Епирска деспотовина

Епирска деспотовина је била једна од грчких држава-наследница Византијског царства насталих након крсташког освајања Цариграда 1204. године. Постојала у различитим границама до краја 14. века. Језгро јој се налазило у истоименој области Епира и Акарнанији. Историја јој је обележена сталним сукобима са главним регионалним силама на Балкану (Византијским царством васпостављеним ослобођењем Цариграда 1261. и Бугарском, касније са Напуљском краљевином и Србијом), које су покушавале да прошире подручје своје власти на Епир. Свој врхунац је Епирска деспотовина је достигла 1224. године када је Теодор Анђео (деспот 1214—1224, цар 1224—1230) заузео Солун, срушио Солунску краљевину и прогласио се за цара. Међутим, већ 1230. године у бици на Клокотници претрпео је пораз од Бугара после чега је уследио процес пропадања и лагане дезинтеграције деспотовине. Раздробљен на бројна засебна господства, Епир је постепено интегрисан у Османско царство 1386-1449.

Термин Епирска деспотовина као ознака за западногрчку државу није историјски и не користи се у савременим изворима. Међутим, Епир је био независан у односу на Никејско односно растаурирано Византијско царство Палеолога. Његови владари су се понекад називали архонтима или само кировима (господинима). У периоду после 1230. неки епирски владари су добили деспотску титулу од никејског односно византијског цара.

Епирска деспотовина
Деспотовина Епир
Byzantium1204-sr

Подела Византије након крсташког освајања 1204. године. Латинско царство ратује с грчким државама: Никејским царством, Трапезунтским царством и Епирском деспотовином. Границе нису биле јасно одређене.
Географија
Континент Европа
Регија Балкан
Главни град Арта
Друштво
Службени језик грчки
Религија православље
Политика
Облик државе деспотовина
 — Деспот Михајло I Анђео
Историја
Историјско доба средњи век
 — Оснивање 1205.
 — Укидање 1479.
Портал:Историја

Настанак и успон

Оснивач Епирске деспотовине је био Михајло I Анђео, нелегитимни син севастократора Јована Анђела Комнина, основао је Епирску деспотовину која је обухватала Епир са Албанијом, Етолијом и Акарнанијом. Преко своје баке Теодоре Комнине био је потомак цара Алексија I и на тај начин рођак царева Исака II и Алексија III. До свргавања Исака II узнапредовао је у служби и постао управник малоазијске теме. Павши у немилост Алексија III, затекао се у Константинопољу, када су учесници Четвртог крсташког похода освојили град у лето 1203.

Након пада Цариграда априла 1204. крсташи су прионули подели Византијског царствог међу собом. Млечани су том приликом захтевали и на епирску обалу заједно са Јонским оствима. Међутим, Михаило се прикључио пратњи Бонифација Монфератског, када се овај запутио да запоседне земље у северној Грчкој које је тражио. Михаило се у Тесалији одвојио од Бонифација и скренуо у Арту, која је још била под контролом византијског управника Сенахерима, коме је намеравао да помогне у отпору против Латина.

Када је стигао у Арту, Сенахерим је већ био мртав. Одлучно је сузбио једну побуну управљену против постојеће византијске управе, прогласио себе управником и оженио кћерку или удовицу свог претходника, чиме се докопао и пространих добара у овој области. Дотадашње чиновнике је оставио на положајима, а у поседе племства и цркве није дирао, због чега су ови прихватили његову власт без проблема. Михаило је тако постао владар најбогатије области у Романији, коју није захватило ратно пустошење. Консолидацији епирске државе ишло је у прилог и то што је много грчких избеглица емигрирало из области коју су освојили Латини.

Њега 1215. године наслеђује Теодор Анђео, чија је ћерка била удата за краља Радослава. За време његове владавине Епирска деспотовина постаје најснажнија држава на Балкану. Успешним ратовима он 1224. године осваја Солун и уништава Солунску краљевину, придодавши својим земљама Тесалију, источну Македонију и делове Тракије. Након освајања Солуна охридски архиепископ га овенчава за цара Ромеја чиме Теодор јасно исказује своје намере да обнови Царство.

Пад и пропаст

Бугари 1230. године у бици на реци Клокотници побеђују Теодорове трупе, а самог Теодора заробљавају и ослепљују. Последица овог пораза било је бугарско освајање Македоније и Тракије, док је никејски цар Јован III Дука заузео Солун.

Деспотовином након тога наставља да влада Михајло II Анђео, коју су у то доба чинили Епир и Тесалија. Он почиње да води активну политику против Никејског царства и његовог покушаја да обнови Византију. Сарађујући са Ахајском кнежевином и Напуљском краљевином настоји да заједничким напорима освоје Цариград и обнове Византију на челу са Анжујцима, али се њихов подухват завршава неуспехом.

Никејски цар Михајло VIII Палеолог осваја 1261. године Цариград и обнавља Византију, после чега деспотовина полако губи моћ и претензије на царски венац. Последњи делови деспотовине потпали су под византијску власт 1340. године.

Епирски владари

Династија Комнин-Дука

Династија Орсини

Династија Немањића

Династија Буонделмонти

Династија Токо

  • Карло I Токо (1411–1429)
  • Карло II Токо (1429–1448), пад Јанине 1430
  • Леонардо III Токо (1448–1479), пад Арте 1449. и Ангелокастрона 1460.

Литература

Partitio terrarum imperii Romaniae

Partitio terrarum imperii Romaniae (лат. "Подела земаља Ромејског царства") је био споразум потписан између крсташа након заузећа византијске престонице, Цариграда, у Четвртом крсташком рату, 1204. године. Њиме је основано Латинско царство и одређена подела византијских територија између учесника крсташког рата, углавном у корист Млетачке републике. Међутим, пошто крсташи нису заузели читаву територију Царства (Никејско царство, Трапезунтско царство, Епирска деспотовина), већина одредби споразума никада није реализована.

Јован Анђел (севастократор)

Јован Анђел (грчки: Ιωαννης Αγγελος; умро 1348), био је византијски севастократор, војсковођа и владар Епира и Тесалије.

Арта

Арта (гр: Άρτα) је град у северозападном делу Грчке и седиште истоименог округа.

Град Арта је познат по томе што је била седиште Епирске деспотовине током средњег века. Захваљујући овоме у граду и околини постоји више добро очуваних грађевина, најчешће цркава из раздобља Византије, па је град познат као место са богатим византијским наслеђем. Друга важна особеност града је да је Арта седиште Техничког Инситута Епира, важне високошколске установе у западној Грчкој.

Арта (округ)

Округ Арта (грч. Περιφερειακή ενότητα Άρτας) је округ у периферији Епир и истоименој историјској покрајини Епир у северозападној Грчкој. Управно средиште округа је истоимени град Арта.

Округ Арта је успостављен 2011. године на месту некадашње префектуре, која је имала исти назив, обухват и границе.

Битка код Ахелоја (1359)

Битка код Ахелоја (албански: Beteja e Akelout) вођена је 1359. године на реци Ахелоју у Етолији (данашња Грчка) између албанских трупа под Петром Лошом и Ђин Буа Спатом са једне и снага Епирске деспотовине под Нићифором II Орсинијем са друге стране. Завршена је победом албанске војске. Епирска војска претрпела је огромне губитке. Након битке у којој је епирски деспот погинуо, формирана су две деспотовине на територији некадашњег Епира: Деспотовина Арта и Деспотовина Анђелокастро и Лепант.

Битка код Клокотнице

Битка код Клокотнице се одиграла 9. марта 1230. године између Бугарског царства и Епирске деспотовине. Бугарску војску предводио је Јован Асен II а Епирску Теодор Анђео Дука Комнин. Завршила се поразом Епирског деспота Теодора Дуке и стварањем моћне Бугарске царевине под Јованом Асеном II.

Битка код Солуна

Појам Битка код Солуна може да се односи на:

Битка код Солуна (380) — Готи наносе пораз Римљанима

Опсада Солуна (586) — Словенска

Опсада Солуна (611) — Словенска

Опсада Солуна (617) — Словенска

Опсада Солуна (676-678) — Словенска

Пљачка Солуна (904) — Византијско-арапски ратови

Битка код Солуна (995) — Византијско-бугарски ратови

Битка код Солуна (1004) — Византијско-бугарски ратови

Битка код Солуна (1014) — Византијско-бугарски ратови

Битка код Солуна (1040) — Византијско-бугарски ратови

Друга битка код Солуна (1040) — Византијско-бугарски ратови

Пљачка Солуна (1185) — Нормани

Опсада Солуна (1224) — Латинско царство

Опсада Солуна (1264) — Епирска деспотовина

Опсада Солуна (1422—1430) — Османско освајање град

Деспот

Деспот (од грч. δεσπότης [despótēs] — „господар”) била је старија византијска дворска титула која је додјељивана синовима или зетовима владајућег цара, а првобитно је означавала престолонасљедника. Из Византијског царства се током средњег вијека проширила на Балканско полуострво, а додјељивана је и у државама које су биле под византијским утицајем, као што су Латинско царство, Бугарска, Србија и Трапезунд. То је довело до уздизања неколико кнежевина на ранг „деспотовине” које су постојале као независне државе или као зависна територија кнежева који су имали и титулу деспота, међу којима су најпознатије Епирска деспотовина, Морејска деспотовина и Српска деспотовина. Супруга деспота је била деспотица (од грч. δεσπότισσα).

У савременом значењу, ријеч је стекла другачије значење: деспотизам је облик владавине у коме један појединац влада са апсолутном влашћу. Сематичком промјеном термин је изједначен са термин тиранин, античком грчком ријечју која првобитно није имала негативно значење и латинском ријечју диктатор, владар који има потпуни ауторитет у Римској републици. У савременом говорном грчком језику, ријеч се често користи за епископе.

Деспотовина Арта

Деспотовина Арта (алб. Despotati i Artës) је била држава у Епиру која је постојала у периоду од 1358. до 1416. године. Формирана је након погибије епирског деспота Нићифора II. Карло I Тоца припојио је Арту Епирској деспотовини 1416. године.

Димитрије Хоматијан

Димитрије Хоматијан или Димитрије Хоматин (грчки: Δημήτριος Χωματηνός/Χωματιανός) је био охридски архиепископ од 1216. до 1236. године.

Доналд Никол

Доналд Никол (4. фебруар 1923. - 25. септембар 2003.) је био британски византолог.

Епир

Епир (грч. Ήπειρος, алб. Epiri) је историјска и географска област у западном делу Балканског полуострва, данас подељена између Грчке и Албаније. Историјска средишта Епира су Јањина у Грчкој и Ђирокастра у Албанији. Главни град римске провинције Епир је био Никополис (лат. Nicopolis).

Крсташке државе

Крсташке државе су биле бројне феудалне државе, које су створили крсташи у Малој Азији и Светој земљи (историјској Палестини). Те крсташке државе су поново окупиране од стране исламских држава. Крсташке државе на Леванту, колективно познате као Оутремер, биле су: Краљевство Јерусалим, Кнежевина Антиохија, Грофовија Триполи и Грофовија Едеса (поред Краљевине Кипар). Људи из крсташких држава су генерално називани „Латинима”, што је заједнички демоним за следбенике латинске цркве, за разлику од аутохтоних следбеника источног хришћанства.

Никејско царство

Никејско царство је једна од држава насталих након крсташког освајања Цариграда 1204. године. Као и остале државе на територији Византијског царства, владари Никејског царства су себе проглашавали за наследнике византијских царева.

Пад Цариграда (1204)

Први пад Цариграда обухвата два заузимања Цариграда која су извели крсташи IV крсташког похода:

јула 1203. године за рачун принца Алексија (1203—1204) и његовог оца Исака II (1185—1195, 1203—1204) који су враћени на престо уместо Алексија III (1195—1203), и

13.04. 1204. године када су за себе заузели град и срушили Византијско царство.И то представља први пут да је једна страна војска успела да пробије Цариградске бедеме. Иако је почетни циљ овог похода био напад на исламски Египат, крсташи су по наговору Млечана напали хришћанску Византију и на крају је срушили. После оба заузећа, град је претрпео страховито пљачкање и разарање у пожарима које су изазвали крсташи. Директна последица крсташког заузећа Цариграда била је замена православног Византијског царства, католичким Латинским царством, а на широком византијском простору су настале нове државе на западним:

Латинско царство

Солунска краљевина

Ахајска кнежевина

Атинско војводствои византијским традицијама:

Никејско царство

Епирска деспотовина

Трапезунтско царство

Пелагонија

Пелагонија (грч. Πελαγονíα, мкд. Пелагонија) је била једна од регија античке Европе која је временом постала део Македонског краљевства.

Пелагонија се граничила са античким покрајинама Дарданијом на северу, Илиријом на западу, Пеонијом на истоку и Линкестисом на југозападу. Овај крај настањивала су Трачко - Илирска племена: Пелагони, Пеонци, а од 1900. п. н. е. Ахајци и Еољани.

Пелагонија је била колевка микенских племена. У Пелагонији је пронађено пуно предмета из пре пре - микенског раздобља, попут двоструке секире, која је тек касније пронађена у Микени. Ови објекти су изложени у Регионалном музеју Битоља. Нешто касније овај крај населили су антички Македонци.

Грчки историчар, географ и филозоф, Страбо назвао је Пелагонију Триполитис, ради три тадашња велика града у Пелагонији.

Данас се назив Пелагонија користи као назив за пространу долину коју деле Северна Македонија и Грчка. У њој се налазе македонски градови Битоља и Прилеп и грчки град Флорина. Она је највећа котлина у Северној Македонији. Смештена је у југозападном делу Македоније и обухвата простор од око 2.000 km² и њен правац простирања је меридијански (север-југ) и обухвата део грчке територије.Пелагонија је 1259. године била поприште значајне битке код Пелагоније, у којој су се сукобиле војске Никејског царства и савеза који су чиниле Ахајска кнежевина, Сицилијанска краљевина и Епирска деспотовина.

Пелагонијска битка

Пелагонијска битка је вођена током лета или јесени 1259. године у Пелагонијској равници између снага Никејског царства са једне и коалиције коју су чиниле снаге Епирске деспотовине, Ахајске кнежевине и Сицилијанског краљевства. Окончана је потпуном победом никејских снага и представља прекретницу у борбама око византијског наслеђа, започетим падом Цариграда 1204. године, јер Никејско царство остаје без озбиљних противника у региону и само две године касније, ослобађањем Цариграда, обнавља Византију. Поред тога, битка представља почетак обнове византијске власти на Пелопонезу, добијањем Мистре и поседа од којих ће касније бити формирана Морејска деспотовина.

Тома I Комнин Дука

Тома I Комнин Дука (рођен око 1285. - умро 1318.) (грчки: Θωμάς Α΄ Κομνηνός Δούκας) је био епирски деспот од 1297. до 1318. године.

Црвена црква

Црвена црква је средњовековна црква која се налази у близини села Вулгарели, 56 км североисточно од Арте, на јужној падини планине Џумерка. Црква је архитектонски идентична са Богородице Перивлепта у Охриду, што индиректно указује да су их градили исти мајстори.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.