Епархија бачка

Епархија бачка је епархија Српске православне цркве.

Надлежни архијереј је епископ Иринеј (Буловић), а седиште епархије се налази у Новом Саду где је и Саборна црква.

Епархија бачка
Српска православна црква
Грб Епархије бачке
Грб Епархије бачке
Serbia-0290 - Orthodox Cathedral of Saint George
Основни подаци
Седиште Нови Сад
ДржаваСрбија Република Србија
(Војводина АП Војводина)
Основана16. век
Број манастира5
Званични веб-сајт
Архијереј
АрхијерејИринеј (Буловић)
Чин архијерејаепископ
Титула архијерејаепископ новосадски и бачки, сомборски, сегедински и јегарски
ВикарИсихије (Рогић)
Титула викараепископ мохачки
Map of Eparchies of Serbian Orthodox Church-sr

Простирање

Обухвата све српске парохије у Бачкој, а води духовни надзор и над оним православним српским парохијама, које су након Првог светског рата ушле у састав независне Мађарске; у Бач-кишкунској (Баја, Сантово), Чонградској (Сегедин) и Хевешкој жупанији (Егер).

Историјат

Sombor orthodox church2
Велика православна црква у Сомбору

Османско раздобље

Основана је још у 16. веку. Седиште епископа било је испрва у Сегедину,[1] касније по бачким манастирима и најзад, почетком 16. века, устаљено је у Петроварадинском Шанцу, данашњем Новом Саду.

Своје прве кораке Епархија бачка чини у бури новог века, у времену великих географских открића, верских ратова и наглог ширења турске моћи у Европи. Нажалост, не постоји довољно података за стварање јасније визије прошлости бачке Епархије у овом периоду.

Име првог познатог бачког епископа Филипа записано је у рукописном Јеванђељу Цетињског манастира које потиче из 16. века. Архипастирствовање епископа Филипа везује се за раздобље пре битке на Мохачком пољу 1526. године. Као његови наследници спомињу се: Епископ Сава (после 1526.), Епископ Мардарије (или Макарије) и Епископ Симеон (пре 1579. године).

Раздобље Југославије

За бачког архијереја је 1922. године изабран знаменити Иринеј Ћирић. 1922. године дошао је у Бачку епархију са места епископа тимочког. Овај свестрани јерарх се бавио песништвом, иконографијом и преводилачким радом. Преводио је са јеврејског, латинског, грчког, немачког, мађарског, руског и француског језика. Преводио је богослужбене текстове са грчког на српски језик: Службу месопусне недеље, Осмогласник, Недељу свете Педесетнице и др.

Између два светска рата је представљао Српску Православну цркву на разним црквеним скуповима. Када је 17. априла 1941. фактички престала да постоји Краљевина Југославија, територија Епархије бачке се нашла под мађарском окупацијом. Већ при самом уласку мађарске војске, почела су стрељања и хапшења што је прерасло у стравични прогон Срба. Зима 1942. године је донела Рацију уместо Божићњег празника. Страдало је неколико хиљада људи. Жртава је било и међу православним свештеницима. Заслугом епископа Иринеја, из мађарског логора Шарвара је по Бачкој епархији размештено 2800 деце и 180 мајки са одојчадима. Одраслим особама је тражен смештај по кућама верника, а за децу, поготово за ону која су оболела од туберколозе, у логору је основана Епархијска дечја болница. Поред тога, епископ Иринеј водио је сталну борбу током рата против стварања Мађарске православне цркве.

,, Награда“ од комунистичких власти стигла је одмах по ослобођењу. Епископ Иринеј је стављен у кућни притвор у трајању од седамнаест месеци, а малтретирање је настављено и после тога. Исцрпљен, после дуже болести, епископ Иринеј Ћирић је преминуо 5. априла 1955. године и сахрањен је у крипти Саборне цркве у Новом Саду.

Архијерејска намесништва

Епархија бачка подељена је на осам архијерејских намесништава:

  • Архијерејско намесништво новосадско,
  • Архијерејско намесништво новосадко друго,
  • Архијерејско намесништво бачкопаланачко,
  • Архијерејско намесништво жабаљско,
  • Архијерејско намесништво оџачко,
  • Архијерејско намесништво сомборско,
  • Архијерејско намесништво суботичко,
  • Архијерејско намесништво бечејско,
  • Архијерејско намесништво врбашко.

Манастири

  1. Бођани,
  2. Водица,
  3. Каћ,
  4. Ковиљ,
  5. Свети Стефан.

Епископи

  • Филип пре (1526),
  • Сава (после 1526),
  • Захарије, епископ сегедински (тј. бачки), 1555-1556, родом из села Вранеш код Шеховића
  • Мардарије или Макарије
  • Симеон (пре 1579),
  • 1578-1581. Георгије, „митрополит сегединског града бачке области“, пострижник манастира Петковице,
  • 1603-1609.[2] помиње се митрополит сегедински Мардарије,
  • 1651. митрополит бачки Михаило,
  • 1667. епископ Георгије.

После сеобе под патријархом Арсенијем III, ређали су се један за другим ови епископи:

  • Јефтимије Дробњак (1695—1708),
  • Стеван Метохијац (1708—1709),
  • Христофор Димитријевић-Митровић (1710—1712), пре постриженик и јеромонах манастира Вувца; и администрирао митрополијом до смрти 16. новембра 1712. године[3]
  • Григорије Димитријевић (1713—1717),
  • Софроније Томашевић (1718-1730), пре јеромонах, постриженик цркве Св. Успења Пресвете Богородице зване Кофин; умро 16. фебруара 1730. године у манастиру Ковиљу, где је сахрањен у гробници владике бачког Григорија Димитријевића;
Visarion Pavlović, bishop of Bačka.jpg Висарион Павловић (1731—1756),
Portret srpskog mitropolita Mojsija Putnika.jpg Мојсије Путник (1757—1774),
Јосиф Јовановић Шакабента.jpg Јосиф Јовановић Шакабента (1783—1786),
Јован Јовановић, као архимандрит хоповски.jpg Јован Јовановић (1786—1805),
Арсеније Стојковић.jpg Арсеније Стојковић (1843—1851), администратор епархије
Платон Атанацковић.jpg Платон Атанацковић (1851—1867),
Герман Анђелић.jpg Герман Анђелић (1870—1881), 1881. постао митрополит карловачки и патријарх српски
Епископ Василијан Петровић.jpg Василијан Петровић (1882—1891),
Герман, епископ бачки.jpg Герман Опачић (1893—1899),
Mitrofan Sevic.jpg Митрофан Шевић (1900—1918),
Bishop Irenaeus (Ćirić).jpg Др Иринеј Ћирић (1922-1955),
Никанор Иличић.jpg Никанор Иличић (1955-1986),
Vasilije Vadić.JPG Василије Вадић (1986-1988), администратор епархије
Sava sumadijski.gif Др Сава Вуковић (1988-1990), администратор епархије
Irinej Bulović.jpg Др Иринеј Буловић (од 1990)

Викарни епископи

Од 1998. године епископ бачки има свог викара са седиштем у манастиру Ковиљ. За првог викарног епископа изабран је др Порфирије Перић. Ову дужност обављао је све до његовог избора на редовном пролећном заседању Светог архијерејског сабора за митрополита загребачко-љубљанског 2014. године. За његовог наследника изабран је дотадашњи сабрат манастира Ковиљ, архимандрит Јероним Мочевић.

Референце

  1. ^ "Mi i drugi: srpsko-mađarske kulturne veze": katalog izložbe
  2. ^ "Гласник Историјског друштва у Новом Саду", Нови Сад 1930.
  3. ^ "Српски сион", 30. септембар 1905.

Литература

Спољашње везе

Јероним Мочевић

Јероним (световно Синиша Мочевић; Сарајево, 26. септембар 1969 — Нови Сад, 24. новембар 2016) био је викарни епископ јегарски од 2014. до 2016.

Алмашко гробље

Алмашко гробље је једно од најлепших и историјски гледано, најзанимљивијих гробаља у Новом Саду. Налази се у градском језгру, на крају Кисачке и Улице Војислава Илића, на Тргу мира број 1. Површина му је 53 620 м2. Претпоставља се да је на Алмашком гробљу сахрањено најмање 18.000 покојника. Осим намене сахрањивања ово старо новосадско гробље има карактер заштићеног комплекса и аутентичне амбијенталне вредности.

Београдско-карловачка митрополија

Београдско-карловачка митрополија је била српска црквена област у Хабзбуршкој монархији између 1726. и 1739. године.

Владичански двор у Новом Саду

Владичански двор се налази самом крају Змај Јовине улице у Новом Саду. Двор представља једно од највреднијих архитектонских дела у Новом Саду.

Први епископски двор у Новом Саду саградио је владика Висарион Павловић 1741. године у непосредној близини тек изграђене Саборне цркве. Главна фасада била је окренута ка једном забареном рукавцу Дунава, у правцу данашње Рибље пијаце. О великом «смраду и дреки» многобројних жаба и недостатку чистог ваздуха и Сунца, као о великом проблему господе бачких епископа, писао је касније, крајем 19. века, у својим сећањима, хроничар вароши Михајло Полит-Десанчић. Утисак је да управо због наведених проблема и није било неког већег жаљења када је двор срушен у бомбардовању јуна 1849. године.

Питање градње новог двора покренуто је одмах 1849. године. Пројекат је израдио чувени архитекта Владимир Николић 1899. године, али га није потписао, што уместо њега чини Ференц Рајхл. Ово је урађено због прашине која се дигла око тога што је наводно патријарх Георгије Бранковић протежирао своје кумче Николића. Да би се прашина слегла, Николић је уступио свој план Рајхлу. Сам је то врло једноставно прокоментарисао: «Направио сам план, Рајхл је потписао, двор се гради и мирна Бачка».

Тако Нови Сад добија једну веома атрактивну, али за грађане и данас тајновиту, палату. Њен необичан изглед настао је као последица утицаја правила која су била успостављена у бечком клубу професора Теофила Ханзена чији је Николић био члан. Тако је фасада поред симбиозе византијских и источњачких архитектонских и декоративних елемената, попримила и елемента српских средњовековних манастира (бифоре и трифоре).

Велика резиденција бачког епископа завршена је 1901. године приликом чега је владика Митрофан Шевић уприличио пригодну свечаност. Као гости, поред многих уважених личности, били су и патријарх српски, његово првосвештенство господин Георгије Бранковић, затим Павле Петер као представник аустроугарских власти и Иларион Руварац, велики српски књижевник, духовник и историчар.

Данас фасада Владичанског двора привлачи погледе пролазника. Бифоре на прозорима подсећају на оне чувене студеничке, а романтични дух фасаде употпуњује амбијент старог градског језгра. Данас се у овом здању налази седиште епископа бачког господина Иринеја Буловића, једног од најшколованијих свештеника Српске православне цркве и професора на Богословском факултету у Београду.

Испред двора, на месту некадашњег крста од ружичастог мермера (премештен у порту Саборне цркве) налази се споменик Јовану Јовановићу Змају постављен 1984. године. Песник је представљен у природној величини у тренутку своје шетње коју је за живота обављао рутински сваки дан баш овим сокаком. Данас се око споменика организује централна послава Змајевих дечјих игара.

Епархије Српске православне цркве

Епархије Српске православне цркве су главне црквенојерархијске и црквеносамоуправне јединице у Српској православној цркви.

Непосредни поглавар епархије је епархијски архијереј. Главни је представник и руководилац свега црквено-духовног живота и црквеног поретка у епархији. Своју црквенојерархијску власт врши самостално, а црквеносамоуправне послове у заједници са свештенством и народом. Епархију чине архијерејска намјесништва, црквене општине, парохије и манастири.

Задужбина Јована и Терезије Остојић

Задужбина Јована и Терезије Остојић је основана тестаментом Терезије 9. јуна 1866. године, а објављен после њене смрти.

Јован Остојић (1804-1865) и Терезија Остојић, рођена Зузок (1803-1876) били су велики суботички српски народни добротвори. Основно писмо њихове Задужбине издала је Српска православна црквена општина 1929. године, а саставио га је судија Светозар Милутиновић.

О животу великих народних добротвора врло се мало зна. Није се могло утврдити ни родно место, ни дан рођења Јована Остојића, а у породици су знали само да им је порекло из Парабућа. Јован је био богати трговац и земљопоседник. Почео је посао са малим дућаном „Код Краљевића Марка”, па проширивши га, започео са трговином на велико. Терезија је рођена у Старој Кањижи, од оца Мојсија и мајке Алке.

Како су обоје били вредни и штедише, они су стекли велики иметак од 600 јутара земље. Половину великог имања огромне вредности, наследили су рођаци, а дуга половина остављена је Задужбини. Од прихода који су се добијали издавањем задужбинских имања под закуп ишколовано је до 1934. године 85 академски образованих Срба. Опремљене су добрим миразом 74 суботичке девојке и омогућено је Матици српској штампање великог броја књижевних дела наших најбољих књижевника. Затим, помаган је рад Српског певачког друштва, Српског народног позоришта у Новом Саду, црквеноопштинске библиотеке у Суботици. Вила на Палићу је лети пружала могућности за лечење и опоравак Срба, сиромашних и болесних, деце и одраслих. Она је 1951. године замењена за две зграде у Суботици (данас у улици Змај Јовиној број 5. и 7), а кућа на „главном тргу” (данас Трг Републике број 4) издавала се у најам.

У Основном писму (тестаменту) под тачком 2. наводи се да ће црквена општина бити дужна да у року од две године, од средстава добијених издавањем у закуп куће на „главном тргу” и баште на Палићу, подигнути капелу у православном гробљу и у њу земне остатке завештатељке и њеног супруга сахранити.

Иринеј Буловић

Иринеј (световно Мирко Буловић; Станишић код Сомбора, ФНРЈ, 11. фебруар 1947) епископ је бачки. Био је викарни епископ моравички од 1989. до 1990.

Капела „Манастир“ у Новом Бечеју

Капела „Манастир“ у Новом Бечеју припада српској православној цркви, подигнута је почетком 18. века и убраја се у споменике културе од великог значаја.

Капела је посвећена Успењу Пресвете Богородице, а подигнута је, по предању, на месту где су Турци спалили српски манастир. Подигнута је као једнобродна грађевина са полукружном олтарском апсидом и кулом над западним делом храма. Равна фасадна платна рашчлањена су једино плитким лезенама и кровним, односно венцем над соклом. Правоугаони прозори и нише опточени су једноставним, такође правоугаоним оквиром. Двосливни кров покривен бибер црепом на западној страни капеле забатно се завршава и прераста у звоник коцкастог постоља без украса, са још једним спратом нешто мањих димензија. Највећу вредност капеле представља покретни материјал, сачуван изгледа из старијег храма. Посебно занимљив је триптих са почетка 18. века који на централном пољу носи представу Свети Ђорђе убија аждају, док су на бочним крилима приказане сцене из светитељевог живота. Царске двери, Распеће и престона икона Светог Јована делови су старијег иконостаса и чувају се у „Манастиру“ поред низа других икона непознатих аутора с краја 18. и почетка 19. века.

Уз сагласност надлежног завода, 2009. године је постављена нова ограда око порте.

На капели су вршени заштитни радови 1969, 1975, 1979. и 1987. године.

Манастир Ковиљ

Манастир Ковиљ је манастир Српске православне цркве у Бачкој, у АП Војводини (Србија). Налази се поред села Ковиљ близу Новог Сада. Подигнут је у част Светих арханђела Михаила и Гаврила, који се славе 26. јула. Под заштитом је државе од 4. августа 1949. године, као споменик културе

Манастир Светог Стефана у Сомбору

Манастир Светог архиђакона Стефана је манастир у Србији. Манастир се налази у Сомбору, на северу Бачке. По жељи и донаторству Стевана Коњовића започета је изградња манастира 1928. године а завршена 1933. године. Црква је осликана 1938.

Манастир Успења Пресвете Богородице (Бачко Петрово Село)

Манастир Водица се налази у Бачком Петровом Селу.

Манастири су одувек били духовни центри, културна средишта и народна зборишта. Један од таквих је и манастир Успења Пресвете Богородице у Бачком Петровом Селу више познатији као »Водица«. Три пуна века ова »Водица« - манастир је духовна и културна дестинација овог краја. Народ се скупљао на свети бунар »Водицу«, а нарочито болесни који су се изцељивали и оздрављавали још од првих помена овога насеља.

Рафаило Момчиловић

Рафаило (световно Георгије Момчиловић; 23. април 1875 — 3. септембар 1941) био је српски свештеник и сликар. За собом је оставио највише икона, али и већи број портрета и пејзажа. Као игумана манастира Шишатовца ухапсиле су га усташе 25. августа 1941. године. Убијен је у Славонској Пожеги девет дана касније. Српска православна црква прогласила га је свештеномучеником 1999. године.

Саборна црква у Новом Саду

Саборна црква је најзначајнији и највећи православни храм у Новом Саду и представља главну епископску цркву у Бачкој. Налази се у близини Владичанског двора.Саборна црква представља непокретно културно добро као споменик културе од великог значаја.

Свети архијерејски сабор Српске православне цркве

Свети архијерејски сабор Српске православне цркве је највише јерархијско представништво, црквенозаконодавна власт и врховна судска власт у Српској православној цркви.

Предсједник Светог архијерејског сабора је патријарх српски.

Српска православна црква Ваведење Богородице у Стапару

Српска православна црква Ваведење Богородице у Стапару, у општини Сомбор, подигнута је 1776. године. Налази се под заштитом Републике Србије као споменик културе од великог значаја.

Православна црква у Стапару је посвећена Ваведењу пресвете Богородице, подигнута је на месту старијег храма од набоја. Изграђена је као грађевина једнобројне основе, са полигоналном олтарском апсидом, наглашеним певничким просторима и засведен полуобличастим сводом. Из западне фасаде извире висок барокни звоник фланкиран зидовима забата.

Раскошна иконостасна резбарија рад је анонимног аутора, солидног знања и знатног искуства. Сликану декорацију је извео Јаков Орфелин. Године 1856. црквени оци и први људи стапарски су издали за јавност писмено саопштење о украшавању цркве. Академски живописац из Новог Сада, Павле Чортановић је унутрашњост храма успешно фреско осликао и мермером украсио. Посведочили су то: Стефан Рацков кнез, Јован Ђуричић бележник и сва три пароха стапарска - Јован Поповић, Петар Поповић и Орестија Силашки. Приликом обнове цркве 1898. године ангажован је Људевит Штајнер, декоратер из Сомбора. Али тек после обимног чишћења 1953. године могао се утврдити квалитет стапарских слика и њихово место у развоју барока код Срба.

Српска православна црква Вазнесења Христовог у Ади

Српска православна црква Вазнесења Христовог у Ади је саграђена 1926. године и представља непокретно културно добро као споменик културе од великог значаја.

Српска православна црква Светог Марка у Кули

Српска православна црква Светог Марка у Кули је подигнута у периоду од 1846. до 1852. године, под заштитом је Републике Србије као споменик културе у категорији непокретних културних добара од великог значаја.

Данашња црква Светог Марка у Кули је једнобродна грађевина, са полукружном олтарском апсидом на истоку и двоспратним звоником изнад западног улаза. Издужени наос је рашчлањен по вертикали пиластрима спојеним луковима између којих су сферни сводови. Фасадна декорација је изведена комбиновањем барокнорокајних и класицистичких форми. У дубоким полукружним нишама смештени су прозорски отвори. Вертикалну поделу фасада истичу прислоњени пиластри са профилисаним капителима, док је хоризонтална подела постигнута са два кордонска венца и кровним венцем који тече дуж целе грађевине. Западним прочељем доминирају тимпанони на бочним ивицама, испод којих су постављени триглифи.

Иконостасну преграду осликао је 1773. године Теодор Крачун. Од целе композиције сачувана је само икона Исуса Христа.

Конзерваторски радови су изведени 1989. и 1991. године.

Тијела и органи
Установе
Епархије
Охридска
архиепископија
Органски дијелови
Раније црквено
уређење

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.