Епархија врањска

Епархија врањска је епархија Српске православне цркве.

Надлежни архијереј је епископ Пахомије (Гачић), а седиште епархије се налази у Врању где је и Саборна црква.

Епархија врањска
Српска православна црква
Основни подаци
СедиштеВрање
ДржаваСрбија Србија
Основана14. век
Број манастира14
Званични веб-сајт
Архијереј
АрхијерејПахомије (Гачић)
Чин архијерејаепископ
Титула архијерејаепископ врањски
Map of Eparchies of Serbian Orthodox Church-sr

Историја

Средњи век

St. Nicholas church, Vranje, Srbija (3)
Црква Светог Николе

Римљани су освојили ову област од Дарданаца, дошли су као многобошци. Постепено између дошљака и староседелаца било је у првим вековима и хришћана. Римски многобожачки цареви гонили су хришћане и убијали их. Но хришћанство се ширило потајно и број се хришћана повећавао.

У првој половини 6. века Врање и врањска жупа потпадали ду под духовну власт Липљанске епархије, која се налазила у оквиру Архиепископије Јустинијана Прима, коју је основао цар Јустинијан 535. године. Стари римски град Улпијана, данашње Липљане, обновљен је доцније под именом Јустинијана Секунда. То је био главни град Дарданије на путу од Скадра и Љеша до Ниша.

Борба римских царева и западних епископа, с једне стране, и источних епископа и царева с друге стране, о превласт на Балкану трајала је до 732. године, када је византијски цар Лав III Исавријанац потчинио цело источно подручје Балкана под црквену и политичку власт Цариграда. После тога настаје постепено формирање словенске црквене и политичке власти.

У повељи византијског цара Василија II, из 1019. године, помиње се град Вратиос, коме име означава област или жупу Врање, као и град Врање у тој области. Тај град и та област потпали су под духовну власт Епархије приштинске.

На домаку града Врања, на неколико десетина километара, тече река Пчиња. Изнад ње уздиже се планина Козјак. У првој половини 11. века, у богатству и природним лепотама планине и жубораве реке Пчиње, развио се у тишини пустињачки монашки живот. Представник тога строгог начина монашког живота био је Свети отац Прохор Пчињски. Он представља пример који показује да се у то време у пределима жупе Врање хришћанство увелико било развило.

Српски жупан Вукан, син великог српског жупана Стевана Немање, присајединио је српској држави од Византинаца врањски предео 1193. године, али за кратко време. Врање се од тада помиње у летописима као прво место које су Срби преузели од Византије.

Свети Сава у животопису свога оца Стевана Немање — Симеона Мироточивог, набрајајући места и пределе које је његов отац прикључио српској држави, пише: “А приложи ка земљи свога отачаства област нишавску до краја. Липљан и Мораву звано Врање.”

Саборна црква у Врању
Саборни храм Свете тројице

У Хрисовуљи цара краља Милутина од 1321. године, Врање и области Славиште, Злетово и Пијанац помињу се у саставу Липљанске епархије. Међутим, по мишљењу историчара др Радосава М. Грујића, ове се области тада сматрају привремено додељенима Липљанској епархији. После битке на Велбужду (1330) Врање је вероватно враћено Скопљу, заједно са областима Славишта и Злетова. Од скопских епископа за време краља Милутина познат је само један епископ, по имену Стефан.[1]

Када је 1340. године у Скопљу Српска црква уздигнута на степен патријаршије, Скопска епископија је проглашена митрополијом, а основане су и још неке епископије.

“Да ли је на том сабору донесено решење и о оснивању Врањске епархије у области скопске митрополије, коју такође доцније сретамо, не може се ништа поуздано рећи”, каже наш историчар др Радосав Грујић. Он претпоставља да је такође решење могло бити донето на неком доцнијем сабору о чијем раду се мало зна.[2]

Најстарији помени

Црквени историчар и епископ Никанор Ружичић у својој историји о српској цркви пише да је седиште прво било у Кончулу, а касније у Врању.

Књижевник Ђуро Даничић у своме познатом речнику на слово К пише да се место Кончул налази на левој обали Биначке Мораве, “више вароши Врање”, а близу села Трновца. Исто тако речено је да се област ове епархије налази између Гњилана и Врања. Овако га је локализовао у својем делу и на мапи и путописац Ханс.

У летописима за време краља Милутина Кончулска епископија се помиње као епархија српске краљевине. О њеним границама и епископима не може се ништа поуздано рећи јер немамо јасних историјских података.

Књижевник Милан Ђ. Милићевић каже: “За Турака Врање је имало свога владику”.

Путописац Ф. Каниц каже у опису града Врања да су хришћани остали верни хришћанству, па и поред тога Турци су овом старом епископском граду, окруженом лепим воћњацима и виноградима, дали оријентални печат.

Путописац Сретен Л. Поповић бележи одмах по ослобађању Врања 1878. године “... да је у Врању била епископска столица”.

Др Радосав Грујић, историчар, каже: “Доцније постала је посебна епископија за област Врања”. Он у написима и заглављу пише “Врањска епархија”.

Кад је Врање први пут добило викарног епископа не би се могло рећи без писаних докумената. У синђелији митрополита Климента, писаној грчким језиком 1550. године, написано је да је посвећен за митрополита Скопља, Врања и Жиглигова. У њој се прети анатемом сваком оном ко му се не би хтео покоравати.

У поменику призренског манастира Свете Тројице, после обнављања Пећке патријаршије 1557. године, помиње се епископ Софроније као викар скопског митрополита 1565. године. Белешка гласи: “И ту се обрете всеосвјашћени митрополит Методије и всеосвјашћени епископ врањски кир Софроније при игуману Мартирију”.

У поменику Пећке патријаршије из 1612. године помиње се “епископ Јосиф Вранја”, док се такође у списима Пећке патријаршије из 1688. године помиње “Јоаким епископ Врања”.

Скопска митрополија и Нишка епархија

Од 1847. до 1865. године у Врању се, као викарни епископ скопског митрополита Јоакима, налазио митрополит Пајсије. Остао је запамћен као добротвор српске просвете, између осталог и због тога што се преко свог титулара, митрополита Јоакима, залагао да се у Скопљу отвори српска богословија још од 1854. године. Он је троносао врањску Саборну цркву 1858. године.

У Врању је владика Пајсије поред цркве подигао зграду коју је народ називао митрополија. После ослобођења Врања 1878. године дошао је у Врање и том приликом купио од кћери бившег врањског паше Хусеина најлепшу и највећу кућу у Врању и поклонио је врањској општини за школу (данашњи Пашин конак и Харемлук). За личност владике Пајсија везује се и име вароши “Владичин Хан”, која се налази на Јужној Морави, двадесетак километара северно од Врања. Ова варош је добила име по механи која је некад постојала на месту где је данас центар Владичиног Хана и која је некад била власништво владике Пајсија.

Након 1878. године Врање је ослобођено од Турака, заједно са делом Скопске митрополије. Ослобођени део скопске митрополије придодат је 1882. године Нишкој епархији и са малим прекидом у ратним годинама, све до 1. марта 1932. године остао је у њеном саставу.

Од 1. марта 1932. године, срезови: Босиљградски, Масурички, Пољанички и Пчињски издвојени су из састава Нишке епархије и припојени Скопској митрополији. Стицајем ратних околности, после завршетка Другог светског рата ово подручје Скопске митрополије егзистира под именом “део епархије скопске” све до 30. маја 1975. године када Свети архијерејски сабор Српске православне цркве доноси одлуку о обнови Врањске епархије са седиштем у Врању.

Обнова

Свети архијерејски сабор Српске православне цркве донео је 30. маја 1975. године одлуку о обнављању Православне епархије врањске, са седиштем епископа у Врању. У састав ове епархије ушла су и намесништва: Пчињско, са седиштем архијерејског намесника у Врању, Масуричко-пољаничко, са седиштем архијерејског намесника у Владичином Хану, Босиљградско, са седиштем архијерејског намесника у Босиљграду и Прешевско са седиштем архијерејског намесника у Бујановцу.

Обновљена епархија се привремено налазила под административном и духовном влашћу епископа Нишке епархије, др. Јована Илића, а потом, после смрти епископа Јована 1975. године, под влашћу новоизабраног епископа нишког Иринеја Гавриловића. 1. јуна 1978. године изабран је за (првог) епископа ове обновљене епархије од стране Светог архијерејског сабора Доментијан Павловић, архимандрит и ректор Богословије Светог Саве у Београду.

На сам дан устоличења новоименованог епископа Врањске епархије, Доментијана, 24. септембра 1978. године, завршена је изградња епископског двора и извршено освећење истога. Тако је након нешто мање од две године окончано дело које је 15. децембра 1976. године започео владика Иринеј, онда епископ нишки и администратор Врањске епархије, када је положио камен темељац за изградњу новог дома.

Епископ Доментијан одмах по устоличењу оснива Црквени суд Врањске епархије и поставља свога заменика и секретара. Такође оснива Епархијски управни одбор Врањске епархије и Епархијски савет.

Плодан архипастирски рад епископа Доментијана био је прекинут ненаданом смрћу 2. јула 1983. године. Владика је доживео саобраћајни удес на путу између Марковца и Велике Плане. И он и ђакон који је возио ауто пребачени су због тешких телесних повреда на неурохируршку клинику у Београду. Ђакон је преминуо истога дана, а владика дан после. Сахрањен је у врањској Саборној цркви, у северозападном делу храма.

До избора новог епископа Врањске епархије истом је администрирао епископ нишки Господин Иринеј. Нови епископ Епархије врањске постао је дотадашњи епископ моравички, господин Сава (Андрић). За епископа моравичког хиротонисан је на Духове 20. јуна 1982. године, а за епископа врањског устоличен је на Духовски понедељак, 11. јуна 1984. године.

Епископи

Епископи Епархије врањске од обнове:

Портрет Име и презиме
(Време старешина)
Епископ врањски Доментијан Павловић (1978—1983)
Епископ врањски Сава Андрић (1983—1992)
Епископ врањски Пахомије Гачић (од 1992)

Архијерејска намесништва

Епархија врањска подељена је на четри архијерејска намесништва:

Манастири

  1. Бресница,
  2. Горње Жапско,
  3. Дубница,
  4. Кацапун,
  5. Козји Дол,
  6. Лепчинце,
  7. Лопардинце,
  8. Милевци,
  9. Мртвица,
  10. Ораовица,
  11. Паља,
  12. Прохор Пчињски,
  13. Свети Никола,
  14. Содерце.

Референце

  1. ^ Званична страница Епархије врањске
  2. ^ „Распоред храмова Епархије врањске на Мапи Бинг”. Архивирано из оригинала на датум 15. 09. 2016. Приступљено 05. 09. 2016.

Литература

Спољашње везе

Архијерејско намесништво Босилеградско

Архијерејско намесништво Босилеградско је једна од организационих јединица Српске православне цркве у Епархији врањској, са седиштем у Босилеграду. Намесништво опслужује вернике из градског насеља Босилеграда и 25 околних села. У свом саставу има 42 сакрална објеката изграђена у периоду од 19 до 21. века. У последњих двадесет година цркве намесништва доведене су у функционално стање неопходно за Богослужење верујућег народа.

Архијерејско намесништво Масуричко-Пољаничко

Архијерејско намесништво Масуричко-Пољаничко је једна од организационих јединица Српске православне цркве у Епархији врањској, са седиштем у Владичином Хану. Намесништво опслужује вернике из општина Владичин Хан и Сурдулица. У свом саставу има 29 сакрална објеката изграђена у периоду од 19 до 21. века. У последњих двадесет година цркве намесништва доведене су у функционално стање неопходно за Богослужење верујућег народа.

Архијерејско намесништво Пчињско

Архијерејско намесништво Пчињско је једна од организационих јединица Српске православне цркве у Епархији врањској, са седиштем у Врању. Намесништво опслужује вернике из градског насеља Врање и Врањска Бања. У свом саставу има 57 сакрална објеката изграђених у периоду од 19 до 21. века. У последњих двадесет година цркве намесништва доведене су у функционално стање неопходно за Богослужење верујућег народа.

Врањска

Врањска може да се односи на:

Врањска (Билећа), насеље у општини Билећа, Република Српска, БиХ

Горња Врањска, насеље у општини Шабац, Република Србија

Мала Врањска, насеље у општини Шабац, Република Србија

Врањска Бања, градско насеље у општини Врање, Република Србија

Врањска (Босанска Крупа), насеље у општини Босанска Крупа, Федерација БиХ, БиХили

Врањска котлина, котлина у општини Врање, Република Србија

Епархија врањска, епархија СПЦ

Вјеронаука

Вјеронаука је школски предмет који има за циљ вјерско образовање и васпитање ученика. Може бити обавезни или изборни предмет, у основним или средњим школама.

Епархије Српске православне цркве

Епархије Српске православне цркве су главне црквенојерархијске и црквеносамоуправне јединице у Српској православној цркви.

Непосредни поглавар епархије је епархијски архијереј. Главни је представник и руководилац свега црквено-духовног живота и црквеног поретка у епархији. Своју црквенојерархијску власт врши самостално, а црквеносамоуправне послове у заједници са свештенством и народом. Епархију чине архијерејска намјесништва, црквене општине, парохије и манастири.

Манастир Светих апостола Петра и Павла у Дубници

Манастир Дубница се налази на четири километра северозападно од Дубнице, у густој вишестолетној шуми. Припада Епархија врањској СПЦ Српске православне цркве.

Манастир Светог оца Николаја у Врању

Манастир Светог Николе налази се на северној периферији Врања и датира из прве половине 14. века. Манастир je Српске православне цркве и припада епархији врањској. Манастир Св. Николе у ХХ веку егзистира као црква, али је 1995. године након обнове изграђен и манастирски конак.

Манастири и цркве јужне и источне Србије

Манастири и цркве јужне и источне Србије су део богате баштине Српског народа која се судбински везала за духовну, културну и просветну делатност и национално биће српског народа. Делећи судбину народа који их је градио, храмови изграђени на простору јужне и источне Србије некада су се уздизали до божански лепог, или, пак, били рушени и спаљаивани, од бројних освајача овог дела Балкана. Њихови сачувани остаци и даље зраче божанском светлошћу која је окупљала народ да слави Бога и скупља снагу да опстане и храмове обнови, и тако у круг.

Обнављајући многе старе светиње народ овог подручја Србије сачувао је византијске тековине Хришћанства зачетог на овом простору и православне законе и српску духовност. Зато, је сам чин упознавања са овим храмовима једнако важан важан за обнови порушених и изградњу нових цркава на простору јужне и источне Србије.

Општина Босилеград

Општина Босилеград је део Пчињског округа чије седиште је Врање. Састоји се од градског насеља Босилеграда и околних села. У 1991. у општини је живело 11.644 људи (чија етничка структура је била: Бугари 89,8%, Срби 5%, Роми 3%, Црногорци 0,2%, Муслимани 0,01% и остали 1,99%). Према попису становништва 2011. у општини је живело 8.129 људи.

Пахомије Гачић

Пахомије (световно Томислав Гачић; Чечава код Теслића, 17. октобар 1952) епископ је врањски.

У жижу јавности је доспео након оптужби за сексуално злостављање дечака. Након неколико година суђења, у два од четири предмета је наступила апсолутна застарелост, док је у преостала два ослобођен кривице услед недостатка доказа.

Саборна црква у Врању

Саборна црква Свете Тројице у Врању је главни и највећи православни храм у Врању и средишња црква Врањске епархије Српске православне цркве.

Представља непокретно културно добро као споменик културе.

Сава Андрић

Сава (световно Драгослав Андрић; Душковци код Пожеге, 14. мај 1939 — Пожаревац, 2. децембар 1993) био је епископ Српске православне цркве.

Црква Рождества Пресвете Богородице у Босилеграду

Црква Рождества Пресвете Богородице у Босилеграду или у том крају познатије као Богородица Живоносни Источник једна је од 37 цркава Епархије врањске, која организационо припада Архијерејском намесништву Босилеградском, а територијално и административно општини Босилеград са 25 села, и Пчињском округу. Најзначајније окупљање верника у цркви је на дан Велике Госпоине, храмовне славе (28. августа).

Црква Свете Тројице у Извору

Црква Свете Тројице у Извору једна је од 37 цркава Епархије врањске, која организационо припада Архијерејском намесништву Босилеградском, а територијално и административно општини Босилеград са 25 села, и Пчињском округу. Црква је данас напуштена, исто као и село Извор које према попису из 2011. има само 61 становника. Једино је за празник Свете Тројице обиђе парох из оближњег Босилеграда.

Црква Светог Харалампија у Бранковцима

Црква Светог Харалампија у Бранковцима једна је од 37 цркава Епархије врањске, која организационо припада Архијерејском намесништву Босилеградском, а територијално и административно општини Босилеград са 25 села, и Пчињском округу.

Црква Светог архангела Михаила у Горњој Љубати

Црква Светог архангела Михаила у Горњој Љубати једна је од 37 цркава Епархије врањске, која организационо припада Архијерејском намесништву Босилеградском, а територијално и административно општини Босилеград са 25 села, и Пчињском округу. Црква данас функционише у задовољавајућем стању.

Црква апостола Филипа у Бистару

Црква апостола Филипа у Бистару једна је од 37 цркава Епархије врањске, која организационо припада Архијерејском намесништву Босилеградском, а територијално и административно општини Босилеград са 25 села, и Пчињском округу.

Првобитна црква, која је више пута девастирана и обнављана, највероватније је изграђена 1875. или 1872. године по другим изворима. Најзначајније окупљање верника у цркви је на дане Светог апостола Филипа храмовне и сеоске заветне славе (27. новембар) и Светог пророка Илије.

Тијела и органи
Установе
Епархије
Охридска
архиепископија
Органски дијелови
Раније црквено
уређење

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.