Епархија тимочка

Епархија тимочка је епархија Српске православне цркве.

Надлежни архијереј је епископ Иларион (Голубовић), а седиште епархије се налази у Зајечару где је и Саборна црква.

Епархија тимочка
Српска православна црква
Cathédrale orthodoxe de Zaječar
Основни подаци
СедиштеЗајечар
ДржаваСрбија Србија
Број манастира11
Званични веб-сајт
Архијереј
АрхијерејИларион (Голубовић)
Чин архијерејаепископ
Титула архијерејаепископ тимочки
Map of Eparchies of Serbian Orthodox Church-sr

Подручје епархије

Епархија обухвата исток Србије, кроз који протиче Тимок, по којој је ова епархија и добила своје име. Епархија, заправо, обухвата слив Тимока. Са западне стране дотиче Црни Тимок а са јужне Бели да би се у самом Зајечару састали и образовали Велики Тимок. Поред Зајечара важни градови у епархији су Бор, Неготин и Књажевац.

Историјат

Пре ослобођења Тимочке крајине од турског ропства и успостављења статуса епархије, ове области су биле под духовном управом, делом Видинске митрополије, делом Нишке, а најмањим делом Београдске. У току готово сто седамдесет година живота Епархије тимочке, управљало је њоме десет епископа. Епархија је једном приликом била укинута, од 1886. до 1890., а у више наврата су њоме администрирали епископи суседних епархија.

Срби су приликом свога досељавања на ово подручје затекли већ организовани црквени живот са епископом чије је седиште било у граду Акве на Дунаву, негде код данашњег Прахова. О веома живом и у сваком погледу развијеном и устројеном животу од најранијих времена, сведоче многобројни остаци насеобина, посебно римских. Од 11. века улазило је ово подручје у састав Охридске архиепископије. Како се налазило на тромеђи српско-румунско-бугарској, мењало је оно и своју припадност у црквеном погледу. Припадало је и Охридској и Трновској и Пећкој и Цариградској цркви. За време аустријске власти над северном Србијом (17181739) припадала је Тимочка Крајина Вршачкој епархији у саставу Београдско-карловачке митрополије. После укидања Пећке патријаршије (1766) било је ово подручје најпре у саставу Видинске епархије под врховном влашћу Цариградске патријаршије, под којом је остала све до 1831. године.

У време Првог српског устанка (18041813) ова област била је под влашћу београдског митрополита, пореклом Грка. Када је 1830. султановим хатишерифом Србија постала аутономна кнежевина, са Милошем Обреновићем као наследним кнезом на челу, исходио је кнез Милош 1831. од Цариградске патријаршије томос којим се у Кнежевини Србији образује аутономна митрополија са вишом јерархијом састављеном од Срба. Први митрополит ослобођене Србије био је Мелентије Павловић. Када је 1833. Тимочка крајина приопојена Кнежевини Србији, одмах су предузети кораци за оснивање нове српске епархије за ову област.

Тимочка крајина, без великих средишта, није имала ни материјалних ни духовних удобности онолико, колико су имале неке друге области Србије. Још у римско доба изграђена многобројним градићима и кулама, она је за време турске владавине била разрушена и дочекала ословођење 1833. године са малим бројем црквица и капела, од насилничког ока склоњеним чатмарама и брвнарама.

Свега пар година после увођења територије ове епархије из јурисдикције Цариградске патријаршије у јурисдикцију Српске православне цркве, 1842. године, епископ Доситеј Новаковић је изместио седиште епископије из Зајечара у тада већи и култивисанији Неготин, где је остало и под епископима Герасимом Стојковићем, Евгенијем Симеоновићем и Мојсијем Вересићем. У то време саграђена је и катедрална тј Саборна црква Свете Тројице у Неготину. Седиште је било у Неготину до привременог укидања епископије 1887. године.

Наиме, противно ставу Светог архијерејског синода и потребама Православне цркве у Краљевини Србији, влада Милутина Гарашанина је 1886. године издејствовала и спровела укидање ове епархије. Главни заговорник укидања је био Милан Кујунџић Абердар, тадашњи министар просвете и црквених дела. Одмах након пада Гарашанинове и Кујунџићеве владе, Свети архијерејски синод је у јесен 1887. године затражио да се епархија, али то је учињено тек 1891. године.[1]

Током Првог и у Другог светском рату епархија је претрпела тешка разарања и губитке.

Намесништва

Епархија тимочка је подељена на седам архијерејских намесништава:

  • Архијерејско намесништво бољевачко,
  • Архијерејско намесништво борско-поречко,
  • Архијерејско намесништво зајечарско,
  • Архијерејско намесништво кључко,
  • Архијерејско намесништво књажевачко,
  • Архијерејско намесништво неготинско,
  • Архијерејско намесништво сокобањско.

Манастири

  1. Буково,
  2. Вратна,
  3. Горња Каменица,
  4. Грлиште,
  5. Јерменчић,
  6. Короглаш,
  7. Крепичевац,
  8. Лапушња,
  9. Лозица,
  10. Манастирица,
  11. Суводол.

Епископи

Епископи ове епархије до сада:

Портрет Име и презиме Време службе
Доситеј Новаковић 1834—1854
Герасим Стојковић 1854—1865
Евгеније Симоновић, епископ.jpg Евгеније Симеоновић 1865—1880
Максим Вересић, епископ шабачки Мојсеј.jpg Мојсије Вересић 1880—1883
Нестор Поповић (администратор) 1883—1884
MelentijeVujic.jpg Мелентије Вујић 1891—1913
Bishop Irenaeus (Ćirić).jpg Иринеј Ћирић 1919—1921
Емилијан Пиперковић 1922—1970
Методије Муждека 1970—1977
Милутин Стојадиновић 1977—1992
Јустин Стефановић 1992—2014
Иларион Голубовић од 2014

Референце

  1. ^ Пузовић 1995, стр. 143-158.

Литература

Спољашње везе

Јустин Стефановић

Јустин (световно Мирослав Стефановић; Чачак, 26. мај 1955) епископ је жички. Био је епископ тимочки од 1993. до 2014.

Епархије Српске православне цркве

Епархије Српске православне цркве су главне црквенојерархијске и црквеносамоуправне јединице у Српској православној цркви.

Непосредни поглавар епархије је епархијски архијереј. Главни је представник и руководилац свега црквено-духовног живота и црквеног поретка у епархији. Своју црквенојерархијску власт врши самостално, а црквеносамоуправне послове у заједници са свештенством и народом. Епархију чине архијерејска намјесништва, црквене општине, парохије и манастири.

Зањевачка црква

Зањевачка црква је српска православна црква у месту Звездан, на територији Зајечара у Србија. Уврштен је у листу Заштићених споменика културе Републике Србије (идентификатор СК 288.

Црква је смештена западно од села Звездан, на левој обали Црног Тимока. Тачан податак о изградњи жсе не зна, али по сведочењу мештана Звездана она је била ту кад су населили за време велике сеобе. Црква, свакако, датира из периода пре 17. века. Зањевачка црква проглашена је спомеником културе 19. марта 1948. године

У темељима Зањевачке цркве налазе се остаци тетраконхоса 10-11. века.

Иларион Голубовић

Иларион (световно Бојан Голубовић; Зајечар, 1974) епископ је тимочки.

Литургија Светог Јакова

Литургија светог Апостола Јакова је православна литургија антиохијског типа. У многобројним богослужбеним изворима она се назива и Јерусалимска Литургија, што свакако указује на апостола Јакова који је био први епископ града Јерусалима. Због тога се назива још и древном литургијом Јерусалимске Цркве.

Литургија светог Јакова је настала у Јерусалиму током 4. века. Касније је проширена на крајеве Антиохијске патријаршије и преведена на сиријски језик, а касније и на многе друге језике.

Литургија Светог Апостола Јакова, према богослужбеној пракси православне цркве служи се два пута у току године. Служи се 5. новембра, на празник Светог Апостола Јакова, као и у недељу по празнику Божића – недеља светих Богоотаца. Епархија тимочка, О Литургији Светог Апостола Јакова, брата Господњег

Специфичност ове литургије је да се проскомидија не врши пре Свете Литургије као код литургије Светог Јована Златоустог и Светог Василија Великог, већ у склопу Свете Литургије и то за време певања Херувимске песме. Када се свештеник и ђакон обуку у свештене одежде, ђакон излази из олтара и стаје испред царских двери, а свештеник испред часне трпезе чита молитву у којој се моли да Господ благослови његово свештенослужење и да по Његовој неизмерној доброти ниспошље благодат Светога Духа која ће га укрепити за предстојећу службу. .

На овој Светој Литургији причешћује се под оба вида. После благодарствених литургијских молитава након речи ”Отпустите се у миру”, презвитер чита молитву отпуста којом у виду благослова отпушта народ.

У Српској православној цркви, литургија је први пут одслужена 5. новембра 1939. у Саборној цркви у Пожаревцу, од епископа браничевског г. др. Венијамина.

Манастир Буково

Манастир Буково припада Епархији тимочкој Српске православне цркве. Манастирска црква је посвећена Светом оцу Николају Чудотворцу, налази се на 4 km од Неготина на путу Зајечар-Неготин, на падини Братујевачке косе. Име манастира по предању потиче од „букових шума“ или птице „бука“ које су живеле овде у некадашњим ритовима.

Манастир Вратна

Манастир Вратна припада епархији тимочкој Српске православне цркве и налази се код истоименог села, недалеко од Неготина.

Манастир Грлиште

Манастир Грлиште или манастир Светих апостола Петра и Павла у Грлишту, смештен је у питомој котлини. Налази се на самој обали језера у селу Грлишту удаљеном 14 km од Зајечара. У народу познат као Грлиштански манастир. Манастир је једини који постоји у Србији, а који није канонски. У њему се налазе прастаре иконе израђене на дрвету, за које се верује да су чудотворне.

Манастир Грлиште припада епархији тимочкој Српске православне цркве. Свеукупни историјски и културни значај манастира Св. Апостола Петра и Павла, који се налази недалеко од села Грлишта на ободу истоименог језера, је велики. Сви писани подаци о овом крају говоре о битним догађањима који су управо везани за овај манастир односно парохијску цркву. Почев од натписа из 12. века и 14. века који је пронађен код манастира, па касније, договор у њему о дизању устанка против Турака у овим крајевима из 1805. године, између кнеза Милисава, попа Радосава и извесног Ивка из Кривог Вира, па све до података да је у манастирском конаку до 1876. године била и школа за децу из целе околине. Овај манастир био је и средиште духовног живота целог краја и у њему су се, поред свакодневних служби, обављала крштења и венчања мештана и људи из ових крајева па чак и Зајечараца све док Зајечар није добио своју цркву. Знамо да је овај манастир, устројен у општежићу, имао пет монахиња све до 1967. године са духовником руским свештеником Порфиријем Борисенком. Касније се манастирски живот гаси. Манастирска црква посвећена Св. Апостолима Петру и Павлу је од тврдог материјала скромних димензија, са припратом, пространим тремом и помоћном просторијом. Данашњи звоник је из 1885. године са два звона и потребна му је грађавинска реконструкција због попуштања камене основе и труљења дрвених стубова. Манастирски конак и поред повремених поправки, данас је у врло лошем стању, и потребна је потпуна реконструкција и обнова. Иза манастирске цркве са северне стране налази се монашко и свештеничко гробље саслужитеља овог светог манастира (око 30 гробова са нешто мање надгробних споменика) које је веома старо. Ограда око манастирског комплекса је од камена и делимично је урушена. Радови на обнови манастирског комплекса отпочели су благословом Његовог Преосвештенства Епископа тимочког Господина Јустина.

Манастир Крепичевац

Манастир Крепичевац (Црноречки) припада Епархији тимочкој Српске православне цркве. Налази се четири километра северно од села Јабланице у клисури Радованске реке. Манастир је посвећен Успенију Пресвете Богородице (28/15 август).

Манастир Манастирица

Манастир Манастирица припада Епархији тимочкој Српске православне цркве.

Манастир Свете Тројице

Манастир Свете Тројице може да се односи на:

Манастир Свете Тројице у Кикинди, Епархија банатска.

Манастир Свете Тројице код Пљеваља, Епархија милешевска.

Манастир Свете Тројице код Доње Каменице, Епархија тимочка.

Манастир Свете Тројице у Возући, Митрополија дабробосанска.

Манастир Свете Тројице (Овчар), Епархија жичка

Манастир Свете Тројице (Ждрело), Епархија браничевска

Манастир Свете Тројице у Габровцу, Нишка епархија

Манастир Свете Тројице (Бијеле Воде), Епархија шабачка

Манастир Манасија

Манастир Решковица

Манастири и цркве јужне и источне Србије

Манастири и цркве јужне и источне Србије су део богате баштине Српског народа која се судбински везала за духовну, културну и просветну делатност и национално биће српског народа. Делећи судбину народа који их је градио, храмови изграђени на простору јужне и источне Србије некада су се уздизали до божански лепог, или, пак, били рушени и спаљаивани, од бројних освајача овог дела Балкана. Њихови сачувани остаци и даље зраче божанском светлошћу која је окупљала народ да слави Бога и скупља снагу да опстане и храмове обнови, и тако у круг.

Обнављајући многе старе светиње народ овог подручја Србије сачувао је византијске тековине Хришћанства зачетог на овом простору и православне законе и српску духовност. Зато, је сам чин упознавања са овим храмовима једнако важан важан за обнови порушених и изградњу нових цркава на простору јужне и источне Србије.

Милутин Стојадиновић

Милутин (световно Марко Стојадиновић, Горњи Ковиљ (Нови Сад), 10/23. јул 1918. — Манастир Суводол, 20. септембар 1992.) је био епископ Српске православне цркве.

Нестор Поповић

Нестор (световно Николај Поповић; село Шуме, Кнежевина Србија, 1. фебруар 1833 — Зајечар, Краљевина Србија, 19. март 1884) је био епископ нишки и администратор Неготинске епархије од 1883. до 1884. године.

Црква Преображења Господњег у Сокобањи

Црква Светог Преображења Господњег налази се у строгом центру Сокобање на мермерном шеталишту. Једна је од најзначајнијих у сокобањском крају и најпосећенија у овом делу Епархије.

Црква Св. Архангела Лозица

Манастир Лозица или Црква светог Архангела припада епархији тимочкој Српске православне цркве. Црква светог Архангела некадашњег манастира Лозица, уз присуство два монаха, помиње се први пут 1455. године у Турском попису Видинског санџака. Црква се налази у близини Кривог вира, припада епархији тимочкој и не зна се када је саграђена. Познато је да је неколико пута обнављана и то 1680. и 1850. године.

Црква Лозица заједно са каменим спомеником који се налази северно од цркве, заштићена је Законом на основу Одлуке о проглашењу за културно добро СО Бољевац 1980. године.

Тијела и органи
Установе
Епархије
Охридска
архиепископија
Органски дијелови
Раније црквено
уређење

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.