Епархија далматинска

Епархија далматинска је епархија Српске православне цркве.

Надлежни архијереј је епископ Никодим (Косовић), а сједиште епархије се налази у Шибенику гдје је и Саборна црква.

По одлуци Светог архијерејског сабора СПЦ од 24. маја 2017, владика Фотије изабран је за епископа зворничко-тузланског, док је на чело далматинске епархије постављен архимандрит манастира Крка Никодим.[1][2]

Епархија далматинска
Српска православна црква
Основни подаци
СједиштеШибеник
ДржаваХрватска Хрватска
Основана16. вијек
Број намјесништава2
Број манастира6
Званични веб-сајт
Архијереј
АрхијерејНикодим (Косовић)
Чин архијерејаепископ
Титула архијерејаепископ далматински
Map of Eparchies of Serbian Orthodox Church-sr
Pecka patrijarsija mapa sr
Српска патријаршија у 16. и 17. вијеку

Прошлост

Gerasim Zelic
Архимандрит Герасим Зелић
Hierotheus Mutibaric Litho
Далматински епископ Јеротеј Мутибарић
NikodimMilas
Никодим Милаш, један од најзначајнијих Епископа далматинских
KuK Nichtunierte
Буковинско-далматинска митрополија (1909) означена жутом бојом

Отоманско раздобље

Данашњу јужну Далмацију населили су Срби већ у доба сеобе на Балканско полуострво, а у сјеверну Далмацију почели су прелазити од 10. вијека. У 14. вијеку јављају се већ и три православна манастира: Крупа (1317), Крка (1350) и Драговић (1395), које су помагали и српски деспоти из Сријема 1494. године. Главна сеоба Срба у сјеверну Далмацију била је у 16. вијеку. Њу су извели Турци послије 1540., кад су освојили ту област, да населе пусте земље, пошто су се многи Хрвати пред Турцима уклонили на острва и у Италију.

За вријеме Турака Далмација је, с Ликом и Крбавом, сачињавала клишки и лички санџакат босанског пашалука. Стога је и Српска православна црква у сјеверној Далмацији, послије обновљења Пећке патријаршије, дошла под власт дабробосанског митрополита, као патријархова намјесника — егзарха. Ради тога је митрополит из Бање у Дабру пренио крајем 16. вијека своју столицу у западну Босну, а нарочито у манастир Рмањ, на тромеђи Босне, Лике и Далмације. У самој Далмацији био је и даље, као и раније под Угрима, замјеник митрополитов игуман манастира Крке, кога су бирали представници цркве и народа, а епископ производио у чин. Над Боком которском и јужном Далмацијом водили су и даље духовни надзор епископи зетски и захумски, а главно средиште црквено-народног живота постао је манастир Савина.

У приморским градовима и на острвима, а нарочито на острву Хвару, било је тада још понешто православних Срба, али много више Грка. Сви су они од 1420. били под млетачком влашћу, па су Млечићи за њих поставили нарочитог епископа у Млецима, с називом архиепископа филаделфијског, који је био подвргнут цариградском патријарху. Млетачка република је настојала, да све своје поданике, Србе и Грке, поунијати, те су у православним црквама дизани римокатолички олтари. Тако је било у Задру, Шибенику, на Хвару и у Трогиру. Затим су те цркве претворене у латинске.

Млетачко раздобље

Кад је 1699. и 1718. сва данашња Далмација дошла у руке млетачке, сва српска црква у Далмацији и Боки которској одузета је испод власти пећког патријарха и предана грчком млетачком архиепископу, који је баш у то доба примио унију с Римом. Никодим Бусовић је постао владика за Далмацију 1693. г. од унијате (од 1690. г.), филаделфијског архиепископа Мелетија Трипалдија с циљем унијаћења православних Срба. Срби у Далмацији нису се хтјели одрећи свога патријарха, те су они у Боки све до почетка 19. вијека признавали за свог духовног старјешину цетињског митрополита, а Шибеничани су успјели, да у сјеверној Далмацији управља српском црквом, бар неко вријеме, пребјегли у Далмацију херцеговачки митрополит Саватије Љубибратић. За то је вријеме и пећки патријарх Мојсеј Рајовић (17121725) једном успио, да лично дође у Далмацију.

Но, убрзо послије Саватијеве смрти прогнали су Млечићи његова синовца и насљедника Стефана, који се као епископ био настанио у манастиру Драговићу. Отада Млечићи нису више дали далматинским Србима епископа, те су се они по потреби, и против воље власти, обраћали епископима у Хрватској, Славонији и Босни. Чак су православни Далматинци 1750. године сами изабрали себи за епископа проту бенковачког Симеона Кончаревића. Њега је, по наредби пећког патријарха, рукоположио за епископа дабробосански митрополит, али су га млетачке власти прогнале, те је управу црквом и даље водио архимандрит манастира Крке (Никанор Богуновић Скочић), а духовне су послове обављали епископи из Хрватске и Славоније. Послије дуге борбе, устанака и руске интервенције, укинут је 1780. у Млетачкој републици закон да православни морају признавати унију, а српска црква у Далмацији потчињена је поново обновљеној грчкој епископији у Млецима, која је добила надлежност и над свима православнима по Истри и Боки.

Аустријско раздобље

Године 1790. умро је посљедњи грчки епископ у Млецима, а Далмација је 1797, миром у Кампоформију, постала аустријском провинцијом. Међутим, и Аустрија није хтјела да призна изабраног српског епископа Ивковића за Далмацију, те је и опет сва српска црква у Далмацији потчињена римокатоличким бискупима, и ако је архимандрит Герасим Зелић признат за духовног управитеља њеног.

Миром у Пожуну 1805. изгубила је Аустрија Далмацију и њени господари су постали Французи. Они су одмах издали закон о вјерској трпељивости. По жељи православних Далматинаца Наполеон је већ 1808. потписао рјешење да се у Далмацији има установити самостална српска епископија, конзисториј и богословија о државном трошку. 1810. постављен је за првог далматинског епископа Венедикт Краљевић, пребјегли епископ из Босне. Сједиште му је одређено у Шибенику, а потчињене су му и српске општине у Истри, Пули и Пероју, које су у 16. вијеку населили Срби из данашње Црне Горе. За епископског намјесника у Боки постављен је архимандрит Зелић.

Кад је 1814. Аустрија поново добила Далмацију и Истру, она је оставила уређење српске цркве у тим областима онако како је било уведено за вријеме Француза, али су њени управници опет покушали да проведу унију. За унију су они задобили чак и епископа Краљевића (1810—1827). Представници народни, чим су то осјетили, отпочели су енергичну одбрану, и кад је Краљевић 1820. довео из Галиције унијатске свештенике Русине, да отворе богословију у Шибенику, хтио је народ убити епископа, и притом је погинуо један од доведених професора (1821.). Венедикт Краљевић је послије тога морао напустити Далмацију и 1827. је пензиониран.

Ускоро затим, 29/12 1828, дошла је српска црква у Далмацији под духовни надзор карловачког митрополита и отпочела је мирнији живот и развитак, иако је имала и сада да издржи борбу с унијом. Краљевића је наслиједио епископ Јосиф Рајачић (1829—1834), потоњи патријарх у Карловцима. Он је успио да оснује богословију у Шибенику (1833), али је, због снажног опирања унији, премјештен у Вршац. За њим је дошао за далматинског епископа Пантелејмон Живковић (1834— 1836), а кад је и он морао да оде, управљали су црквом разни архимандрити, намјесници карловачког митрополита (1836—1843). За то вријеме пренесено је сједиште епископа из Шибеника у Задар (1841.). Ускоро затим дошао је за епископа Јеротеја Мутибарића (1843—1853), који није успио да оснује консисториј, иако је 1849. проглашена у Аустрији равноправност вјероисповијести, и знатан се дио унијата повратио у православље.

Опис материјалног стања свештенства у епархији током овог периода добро описује слеће писмо:

Збиља су православни свештеници у Далмацији најгоре плаћени од свештеника ма које хоћете друге покрајине. Од народа добијају врло мало, од земаљеске владе и мање. Прилог једног свештеника на најбољој епархији не износи више од 1000 форината, а то је онолико, колико у Србији даје и најсиромашнија парохија.[3]

Устројство православне далматинске цркве успјели су да изведу тек др. Стефан Кнежевић (1853—1890) и др. Никодим Милаш (1890—1910), два врло заслужна јерарха српске цркве. 1870. основана је за Боку и Дубровник посебна епископија, са сједиштем у Котору, а 30. марта 1874. обје далматинске епископије (у Задру и у Котору) ушле су у састав нове Буковинско-далматинске митрополије. Дотле је српска црква у Далмацији била самоуправна, а само је била у духовној зависности од карловачке митрополије.

Југословенско доба

Knin 9
Православна црква у Книну
Православни храм Бенковац
Српска православна црква у Бенковцу

Послије ослобођења 1918, пошто је Задар потпао под Италију, сједиште далматинског епископа премјештено је у Шибеник док се у Сплиту не сазида српска црква и не уреди владичански двор.

Године 1920. било је парохија у цијелој Далмацији 106 (57 у сјеверној), са 298 цркава (од којих су само 83 у бившој задарској епархији). Свештеника око 80, које су постављали епископи, у споразуму с консисторијем. Манастира 8 у Боки 3 у сјеверној Далмацији (Крупа, Крка и Драговић). Калуђера око 35 и то већином по парохијама, због оскудице у парохијском свештенству. Православних Срба у цијелој Далмацији било је 114.703, од којих је 88.255 у сјеверној Далмацији, у шибеничкој епархији. Под ову епархију потпадали су и сви православни Срби у Бечу, Трсту, Пули, Пероју и Задру.

После 1920. епископи су били: Данило Пантелић (1921—1927), Максимилијан Хајдин (1928—1931) и Иринеј Ђорђевић (1931—1952).

Током Другог светског рата већи део епархије припао је злогласној НДХ, па су српски живаљ и српска црква тешко страдали. Већина цркава и манастира била је намерно уништавана, а црквена имовина разнашана.

Ни после рата нису дошла много боља времена. У време СФРЈ утицај цркве био је ограничен, што се посебно осетило у епархијама које су тешко страдале током Другог светског рата, попут далматинске. Приступило се обнови манастира и цркава, али су дате делатности биле споре и ограничене. Епархија је прво имала администраторе, па потом и своје епископе. Прво је администрирао Никанор Иличић (1947—1951), потом администрирао Симеон Злоковић (1951—1959), а затим се смењују матични епископи: Стефан Боца (1959—1978), Николај Мрђа (1978—1992), Лонгин Крчо (1992—1999), Фотије Сладојевић (од 1999).

Доба од рата у Хрватској

У рату у Хрватској током 1990-их година епархија је доживела вероватно још тежу судбину него у Другом светском рату. Опет су страдале светиње, али је расељавањем већине српског живља са простора Далмације епархија пала у изузетно тежак положај. Последњих година ради се на обнови цркава и манастира и васпостављања верског живота, али дате радње споро одмичу.

Епископи

  • Василије (1692 - 1693)
  • Никодим Бусовић (1693 - 1707)
  • Саватије Љубибратић (после 1693-1716),
  • Стефан Љубибратић (1716—1722),

Епископ далматински и албански

У титули албански се односи на Млетачку Албанију односно Боку Которску.

Портрет Име и презиме Време службе Напомене
Симеон Кончаревић (1751-1757).jpg Симеон Кончаревић 1751—1762

Епископи далматински

Портрет Име и презиме Вријеме службе Напомене
Venedict Kraljevic.jpg Венедикт Краљевић 1810—1823
Rajacic josif.jpg Јосиф Рајачић 1829—1834
Panteleimon Zivkowic Litho.JPG Пантелејмон Живковић 1834— 1836
Hierotheus Mutibaric Litho.jpg Јеротеј Мутибарић 1843—1853
Стефан Кнежевић, епископ далматински и истријски.JPG Стефан Кнежевић 1853—1890
NikodimMilas.jpg Никодим Милаш 1890—1910
Димитрије Бранковић 1913-1920
Danilo Pantelić.jpg Данило Пантелић 1921—1927
Maksimilijan Hajdin.jpg Максимилијан Хајдин 1928—1931
Иринеј Ђорђевић.jpg Иринеј Ђорђевић 1931—1952 Послије Другог свјетског рата у емиграцији
Никанор Иличић.jpg Никанор Иличић 1947—1951, администрирао епархијом
Симеон Злоковић 1951—1959, администрирао епархијом
Vladika Stefan na Sv. Joakima i Anu.jpg Стефан Боца 1959—1978
Mitropolit Nikolaj Mrđa.jpg Николај Мрђа 1978—1992
Епископ Лонгин (Крчо).jpg Лонгин Крчо 1992—1999
Фреска са ликом владике Фотија у манастиру Крки.jpeg Фотије Сладојевић 1999-2017
Никодим Косовић од 2017.

Архијерејска намесништва

Епархија далматинска подељена је на два намесништва:

  • Архијерејско намјесништво шибеничко-бенковачко

1. ПАРОХИЈА ШИБЕНИК I и II

Шибеник, храм Успења Пресв. Богородице (1812),

              храм Вазнесења Господњег (1778),

Коњеврате храм Св. Димитрија у  (1864)

2. ПАРОХИЈА ДРНИШ

Дрниш, храм Успења Пресв. Богородице (1618), храм Св. Арх. Михаила на гробљу (1852),

Баљци, храм Св. Јована Крститеља (1730.)

Кричке, храм Св. велмуч. Георгија (1774)

Развође, храм Св. Велмуч. Недеље у Развођу (1970),

Велушић, храм Св. Георгија (1885)

Житнић, храм Св. Јована Крститеља  (1982)

3. ПАРОХИЈА СКРАДИН

Скрадин, храм Св. Спиридона ( 1687)

Братишковци, храм Св. оца Николаја ( 1592 )

Чиста Мала, храм Светог Николе (1873)

4.ПАРОХИЈА ЗАДАР I и II

Задар, храм Св. пророка Илије (1563), Капела Св. Арханг. Михаила на гробљу (1886)

Црно, храм Св. апостола Петра- срушен до темеља 1993.

Пољице, Храм Рођења Пресвете Богородице (1868)

Смоковић, храм Св. Георгија (1567)

Трибањ-Шибуљине, Храм Св. Арх. Михаила (1865), Храм Св. Тројице (1830)

5. ПАРОХИЈА СМИЛЧИЋ

Кула Атлагића, храм Св. Николе (1440)

Биљани, храм Св. Георгија (1537), Храм Св. Арханг. Михаила (1937- 1939)

Ислам Грчки, храм св.влмч. Георгија (1675)

Карин, храм Св. Кирика и Јулите (1537), храм Св. Недјеље (1985) срушен до темеља 1995

Кашић,  храм св. Илије (1872) срушен 1993.  

Смилчић, храм св. Арх. Михаила (1984) девастиран 1992.г.

Земуник, храм св. Саве 19. вијек до темеља срушен 1993.г.

6. ПАРОХИЈА БЕНКОВАЦ

Бенковац, храм Св. Јована Крститеља (1590)

Бргуд, храм Св. праведног Лазара (1689)

Церање Горње, храм Св. пророка Илије (1712)

Коларина, Храм Преп. Мајке Параскеве (1682)

Кожловац, храм Св. Недеље (1961)

Јагодња, храм Св. Симеона монаха (1868), Храм Св. Тројице у Лишанима (1854)

Лишане Тињске, храм св. Тројице (1854.)

Мирање, храм Св. Арх. Михаила (1497)

7. ПАРОХИЈА ОБРОВАЦ

Обровац, храм Св. Тројице (1860)

Билишани, храм Св. Јована Крститеља (1860), Храм Рођења Пресв. Богородице (1734)

Медвиђа, храм Мале Госпојине

Зеленград, Храм Св. ап. Петра и Павла (1856)

Жегар, храм Св. Георгија (1681), Храм Рођења Пресв. Богородице (1856)

8. ПАРОХИЈА ЂЕВРСКЕ

Ђеврске, храм Св. пророка Илије (1537)

Брибир, храм Св. Јоакима и Ане ( 1574 ), храм  Св. оца Николаја, Чиста мала (1895)

Добропољци, храм Св.великомученика Георгија (1724),

Островица, храм Св. ап. Луке (1524)

9. ПАРОХИЈА КИСТАЊЕ I

Кистање, храм Св. оца Николаја (1537)

Биовичино Село, храм Св. ап. Петра и Павла (1524.)

Бјелина, храм Св. преподобне мајке Параскеве (1815.), храм  Св. пророка Илије у Парчићима ( 16 вијек )

10. ПРОХИЈА КИСТАЊЕ II

Кистање, храм Св. Кирила и Методија (1891)

Ивошевци, храм Св. Јована Крститеља (из 9 вијека)

Радучић, храм Св. великомученика Георгија (1524)

  • Архијерејско намесништво книнско-сплитско

1. ПАРОХИЈА I КНИНСКА

Книн, храм Св. Георгија (1468)

Дреновац, храм Св. архангела Михаила (1875)

Голубић, храм Св. Архиђ. Стефана (1462)

Стрмица, храм Св. Јована Крститеља (1618), храм Рођења Пресв. Богородице (1913)

2. ПАРОХИЈА II КНИНСКА

Книн,саборни храм Покрова Пресвете Богородице (1971)

Бискупија, храм Св. Тројице (1460)

Врбник, храм Св. Николе (1619)

3. ПАРОХИЈА III КНИНСКА

Книн,саборни храм Покрова Пресвете Богородице (1971)

Плавно, храм Св. Георгија (1618)

Радљевац, храм Св. Јоакима и Ане (1905)

Жагровић, храм Св. Николе (1537)

4.ПАРОХИЈА ПАЂЕНИ

Пађени, Храм Св. Георгија (1456)

Ервеник, храм Св. Николе (1669)

Мокро Поље, храм Св.ап. Луке (1557)

Отон, храм Св. пророка Илије (1702)

5. ПАРОХИЈА БИОЧИЋ

Биочић, храм Св.ап. Петра и Павла (1887.), храм Св. Јована Крститеља (1888)

Кањани, храм Преп. Мајке Параскеве (1787),

Миочић, храм Св. Јована Крститеља (1934)

Штиково, храм Светог апостола Луке  (1816)

ПАРОХИЈА МАРКОВАЦ

Марковац, храм Св. пророка Илије (1790)

6. ПАРОХИЈА ВРЛИКА

Врлика,  храм Св. оца Николаја (1618)

Бителић храм Покрова Пресвете Богородице (1814)

Цетина: храм Вазнесења Господњег (1389), храм Вазнесења Господњег задужбина Марка Четника из 1938,

Дабар храм Рођења Св. Јована Крститеља у посљедњем рату је миниран до темеља

Маовице храм Св. Недеље (1981),

Отишић храм Св. Арханг. Михаила (1889)

Сињ храм Св. ап . Петра и Павла (1936)

Полача храм Св. апостола Петра и Павла (1458)

Уништа храм свете великомученице Недеље

Засиок капела Рођења Св. Јована Претече (1958)

7. ПАРОХИЈА ИМОТСКИ:

Имотски храм Успења Богородице, Главина доња (1722)

8. ПАРОХИЈА СПЛИТ I II III

Сплит: капела Св. Саве Српског (1922), храм Св. Саве Српског (1938)-недовршен

Броћанац: храм Св Ап. Петра и Павла (1805)

Каштели: Храм Св. пророка Илије у Зелову (1884), Храм Успења Пресв. Богородице 1784. Дицмо-Шушци, Храм Рођења Пресв. Богородице на Ублима (1770)

Манастири

  1. Драговић,
  2. Крка,
  3. Крупа,
  4. Лазарица,
  5. Оћестово,
  6. Црногорци.

Види још

Референце

  1. ^ „Саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора”. Приступљено 26. 5. 2017.
  2. ^ Животопис изабраног Епископа далматинског Никодима (СПЦ, 9. јун 2017)
  3. ^ Хришћански, Весник (1904). „Писмо из приморја”. 7 и 8: 544.

Литература

Спољашње везе

Crkva Svetog Jovana Krstitelja u Baljcima

Crkva Svetog Jovana Krstitelja u Baljcima je grobljanska crkva srpske pravoslavne crkve na mesnom groblju u selu Baljci u Eparhiji Dalmatinskoj u Republici Hrvatskoj. Nakon progona Srba u zločinačkom aktu Hrvatske zvanom „Oluja”, crkva je ne samo porušena, več je ostala bez vernika, jer su u 21. veku Baljevci postali jedno od retkih sela u Šibensko-kninskoj županiji koje u popisu stanovništva iz 2001. nije imalo ni jednog stanovnika. Crkva je po završetku rata na tlu Hrvatske faksimilski obnovljena 2006. godine.

Богословија у Задру

Богословија у Задру, или Задарска богословија, била је православна богословија у Задру. Богословија је за вријеме свог постојања носила два званична имена: Православна Клирикална школа од 1832. до 1864. године и Православни богословски завод од 1869. до 1920. године.

Венедикт Краљевић

Венедикт Краљевић Солун, 15. јануар 1765 — Венеција, 1. фебруар 1862) је био епископ далматински Српске православне цркве.

Горње Биљане

Горње Биљане је насељено мјесто у Равним Котарима, у сјеверозападној Далмацији. Припада граду Бенковцу, у Задарској жупанији, Република Хрватска.

Дамјан Штрбац

Свети свештеномученик Дамјан Граховски је рођен 19. фебруара 1912. године у Плавну, срез Книн. Богословију је завршио на Цетињу 1932. године. Рукоположен је за ђакона 17., а за свештеника 18. марта 1934. године у Шибенику.

Епархије Српске православне цркве

Епархије Српске православне цркве су главне црквенојерархијске и црквеносамоуправне јединице у Српској православној цркви.

Непосредни поглавар епархије је епархијски архијереј. Главни је представник и руководилац свега црквено-духовног живота и црквеног поретка у епархији. Своју црквенојерархијску власт врши самостално, а црквеносамоуправне послове у заједници са свештенством и народом. Епархију чине архијерејска намјесништва, црквене општине, парохије и манастири.

Епифаније Стефановић

Епифаније Стефановић био је наводни далматински архиепископ Српске православне цркве, који је 1648. године ступио у унију са Римокатоличком црквом, а кога спомиње само млетачки црквени историчар Данијеле Фарлати (1690—1773). Према истраживању епископа далматинског Никодима Милаша (1845—1915), доказано је да прелазак на унију обмана.

Михаило Поповић (свештеник)

Михаило Поповић (Бискупија, 6. новембар 1899. — јама Голубњача, 1941) је био јереј СПЦ и парох у Полачи код Книна.

Никодим Косовић

Никодим (световно Косовић; Задар, СФРЈ, 15. април 1981) епископ је далматински.

Нова црква Вазнесења Господњег у Цетини

Црква Вазнесења Господњег у Цетини је храм Српске православне цркве који се налази у селу Цетини у Републици Хрватској. Припада Епархији далматинској. Посвећен је Вазнесењу Господњем, а задужбина је Марка и Јелене Четник.

Храм је изнутра спаљен ратне 1995. године.

Саборна црква у Шибенику

Саборна црква Успења Пресвете Богородице у Шибенику је главни и највећи православни храм у Шибенику, смештен уз седиште, владичански двор Епархије далматинске Српске православне цркве. Саборна црква у Шибенику је средишња црква епархије.

Стефан Боца

Епископ Стефан (световно Стеван Боца; Муњава, 21. август 1916 — манастир Жича, 4. фебруар 2003) је био епископ далматински и жички, професор богословља и црквени писац.

Храм Вазнесења Господњег у Цетини

Храм Вазнесења Господњег у Цетини или Свети Спас био је храм Српске православне цркве који се налази у селу Цетини у Републици Хрватској. Припада Епархији далматинској. Посвећен је Вазнесењу Господњем, а задужбина је краља Стефана Твртка Првог Котроманића.

Црква Светог Ђурђа у Книнском Пољу

Црква Светог Ђурђа је српска православна црква Епархије далматинске, која се налази на узвишењу „Синобадова главица“ у Книнском Пољу. Према расположивим изворима црква је подигнута 1468. године, као једнобродна црква засведена са полуобличастим сводом. Раније је имала звоник на преслицу, а сада на прочељу има кулу звонару. Црква поседује вредне примерке старе српске штампане књиге, као и занатски усавршене сребрне богодлужбене сасуди. Иконостас је домаће израде и потиче са краја 18. или почетка 19. века , док су престоне иконе оковане сребром почетком 20. века. Парохијски дом на Синобадовој главици је једно време био породични музеј Синобада. Из те породице је било више сердара у време Млетачке републике, а у цркви је сахрањен витез Јован Синобад . Гроб Јована Синобада је у самој цркви. Претпоставља се да је првобитно био сахрањен у порти, али да је црква временом проширивана па се гроб нашао у цркви.

Црква Светог Ђурђа у Кричкама

Црква Светог Георгија (Ђурђа) у Кричкама је српска православна црква у насељу Кричке код Дрниша у Далмацији, Република Хрватска. Једна је од најстаријих православних цркава Дрнишке крајине. Мањих је димензија, изграђена од камена, што одаје утисак њене старости. Црква са гробљем је смјештена на једном узвишењу у Петровом пољу, подаље од сеоских кућа. Вјероватно је подигнута на мјесту неке старе хришћанске цркве.

Црква Светог Јована Крститеља у Стрмици

Црква Светог Јована Крститеља у Стрмици је једнобродна православна парохијска црква Епархије далматинске у книнском селу Стрмица.

Црква Светог Архиђакона Стефана у Голубићу

Црква Светог Архиђакона Стефана у Голубићу је храм Српске православне цркве који се налази у Голубићу, у Републици Хрватској. Припада Епархији далматинској. Посвећен је Преносу моштију архиђакона Стефана.

Црква Успења Пресвете Богородице у Дрнишу

Црква Успења Пресвете Богородице у Дрнишу је српска православна црква. Стара, мања црква, постојала је са сигурношћу од 1618. године, а можда и раније. На њеном темељу је 1905. године подигнута данашња велика црква. Налази се у самом центру града.Јуна 1941. године је демолирана и запаљена од стране усташа, али су Италијани на вријеме угасили пожар и спасли је од изгарања.

Тијела и органи
Установе
Епархије
Охридска
архиепископија
Органски дијелови
Раније црквено
уређење

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.