Епархија банатска

Епархија банатска је епархија Српске православне цркве.

Надлежни архијереј је епископ Никанор (Богуновић), а седиште епархије се налази у Вршцу, где су Саборна црква и владичански двор.

Епархија банатска, чији је данашњи назив релативно млад, вековима је носила име по граду Вршцу као свом катедралном месту, тако да је у старијој историји позната као Вршачка епархија.

Епархија банатска
Српска православна црква
Vrsac-Main Serbian Orthodox Church
Средишња црква епархије, Саборна црква у Вршцу
Основни подаци
СедиштеВршац
ДржаваСрбија Србија
Основана15. век
Број намесништава14
Број црквених општина147
Број парохија215
Број манастира9
Званични веб-сајт
Архијереј
АрхијерејНиканор (Богуновић)
Чин архијерејаепископ
Титула архијерејаепископ банатски
Map of Eparchies of Serbian Orthodox Church-sr

Историја

Банат у суседству старих епархија

Још од времена позне антике, у непосредном суседству данашњег Баната постојале су древне епископије у Виминацијуму (данашњи Костолац) и Сингидунуму (Београд). Пошто су се обе епископије налазиле на самом Дунаву, извесно је да се њихов духовни утицај морао осећати и на другој страни реке у данашњем Банату. Почевши од 535. године, поменуте епископије су биле потчињене новоустановљеној архиепископији чије се средиште налазило у граду Јустинијана Прима.

Током 11. и 12. века, за време византијске власти, епископије Београдска и Браничевска биле су у саставу православне Охридске архиепископије.[1] Крајем 13. века, бивши српски краљ Стефан Драгутин (1276-1316) је од угарског краља добио на управу Београд са Мачвом и Сремом, а потом је у заједници са својим братом, српским краљем Стефаном Урошем II Милутином (1282-1321) проширио власт ка истоку, задобивши области Кучева и Браничева. Тада је извршено и укључивање епископија Браничевске и Београдске у састав Српске архиепископије са средиштем у Пећи. Проширивањем надлежности Српске православне цркве до самих граница данашњег Баната створени су предуслови за развој духовног живота на поменутом простору.

Ohrid archbishopric 1020 02

Просторни опсег Охридске архиепископије око 1020. године

Srem04-sr

Држава краља Стефана Драгутина око 1300. године

Надележност Београдске митрополије

Stefan Lazarevic-freska
Српски кнез и деспот Стефан Лазаревић
Saints Maksim, Angelina, Jovan and Stefan Branković, by Andreja Raičević
Икона српских светитеља из рода Бранковића

Почетком 15. века, српски деспот Стефана Лазаревића (1389-1427) је од угарског краља Сигисмунда добио Београд са Мачвом и многе поседе широм Угарске, укључујући и градове Бечкерек и Вршац у Банату.[2] Управо у то време, српски митрополити из Београда добили су прилику за постепено ширење утицаја на православно становништво у околним угарским областима, укључујући и Банат.[3]

Током 15. века, број православних Срба у Банату се стално увећавао услед досељавања становништва из јужних српских, ратом угрожених области.[4] Заједно са народом, на ове просторе се досељавало и православно свештенство. Повратком Београда под угарску власт (1427), тамошњи српски митрополити су постали непосредни поданици угарског краља и сматрани су духовним старешинама свих православних Срба у тадашњој јужној Угарској, укључујући и Банат. Њихова надлежност се временом проширила далеко према северу, све до области Мармароша коју су настањивали православни Русини, што је посведочено повељом угарског краља Матије Корвина из 1479. године, која је додељена тадашњем београдском митрополиту Јоаникију.[5]

До тог времена, православни Срби су већ увелико постали веома бројни у областима јужне Угарске.[6] Угарски краљ Матија је 1481. године посебном одлуком ослободио православне Србе у читавој Угарској, укључујући и Банат, од плаћања десетка латинским бискупима. Ова одлука је била донета у јеку масовних миграција.[7] Његов наследник, угарски краљ Владислав II је новом одлуком из 1495. године потврдио ослобађање православних Срба, Румуна и Русина у Угарској од плаћања десетка латинском свештенству.

Крајем 15. и почетком 16. века, српској православној властели (Бранковићи, Белмужевићи, Јакшићи) припадала је истакнута улога у политичким и војним збивањима на подручју Баната. Београдско-сремски митрополит и светитељ Максим Бранковић, који је умро 1516. године, сматран је духовним поглаваром православних Срба у јужној Угарској, укључујући и Банат.[5]

Вршачка епархија је основана нешто раније, још крајем 15. века (1481. године) у манастиру Месићу поред Вршца, у доба деспотства Јована Бранковића. Према истом предању, први вршачки епископ се звао Партеније, а у Банат је стигао са Свете горе атонске, из Хиландара.[8]

Despotski posedi-sr

Главни поседи српских деспота у јужној Угарској

Serbian empire07 map

Опсег власти српског цара Јована Ненада (1527)

South slavic vojv map sr

Етничко подручје Јужних Словена у Подунављу од 16. до 18. века

Епархија Вршачка

Makarije Sokolovic
Српски патријарх Макарије I
Arsenije III
Српски патријарх Арсеније III
Arsenije IV Jovanović Šakabenta
Српски патријарх Арсеније IV
JovanĐorđević
Карловачки митрополит Јован Ђорђевић, бивши епископ вршачки
Патријарх српски Јосиф
Српски патријарх Јосиф Рајачић, бивши епископ вршачки

Године 1481. постојала је у Вршцу резиденција српских православних епископа. Спомиње се у документима тада владика Партеније Црни. А крајем 15. и почетком 16. века и Партеније Светогорац.[9] Након турског освајања Београда (1521) и победе на Мохачу (1526) започело је ширење турске власти према угарским земљама. Након дугих борби, турско освајање Баната је окончано освајањем Темишвара (1552). Изван домашаја турске власти тада су остале само источне области око Лугоша и Себеша (Карансебеш), које су сачињавале посебан Лугошку и карансебешку бановину у саставу Трансилваније. Недуго потом, 1557. године, заслугом српског патријарха Макарија I извршена је обнова Српске патријаршије са средиштем у Пећи, што је довело до преуређења јерархијских односа на бившим угарским подручјима, укључујући и Банат. Иако је епархијска мрежа на простору Баната претрпела неколико промена, Вршачка епархија је постојано трајала током 16. и 17. века, обухватајући јужне делове Баната. На том простору развило се неколико српских манастира и велики број парохија. Поред Вршачке, на простору Баната су током раздобља турске власти деловале и друге српске епархије, које су повремено спајане или раздвајане, а међу њима се помињу: Темишварска, Липовска, Чанадска, Бечкеречка, Панчевачка. У то време, Срби су били већ толико бројни у Банату да се читава област понекад називала „Рашка” (Rascia, 1577).[10]

Током Дугог рата (1593-1606) на подручју Вршачке епархије дошло је до масовног покрета православних Срба против турске власти. Истакнуту улогу у народном устанку одиграо је тадашњи вршачки владика Теодор, који је 1594. године учествовао у преговорима између српских устаника и државних власти у суседној Трансилванији.[11] Због учешћа у Српском устанку против Турака у Банату, владика Теодор је пострадао од Турака. Српска православна црква је овог свештеномученика канонизовала 1994. године, а дан њему посвећен (29. мај) проглашен је за славу града Вршца. Средином 17. века, када је непосредна турска власт успстављена и у областима Лугошке и карансебешке бановине, надлежност Вршачке епархије проширена и над подручјем око Себеша (Карансебеш). Владика Теодосије, који је 1662. године отпутовао у Русију, носио је наслов митрополита вршачког и себешког.

Pecka patrijarsija mapa sr

Српска патријаршија у 16. и 17. веку

Ottoman vojvodina01-sr

Темишварски пашалук у другој половини 16. века

Током Бечког рата (1683-1699) читаво подручје Баната је у више наврата било захваћено жестоким борбама између хабзбуршких и турских снага. Након Велике сеобе (1690) српски патријарх Арсеније III је 1694. године за новог вршачког владику поставио Спиридона Штибицу, који је раније био владика топлички. Његово именовање је потврђено повељом цара Леополда I од 4. марта 1695. године, чиме је озваничен опстанак Вршачке епархије под хабзбуршком влашћу.[12] Пошто хабзбуршка војска до краја рата није успела да очисти Банат од Турака, читава област је по слову Карловачког мира (1699) морала да буде враћена под турску власт. Услед потешкоћа око предаје појединих места, источни део Вршачке епархије око Карансебеша је враћен под турску власт тек 1702. године.

У време избијања новог Аустријско-турског рата (1716-1718) на трону Вршачке епархије налазио се владика Мојсије Станојевић који је већ током прве ратне године, након протеривања турске војске из Баната, пристао уз нову хабзбуршку власт. Након склапања Пожаревачког мира (1718) и повлачења нових државних граница, Вршачка епархија је заједно са суседном Темишварском епархијом ушла у састав новостворене Београдске митрополије.[13] У то време вршачке владике су често боравиле на истоку епархијског подручја у граду Карансебешу. У трећој деценији 18. века епархијска управа је враћена у Вршац и тада је започета изградња Саборне цркве Светог Николе.

Elayet of temesvar-sr

Темишварски пашалук средином 17. века

Eyalet of temesvar1699-sr

Темишварски пашалук од 1699. до 1716. године

Tamis banat1751 1778-sr

Тамишки Банат средином 18. века

Након новог Аустријско-турског рата (1737-1739), Београд је поново потпао под турску власт, услед чега је тадашњи српски патријарх Арсеније IV прешао у Сремске Карловце. Један од његових најближих сарадника био је Јован Ђорђевић, који је 1750. године као вршачки епископ започео изградњу знаменитог Владичанског двора у Вршцу. Међу потоњим вршачким епископима који су стекли нарочите заслуге за развој православног српства у Карловачкој митрополији посебно место заузима Јосиф Рајачић, који је постао карловачки митрополит (1842), а потом и српски патријарх (1848). Вршачка епархија је остала у саставу Карловачке митрополије све до 1920. године, када је извршено спајање свих српских црквених области у јединствену Српску православну цркву.

У међувремену, банатски Румуни су 1865. године иступили из састава Карловачке митрополије и тада су од источних делова Вршачке и Темишварске епархије основали засебну православну румунску, Карансебешку епархију која је ушла у састав новостворене Сибињске митрополије.

Vojvodina18 19 cen-sr

Војна крајина у 18. и 19. веку

За време Првог светског рата (1914-1918) велики број српских свештеника и народних првака са подручја Вршачке епархије био је прогоњен од стране аустроугарских власти, а многи од њих су били интернирани у разним логорима широм Аустроугарске. Током јесени 1918. године, у време ослобођења, свештенство Вршачке епархије одиграло је значајну улогу у народном покрету за уједињење Баната са Србијом.

Епархија Банатска

Након стварања Југославије (1918), повлачења нове државне границе са Румунијом (1919) и проглашења јединствене Српске патријаршије (1920) покренуто је питање о преуређењу јерархијских односа у југословенском делу Баната. Доношењем првог Устава Српске православне цркве (1931) и његовим спровођењем (1932) извршено је уједињење делова Вршачке епархије и Темишварске епархије у Југославији чиме је створена данашња Епархија банатска.

Архијерејска намесништва

Према подацима из 2002. године, Банатска епархија је имала 158 парохија и 132 свештеника у 6 намесништава. Према подацима из 2016. године, епархија има 14 архијерејских намесништава, 147 црквених општина, 215 парохија, 171 активна свештеника и 6 ђакона.

Цркве и манастири

Vojvodina manastiri-sr
Епархије и манастири Српске православне цркве у Војводини
  1. Баваниште,
  2. Влајковац,
  3. Војловица,
  4. Месић,
  5. Свете Тројице,
  6. Средиште,
  7. Стари Гај,
  8. Хајдучица.
  9. Манастир Свете Меланије

Епископи

На подручју данашње Банатске епархије раније је постојало неколико епархија, које су током времена турске власти повремено спајане или раздвајане. Тако су из 16. века познати: панчевачки владика Андрија (1582) и вршачки владика Теодор који је 1594. године био учесник устанка Срба у Банату против Турака. Из 17. века познати су вршачки епископи Симеон (1619), Антоније (1622) и Теодосије (1662), као и бечкеречки епископи Висарион (1609) и Михајло (1687).

Почетком 1931. године темишварски епископ Георгије Летић преузео је дужност администратора упражњене Вршачке епархије. Крајем исте године усвојен је црквени устав који је предвиђао стварање јединствене Банатске епархије, састављене од дотадашњих делова Вршачке епархије и Темишварске епархије у југословенском делу Баната. Ове одредбе су спроведене у дело током 1932. године, када је Георгије Летић устоличен у Вршцу као први епископ банатски.

Досадашњи епископи ове епархије су: (непотпун списак)

Епископи вршачки

  • Партеније Црни, (1481-)
  • Партеније Светогорац, (крај 15. и почетак 16. века)
  • Теодор (-1594)
  • Симеон (пре 1611)
  • Антоније (1611-1622)
  • Спиридон (1625)
  • Теодосије (пре 1662)
  • Спиридон Штибица (1694-1702-?), 1702. године је преместио столицу у Карансебеш
  • Герасим[14] (1710-1713)
  • Мојсије Станојевић (1713-1724), епископ вршачко-себешки, потврђен је 18. априла 1722, а преминуо пре октобра 1724. године; пре постриженик и јеромонах манастира Горњака;
  • Николај Димитријевић (1725-1728), двапут управљао Београдско-карловачком митрополијом (1730. и 1736-1737), умро у Темишвару као темишварски владика 26. јуна 1744. године[15]
  • Максим Несторовић (1728-1738), родом из Сентандреје
  • Јефтимије Дамјановић (1739), претходно митрополит рашки и новопазарски у Србији
  • Исаија Антоновић (1741-1748), постао касније митрополит карловачки
JovanĐorđević.jpg Јован Ђорђевић (1749-1769)
Јосиф Јовановић Шакабента.jpg Јосиф Јовановић Шакабента (1786-1805)
Rajacic josif.jpg Јосиф Рајачић (1833-1842)
Нектарије, епископ вршачки.jpg Нектарије Димитријевић (1887-1895)

Епископи банатски

Георгије (Летић).jpg Георгије Летић (1931-1935)
Bishop Irenaeus (Ćirić).jpg Иринеј Ћирић (1935-1936) администратор епархије
Викентий (Вуич).jpg Викентије Вујић (1936-1939)
ДамаскинГрденички.jpg Дамаскин Грданички (1939-1947)
Патријарх Гаврило (Дожић).jpg Гаврило Дожић (1947-1950) администратор епархије
Vikentije Prodanov.jpg Викентије Проданов (1950-1951) администратор епархије

Хризостом Војиновић (1979- 1980) администратор епархије

Sava sumadijski.gif Сава Вуковић (1980-1985) администратор епархије
Amfilohije Radović.jpg Амфилохије Радовић (1985-1991)
Епископ Атанасије Јевтић.jpg Атанасије Јевтић (1991-1992)

Референце

  1. ^ Bulić 2013, стр. 221-222.
  2. ^ Engel 2001, стр. 232-233.
  3. ^ Калић 1967, стр. 92-93.
  4. ^ Engel 2001, стр. 237, 309.
  5. 5,0 5,1 Калић 1967, стр. 310.
  6. ^ Țeicu 2002, стр. 147.
  7. ^ Ћирковић 2004, стр. 119-110.
  8. ^ Вековно седиште српских владика („Политика”, 10. јануар 2008)
  9. ^ Протојереј-ставрофор Милош Поповић: "Верско-црквени живот Срба у Банату", Зрењанин 2001.
  10. ^ Palffy 2001, стр. 109-132.
  11. ^ Ћирковић 2004, стр. 146.
  12. ^ Слијепчевић 1966, стр. 24-26.
  13. ^ Точанац 2008, стр. 151-166.
  14. ^ Зоран М. Туркан: "Владичански двор епархије Банатске", Вршац 2007.
  15. ^ "Српски сион", Сремски Карловци 30. септембар 1905.

Извори

Спољашње везе

Атанасије Јевтић

Атанасије (световно Зоран М. Јевтић; Брдарица код Шапца, 8. јануар 1938) умировљени је епископ захумско-херцеговачки и приморски од 1999. године. Био је епископ банатски од 1991. до 1992. Носилац је звања професор емеритус на Универзитету у Београду. Сматра се за једног од значајнијих православних теолога данашњице.

Владичански двор у Вршцу

Владичански двор у Вршцу је двор (боравиште) владике банатског, раније владике вршачког. У непосредној је близини епархијске Саборне цркве.

Владичански двор у Вршцу једна од највелелепнијих грађевина у граду Вршцу, а такође је један од најлепших примера владичанских дворова у Српству. То је истовремено и најстарији Владичански двор Српске православне цркве и једини је ове намене из раздобља барока.

Владичански двор у Вршцу је Споменик културе од изузетног значаја.

Епархије Српске православне цркве

Епархије Српске православне цркве су главне црквенојерархијске и црквеносамоуправне јединице у Српској православној цркви.

Непосредни поглавар епархије је епархијски архијереј. Главни је представник и руководилац свега црквено-духовног живота и црквеног поретка у епархији. Своју црквенојерархијску власт врши самостално, а црквеносамоуправне послове у заједници са свештенством и народом. Епархију чине архијерејска намјесништва, црквене општине, парохије и манастири.

Крушчичка буна

Крушчичка буна је буна банатских кметова српске и румунске народности 1808. године у банатском селу Крушчици. Буна је трајала свега један дан (12. јул 1808.) и брзо је угушена од стране Аустријанаца.

Манастир Баваниште

Манастир Баваниште је манастир Српске православне цркве у Епархији банатској који се налази близу Панчева на путу за Ковин, у шуми удаљеној два километара. Манастир је посвећен Рођењу Пресвете Богородице.

Манастир Влајковац

Манастир Влајковац је манастир Српске православне цркве у Епархији банатској који се налази близу Вршца, у истоименом селу.

Манастир Свете Меланије

Манастир Свете Меланије Римљанке је српски православни женски манастир у Зрењанину, епархија банатска.

Манастир Свете Тројице

Манастир Свете Тројице може да се односи на:

Манастир Свете Тројице у Кикинди, Епархија банатска.

Манастир Свете Тројице код Пљеваља, Епархија милешевска.

Манастир Свете Тројице код Доње Каменице, Епархија тимочка.

Манастир Свете Тројице у Возући, Митрополија дабробосанска.

Манастир Свете Тројице (Овчар), Епархија жичка

Манастир Свете Тројице (Ждрело), Епархија браничевска

Манастир Свете Тројице у Габровцу, Нишка епархија

Манастир Свете Тројице (Бијеле Воде), Епархија шабачка

Манастир Манасија

Манастир Решковица

Манастир Свете Тројице у Кикинди

Манастир Свете Тројице у Кикинди је подигнут 1887. године за време владавине Фрање Јосифа. Манастир је задужбина Меланије Николић, рођене Гачић (према неким изворима Гајчић или Гаичић) која је са родбином и сахрањена у цркви.

Манастир Средиште

Манастир Средиште је српски православни манастир код Вршца, припада Епархији банатској.

Манастир Стари Гај

Манастир Стари Гај је манастир Српске православне цркве у Епархији банатској који се налази близу Ковина.

Манастир Хајдучица

Манастир Хајдучица је био мушки манастир Српске православне цркве који се налази код села Хајдучица у источном Банату, Епархија банатска. Посвећен је Св. Рафаилу Банатском. Настао је након канонизације хиландарског монаха Рафаила, познатог подвижника и исцелитеља, који је умро у хиландарском метоху у Великом Бечкереку, почетком 18. века. Свети Архијерски сабор Српске православне цркве је прогласио за светитеља Преподобног Рафаила Банатског 1965. године.

Епископ банатски Амфилохије Радовић је почео 1985. године да гради православни манастир у Хајдучици. За манастирску цркву узет је постојећи парохијски храм посвећен Св. Арханђелима. Црква је изграђена пред Други светски рат [1939]]. године, и представља задужбину земљопоседнице Олге С. Јовановић, ћерке грофа Лазара Дунђерског. Иконе на иконостасу, у духу средњевековно- византијског сликарства, радио је руски иконописац Дики, током 1939. године.

Манастир почетком 21. века није имао братство, али формиран је Хор светог Рафаила који извођењем духовне музике оживљава дух манастира и живот братства широм Баната.

Од скоро у њему бораве четири монахиње, које су прешле из манастира Месић. тако да је хајдучички манастир постао женски.

Никанор Богуновић

Никанор (световно Вељко Богуновић; Медвиђа код Бенковца, 20. август 1952) епископ је банатски.

Православна црква у Кикинди

Православна црква у Кикинди, посвећена светом Николи, подигнута је 1769. године. Припада Епархији банатској Српске православне цркве и представља непокретно културно добро као споменик културе од изузетног значаја.

Списак манастира Српске православне цркве

Списак манастира Српске православне цркве, сређен је по епархијама. Многи српски манастири су добили своје презентације на интернету па су поред неких додати и линкови.

Српска православна црква има велики број манастира. Многи од ових манастира су настали у време Немањића (12. век) и имају иконе и фреске од изузетног значаја и вредности за целокупну светску културу, а нарочито за хришћанску културу и цивилизацију. Стога је УНЕСКО на листу светске културне баштине до сада уврстио манастире: Високи Дечани, Студеница и Сопоћани, док се у поступку налазе и манастири: Грачаница и Пећка патријаршија, као и црква Богородице Љевишке у Призрену.

Српска православна црква Св. Оца Николаја у Башаиду

Српска православна црква Светог Оца Николаја у Башаиду, месту у општини Кикинда, представља заштићено непокретно културно добро и сврстана је у категорију споменика културе.

Српска православна црква у Мокрину

Српска православна црква у Мокрину, месту у општини Кикинди, чија изградња започета 1762. године, дограђена је 1835. и 1836. године, убраја се као споменик културе у непокретна културна добра од изузетног значаја.Црква у Мокрину је посвећена Сабору Светог Архангела Михаила. Саграђена је као једнобродна грађевина изведена у класицистичком духу. Западно прочеље са забатом и китњастим звоником који га надвишава доминира мирним, рашчлањеним линијама. Храм је 1835./1836. године дограђен према западу, изградњом припрате продужен је за 15,5 метара.

Висока барокна олтарска преграда, са дрворезбарским радом рокајних мотива, први је сликарски подухват Теодора Илића Чешљара по доласку са школовања на бечкој Академији. То је уједно и једини у потпуности сачуван Чешљаров иконостас, који као такав представља значајно сведочанство о наступајућим иконографским и ликовним новинама.

Конзерваторски радови су изведени 1969, 1971, 1974, 1980 и 2001. године.

Хризостом Столић

Хризостом (световно Јован Столић; Рума, 20. јун 1939 — Краљево, 18. децембар 2012) био је епископ жички од 2003. до 2012, а раније епископ банатски (1992—2003) и епископ западноамерички (1988—1992).

Црква Светих арханђела Михаила и Гаврила у Иђошу

Црква Светих арханђела Михаила и Гаврила у Иђошу, месту у општини Кикинда, представља заштићено непокретно културно добро као споменик културе од великог значаја.

Парохијски храм, посвећен Сабору Светог Архангела Михаила, саграђен је на месту где су лежале мошти Светог Рафаила банатског. Садашњи храм освећен је од стране епископа темишварског Петра (Петровића) у време аустријског цара Јосифа II.

Тијела и органи
Установе
Епархије
Охридска
архиепископија
Органски дијелови
Раније црквено
уређење

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.