Епидемија

Епидемија (грчки: επιδημία — „међу народом распрострањено“) необично често је појављивање једне болести у једној популацији. Епидемичне болести су између осталог колера, грип, тифус и куга. По правилу ради се увијек о инфективним болестима. Понекад се тај појам користи и за неинфекциозне болести као напримјер за гојазност (да би се описале опасности као њене посљедице).

Ријеч епидемија је настала од грчких ријечи епи („преко“) и демос („народ“).

Ендемија, за разлику од епидемије, описује нормало и уобичајено појављивање (ширење) болести међу једном популацијом. Тако је на пример један одређени проценат оболелих од грипа сасвим нормалан. Чим број оболелих пређе једну одређену границу (код грипа је то 10%) може се говорити о епидемији. Епидемије које прелазе државне или чак континенталне границе називају се пандемије.

Код животиња се епидемије означавају као епизоотије.

Спољашње везе

15. децембар

15. децембар (15.12.) је 349. дан године по грегоријанском календару (350. у преступној години). До краја године има још 16 дана.

17. септембар

17. септембар (17.9.) је 260. дан у години по грегоријанском календару (261. у преступној години). До краја године има још 105 дана.

1873

1873. је била проста година.

9. март

9. март (09.03) је 68. дан у години по грегоријанском календару (69. у преступној години). До краја године има још 297 дана.

Јемен

Јемен (арап. اليَمَن‎‎‎), или званично Република Јемен (арап. الجمهورية اليمنية, ‎‎al-Jumhūrīyah al-Yamanīyah‎) је држава на југу Арапског полуострва у југозападној Азији. Јемен је друга по величини држава на полуострву, заузимајући површину од 527.829 km2. Дужина морске обале је око 2.000 km. Излази на Црвено море на западу, као и Аденски залив и Арапско море на југу. Граничи се са Саудијском Арабијом на сјеверу и Оманом на истоку. Иако је по уставу главни град Сана, из разлога што се налази под побуњеничком контролом, главни град је привремено измјештен у Аден. Јемену припада око 200 острва, од којих је највеће Сокотра.

На подручју Јемена се налазило Сабејско краљевство, трговачка држава која је постојала више хиљада године, а укључивала је осим територије данашњег Јемена, Еритреју и Етиопију. Област је 275. године н. е. пала под утицај јеврејског Химјарског краљевства. Хришћанство је стигло у 4. вијеку, док је јудаизам и локални паганизам већ био на том простору. Ислам се проширио брзо у 7. вијеку, а јеменске снаге су биле веома битне у раним исламским освајањима. Неколико династија се јавила између 9. и 16. вијека, а Расулиди су била најјачи и најнапреднији. Земља је подијељена између Османског и Британског царста на почетку 20. вијека. У Сјеверном Јемену је након Првог свјетског рата успостављено зеидско Мутавеклијско краљевство Јемен, које је након државног удара 1962. постало Јеменска Арапска Република. Јужни Јемен је остао британски протекторат све до 1967. Двије јеменске државе су се ујединиле у савремену Републику Јемен 1990. године.

Од 2011. године, Јемен се налази у политичкој кризи почевши од уличних протеста против сиромаштва, незапослености, корупције и плана председника Салеха да измени устав Јемена и укине ограничење председничког мандата, чиме је учинио себе доживотним председником. Председник Салех је одступио и председничка моћ је пренета на потпредседника Абд Раба Мансура ел Хадија, који је формално изабран за председника 21. фебруара 2012. на изборима са једним кандидатом. Потпуно одсуство централне власти током овог процеса транзиције погоршало је неколико сукоба који су у току у земљи, попут оружаног сукоба између Хути устаника милиције Ансара Алаха и снага ел Ислаха, као и побуне ал-Каиде. У септембру 2014. године Хути су заузели Сану уз помоћ свргнутог председника Салеха, и затим су декларисали себе као националну владу након државног удара. Салеха је усмртио снајпериста у Сани у децембру 2017. То је резултирало новим грађанским ратом и војном интервенцијом под водством Саудијаца, чији је циљ враћање Хадијеве владе. Најмање 56.000 цивила и бораца је убијено у оружаном насиљу у Јемену од јануара 2016.Сукоб је резултирао глађу која је погодила 17 милиона људи. Недостатак безбедне воде за пиће, узрокован исцрпљеним аквиферима и уништењем водоводне инфраструктуре у земљи, такође је изазвао највећу и најбрже ширећу епидемију колере у модерној историји, а број могућих случајева премашио је 994.751. Преко 2.226 људи је умрло откад се епидемија почела брзо ширити крајем априла 2017.

Џиан (ера)

Џиан (治安) позната и као Чиан је јапанска ера (ненко) која је настала после Канин и пре Манџу ере. Временски је трајала од фебруара 1021. до јула 1024. године и припадала је Хејан периоду. Владајући монарх био је цар Го-Ичиџо.

Буно

Буно (文応) је јапанска ера (ненко) која је настала после Шоген и пре Кочо ере. Временски је трајала од априла 1260. до фебруара 1261. године и припадала је Камакура периоду. Владајући монарх био је цар Камејама.Пошто је у претходној ери земљу задесила велика епидемија и глад, ера Буно је именована у нади да ће у новом временском периоду ове несреће врло брзо проћи.

Дерг

Дерг (амхар. ደርግ) је био назив војне хунте која је дошла на власт у Етиопији након свргавања с власти цара Хајле Селасија и владала земљом од 1974. до 1987. године. Дерг у преводу значи веће или комитет на језику Гиз, а његов пуни назив био је Комитет за координацију оружаних снага, полиције и терироријалне војске. Комитет је након доласка на власт званично преименован у Привремену војну владу социјалистичке Етиопије.

Епидемија тифуса у Србији 1914—1915.

Епидемија тифуса у Србији 1914—1915. била је једна од најтежих на овом простору, изазвана трима врстама тифуса — трбушним тифусом, повратним тифусом и пегави тифусом, који су истовремено јавила, као пратећа појава рата. Ове пошасти јавиле су се као последица лоших друштвених и економских прилика и ванредног стања, изазваног ратним условима у којима се Србија нашла у првим годинама Великог рата. Она се одвијала паралелно са великим ратним напорима српске војске у биткама које су вођене од јесени 1914. године, као њихова пратећа појава, а наставила се и у периоду затишја 1915. године.

Према данку у људским животима (како припадника војска тако и цивилног становништва), спада у ред највећих за које свет зна. о потврђује оцене др Хантера, да је ова епидемија пегавог тифуса у Србији била „најизненаднија епидемија по пореклу, најбржа по току, највећа у интензитету, а најбрже заустављена од свих познатих оваквих епидемија у историји”.Почетком фебруара 1915. године у током епидемији догодила се још један помор као последица ове пошасти. Већина српских лекара оболела је од пегавца, лечећи болеснике, тако да је коначан биланс био; да је од 595 српских лекара њих 122 (око 20 %) умрло у току ове епидемије.На појаву епидемије, поред ратних дејстава, непрестане миграције становништва и лоших хигијенских и економских прилика у земљи, утицао је и велики број заражених Аустријских војника, међу којима се болест прво и појавила. Међутим као основни разлог историчари српске медицине наводе и лошу организацију војног и цивилног санитета, с краја 1914. године, у Србији, која је управо изшла из балканских ратова, са премало лекара, и непознавањем епидемиологије ове заразне болести. Студирајући медицину у западној Европи, и поред солидно стеченог знања, српски лекари нису могли сазнати све о тифусу, јер је у тим центрима болест била искорењена средином 19. века. Осим тога, српски санитет имао је премали број лекара, свега око 600 на 4.500.000 становника и 30.000 војника редовне војске, односно 409 лекара, на преко 400.000 мобилисаних војника у рату.Како су у Србији, пре настанка епидемије 1914. и 1915. године, регистровани само спорадични случајеви тифуса у појединим крајевима, тешко је поверовати да је епидемија букнула из аутохтоних спорадичних жаришта, узимајући у обзир интензитет и брзину развоја епидемијског процеса. Питање где се најпре појавио тифус у Србији и даље остаје непознаница – код избеглица, у српској војсци или код Аустријанаца.

Здравство

Здравство представља систем јавних делатности за који се могу издвојити четири основне улоге:

куративна тј. лечење оболелих путем терапија

превентивна - сузбијање ширења или стицања болести, борба против епидемија

заштита животне средине

обезбеђивање одговарајућих животних условаДелатности из области здравства се остварују у здравственим установама:

амбуланте

домови здравља

клинике

болнице

институти и заводи за јавно здравље

државне институције - надлежно министарство

међународне институције (као што су Генерална дирекција за здравство у оквиру Европске Комисије ЕУ или Светска здравствена организација)Обучавање кадрова за обављање делатности у области здравства се врши у средњошколским и високошколским уставовама у области медицине, стоматологије и фармације. У високошколским установама, као и у заводима и институтима се врши и научно-истраживачки рад из области здравства.

Карантин

Карантин или контумац једна је од епидемиолошких мера којим се спречава ширење заразних болести путем изолације оболелих или инфицираних од осталих здравих особа. Карантин је уједно и локација на који се издвајају особе за које се сумња да су оболели од неке заразне болести или само постоји опасност да су оболели.

Реч у српском језику настала је од италијанске речи Quarante = четрдесет, јер је изолација трајала обично четрдесет дана.

Наиме венецијанске власти су 1423. године установиле изолацију болесних или сумњивих да су болесни у трајању од 40 дана на једном острву у Венецијанском заливу.

Сматрало се да све заразне болести имају инкубацију мању од 40 дана. Овај временски период није одређен искуством већ на основу библијских података, јер су и Мојсије и Исус 40 дана живели изоловани у пустињи.

За карантин се обично бира зграда у којој су потом смештени оболели или потенцијални болесници. Улаз и излаз, осим медицниском особљу, које је опет подвргнуто строгим хигијеским и дезинфекционим поступцима, је забрањен. Међутим и цела села или сличне територије могу бити су стављене у карантин.

У осамнаестом, деветнаестом веку нормална појава на граничним прелазима је била зграда карантина у којој би се смештали путници који су долазили из земље где је постојала епидемија неке заразне болести.

У Панчеву је, примера ради, изграђен контумац још 1726, а у Земуну 1730. Основни разлог је био низак ниво хигијене у областима под турском управом. У панчевачком контумцу људи су остајали 10 дана, 21 или 42 дана а роба 40 дана. У време епидемија ангажоване су посебне кордонске једнице са циљем да спрече илегалне преласке границе и уношење болести. Овај карантин је био у функцији око 130 година.

Најсвежији случајеви стављања потенцијално оболелих забележени су у зиму 2006. када је због сумње на "птичији грип" на неколико локација у Србији, било потребно успостављање карантина.

Карантина у Србији било је и за време епидемије великих богиња 1972. године.

Одељења у болницама где су смештени пацијенти са заразним болестима имају третман који је предвиђен за карантин.

Као међународне карантинске болести према интернационалним здравственим прописима из 1974. године важе: куга, колера, жута грозница и богиње.

Куга

Куга, пестис, бубонска куга, „црна смрт“ је акутна, тешка, заразна болест која се најчешће јавља у бубонском облику или у облику упале плућа, а узрокована је бактеријом Јерсинијом пестис (лат. Yersinia pestis). Бактерију преноси бува, са глодара на човека. Болесник са плућним обликом куге може заразу да шири ваздухом. Нелечени облик плућне куге се, најчешће, завршава смрћу, а неправилно лечена тзв. бубонска куга, смртним исходом сваког другог болесника.

Као природни извор - жариште инфекција, болест се еизоотски одржава у Африци, Азији, укључујући и територије Русије, Јужне Америке, и САД. У Србији је последња епидемија куге забележена пре више од 160 година. Како еколошки услови нису квалитативно измењени (и даље постоје глодари и њихови ектопаразити — буве) — и данас је у Србији присутна потенцијална опасност од уноса и ширења куге, посебно у случају ванредних прилика. Бактерија Yersinia pestis, због своје особине брзог и масовног ширења и велике смртности је идеално биолошко оружје у евентуалном биолошком рату.

Логор Дахау

Дахау је био нацистички концентрациони логор, и први логор отворен у Немачкој, на месту напуштене фабрике муниције код средњеовековног града Дахауа, око 16 km североисточно од Минхена у Баварској на југу Немачке.

Логор је отворен у марту 1933. и био је први редовни концентрациони логор коју је основала коалициона влада национал-социјалиста и Немачке националне народне странке (распуштена 6. јула 1933). Хајнрих Химлер, шеф полиције у Минхену, је званично описао логор као „први концентрациони логор за политичке затворенике“.

Дахау је служио као прототип и модел за остале нацистичке концентрационе логоре. Његову основну организацију, распоред и планове зграда је пројектовао командант Теодор Ајке и примењен је на остале касније кампове. Ајке је сам постао главни инспектор за све концентрационе логоре, одговоран за моделирање осталих према овом примеру.Укупно је преко 200.000 затвореника било смештено у Дахау. Верује се да је 25.613 затвореника умрло у главном логору и још око 10.000 у околним логорима. углавном од болести, неухрањености и самоубистава. Почетком 1945. појавила се епидемија тифуса пре његове евакуације, од којег је умрло велики број слабијих затвореника.

Уз много већи логор Аушвиц, Дахау је постао симбол нацистичких концентрационих логора. Дахау је други логор који су ослободиле британске и америчке снаге. Тако је постао једно од првих места где је запад био сведок бруталности нациста.

Медицинска географија

Медицинска географија је гранична дисциплина географије. Тесно је повезана са медицином. Бави се проучавањем природних и друштвених услова појединих територија, који утичу на здравље људи, појаву појединих болести, епидемија и сл.

Служи се резултатима из климатологије, хидрологије, али и епидемиологије, паразитологије и др. научних дисциплина.

Милоснице

Милоснице или милостиве су демони болести у словенској митологији.

Светска здравствена организација

Светска здравствена организација (СЗО) (енгл. World Health Organization (WHO); арап. منظمة الصحة العالمية‎; кин. 世界卫生组织; франц. Organisation mondiale de la Santé (OMS); рус. Всемирная организация здравоохранения; шп. Organización Mundial de la Salud) посебна је организација Уједињених нација која делује као координирајуће тело међународног јавног здравства. Основана је 1948. и заседа у Женеви. Има за циљ да доведе све народе на највиши могући ниво физичког и менталног здравља и спокоја; да се бори против великих ендемских болести и епидемија, и да доприноси развоју хигијене; да координира међународну акцију у области здравства; да доприноси напретку научне и стручне сарадње у области медицине.СЗО је донела специјалне програме за научно истраживање, као што су програми о тропским болестима (у договору са ПИНР-ом и светском банком), о акцијама за борбу против маларије или о стандардима у исхрани (у договору са ФАО), настојећи да прецизно дефинише прехрамбене производе у исти мах безопасне и храњиве, прихватљиви ниво прехрамбених адитива или дозвољене границе талога пестицида, итд.

Организује кампање обавештавања народа (путем плаката) или персонала у здравству у разним државама (достављањем стручних брошура). Она такође организује кампање за бригу о вакцинацији (један од најзапаженијих успеха је несумњиво елиминисање вариоле у њеној ендемској форми.

ХИВ

ХИВ (енгл. human immunodeficiency virus, вирус хумане имунодефицијенције) је лентивирус из групе ретровируса, који својим деловањем изазива крајњи синдром познат као синдром стечене имунодефицијенције. ХИВ је скраћеница од енглеског назива human immunodeficiency virus, што би окарактерисало овај вирус као узрочника опадања способности имунског система организма. ХИВ за најчешћу мету напада има делове имунског система CD4+ лимфоците. Овај вирус директно и индиректно води до пада у производњи CD4+ T лимфоцита и до њиховог крајњег уништења. CD4+ T лимфоцити су главни покретачи одбрамбреног система и када је производња ових ћелија равна нули, имунски систем скоро да и не функционише. ХИВ такође директно напада органе као што су бубрези, срце и мозак, што доводи до прекида рада бубрега, кардиомипатије и енцефалопатије. Многи проблеми са којим се оболели од овог вируса суочавају су обичне опортунистичке болести, типа прехладе, од којих би у нормалним условима имунски систем могао да се одбрани.

Пет телесних течности у себи садрже довољну концентрацију вируса за могућу инфекцију људи. То су: крв, сперма, предејакуларна течност, вагинални секрет и мајчино млеко. ХИВ се трансмитује путем телесних течности током аналног, вагиналног и оралног секса, путем трансфузије крви, несавесним коришћењем игала зависника од интравенске употребе дрога, преко плаценте (између мајке и фетуса) и дојењем беба са мајке на новрођенче.

ХИВ је пореклом из области јужно од Сахаре, у Африци, откривен током друге половине XX века. Тренутно је ова болест глобална епидемија. На крају 2004. године, верује се, према постојећим подацима, да 40 милиона људи имају ХИВ вирус. Светска здравствена организација је потврдила да је у истој години, 2004, оболело 3 милиона људи више него у претходној годиини, и да ће током 2005. године 5 милиона људи тек оболети од овог вируса.

Године 1983, научници у Француској, на челу са Ликом Монтањером, су први открили вирус који доводи до болести сиде. Назвали су вирус LAV, lymphadenopathy-associated virus, што значи да су они у почетку вирус уско повезивали са лимфним системом. Исте године, Роберт Гало из САД-а потврдио је постојање вируса и назвао га HTLV-III, human T lymphotropic virus type III, јер је открио везу између CD4+ T ћелија и вируса. Оба назива су 1986. године преиначена у ХИВУтврђено је постојање два типа вируса, ХИВ-1 и ХИВ-2. ХИВ-1 је опаснији и има већи степен заразе и лакше се преноси са особе на особу, и великом броју је главни узрочник сиде у свету. ХИВ-2 је локализован на делове западне Африке. Међутим, оба типа вируса воде порекло из централне Африке, тачније испод Сахаре. ХИВ води биолошко порекло од СИВ (вируса мајмунске имунотропије, Simian Imunotropic Virus), који изазива имунодефицијенцију афричких зелених мајмуна. Сматра се да је за еволуциони прескок са врсте на врсту требало више стотина година.

Вирус има омотач састављен од протеина и масти који га чини осетљивим на дезинфицијенсе и раствараче (типа медицинског алкохола, формалдехида, дездермана, хлороформа и сл.). Вирус је такође веома неотпоран у спољашњој средини, ван људског организма живи неколико секунди, осетљив је на повишене температуре. Ван људског организма може живети једино на веома ниским температурама (темп. течног азота од минус 70 степени). У свим здравственим установама користе се или инструменти за једнократну употребу или стандардна сува стерилизација или аутоклавирање, који су више него довољни да униште вирус ХИВ-а.

ХИВ напада првенствено CD4 позитивне ћелије, а то су CD4 лимфоцити, макрофаги и антиген презентујуће ђелије, последња два су у ствари резервоар вируса. ХИВ користи CD4 рецептор ових ћелија као улазна врата-везује се за њега што му омогућава да продре у ћелију. Међути потребан му је још један корецептор, а то је молекул CCR5 или CXCR4, који се такође налази на мембрани ових ћелија. Сматра се да су људи којима ови рецептори фале или су промењени путем мутације имуни на сиду.Смањењем броја ових ћелија имунитета, посебно CD4 лимфоцита, одбрамбени систем слаби што омогућава инвазију других микроорганизама-вируса, бактерија, гљива и паразита, али и тумора, који су у ствари одговорни за симптоме ове болести.

Црна смрт

Црна смрт била је пандемија која је харала поготово Европом у средњем веку, одневши животе 75-200 милиона људи, односно трећину тадашње европске популације. У Европи је достигла врхунац између 1347 и 1351. Већина научника сматра да је Црна смрт била пандемија куге, док неки сматрају да је био вирус сличан еболи. Анализа древне ДНК жртава болести у Европи је утврдила да је одговорни патоген бактерија Yersinia pestis. Црна смрт настала је у Кини 1334. године, да би се потом полако ширила на запад. 1346. стигла је до Египта, Сирије и затим Крима, а 1347. до Константинопоља, Сицилије и затим јужне Европе. 1348. стигла је до Француске, Холандије, Немачке и Енгелске, а 1349. до Скандинавије и Русије.

Због своје велике смртности, Црна смрт је изазвала општу панику. Људи нису знали одакле болест долази нити како је зауставити. Тражећи узрок, многи су веровали да је Црна смрт Божија казна. Међутим, пошто црква није могла да објасни и заустави болест, многи су постали равнодушни према њој и живели по филозофији да треба живети што боље док те болест не погоди, игноришући тако савете лекара о избирљивости што се тиче хране и пића и избегавања сувишног контакта с људима. Неки су тврдили да је узрок болести натприродан и да се преноси ветром, па је требало остати у кућама и затварати прозоре. Неки су кривили Јевреје, што је доводило до њихових прогона.

Црна смрт је била прва велика Европска епидемија куге, и друга пандемија куге. Куга је створила низ верских, друштвених и економских преокрета који су имали дубоке последице на ток европске историје. Свеукупно, куга је можда смањила светску популацију са процењених 450 милиона на 350–375 милиона у 14. веку. Било је потребно 200 година да се светска популација опорави на свој претходни ниво. Куга се поново појављивала као епидемија у Европи до 19. века.

Шока

Шока (正嘉) је јапанска ера (ненко) која је настала после Коген и пре Шоген ере. Временски је трајала од марта 1257. до марта 1259. године и припадала је Камакура периоду. Владајући монарх био је цар Го-Фукакуса.

Покрети тла
Вода
Време
Ватра
Болест
Ванземаљски

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.