Еритреја

Еритреја или званично Држава Еритреја је држава у источном делу Африке на обали Црвеног мора. Граничи се са Суданом на северозападу, Етиопијом на југу и Џибутијем на југоистоку.[2]

Након престанка совјетске војне помоћи Етиопији, еритрејски герилци успели су да почетком деведесетих победе етиопијске снаге и извоје независност. Млада држава је била додатно оптерећена двогодишњим ратом са Етиопијом око граничне црте који је избио 1998. године. Обећана демократизација земље није спроведена и Еритреја је још увек једнопартијска држава којом влада Народни фронт за демократију и правду (ПФДЈ), наследник ослободилачког покрета ЕПЛФ, и његов вођа Исаијас Афеверки. Сви јавни медији су у државном власништву.

Еритреја је међу сиромашнијим афричким државама, БДП је у 2014. био 1.195 америчких долара по становнику, мерено по ППП-у.

Држава Еритреја
ሃገረ ኤርትራ (Tigrinya)
دولة إرتريا (арапски)
Крилатица: нема
Химна: Еритреја, Еритреја, Еритреја
(тигр. ኤርትራ ኤርትራ ኤርትራ)
(арап. ارتريا ارتريا ارتريا)
Положај Еритреје
Главни градАсмара
Службени језикнема
Владавина
 — ПредседникИсајас Афеверки
Историја
НезависностОд Етиопије
24. маја 1993.
Географија
Површина
 — укупно121.320 km2(97)
 — вода (%)занемарљиво
Становништво
 — 2013.[1]6.333.000(107)
 — густина52,2 ст./km2
Економија
ВалутаНакфа
 — стоти део валуте‍100 центи‍
Остале информације
Временска зонаUTC +3
Интернет домен.er
Позивни број+291

Историја

Kohaito, zona dei palazzi axumiti 09
Преаксумитске стеле у Кохајту

Године 1995. у Еритреји, су пронађени остаци хоминида старији од једног милиона година,[3] за које се сматра да би могли представљати везу између хоминида и првих људи.[4] Сматра се да се Еритреја налазила на путу којим су први људи насељавали Стари свет.[5] Године 1999. откривено је камено оруђе старо око 125 000 година у заливу Зула јужно од града Масава дуж обале Црвеног мора. Пећинске цртеже из времена епипалеолитика пронашли су италијански колонизатори у средишњем и северозападаном делу Еритреје. Сматра се подручје данакилске пустиње има важну улогу у истраживању еволуције човека.

На простору данашње Еритреје постојале су неке од најстаријих цивилизација. Тако се Еритреја заједно са северном Сомалијом, Џибутијем и обалским делом Судана,[6] сматра простором на којем се најверојатније налазила, држава коју су древни Египћани називали земља Пунт („Та Нетјеру”) која се први пута спомиње у записима из 25. века пне.[7] Пунтити су имали блиске односе са Египћанима за време фараона Сахуре и краљице Хатшепсут.

За време 8. века пне, Краљевство Дамот (или Д'мт)[8] постојало је на подручју Еритреје и северне Етиопије. Главни град је био Јеха. Од првог века пне и у првом веку постојало је Краљевство Аксум.[9]

У средњем веку, јачањем ислама, моћ Аксума је слабила. Кулминација доминације ислама у подручју догодила се 1557. када су снаге Сулејмана I освојиле град Масаву, суседне градове Аркико и Дебарва, те основали провинцију Хабеш.

Границе данашње Еритреје, те читавог подручја настале су током европске колонизације подручја. Током средњег века и отоманске окупације историјско име Еритреје је било Бахр-Негаш (Краљевство мора).[10] Након пада краљевства назив је био Медри Бахри (Земља мора). Италија је пред крај 19. века основала колонију под називом Еритреја.[11] Назив је добила према латинској речи Erythræa (од грчог: Erythraia, Ἐρυθραία), како су називали Црвено море.

У Другом светском рату британци су победом над Италијанима у бици за Керен 1941. преузели управљање колонијом.[12] Након Другог светског рата, подручја некадашње италијанске колоније Еритреје федерализована су у заједницу са Етиопијом, резолуцијом УН 15. септембра 1952.[13]

Раних 1950-их у Еритреји је још било око 17 000 Италијана. Тада је у целој земљи било 300 km жељезнице и 16 кинематографа. Ни један становник није био факултетски образован, а 10 их је имало завршену средњу школу. 85 % становништва Асмаре било је заражено венеричним болестима. Бенито Мусолини је хтео да Асмару учинити бисером новог Италијанског царства. Град је изграђен по узору на Триполис, са широким улицама, украшени јавним зградама и канализацијом. Италијани су подигли тркалиште и кладионицу, мада нису подизали школе. На гласу је било домаће пиво звано мелоти.[14]

Након дугогодишње оружане и политичке борбе за независност, Еритреја је 24. маја 1993. постала независна држава.[15] Због граничног спора са Етиопијом, Еритреја је 1998. ушла у двогодишњи рат, који је завршен споразумом у Алжиру, потписаним 2000. године.

Географија

Положај

Еритреја се налази у североисточном делу Африке и излази на Црвено море. Граничи са Суданом, Етиопијoм, Џибутијем, Јеменом, Саудијском Арабијом. Површина државе износи 117.600 km².

Геологија и рељеф

Највиши врхови иду и преко 2.500 m. У јужном делу су побрђа и низије, а на северу су веће планине.

Клима

Клима Еритреје је обликована разноврсним топографским карактеристикама и локацијом земље унутар тропа. Разноликост пејзажа и топографије на висоравнима и у низинама Еритреје резултира разноликошћу климе широм земље. Висинске области имају умерену климу током целе године. Клима већине низинских зона је сушна и полусушна. Распрострањеност падавинских и вегетационих типова значајно варира широм земље. Еритрејска клима варира на основу сезонских и висинских разлика. По основу варијација у температури, Еритреја се може поделити на три главне климатске зоне: умерена зона, суптропска климатска зона и тропска климатска зона.[16]

Становништво

Има око 6,3 милиона становника. Главни град је Асмара док су остали важнији градови Акордаг, Асаб, Масауфх и други.

Религија

Религије у Еритреји (По попису из 2011)[18]
хришћанство
  
0 50 %
ислам
  
0 48 %
остале
  
0 2 %

Привреда

Неписмено је око 75% становништва. Велике ожиљке у економији оставио је рат. Највећи постотак становништва су домаћи пољопривредници. Од пољопривредних култура се узгајају дуван, памук и какао, а такође је развијено и сточарство екстензивног типа. Држава се нада и поспешује стране улагаче, али је индустрија и даље слабо развијена. Најважније гране индустрије су прехрамбена, кожна и текстилна. Држава поспешује индустрију гранита и мрамора за извоз.

Референце

  1. ^ The Department of Economic and Social Affairs of the United Nations. стр. 51–55. Приступљено 11 August 2013. [1]
  2. ^ United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications
  3. ^ McGraw-Hill Encyclopedia of Science and Technology (9th изд.). The McGraw Hill Companies Inc. 2002. ISBN 978-0-07-913665-7.
  4. ^ „Pleistocene Park”. 8. 9. 1999. Приступљено 2. 10. 2006.
  5. ^ Walter, R. C.; Buffler, R. T.; Bruggemann, J. H.; Guillaume, M. M. M.; Berhe, S. M.; Negassi, B.; Libsekal, Y.; Cheng, H.; Edwards, R. L.; Von Cosel, R.; Néraudeau, D.; Gagnon, M. (2000). „Early human occupation of the Red Sea coast of Eritrea during the last interglacial”. Nature. 405 (6782): 65—69. Bibcode:2000Natur.405...65W. PMID 10811218. doi:10.1038/35011048.
  6. ^ Giorgis, Andebrhan Welde (2014). Eritrea at a Crossroads: A Narrative of Triumph, Betrayal and Hope. Strategic Book Publishing. стр. 21—. ISBN 978-1-62857-331-2.
  7. ^ Najovits, Simson (2004) Egypt, trunk of the tree, Volume 2, Algora Publishing, p. 258, ISBN 087586256X.
  8. ^ Huntingford, G.W.B. (1989) Historical Geography of Ethiopia from the first century AD to 1704. London: British Academy. pp. 38 ff
  9. ^ Schmidt, Peter R. (2002). „The 'Ona' culture of greater Asmara: archaeology's liberation of Eritrea's ancient history from colonial paradigms”. Journal of Eritrean Studies. 1 (1): 29—58. Приступљено 8. 9. 2014.
  10. ^ Kendie, Daniel (2005) The Five Dimensions of the Eritrean Conflict 1941–2004: Deciphering the Geo-Political Puzzle. Signature Book Printing, Inc. pp. 17–18.
  11. ^ Ullendorff, Edward. The Ethiopians: An Introduction to Country and People 2nd ed., p. 90. Oxford University Press (London), 1965. ISBN 0-19-285061-X.
  12. ^ Law, Gwillim. „Regions of Eritrea”. Administrative Divisions of Countries ('Statoids'). Приступљено 15. 8. 2011.
  13. ^ Habte Selassie, Bereket (1989). Eritrea and the United Nations. Red Sea Press. ISBN 978-0-932415-12-7.
  14. ^ John Gunther-Nepoznata Afrika, Zora, Zagreb 1966., str. 180.-183.
  15. ^ „Elections in Eritrea”. African Elections Database. 23. 1. 2011. Приступљено 27. 6. 2018.
  16. ^ Tesfagiorgis, Mussie (29. 10. 2010). Eritrea. ABC-CLIO. стр. 10—. ISBN 978-1-59884-232-6.
  17. ^ „Eritrea average climate”. weatherbase. Приступљено 6. 3. 2016.
  18. ^ „Population by religion, by province and territory (2011 Census)”. 0.statcan.gc.ca. 25. 1. 2011. Архивирано из оригинала на датум 14. 01. 2011. Приступљено 8. 11. 2011.

Литература

  • Beretekeab R. (2000); Eritrean making of a Nation 1890–1991, Uppsala University, Uppsala.
  • Cliffe, Lionel; Connell, Dan; Davidson, Basil (2005), Taking on the Superpowers: Collected Articles on the Eritrean Revolution (1976–1982). Red Sea Press, ISBN 1-56902-188-0
  • Cliffe, Lionel & Davidson, Basil (1988), The Long Struggle of Eritrea for Independence and Constructive Peace. Spokesman Press, ISBN 0-85124-463-7
  • Connell, Dan (1997), Against All Odds: A Chronicle of the Eritrean Revolution With a New Afterword on the Postwar Transition. Red Sea Press, ISBN 1-56902-046-9
  • Connell, Dan (2001), Rethinking Revolution: New Strategies for Democracy & Social Justice : The Experiences of Eritrea, South Africa, Palestine & Nicaragua. Red Sea Press, ISBN 1-56902-145-7
  • Connell, Dan (2004), Conversations with Eritrean Political Prisoners. Red Sea Press, ISBN 1-56902-235-6
  • Connell, Dan (2005), Building a New Nation: Collected Articles on the Eritrean Revolution (1983–2002). Red Sea Press, ISBN 1-56902-198-8
  • Firebrace, James & Holand, Stuart (1985), Never Kneel Down: Drought, Development and Liberation in Eritrea. Red Sea Press, ISBN 0-932415-00-8
  • Gebre-Medhin, Jordan (1989), Peasants and Nationalism in Eritrea. Red Sea Press, ISBN 0-932415-38-5
  • Hatem Elliesie: Decentralisation of Higher Education in Eritrea, Afrika Spectrum, Vol. 43 (2008) No. 1, p. 115–120.
  • Hill, Justin (2002), Ciao Asmara, A classic account of contemporary Africa. Little, Brown, ISBN 978-0-349-11526-9
  • Iyob, Ruth (1997), The Eritrean Struggle for Independence : Domination, Resistance, Nationalism, 1941–1993. Cambridge University Press, ISBN 0-521-59591-6
  • Jacquin-Berdal, Dominique; Plaut, Martin (2004), Unfinished Business: Ethiopia and Eritrea at War. Red Sea Press, ISBN 1-56902-217-8
  • Johns, Michael (1992), "Does Democracy Have a Chance", Congressional Record, 6 May 1992
  • Keneally, Thomas (1990), "To Asmara" ISBN 0-446-39171-9
  • Kendie, Daniel (2005), The Five Dimensions Of The Eritrean Conflict 1941–2004: Deciphering the Geo-Political Puzzle. Signature Book Printing, ISBN 1-932433-47-3
  • Killion, Tom (1998), Historical Dictionary of Eritrea. Scarecrow Press, ISBN 0-8108-3437-5
  • Mauri, Arnaldo (2004), "Eritrea's Early Stages in Monetary and Banking Development", International Review of Economics, Vol. LI, n. 4, [2]
  • Mauri, Arnaldo (1998), "The First Monetary and Banking Experiences in Eritrea", African Review of Money, Finance and Banking, n. 1–2.
  • Miran, Jonathan (2009), Red Sea Citizens: Cosmopolitan Society and Cultural Change in Massawa. Indiana University Press, ISBN 978-0-253-22079-0
  • Müller, Tanja R.: Bare life and the developmental State: the Militarization of Higher Education in Eritrea, Journal of Modern African Studies, Vol. 46 (2008), No. 1, p. 1–21.
  • Negash T. (1987); Italian Colonisation in Eritrea: Policies, Praxis and Impact, Uppsala Univwersity, Uppsala.
  • Ogbaselassie, G (10. 1. 2006). „Response to remarks by Mr. David Triesman, Britain's parliamentary under-secretary of state with responsibility for Africa”. Приступљено 7. 6. 2006.
  • Pateman, Roy (1998), Eritrea: Even the Stones Are Burning. Red Sea Press, ISBN 1-56902-057-4
  • Phillipson, David W. (1998), Ancient Ethiopia.
  • Reid, Richard. (2011) Frontiers of violence in north-east Africa: genealogies of conflict since c.1800. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0199211883
  • Wrong, Michela (2005), I Didn't Do It For You: how the world betrayed a small African Nation. Harper Collins, ISBN 0-06-078092-4

Спољашње везе

.er

.er је највиши Интернет домен државних кодова (ccTLD) за Еритреју.

Због честе употребе суфикса "-er" у енглеском језику, за .er НИДдк се очекује да постане веома популаран у стварању хакова домена уколико дозволи неограничене другостепене регистрације. Тренутно, такве регистрације нису дозвољене. Ово је слично неконвенционалној употреби домена .tv (за телевизију), .to (за енглеску реч to) и многих других.

Атлетика на Летњим олимпијским играма 2012 — 10.000 метара за мушкарце

Дисциплина трчања на 10.000 метара за мушкарце, била је, једна од 47 дисциплина атлетског програма на Летњим олимпијским играма 2012. у Лондону, Уједињено Краљевство. Такмичење је одржано 4. августа на Олимпијском стадиону.

Грб Еритреје

Грб Еритреје је званични хералдички симбол афричке државе Еритреје. Грб који има облик једноставног амблема, усвојен је 24. маја 1993. године тј. непосредно после проглашења независности Еритреје од Етиопије.

Данакилска пустиња

Данакилска пустиња или пустиња Данакил се налази у Африци, односно североисточном делу Етиопије, јужној Еритреји и у већем делу Џибутија.

Смештена је у Афарској (Данакилској) депресији, где се налази и језеро Асал, најнижа тачка Африке (– 155 м). Позната је по активним вулканима и рудницима соли. Народ који живи у овој области су Афари (Данакили). Пустињом лутају крда афричког дивљег магарца, гревијеве зебре, орикса и других животиња.

Еритреја на Зимским олимпијским играма 2018.

Еритреја је у свом дебитантском наступу на Зимским олимпијским играма 2018. у Пјонгчангу, у Јужној Кореји учествовала са једним апласким скијашем.Заставу Еритреје на свечаном отварању Олимпијских игара 2018. носио је једини такмичар Шанон−Огбани Абеда.

Еритреја на Летњим олимпијским играма 2004.

Ерутреји је ово било друго учешће на Летњим олимпијским играма. Делегација Еритреје на Олимпијским играма 2004. у Атини је била састављена од четворо спортиста (три мушкараца и једна жена), који су се такмичили у три аткетске дисциплине,

Заставу Еритреје на свечаном отварању Игара носио је најстарији члан делегације атлетичар Yonas Kifle.

На овим играма спортисти Еритреје су освојили прву олимпијску медаљу. У укупно пласману Еритреја је заузела 71 место.

Еритреја на Летњим олимпијским играма 2008.

Ерутреји је ово било треће учешће на Летњим олимпијским играма. Делегација Еритреје на Олимпијским играма 2008. у Пекингу је била састављена од 10 спортиста (осам мушкараца и две жена), који су се такмичили у шест аткетских дисциплина.

Заставу Еритреје на свечаном отварању Игара носила је атлетичарка Симрет Султан.

На овим играма спортисти Еритреје нису освојили ниједну медаљу.

Еритреја на Летњим олимпијским играма 2012.

Еритреји је ово било четврто учешће на Летњим олимпијским играма. Делегација Еритреје на Олимпијским играма 2012. у Лондону била је састављена од 12 спортиста (једанаест мушкараца и једна жена), који су се такмичили у седам дисциплина у два спорта. Ово је био први пут да се се представници Еритреје такмичили поред атлетике и у неком другом спорту.

Заставу Еритреје на свечаном отварању Игара носио је најмлађи учесник атлетичар Weynay Ghebresilasie.

На овим играма спортисти Еритреје нису освојили ниједну медаљу.

Еритреја на Светском првенству у атлетици на отвореном 2013.

Еритреја је учествовала на Светском првенству у атлетици на отвореном 2013. одржаном у Москви од 10. до 18. августа девети пут. Еритреја је пријавила 10 учесника (9 мушкараца и 1 жена) који су требало да се такмиче у две тркачке дисциплине. Међутим један такмичар у маратону није био у стартној листи тако да је ову репрезентацију представљало 9 такмичара (8 мушкараца и 1 жена)На овом првенству Еритреја није освојила ниједну медаљу, али су постигнута три лична рекорда сезоне. У табели успешности (према броју и пласману такмичара који су учествовали у финалним такмичењима (првих 8 такмичара)) Еритреја је делила 57. место са 1 бодом са једним учесником у финалу.

Еритреја на Светском првенству у атлетици на отвореном 2015.

Еритреја је учествовала на Светском првенству у атлетици на отвореном 2015. одржаном у Пекингу од 22. до 30. августа десети пут. Репрезентацију Еритреје представљало 9 такмичара (7 мушкараца и 2 жене) у 5 (3 мушке и 2 женске) дисциплине. , На овом првенству Еритреја је по броју освојених медаља делила 15. место са 1 освојеном медаљом (златна). . У табели успешности према броју и пласману такмичара који су учествовали у финалним такмичењима (првих 8 такмичара) Еритреја је са два учесника у финалу делила 29. место са 11 бодова.

Еритреја на Светском првенству у атлетици на отвореном 2017.

Еритреја је учествовала на Светском првенству у атлетици на отвореном 2017. одржаном у Лондону од 4. до 13. августа једанаести пут. Репрезентацију Еритреје представљало 8 такмичара који су се такмичили у 4 дисциплине. , На овом првенству такмичари Еритреје нису освојили ниједну медаљу. У табели успешности према броју и пласману такмичара који су учествовали у финалним такмичењима (првих 8 такмичара) Еритреја је са једним учесником у финалу делила 53. место са 4 бодова.

Еритреја на олимпијским играма

Еритреја се први пут појавила на Олимпијским играма 2000 године, у Сиднеју и од тада је учествовала на свим Летњим олимпијским играма до данас.

Представници Еритреје никада нису учествовали на Зимским олимпијским играма.

Национални олимпијски комитет Еритреје формиран је 1996, а 1999. је примљен у МОК.

Еритрејска накфа

Еритрејска накфа је званична валута у Еритреји. Скраћеница тј. симбол за накфу је Nfk а међународни код ERN. Накфу издаје Банка Еритреје. У 2008. години инфлација је износила 18%. Једна накфа састоји се од 100 центи.

Уведена је 1997. као замена за Етиопски бир а названа је по граду Накфа.

Постоје новчанице у износима 1, 5, 10, 20, 50 и 100 накфи и кованице од 1, 5, 10, 25 и 50 центи и 1 накфа.

Застава Еритреје

Тренутна верзија заставе Еритреје усвојена је 5. децембра 1995. године. Највећи део заставе заузима црвени троугао који се протеже преко целе заставе а око њега се налазе зелени и плави троугао. Зелена боја на застави симболизију плодност, односно пољопривреду, плава океан а црвена проливену крв у борби за слободу. У црвеном троуглу се налази симболизовано приакзани жути венац са 14 листова. Овај елемент је преузет из старе верзије заставе из 1952. године на којој су се налазиле жуте звездице. И троуглови имају симболично значење. Према крају заставе црвени троугао се сужава што симболизује наду да у Еритреји неће више бити сукоба и да ће завладати мир.

Источна Африка

Источна Африка је најисточнија регија афричког континента која се различито дефинише у географији или геополитици. Према УН-овој шеми географских регија источну Африку чине следећих 20 земаља :

Јужни Судан, Уганда, Бурунди и Руанда – понекад се (у географском смислу) сматрају делом Средње Африке

Кенија, Танзанија – чланице Источноафричке заједнице (EAC)

Џибути, Еритреја, Етиопија и Сомалија – често се означавају као Афрички рог

Мозамбик и Мадагаскар – понекад се сматрају делом Јужне Африке

Малави, Замбија и Зимбабве – понекад се укључују у Јужну Африку и бившу Средњоафричку федерацију

Комори, Маурицијус и Сејшели – мале острвске државе у Индијском океану

Реинион и Мајот – Француске прекоморске територије у Индијском океануЕгипат и Судан се понекад, географски, убрајају у ову регију.

Италијански језик

Италијански (lingua italiana или italiano) или тоскански језик (lingua toscana или toscano) је романски језик, који говори око 62 милиона људи, од којих већина живи у Италији.

Стандардни италијански темељи се на фирентинском нарјечју. Има дупле (или дуге) сугласнике, као латински (за разлику од других романских језика, као француски и шпански). Као код других романских језика, изузев француског, нагласак речи је различит. Пише се латиницом.

Италијански је службени језик у Италији и Сан Марину, као и у Швајцарским кантонима Тичино и Граубинден (Гриђони). Италијански је уз латински други службени језик у Ватикану, уз словеначки је службен и у словеначким приморским општинама Копер, Изола и Пиран, те се уз хрватски користи и у Истри где живи италијанска мањина. Доста је раширен и међу потомцима исељеника у Луксембургу, САД и Аустралији. Такође је широко разумљив и подучаван на Малти, где је био један од службених језика до 1934. кад га је заменио енглески. Много мање се говори у бившим афричким колонијама Италије, као што су Сомалија, Либија и Еритреја.

Италијански је пети по реду језик на свету који се учи у школама (након енглеског, француског, шпанског и немачког).

Односи Србије и Еритреје

Односи Србије и Еритреје су инострани односи Републике Србије и Државе Еритреје.

Службени језик

Службени језик је језик изричито одређен као такав у уставу неке земље, државе или територије. (Према овој дефиницији, државе и подручја без устава немају службени језик.)

Половина земаља света има службене језике. Неке земље имају само један, нпр. Албанија, Француска (иако Француска има више домородачких језика), Немачка и Литванија. Неке имају више службених језика, нпр. Белорусија, Белгија, Канада, Финска, Авганистан, Парагвај, Боливија, Индија, Швајцарска и Јужна Африка.

У неким земљама, као што су Ирак, Италија и Шпанија, постоји службени језик за целу државу, али други језици деле службени статус у неким важним регијама. Неке земље, као што су Сједињене Државе, немају службени језик, али поједине савезне државе имају службене језике. Коначно, неке земље уопште немају службени језик, нпр. Аустралија, Еритреја, Луксембург и Тувалу.

Због колонијализма и неоколонијализма, Филипини и неке афричке земље имају службени и школски језик (француски језик или енглески језик) који није ни национални ни најраширенији језик. С друге стране, због национализма, Ирска користи ирски језик као државни и први службени језик, иако га говори мали део становништва.

У неким земљама, питање који језик треба користити у којим контекстима представља велик политички проблем.

Химна Еритреје

Државна химна Еритреје носи назив „Еритреја, Еритреја, Еритреја” (тигриња: ኤርትራ ኤርትራ ኤርትራ, арап. ارتريا ارتريا ارتريا‎). Усвојена је 1993. године након проглашења независности. Текст је написао Соломон Тсехаје Бераки, а музику су компоновали Исак Абрахам Мехарезги и Арон Текле Тесфатсион.

Клима Еритреје генерално, на бази 14 градова
Показатељ \ Месец .Јан. .Феб. .Мар. .Апр. .Мај. .Јун. .Јул. .Авг. .Сеп. .Окт. .Нов. .Дец. .Год.
Максимум, °C (°F) 27,3
(81,1)
28,3
(82,9)
29,8
(85,6)
32,3
(90,1)
33,3
(91,9)
33
(91)
32
(90)
31,5
(88,7)
32,3
(90,1)
31,8
(89,2)
30
(86)
28,3
(82,9)
31
(88)
Просек, °C (°F) 20
(68)
20,8
(69,4)
22,5
(72,5)
24,3
(75,7)
25,6
(78,1)
26
(79)
25,1
(77,2)
24,7
(76,5)
24,4
(75,9)
23,8
(74,8)
22,1
(71,8)
20,5
(68,9)
23,3
(73,9)
Минимум, °C (°F) 17,8
(64)
17,3
(63,1)
18,3
(64,9)
21
(70)
23,3
(73,9)
24,4
(75,9)
24,4
(75,9)
24,5
(76,1)
23,3
(73,9)
22,3
(72,1)
20
(68)
18,3
(64,9)
20,8
(69,4)
Количина падавина, mm (in) 6,7
(0,264)
6,9
(0,272)
9
(0,35)
14,8
(0,583)
20,3
(0,799)
26,5
(1,043)
100
(3,94)
99,7
(3,925)
25,4
(1)
8,6
(0,339)
11,9
(0,469)
9,4
(0,37)
347
(13,66)
Извор: weatherbase[17]
Државе и територије у Африци
Суверене државе
Зависне територије
Непризнате државе

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.