Епархија рашко-призренска

Епархија рашко-призренска или Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска је епархија Српске православне цркве.

Надлежни архијереј је епископ Теодосије (Шибалић), а седиште епархије се налази у Призрену. Број верника ове епархије је у опадању због политичких притисака и дешавања која су довела до исељавања српског становниптва.[1]

Епархија рашко-призренска
Српска православна црква
Основни подаци
СедиштеПризрен
ДржаваСрбија Србија
Основана1808.
Број манастира35
Званични веб-сајт
Архијереј
АрхијерејТеодосије (Шибалић)
Чин архијерејаепископ
Титула архијерејаепископ рашко-призренски и косовско-метохијски
Map of Eparchies of Serbian Orthodox Church-sr
Црква Богородице Љевишке у Призрену
Богородица Љевишка, првобитни катедрални храм Призренске епархије
Crkva Sv. Djordja-Runovica
Стара црква Светог Ђорђа у Призрену, бивши саборни храм, током 18. и 19. века
Sv. Djordje Prizren
Нови Саборни храм Светог Ђорђа у Призрену, освештан 1887. године

Историја

Епархија рашко-призренска оформљена је 1808. године спајањем две древне епархије Српске цркве: Рашке и Призренске. Ове две епархије помињу се у повељама византијског цара Василија II почетком почетком 11. века, а 1219. године улазе у састав светосавске аутокефалне Архиепископије жичке. Уздизањем Архиепископије жичке на степен Патријаршије (1346), Призренска епархија постаје митрополија. Обе епархије припадале су обновљеној Српској патријаршији, од 1557. до 1766. године. Током 18. века, Призренској епархији је прикључена стара Липљанска епархија, а након укидања патријаршије (1766) придодата јој је и Пећ са подручјем бивше Хвостанске епархије. У међувремену, турске власти су најкасније средином 18. века од православних Срба одузеле и у џамију претвориле древну саборну цркву Богородице Љевишке, која је вековима служила као катедрални храм Призренске епархије.[2] Уједињење Рашке и Призренске епархије извршено је у два корака: прво је рашком митрополиту Јоаникију Георгијевићу придодата дужност администратора у Призренској епархији, а потом су обе епархије спојене у једну, Рашко-призренску (1808).[3]

У време спајања, функцију епархијског катедралног храма вршила је Стара црква Светог Ђорђа у Призрену. Епархија је 1856. године започела изградњу новог Саборног храма Светог Ђорђа у Призрену, који је довршен и освештан тек 1887. године.[4] Током 1894. године, Рашко-призренској епархији је припојен дотадашњи североисточни део Херцеговачке епархије, са срезовима Пљевља и Пријепоље чиме је извршено заокруживање епархијског подручја.[5][6]

Током 19. века, Цариградска патријаршија је у ову епархију по правилу слала архијереје несрпске народности. Такво стање трајало је све до 1896. године, када је за новог рашко-призренског митрополита постављен Дионисије Петровић, који је био Србин.[7] Његовим избором испуњен је један од глвних захтева православних Срба у областима Рашке, Косова и Метохије, који су годинама уназад тражили да им се уместо фанариота постављају владике српске народности. Након смрти владике Дионисија (1900), за новог рашко-призренског митрополита је постављен Нићифор Перић (1901—1911), такође Србин.[8] Општи положај српског народа на овим подручјима крајем 19. и почетком 20. века био је веома тежак. Митрополити рашко-призренски су код турских власти често морали да предузимају кораке у циљу заштите српског живља од злоупотреба локалних званичника и арбанашког насиља над српским народом у Косовском вилајету.

Такво стање трајало је све до 1912. године, када је целокупно подручје ове епархије ослобођено на почетку Првог балканског рата (1912—1913). Већ током јесени јесен 1912. године, војске Србије и Црне Горе протерале су турску војску из области Рашке, Косова и Метохије. Према међусобном споразуму, већи део подручја Рашко-шризренске епархије припао је Србији, а мањи део је припао Црној Гори. Коначно разграничење извршено је посебним споразумом између Србије и Црне Горе од 12. новембра 1913. године.[9] За намесника у делу епархије који је припао Србији постављен је прота Стеван Димитријевић, док је део епархије који је припао Црној Гори реоргнизован у посебну Пећку епархију за чијег је епископа постављен Гаврило Дожић. Већ током пролећа 1914. године покренуту су преговори са Цариградском патријаршијом ради канонског укључивања Рашко-призренске епархије у састав Београдске митрополије, али ова иницијатива је морала бити обустављена због избијања Првог светског рата. Уједињење свих српских црквених покраајина спроведено је 1920. године.

Уставом Српске православне цркве из 1931. године укинута је посебна Пећка епрхија, а њено подручје је подељено, тако да су протопрезвитеријати берански и бјелопољски ушли у састав Митрополије црногорско-приморске, пљеваљски у састав Митрополије дабробосанске, а читава Метохија у састав Епархије рашко-призренске, док је Манастир Пећка патријаршија као патријаршијска ставропигија остао у непосредној надлежности српског патријарха.

За време окупације током Другог светског рата (1941—1944),[10][11] епархија је тешко пострадала, а процес њеног систематског уништавања је настављен и током раздобља комунистичке власти (1944—1989).[12][13] Током Косовске кризе и НАТО агресије на СРЈ, епархија је поново пострадала, велики део свештенства и народа је протеран, а многи манастири и парохијске цркве су оштећени или разорени од стране терористичких формација ОВК. Уништавање епархије настављено је 2004. године, током Мартовског погрома.

Пошто је на подручју Рашко-призренске епархије током историје постојало неколико српских епархија, након 1999. године су обновљени предлози за поновну успоставу појединих епархија. Ово питање је разматрао и од стране Светог архијерејског сабора СПЦ који је на пролећном заседању 2011. године усвојио закључак о постојању оправданих пастирских разлога за будућу обнову древне Рашке епархије.[14] Спровођење овог закључка је одожено до наступања повољнијих прилика.

Манастири

  1. Бањска,
  2. Бинач,
  3. Богородица Хвостанска,
  4. Будисавци,
  5. Високи Дечани,
  6. Врачево,
  7. Гориоч,
  8. Горње Неродимље,
  9. Грачаница,
  10. Девине Воде,
  11. Девич,
  12. Добра Вода,
  13. Драганац,
  14. Дубоки Поток,
  15. Ђурђеви ступови,
  16. Зочиште,
  17. Кабаш,
  18. Кметовце,
  19. Кончул,
  20. Кориша,
  21. Мушутиште,
  22. Пећка патријаршија,
  23. Соколица,
  24. Сопоћани,
  25. Сочаница,
  26. Света Тројица,
  27. Светих Арханђела,
  28. Свети Јован,
  29. Тамница,
  30. Тушимља,
  31. Убожац,
  32. Успења Пресвете Богородице,
  33. Успења Пресвете Богородице ,
  34. Церањска Река,
  35. Црна Река.

Епархијски архијереји

Митрополити рашко-призренски (1808—1920):

Портрет Име и презиме Време службе Напомене
Јоаникије 1789—1818 епархије спојене 1808. године
Захарија 1819—1830
Ананије 1830—1836
Герман 1836—1838
Синесије 1838—1840
Игњатије 1840—1849
Партеније 1849—1854
Мелентије 1854—1895 последњи Грк (фанариот)
Dionisije, Nova iskra (1899).jpg Дионисије Петровић 1896—1900
Нићифор Перић.jpg Нићифор Перић 1901—1911
Патријарх Гаврило (Дожић).jpg Гаврило Дожић 1911—1920 издвојена Пећка епархија (1912)

Епископи рашко-призренски, након 1920:

Портрет Име и презиме Време службе Напомене
Михаило Шиљак 1920—1928
Епископ Серафим.png Серафим Јовановић 1928—1945 ухапшен и депортован у Албанију
Епископ рашко-призренски Владимир Рајић.jpg Владимир Рајић 1947—1956 администрирао епархијом 1945—1947
Patrijarh Pavle.jpg Павле Стојчевић 1957—1990 1990. постао Патријарх српски
Артемије Радосављевић.jpg Артемије Радосављевић 1991—2010
Епископ Атанасије Јевтић.jpg Атанасије Јевтић администрирао епархијом 2010
Amfilohije Radović.jpg Амфилохије Радовић администрирао епархијом 2010
Vladika Teodosije.jpg Теодосије Шибалић од 2010[15][16]

Види још

Референце

  1. ^ „Епархија: Србима пријети хуманитарна криза”. Радио-телевизија Републике Српске. 17. 6. 2012. Приступљено 18. 6. 2012.
  2. ^ Ненадовић 1963, стр. 33.
  3. ^ Новаковић 1895, стр. 32-33.
  4. ^ Костић 1928, стр. 87.
  5. ^ Ракочевић 1983, стр. 279.
  6. ^ Микић 1983, стр. 302-303.
  7. ^ Вуковић 1996, стр. 171.
  8. ^ Вуковић 1996, стр. 378-379.
  9. ^ Јагодић 2010, стр. 31.
  10. ^ Богдановић 1985.
  11. ^ Радомировић 2008.
  12. ^ Јовић 2007.
  13. ^ Стојчевић 2013.
  14. ^ Саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве (2011)
  15. ^ Теодосије нови епископ рашко-призренски („Политика“, 18. новембар 2010)
  16. ^ Устоличење новоизабраног Епископа рашко-призренског Теодосија — Призрен, 26. децембар 2010.

Литература

Спољашње везе

Бивољак

Бивољак (алб. Bivolak) је насеље у општини Вучитрн, Косово и Метохија, Република Србија. Након 1999. године село је познато и као Бурим (алб. Burim). Према попису становништва на Косову 2011. године, село је имало 730 становника, већину становништва чине Албанци.

Владичански двор у Призрену

Владичански двор у Призрену је епископска резиденција и духовни православни центар који се налази у старом историјском језгру града, у насељу Подкаљај, у ранијем периоду традиционално насељеним Србима. У комплексу са зградом Владичанског двора у Призрену се налази више грађевина: Саборна црква Светог Ђорђа, Стара црква Светог Ђорђа (Руновића црква) и административно-стамбена зграда (Парохијски дом) српске православне црквене општине Призрен.

Вучитрн

Вучитрн (стари облик Вучји Трн, алб. Vushtrri, Vushtrria, Vuçitërnë) је градско насеље и седиште истоимене општине у Србији, које се налази у северном делу Косова и Метохије и припада Косовскоомитровачком управном округу. Према попису из 2011. године било је 26.964 становника.

Ефросинија Јеремић

Ефросинија Јеремић (световно име: Маријана Јеремић; Гуча, 30. јун 1928 — Грачаница, 5. март 2018) била је игуманија манастира Грачаница.

Караче

Караче (алб. Karaçë или Karaça) је насеље у општини Вучитрн на Косову и Метохији. Према попису становништва на Косову 2011. године, село је имало 192 становника. Збијеног је типа. Дели се на три махале, чији су називи по родовима у њима.

Маврић

Маврић (алб. Mavriq) је насеље у општини Вучитрн на Косову и Метохији. Након 1999. село је познато и као Маврај (алб. Mavraj). Према попису становништва на Косову 2011. године, село је имало 404 становника., већину становништва чине албанци.

Манастир Тушимља

Манастир Тушимља се налази између Рашке и Новог Пазара, на обронцима Голије, према Копаонику.

Окраштица

Окраштица (алб. Akrashticë) је насеље у општини Вучитрн на Косову и Метохији. Атар насеља се налази на територији катастарске општине Окраштица површине 883.61 ha. Према попису становништва из 2011. године, село је имало 1.113 становника, већину становништва чинили су Албанци.

Призренска богословија

Богословија Св. Кирила и Методија је задужбина Симе Андрејевића Игуманова у Призрену. Прво се звала Богословско-учитељска школа и била је школа за српске учитеље и свештенике из Старе Србије. Почела је са радом 1871. године.

Прилужје

Прилужје (алб. Prelluzhë) је насеље у Општини Вучитрн на Косову и Метохији. Атар насеља се налази на територији катастарске општине Прилужје површине 745 ха. Кроз Прилужје протичу две реке: Лаб и Ситница. Село је повезано системом за наводнавање са водоводом из Обилића, кроз село су асфалтиране улице. У селу ради здравствена амбуланта, ветеринарска станица, апотека и пошта као и српска осмогодишња школа Вук Караџић и средња техничка школа Никола Тесла које укупно броје око 500 ученика.

Рашка епархија

Рашка епархија је древна српска православна епархија, која је постојала од почетка 11. до почетка 19. века. Средишња област ове епархије налазила се у Рашкој жупи, на простору око Старог Раса. Рашка епископија је првобитно била у саставу Охридске архиепископије, а почевши од 1219. године њено подручје се налазило у саставу новоустанвљене српске аутокефалне Жичке архиепископије и потоње Пећке патријаршије. У раздобљу од 1557. до 1766. године, била је једна од најзначајнијих епархија у саставу обновљене Српске патријаршије, а тадашњи рашки јерарси су носили почасни наслов митрополита. Поједини рашки митрополити су бирани и на положај српског патријарха. Након укидања Пећке патријаршије (1766), Рашка епархија је потпала под управу Цариградске патријаршије, која је 1808. године ову епархију спојила са Призренском епархијом, чиме је створена обједињена Рашко-призренска епархија.

Рушевине катедралне цркве Светог Николе на Новом Брду

Рушевине катедралне црква Светог Николе на Новом Брду су остаци средњовековног срспког православног храма из 14. века, који је био седиште новобрдских и грачаничких епископа Српске православне цркве.

Храм је подигнут средином 14. века и био је дограђен у време деспота Стефана Лазаревића и након 1455. године. Саграђена је у романичком стилу базилике и до пада Новог Брда под османску власт била је главно православно богослужбено место. Касније је под османском влашћу претворен у џамију, да би био срушен у земљотресу и остао у рушевинама до данашњих времена, као и остаци града Ново брдо који је убрзо запустео.

Године 1897. српски генерални конзул Тодор П. Станковић је обилазећи српске старине посетио Ново Брдо. Ту је затекао џамију стару око 140 година, а на југо-источној страни рушевина Новог Брда наишао је на остатке православне цркве Св. Николе. Становништво српско се ту на црквишту до средине 19. века сабирало једном годишње. Близу цркве је бии стари топоним "Марков крст".Црква Св. Николе истраживана је 60-тих година прошлог века и ту су пронађени бројни натписи и елементи камене пластике који јасно указују на порекло храма и његов стил. У оквирима храма пронађени су и бројни српски гробови.

Недалеко од остатака овог храма налазе се остаци градске римокатоличке цркве тзв. Сашке цркве, која је добила назив по рударима Саксонцима (Сасима), који су поред дубровачких трговаца и домаћег српског становништва чинили део богатог и разноликог културног и верског мозаика средњовековног Новог Брда, као једног од најзначајнијих градова средњовековне Србије. За ту "Шашку цркву" се каже да је 1466. године узеше Турци, а следеће 1467. године раселили су нобобрдске рударе у Цариград и приморске пределе. Турци су цркву 1466. године претворили у џамију.

Саборни храм Светог Ђорђа у Призрену

Саборни храм Светог Ђорђа у Призрену је катедрални храм српске православне Епархије рашко-призренске. Заједно са Владичанским двором и оближњом Старом црквом Светог Ђорђа чини комплекс око средишта епархијске управе у Призрену. Темељи храма положени су 1856. године, а изградња је довршена 1887. године, када је храм и освештан.

Саборни храм Христа Спаса у Приштини

Саборни храм Христа Спаса у Приштини недовршена је Српска православна хришћанска црква која је са градњом почела 1995. Изградња која је требало да буде завршена 1999. на кампусу Универзитета у Приштини, прекинута је због Рата на Косову и Метохији.

Сава Јањић

Сава Јањић је архимандрит Срспке православне цркве и игуман манастира Високи Дечани епархије рашко-призренске.

Списак манастира Српске православне цркве

Списак манастира Српске православне цркве, сређен је по епархијама. Многи српски манастири су добили своје презентације на интернету па су поред неких додати и линкови.

Српска православна црква има велики број манастира. Многи од ових манастира су настали у време Немањића (12. век) и имају иконе и фреске од изузетног значаја и вредности за целокупну светску културу, а нарочито за хришћанску културу и цивилизацију. Стога је УНЕСКО на листу светске културне баштине до сада уврстио манастире: Високи Дечани, Студеница и Сопоћани, док се у поступку налазе и манастири: Грачаница и Пећка патријаршија, као и црква Богородице Љевишке у Призрену.

Српске православне светиње и споменици у Призрену

Српске православне светиње и споменици у Призрену је систематизован приказ верских и историјских објекта који су у различитим историјским периодима, стваране, девастиране и поново обнављане. Према тренутном стању овог културно-историјског наслеђе ове светиње могу се поделити у у три категорије: уништене православне светиње, демолиране, опљачкане и спаљене православне светиње и девастирани споменици. Према подацима Српске православне цркве од оснивања Призренске Митрополије 1019. године до данас у овом граду постоји или је постојало 33 српских православних светиње и споменика.

Јуна 1999. године Призрен је под претњама и психозом страха напустило скоро 20.000 становника, сви Срби, велики број Муслимана и Рома, као и део Турака. Они који су тада поверовали речима међународних снага да ће их заштити — убијени су на кућном прагу, или им се губи сваки траг. Тада су опљачкане или спаљене скоро све српске куће у Призрену. Оно што је преостало уништено је у седамнаестомартовском погрому 2004. године, када су протерани и малобројни преостали Срби. Тада су спаљене или руиниране скоро све значајније православне светиње, Српски средњовековни споменици културе у Призрену и околини.

Девастирани и уништене православне светиње делимично су обновљени, Призренска Богословија примила је другу генерацију ђака, и данас има укупно 24 ученика; 13 ученика првог разреда и 11 ученика другог разреда који су у Призрену завршили претходну годину. Реновирано је свега десетак српских кућа и забележен повратак двадесетак расељених Призренаца, али да ли је то довољно, да се очувају православне светиње у Призрену?

Теодосије Шибалић

Теодосије (световно Живко Шибалић, Чачак, 29. јун 1963) епископ је рашко-призренски. Био је викарни епископ липљански од 2004. до 2010.

Церница (Гњилане)

Церница (алб. Cërnicë Cërnica) или Црница је насеље у општини Гњилане, Косово и Метохија, Република Србија. Након 1999. село је познато и као Ћаришт (алб. Qarrisht). Налази се на око 8 километара југозападно од Гњилана.

Тијела и органи
Установе
Епархије
Охридска
архиепископија
Органски дијелови
Раније црквено
уређење

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.