Епархија захумско-херцеговачка и приморска

Епархија захумско-херцеговачка и приморска је епархија Српске православне цркве.

Надлежни архијереј је епископ Димитрије (Рађеновић), а сједиште епархије се налази у Мостару гдје је и Саборна црква.

Епархија захумско-херцеговачка и приморска
Српска православна црква
Основни подаци
СједиштеМостар
ДржаваБосна и Херцеговина Босна и Херцеговина,
Хрватска Хрватска,
Црна Гора Црна Гора
Основана13. вијек
Број намјесништава2
Број црквених општина10
Број парохија34
Број манастира9
Званични веб-сајт
Архијереј
АрхијерејДимитрије (Рађеновић)
Чин архијерејаепископ
Титула архијерејаепископ захумско-херцеговачки и приморски
Map of Eparchies of Serbian Orthodox Church-sr

Историја

Trebinje 008
Главна православна црква у Требињу, унутрашњост
Pravoslavna crkva DBK08073
Православна црква у Дубровнику

Под називима Захумље, Хумска земља и Хум су се у одређеном периоду подразумијевали територија и државноправни идентитет данашње Херцеговине. Назив Захумље се почео губити још у 12. и током 13. вијека, а нестанак термина Хумска земља с историјске позорнице везан је за другу половину 15. вијека кад почиње да га потискује ново име за територије које су улазиле у састав области херцега Стефана Вукчића КосачеХерцеговина.

Срби су по досељењу на просторе Травуније, Захумља и Неретве примали хришћанство од 7. до 9. вијека и коначно сви крштени јеванђеоским радом Светих словенских седмочисленика Ћирила и Методија и њихових ученика Климента, Наума, Ангеларија, Саве и Горазда. До Светог Саве припадали су постојећим епископијама у Приморју, Зети и Рашкој. Када је Српска архиепископија постала аутокефална (1219) исте године је Свети Сава, први архиепископ свих српских и приморских земаља, основао Епископију хумску[1] са сједиштем у Богородичином манастиру у Стону и Зетску епархију са сједиштем на Превлаци у Боки Которској.[2]

Први хумски епископ је био Иларион, а од његових насљедника познати су: Сава II (до 1264), Јевстатије (око 1300), Јован (око 1305) и Данило (1316—1324), потоњи архиепископ. Данилов насљедник је био Стефан. Ушавши у састав босанске државе, у вријеме краља Твртка I, сједиште епископа за Хум и Босну постаје манастир Милешева. Прије пада Херцеговине под Турке зна се за два хумска (милешевска) епископа. Први је онај што је 1377. крунисао Твртка I у Милешеви, а други је Давид који се помиње 1466. и 1471. Послије пада Херцеговине сједиште епархије се помјерало и коначно се усталило у манастиру Тврдошу код Требиња. Из тога времена познати су ови захумско-херцеговачки епископи: Јован (1508—1513) и Висарион — обновитељи манастира Тврдоша (1508); затим, Марко (1524), Максим (1532), Никанор (1546), Антоније (1570), Саватије (1573—1585), Висарион II (1592), Силвестар (1602) и Леонтије (1605—1611).[3]

Епархија се потом подијелила на двије: на Требињску и Милешевску, која се чешће звала Полхерцеговачка или Петровска по манастиру Светог Петра на Лиму где јој је, и под Турцима, неко вријеме било сједиште. Кад су у другој половини 17. вијека Турци претворили Петров манастир у џамију сједиште ове епархије помјерало се према Тари и преко ње у Никшић, стари Оногошт (Будимљанско-полимска епархија). Немирна прошлост овог подручја утицала је на мијењање граница ових епархија које су се у 18. вијеку послије Београдског мира (1739) сјединиле. Из овог времена познати су херцеговачки или требињски архијереји: Симеон (1615—1630), Свети Василије Острошки (1639—1649) и Арсеније (1654). Послије њега, Требињском епархијом управља Свети Василије који је 1649. премјештен у Петровску или Милешевску епархију. И касније су поједини епископи ових двају епархија управљали објема епархијама. Од захумских (милешевских, полхерцеговачких, петровских) епископа тога времена познати су: Лонгин (1615—1643), Максим, Пајсије (Турци су га убили око 1650. и Петров манастир спалили), Свети Василије (1651—1671), Симеон Љубибратић (1671—1681), Саватије Љубибратић (1682-1716), Герасим, Симеон Зотовић, Мелентије, Арсеније и Аксентије I.

После сједињења позната су имена ових херцеговачких епископа: Филотеј (1741—1741) и Аксентије II (1751—1760). Разарањем манастира Тврдоша епископско сједиште је премјештено у манастир Дужи. Укидањем Пећке патријаршије (1766), кад је и ова епархија дошла под власт Цариградске патријаршије, трон епархије пренесен је у Мостар. Епархијом су од тада управљали епископи Грци: Антим (1766—1772), Ананије (1772—1802), Јеремија (1803—1815), Јосиф I (1816—1835), Прокопије I (1837—1838), Аксентије III (1838—1848), поново Јосиф II (1848—1854), Григорије (1855—1860), Прокопије (1864—1875) и Игњатије (1875—1888).[4] Епархијом је у раздобљу 18601864. управљао архимандрит Јоаникије Памучина кога цариградски патријарх није хтио да постави за митрополита.[3]

Ново раздобље у историји ове епархије започиње 1878. године, када је Аустроугарска окупирала Босну и Херцеговину. Тада се Херцеговачка епархија нашла у незавидном положају, пошто је њено подручје потпало под три државне власти: највећи део епархије са срезовима: Мостар, Љубушки, Столац, Љубиње, Требиње, Билећа, Гацко, Невесиње, Коњиц, Фоча, Чајниче и Жупањац, потпао је под аустроугарску окупацију. Југоисточни део око Никшића припао је Књажевини Црној Гори и на том подручју је већ током исте 1878. године створена нова Захумско-рашка епархија. Североисточни део Херцеговачке епархије са срезовима Пљевља и Пријепоље остао је под турском влашћу и то подручје је тек 1894. године припојено суседној Рашко-призренској епархији.[5][6]

Положај православних епархија у окупираној Босни и Херцеговини уређен је 1880. године склапањем посебне конвенције између Аустроугарске и Цариградске патријаршије. Тиме је постављена основа за почетак борбе за успостављање српске црквено-просветне самоуправе у Босни и Херцеговини. Пензионисањем епископа Игњатија Грка (1888), кога је народ поштовао, на чело епархије долазе и епископи Срби: Леонтије Радуловић (1888), Серафим Перовић (1889—1903) и Петар Зимоњић (1903—1920).[7]

Период од 1920.

Уједињењем Српске патријаршије (1920) и доношењем Устава Српске православне цркве (1931) Захумско-херцеговачка епархија била је трећа у диптисима аутокефалне цркве и обухватала је: мостарски, билећки, гатачки, невесињски, столачки и требињски срез, градове Метковић и Дубровник и острво Корчулу; а фочански и чајнички срез припали су Дабробосанској епархији. Од уједињења захумско-херцеговачки епископи били су: Јован Илић (1926—1931), Симеон Станковић (1932—1934), Тихон Радовановић (1934—1939), Николај Јокановић (1939—1943), Лонгин Томић (1951—1955) и Владислав Митровић (1955—1991). Затим, Свети архијерејски сабор Српске православне цркве је 1992. за захумско-херцеговачког и приморског епископа изабрао др Атанасија (Јевтића), а 1999. изабран је Григорије (Дурић) након умировљења свог претходника.

Од 1992, када је до темеља уништена Саборна црква у Мостару, па до 2. јануара 2011. сједиште епархије се налазило у Требињу односно манастиру Тврдош. Године 2011. епархијско сједиште је враћено у Мостар.

Страдање

Епархија је имала више врло старих цркава и манастира, па су у њима најчешће и столовали епископи чије се сједиште стално помјерало, а од 18. вијека се усталило у Мостару одакле је принудно премјештено током посљедњег рата у манастир Тврдош. Током Другог свјетског рата (1941—1945) на подручју Епархије захумско-херцеговачке једна црква је срушена до темеља, а 18 их је оштећено. Пет парохијских домова је срушено, а четири су оштећена. Уништено је 12 библиотека и 21 црквена архива. У Рату у Босни и Херцеговини (1991—1995) Захумско-херцеговачка епархија је једна од епархија које су највише страдале — порушено је 36 цркава, а знатно је оштећено 28 цркава. Манастир Житомислић је срушен, а манастир Завала је веома оштећен. Порушено је 12 парохијских домова, а два су оштећена. Владичански двор у Мостару и Владичанска кућа у Дубровнику такође су срушене.

У Мостару је уништено све што припада Српској православној цркви. Саборни храм Свете Тројице, подигнут 1873, био је један од највећих храмова у Српској православној цркви. Током 7. и 8. јуна 1992. гранатиран је, а 15. јуна (другог дана Свете Тројице) срушени су торњеви и црква је запаљена. Недуго потом, сагорјели зидови су минирани и ово велелепно здање претворено је у гомилу камења. Стара Црква Рођења Пресвете Богородице из 16. вијека на мостарском српском гробљу такође је порушена. Владичански двор из 19. вијека је миниран. Иста судбина задесила је и историјски и мученички манастир Житомислић, који је страдао, како у прошлом, тако и у овом рату. И након завршетка рата 1995. нису били ријетка скрнављења храмова, па је тако септембра 1996. бачена бомба на православни храм у Дубровнику.[3]

Архијерејска намјесништва

  • Архијерејско намјесништво требињско-дубровачко
  • Архијерејско намјесништво мостарско-невесињско

Манастири

  1. Данићи,
  2. Добрићево,
  3. Дужи,
  4. Житомислић,
  5. Завала,
  6. Зубци,
  7. Петропавлов,
  8. Тврдош,
  9. Херцеговачка Грачаница.

Јерарси

Епископи хумски (средњовековне Српске архиепископије) — в. Хумска епархија.

Митрополити хумски (средњовековне Српске патријаршије) — в. Хумска епархија.

Митрополити херцеговачки или требињски, између 1482. и 1557. године:

  • Јован (1508—1513),
  • Висарион I (1509—1525),
  • Максим I (пре 1532),
  • Марко (1531—1534),
  • Никанор (1534—1546),

Митрополити херцеговачки или требињски (обновљене Пећке патријаршије 1557-1766):

  • Антоније (1570),
  • Саватије I (1573—1585),
  • Висарион II (1590—1602),
  • Силвестар (1592-око 1602),
  • Леонтије (1601—1611),
  • Симеон I (1613—1635?),
  • Саватије I (пре 1642),
  • Максим II (1643—1648?),
  • Пајсије Требјешанин (пре 1651),
  • Арсеније I (1654),
  • Свети Василије Острошки (1651—1671),
  • Симеон II Љубибратић (1671—1681),
  • Саватије III Љубибратић (1683-пре 1695),
  • Нектарије Зотовић (1693-пре 1712),
  • Мелентије (1712—1713),
  • Арсеније II (1715),
  • Герасим Поповић (пре 1717),
  • Аксентије I (1727—1736),
  • Филотеј (1741—1741),
  • Аксентије II (1751—1760),
  • Стефан (1763—1766).

Митрополити херцеговачки (Цариградске патријаршије)

Портрет Име и презиме Време службе Напомене
Антим 1766—1772 пореклом Грк
Ликаније 1772—1802 пореклом Грк
Јеремија 1803—1815 пореклом Грк
Јосиф I 1816—1835 пореклом Грк
Прокопије I 1838 пореклом Грк
Avksentiy Veleshki.jpg Аксентије Чешмеџијски 1838—1848 пореклом Бугарин
Јосиф II 1848—1854 пореклом Грк
Григорије 1855—1860 пореклом Грк
Joanikije Pamučina.jpg Јоаникије Памучина 1860—1864, администрирао епархијом
Прокопије II 1864—1875 пореклом Грк
Игњатије 1875—1888 пореклом Грк
LeontijeRadulović.jpg Леонтије Радуловић 1888
Serafin Perović.png Серафим Перовић 1889—1903
Митрополит дабробосански Петар Зимоњић.jpg Петар Зимоњић 1903—1920

Епископи захумско-херцеговачки (Српске патријаршије)

Портрет Име и презиме Време службе
Јован Илић (1884—1975).jpg Јован Илић 1926—1931
Симеон Станковић 1932—1934
Tihon Radovanović.jpg Тихон Радовановић 1934—1939
Николај Јокановић 1939—1943
Лонгин Томић 1951—1955
Владислав Митровић 1955—1991
Епископ Атанасије Јевтић.jpg Атанасије Јевтић 1992—1999
GrigorijeZHiP.jpg Григорије Дурић 1999-2018 .
Димитрије Рађеновић од 2018.

Види још

Референце

  1. ^ Касније Митрополија хумска, звана још и Захумска, Херцеговачка, Требињска, Херцеговачко-захумска.
  2. ^ Богдановић 1981, стр. 317-320.
  3. 3,0 3,1 3,2 Епархија захумско-херцеговачка и приморска: Историја
  4. ^ Радосављевић 2008, стр. 175-196.
  5. ^ Ракочевић 1983, стр. 279.
  6. ^ Микић 1983, стр. 302-303.
  7. ^ Епархија захумско-херцеговачка и приморска: Историја (архива)

Литература

Спољашње везе

Јоаникије Памучина

Јоаникије Памучина (Заградиње, код Требиња, 13. децембар 1810 — Мостар, 9. септембар 1870) је био народни добротвор, књижевник, етнолог, архимандрит, управљао митрополијом захумско-херцеговачком 1860-1864. у Мостару.

Библиотека „Преподобни Јустин Нови Ћелијски”

Библиотека Епархијског дома Епархије захумско-херцеговачке и приморске „Преподобни Јустин Нови Ћелијски” је црквена јавна установа, и једна од двије јавне библиотеке у Требињу. Библиотека је смјештена у згради Епископске резиденције, Епархије захумско-херцеговачке и приморске у Требињу, у улици Светосавска бр. 4.

Видослов

Видослов је саборник Епархије захумско-херцеговачке и приморске који излази од 1993. године.

Часопис је у манастиру Тврдош покренуо тадашњи епископ Атанасије (Јевтић) и благословио га. Видослов излази три пута годишње, о Божићу, Васкрсу и Преображењу. Од почетка излажења до данас није изостало објављивање ниједног броја. У првим бројевима су прегалаштвом епископа Атанасија објављивани драгоцјени преводи светоотачких текстова и савременог богословља, а била су праћена и актуелна збивања у тада страдалној Херцеговачкој епархији.

Данас је то часопис са сарадницима у Епархији захумско-херцеговачкој и приморској, богословским факултетима у Београду и Фочи (Србињу) и студентима постдипломцима и докторандима у неколико европских земаља, који се труде да Видослову понуде најбоље текстове из области теологије, филозофије и умјетности. И даље се у часопису прате збивања у Епархији захумско-херцеговачкој и приморској. Сваки број је тематски илустрован дјелима црквене и лијепе свјетовне умјетности.

Григорије Дурић

Григорије (световно Младен Дурић; Вареш, 17. децембар 1967) епископ је диселдорфски и њемачки. Био је епископ захумско-херцеговачки и приморски од 1999. до 2018. године, а претходно викарни епископ хумски (1999).

Екатарина Властелиновић

Екатарина Властелиновић (Скрадин, 1777 — Михољска превлака, 1847) била је рисанска контеса (грофица) и велика добротворка Манастира Св. Архангела Михаила на Михољској Превлаци, у време преузимања Боке которске од стране Француза 1797, а затим и од 1814. до 1918. у време аустријске окупације. У народном предању је остала упамћена као монахиња без мантије.

Епархије Српске православне цркве

Епархије Српске православне цркве су главне црквенојерархијске и црквеносамоуправне јединице у Српској православној цркви.

Непосредни поглавар епархије је епархијски архијереј. Главни је представник и руководилац свега црквено-духовног живота и црквеног поретка у епархији. Своју црквенојерархијску власт врши самостално, а црквеносамоуправне послове у заједници са свештенством и народом. Епархију чине архијерејска намјесништва, црквене општине, парохије и манастири.

Манастир Завала

Манастир Завала припада Епархији захумско-херцеговачке и приморске Српске православне цркве.

Мученици (документарни филм)

Мученици (енгл. Martyrs) је републичкосрпски дугометражни документарни филм режисера Дениса Цвитичанина, који говори о страдању Срба у логорима током периода 1991-1995. Филм је финансирала Влада Републике Српске. Продукцијске куће које су учествовале на изради филма су Радио телевизија Републике Српске и Бриџ продукција. Организације које су учествовале у изради филма су Српска православна црква, односно Епархија захумско-херцеговачка и приморска, Савез логораша Републике Српске, односно Удружења логораша регије Требиње, Савез општина Источне Херцеговине, затим Министарство финансија Републике Српске, Министарство унутрашњих послова Републике Српске, Министарство просвјете и културе Републике Српске, Радио телевизија Србије, и други.

Подруми манастира Тврдош

Подруми манастира Тврдош су посебна грађевинска целина у оквиру манастирске порте истоименог манастира Епархије захумско-херцеговачке и приморске, у насељеном месту Тврдош у граду Требиње, Република Српска, БиХ. Према попису становништва из 1991. у насељу и манастиру живело је 24 становника.

Регија Требиње

Регија Требиње је једна од нодално-функционалних регија Републике Српске. Простор ове регије се углавном подудара са простором Херцеговине у Републици Српској и обухвата око 90% простора Источне Херцеговине.

Ово подручје се током историје називало и Травунија, Хумска земља, Захумље или Хум. Насељена је већинским српским становништвом. Највећи град у овом дијелу Републике Српске је Требиње који се сматра и регионалним културним центром овог подручја.

Симеон Биберџић

Симеон Биберџић (световно име: Слободан Биберџић; Столац, 22. децембар 1924 — Орах, 20. септембар 2009) био је игуман манастира Манастир Добрићево.

Српска православна црква у Хрватској

Српска православна црква у Хрватској је органски дио Српске православне цркве.

Сачињавају је Митрополија загребачко-љубљанска и епархије Горњокарловачка, Далматинска, Пакрачко-славонска, Осјечкопољска и барањска и Епархија захумско-херцеговачка и приморска на подручју Дубровника.

Храм Светог Василија Острошког у Автовцу

Храм Светог Василија Острошког је храм епархије захумско-херцеговачка и приморска који се налази у насељу Автовац на територији општине Гацко. Храм припада парохији Автовачкој.

Хумска епархија

Хумска епархија је некадашња епархија Српске православне цркве, коју је 1219. године основао први српски архиепископ Свети Сава за области Хумске Земље и Травуније (данашња Херцеговина, са Старом Херцеговином и Дубровачким приморјем). Приликом оснивања, сједиште епархије је било при манастиру Богородице Стонске, у тадашњем главном хумском приморском месту Стону. Епархијско сједиште је накнадно измјештео у манастир Светих апостола Петра и Павла на Лиму, те је по томе ова епископија понекад називана и Лимском епархијом, а њени јерарси су носили и почасни наслов митрополита.

Црква Свете мученице Недјеље у Добричу

Храм Свете мученице Недјеље у Добричу је храм епархије захумско-херцеговачка и приморска који се налази у насељу Добрич на територији града Широки Бријег. Храм припада парохији Трећој мостарској.

Црква Светог Великомученика Георгија у Подосоју

Црква Светог Великомученика Георгија у Подосоју један је од храмова из 14. века, који никада није насилно рушен. Налази се у општини Билећа у Босни и Херцеговини и ентитету Република Српска у саставу Епархији захумско-херцеговачке и приморске Српске православне цркве.Црква опслужује 971 становника према попису становништва из 1991. године који су највећим делом српске националности.

Црква свете Петке у Мостаћима

Црква свете Петке у Мостаћима је црква Српске православне цркве који се налази у мјесту Мостаћи, у Требињу у Републици Српској у Босни и Херцеговини. Црква припада епархији захумско-херцеговачкој и приморској.

Црквена библиотека „Јован Бован” у Љубињу

Црквена библиотека „Јован Бован” при храму Рођења Пресвете Богородице у Љубињу је црквена и јавна библиотека, која функционише у саставу црквене општине љубињске. Библиотека се налази при храму Рођења Пресвете Богородице, и спада у ред старијих црквених библиотека у Републици Српској. Библиотека је некада имала богат књижни фундус, да би 1941. године усташе у потпуности спалиле библиотеку и сву књижњу грађу. Библиотека је смјештена у Светосавском дому у Љубињу, а интензивна обнова књижног фонда је започела 2018. године, заједно са обновом љубињског храма. Иако је Љубиње једна од најмањих општина Републике Српске,поред народне библиотеке „Др Љубо Михић” посједује и библиотеку најстаријих и најдрагоцјенијих књига у источној Херцеговини, коју сабира љубињски парох Александар Којовић.

Данас библиотека носи име Јована Бована, знаменитог Љубињца и оснивача Српске школе у Шибенику. Библиотека још увијек није званично отворена, јер се још увијек ради на прикупљању књижне грађе и њене каталогизације.

Тијела и органи
Установе
Епархије
Охридска
архиепископија
Органски дијелови
Раније црквено
уређење

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.