадност, односно држављанство, у односу на етничко порекло и националност. Данашњи број Влаха може се израчунати при­ближно, на основу разних демографских и етнографских параметара (на пример, само број становника у чисто влашким селима износи 120.000!). Рачунајући и мешовита села, варошко становништво и дијаспору, долази се до цифре од најмање 200.000 српских држављана који могу бити потомци влашких досељеника из прве половине 18. века, али и нешто каснијих времена, јер се процес досељавања продужио и кроз наредни век.

Према подацима са пописа становништва из 2011. године, у Србији живи 35.330 Влаха. У Бугарској, према попису из 2011. године, живи преко 3.600 Влаха и Цинцара. Власи живе у северозападном делу, док Цинцари живе у југозападном делу земље.

Влашка насеља

Насеља у Србији, која су имала апсолутну или релативну влашку већину по попису из 2002. године:

Општина Насеља
Бор БучјеГорњанеКривељЛукаМетовницаСлатинаТандаТоплаШарбановац
Мајданпек ВлаолеЈасиково
Неготин АлександровацКовилово
Бољевац БачевицаВалакоњеОснићПодгорац
Зајечар ГлоговицаДубочанеМала ЈасиковаШипиково
Голубац ДвориштеКривача
Жагубица БрезницаЛазницаОсаницаСиге
Кучево БродицаБуковскаВуковићМустапићНересницаРаденкаРакова Бара
Петровац БусурВитовницаКладуровоМанастирицаМелницаСтарчево
Ћуприја БигреницаИсаково

Влашки национални савет

Национални савет влашке националне мањине у Републици Србији има седиште у Петровцу на Млави (првобитно је било у Бору). Тренутни председник националног савета је Радиша Драгојевић.

Види још

Референце

  1. ^ "Попис у Србији 2011."
  2. 2,0 2,1 „"Декларација Националног савета Влаха". Архивирано из оригинала на датум 14. 7. 2014. Приступљено 28. 4. 2013.
  3. ^ "Говорим влашки", 2011
  4. ^ "Платформа влашке заједнице", 02.04.2012.
  5. ^ Трипковић 2005: Трипковић, Мирко, Мултикултуралност, мултикултурација и права мањина, Социолошки преглед, vol. XXXIX, no. 1, Београд, стр. 81–95.
  6. 6,0 6,1 Kostić, Cvetko, Bor i okolina, sociološka ispitivanja, Beograd: Savremena škola, 1962.
  7. ^ „U Kladurovu se opet kuvaju žmare”. ebranicevo.com. Приступљено 14. 2. 2019.
  8. ^ „Žmare - tradicija mlavskog kraja”. agroklub.rs. Приступљено 14. 2. 2019.
  9. ^ „КУВАЊЕ ЖМАРА („ЖУМИЈАР“)”. Нематеријално културно наслеђе Србије. Министарство културе и информисања РС и Етнографски музеј у Београду. Приступљено 14. 2. 2019.
  10. 10,0 10,1 10,2 10,3 „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала на датум 31. 3. 2012. Приступљено 29. 5. 2011.
  11. ^ Влаховић 2011: Влаховић, Петар, Србија, земља, народ, живот, обичаји, Београд: Службени гласник, стр.73

Литература

Спољашње везе

Национални савет влашке националне мањине:

Историја:

Језик: влашки on-line речник

Изворна влашка музика:

Студије из влашке религије, митологије и магије:

Остало
Власи

Власи се може односити на:

Власи (Романи), назив за романско становништво у разним областима југоисточне Европе

Етнички Власи у Србији, етничка мањина у Србији

Мегленски Власи, етничка заједница у Грчкој, Северној Македонији и Румунији

Истарски Власи, етничка заједница у Истри

Цинцари, етничка заједница у Србији и неким другим земљама југоисточне Европе

власи (друштвена класа), пише се малим словом, назив за друштвену класу у разним областима југоисточне Европе, током средњовековног и раног нововековног раздобља

Власи у средњовековној Србији, назив за друштвену скупину у средњовековној Србији

Власи (Срби), колоквијални назив за Србе на просторима Хабзбуршке монархије

Азем Власи, политичар са подручја Косова и Метохије

Власи (Пирот), насеље у општини Пирот, Србија

Власи (Романи)

Појам Власи (грч. Βλάχοι, лат. Valachi) у функцији етнонима за Романе представља словенски назив, односно егзоним за романско становништво, у најширем смислу. Током историје, појам је најчешће употребљаван као назив за романско становништво на просторима југоисточне Европе.Током средњовековног и раног нововековног раздобља, исти појам је добио и друга значења, првенствено као ознака за посебну друштвену класу под називом власи (пише се малим словом). Стога етноним Власи не треба мешати са појмом власи, пошто је реч о појмовима са различитим значењима.

У пољском и мађарском језику, термини изведени из етнонима Власи односе се на Италијане. Етноним Власи у данашње вријеме означава источнороманске народе који живе јужно од Дунава, на подручје данашње источне Србије, јужне Албаније, сјеверне Грчке, Северне Македоније и југозападне Бугарске, као аутохтоне етничке групе, а то су етнички Власи у Србији, Цинцари, Мегленски Власи и Истроромани.Термин је на Балканском полуострву постао синоним за друштвену категорију сточара, а био је кориштен и за нероманске народе, у скорашње вријеме са негативним значањем на западном Балкану. Постоји влашка дијаспора и у другим европским земљама, нарочито у Румунији, као и у Сјеверној Америци и Аустралији.Етнички „Власи” су првобитно идентификовани и описани од стране Георгија Кедрина током 11. вијека. Према једној теорији о поријеклу, савремени Румуни, Молдавци и Цинцари поријеклом воде од романизованих Дачана. Према појединим лингвистичарима и другим научницима, источноромански језици потврђују опстанак Дакоромана у доњем току Дунава током Сеобе народа и западнобалканског становништва познатог под називом „Власи”, које је поријеклом водило од романизованих Илира.Данас, источнороманске говорне заједнице се процјењују на 26—30 милиона говорника широм свијета (укључујући румунску и молдавску дијаспору). Све балканске земље имају аутохтоне романске мањине.

Власи у Србији

Власи у Србији могу бити:

Етнички Власи у Србији, једна од етничких, односно националних мањина у Републици Србији

Власи у средњовјековној Србији, посебан друштвени сталеж у средњовековној Србији

Мањине (са саветима
националних мањина
)
Остале мањине
Имиграција

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.