Ендемизам

Ендемизам (од грч. ἔνδημος = „локални“) је појава ограниченог распрострањења организама на одређеној, често малој, територији или акваторији[1]. Ендемичне могу бити врсте (најчешћа употреба термина) или било која друга таксономска категорија. Ендемични таксон назива се ендемит[1]. Такође, површина ареала ендемичног таксона може бити веома мала (једна литица у Бококоторском заливу), али и веома велика (континент Аустралија — аустралијски ендемити). Стога је главна карактеристика ендемизма, у ствари, поклапање ареала неког таксона са географски или еколошки дефинисаном површином (стаништем). Центрима ендемизма називамо она подручја која имају релативно велику заступљеност ендемичних таксона у односу на површину. Супротан термин ендемизму је космополитизам, односно широко распрострањење таксона.

Ендемизам као појава најшчешће се везује за острва, услед њихове географске изолованости, тако да говоримо о ендемској флори и фауни Хавајског архипелага, архипелага Галапагос, Сокотре. Организми великих језера, која су попут „острва воде на копну“, такође испољавају ендемизам — широко су познати ендемити Охридског језера и Бајкалског језера.

Pinus heldreichii Orjen
балкански ендемит, муника

Узроци ендемизма

Узроци ендемизма су бројни, иако се на место најважнијег поставља географска изолованост, у смислу да постоји механичка баријера ширењу ареала изван тренутних граница. Еколошка изолованост је често узрокована потпуном заменом повољних станишта неповољним за опстанак ендемичног таксона. Генетичка основа ендемизма је у: недостатку протока гена између сродних популација одвојених баријером, акумулацији мутација, као и могућности дешавања генетичког дрифта.

Тектонске плоче
континенталне плоче

Узроци ендемизму флора и фауна великих географских „блокова“ леже у изграђености литосфере из континенталних плоча које се крећу (према теорији тектонике плоча)[2]. Оне копнене плоче које су се давно одвојиле од осталих дале су могућност за настанак нових врста (и виших таксона), ендемичних за та копна.

Еруптивни настанак океанских вулканских острва повлачи са собом постојање биолошки стерилног подручја, које полако насељавају имигранти. Ови имигранти су у почетку најчешће птице, као и биљке чија семена могу преживети путовање морским струјама[2]. Временом, ове врсте еволуирају у нове, ендемичне за ова острва.

Било које станиште или екосистем, које је окружено потпуно различитим екосистемима, представља на неки начин „острво"[2]. Неки од примера су пећински екосистеми, виши делови планина, језера, водени сливови одвојени развођем које се тешко прелази, континенталне (полу-)пустиње и слатине.

Подела ендемита

Picea omorika2
локални ендемит, панчићева оморика

Ендемити се могу поделити на основу величине ареала на:

  1. стеноендемите;
  2. локалне ендемите;
  3. субендемите;
  4. псеудоендемите.
Platypus
палеоендемит, кљунар

Ендемити се могу делити на основу старости:

  1. палеоендемити су они таксони, чији је ендемизам последица филогенетске старости;
  2. неоендемити су, напротив, они таксони чији је ендемизам последица скорог настанка, па самим тиме и недостатка времена за ширење ареала.

Најпознатији примери палеоендемизма су кљунари (Monotremata) и торбари (Metatheria, Marsupialia), шакоперка латимерија (Latimeria chalumnae) и туатара (Sphenodon punctatum).

Фаварџер и Контандриопулос (Favarger & Contandriopoulos 1961[3][4]) су поделили ендемите на четири типа, на основу старости и генетичке структуре популација:

  • палеоендемити — систематски изоловани таксони — на пример, изоловане врсте у оквиру великих родова, или монотипски родови, који су филогенетски стари и обично поседују малу генетичку варијабилност;
  • патроендемити — диплоидни ендемични таксони, који обухватају родитељске популације савремених шире распрострањених полиплоидних таксона;
  • апоендемити — полиплоидни ендемични таксони чији је ареал распрострањења део ширег ареала родитељског диплоидног таксона;
  • схизоендемити — ендемични таксони настали услед фрагментације шире распрострањене родитељске популације.

Екорегиони са високим степеном биљног ендемизма

Угрожавање ендемита

Услед мале географске распрострањености, ендемити (нарочито стеноендемити) су веома рањиви. Свако уништавање њиховог станишта може довести до изумирања ових врста. Најчешћи узроци су непосредно везани за повећање бројности људске популације и човеково деловање на повећању настањиве површине, површина под пољопривредним културама, крчењу шума, уносу страних (алохтоних) врста и сл. Вероватноћа уништавања станишта и ишчезавања одређених ендемита зависи од бројности локалне људске популације, стопе њеног раста и интензитета утицаја на околну средину[5]. Посебну опсаност представља и трговина ендемичним врстама[2]

Познати су примери изумирања врста са територије Србије[6] услед:

Референце

  1. 1,0 1,1 Milorad Janković. 1973. Endemiti/Endemizam. U: Enciklopedijski leksikon Mozaik znanja — Biologija. Interpres: Beograd.
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 „World Wide Fund for Nature Hong Kong. Factsheet No 7 — Endemism.” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 5. 12. 2004. Приступљено 29. 11. 2007.
  3. ^ Favarger C, Contandriopolous J. 1961. Essai sur l'endémisme. Bulletin de la Socité Botanique Suisse 77: 383-408.
  4. ^ Thompson 2005
  5. ^ Miller R.I. 1994. Mapping the Diversity of Nature. Springer. p170. ISBN 978-0-412-45510-0.
  6. ^ Stevanović V (ed.) 1999.Crvena knjiga flore Srbije. 1, Iščezli i krajnje ugroženi taksoni. Beograd:ministarstvo za životnu sredinu Republike Srbije, Biološki fakultet Univerziteta u Beogradu, Zavod za zaštitu prirode Srbije. ISBN 978-86-7078-012-5.

Литература

  • Thompson, J.D. (2005). Plant Evolution in the Mediterranean. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-851534-0.

Спољашње везе

Extatosoma tiaratum

Extatosoma tiaratum (познати као и инсекти гранчице, инсекти листови и фазмиде) огромна је врста аустралијског ендемита из реда паличњака.

Космополит (биологија)

У биологији космополит (грч. κόσμος=свет + грч. πολίτες=становник) је организам који је распрострањен на већем делу планете.

У биогеографији, науци која се бави распрострањењем биљака и животиња, неки таксон се сматра космополитским ако се његов ареал протеже широм света, на свим тој врсти погодним стаништима. На пример, кит убица има космополитски ареал пошто може да се нађе у свим океанима и морима света. Исто важи и за неке микроорганизме, узрочнике заразних болести. Други значајан пример је, поред наравно човека, штитасти лишај (Parmelia sulcata) или један врло раширени мекушац, шкољка из рода Дагња (Mytilus edulis).Једна од форми космополитства је циркумполарни космополитизам. Циркумполарне су врсте које су подједнако раширене по целој северној арктичкој зони, и у Евроазији и у Америци. На пример бели медвед или код птица снежна сова (Bubo scandiacus) и арктичка чигра (Sterna paradisaea). Овде се убрајају и сродне групе зимзелених родова као што су ариши (Larix) који настањују Руску тајгу као и Канадске бореалне шуме.Из погледа екологије, такви организми су они који имају широк дијапазон толеранције према условима животне средине.Вид распрострањења супротан космополитском је ендемизам, када је известан организам ограничен само на једно специфично подручје.

Мадагаскар

Мадагаскар, или званично Република Мадагаскар (мал. Repoblikan’i Madagasikara, франц. République de Madagascar, енгл. Republic of Madagascar), раније име: Малгашка Република), је острвска земља без копнених граница у Индијском океану, близу обале источне Африке. Мадагаскар је 4. највеће острво на свету. Дом је за пет процената светских биљних и животињских врста, од којих 80 % живи само на Мадагаскару. Међу значајним примерима разноликости живог света Мадагаскара су примати лемури и дрвеће баобаб.

Национални парк Маројеју

Национални парк Маројеју је један од националних паркова стационирао у регији Сава у североистичном делу Мадагаскара. Покрива површину од 597,52 km², а његов централи де је планински масив Маројеју, који је висине 2132 м. Простор око масива био је затворен за туристе, а приступ је био дозвољен само научницима, када је овај простор постао природни резерват 1952. године. Године 1998. отворен је за јавност и претворен у национални парк. Ова област постала је део Светске баштине 2007. године, под називом Кишне шуме Атсинана, 2007. године. Упркос његовом неприступачном терену и даље је присутна илегална сеча шуме, нарочито од почетка политичке кризе 2009. године на Мадагаскару. Рударство, пољопривреда и сеча шуме главне су претње парку.

Надморска висина у парку варира, па се густе кишне шуме могу наћи на нижим надморским висинама, док се на вишим налазе ређа шумска подручја.Најбољи услови за раст биљака налазе се на источном делу планинског масива Маројеју, на којем има више падавина него на западној страни. Због климатских разлика, у парку је настањен велики број биљних и животињских врста. Сматра се да у парку има најмање 118 врста птица, 148 врста рептила и водоземаца и 11 врста лемура. Једна од врста лемура која настањује парк је Propithecus candidus, који се налази на Светској листи 25 најугроженијих примата. Птица Euryceros prevostii сматра се симболом парка.

На простору парка налазе се три кампа : камп Мантела на 450 м надморске висине, камп Маројејиа на 775 м и камп Симпона који се налази на 1250 м и представља базни камп.

Флора Мадагаскара

Флора Мадагаскара састоји се од више од 12.000 врста васкуларних и неваскуларних биљака, као и од мање познатог броја гљива. Око 83% Мадагаскарских васкуларних биљака пронађено је само на острву. Ове ендемске врсте укључују пет биљних породица, 85% од преко 900 врста орхидеја икад пописаних на свету, око 200 врста палми, као што је Ravenala, шест врста баобаба и врсту винка. Висок степен ендемизма на Мадагаскару присутан је због великог периода изолације Мадагаскара након његовог одвајање од афричких и индијских копнених површина за време Мезозоика. Неколико биљних врста још из времена Гондвана и даље је настањено на Мадагаскару.

Након континенталног раздвајања, Мадагаскар је вероватно доживео сушни период, а тропске кишне шуме прошириле су се тек у периодима Олигоцена и Миоцена, када је било више падавина. Данас влажне шуме, укључујући ниске шуме Мадагаскара углавном се налазе на источној висоравни, које се налазе у близини Индијског океана. На великом делу централних висија у екорегиону субхумидних шума, данас се налазе травњаци, који су на Мадагаскару углавном настали због људске трансормације пејзажа. Травнате овласти настањују биљне врста као што је Uapaca bojeri. Тропске и сукулентне шуме налазе се у западним и југозападним деловима земље, где има најмање падавина. Мангрове настањене су на западној обали, а дуж читавог острва постоје мочварна станишта.

Прво људско присуство на Мадагаскару датира од пре 2000—4000 уназад, а насеља у унутрашњим деловима земље створена су вековима касније. Малгаши користили су биљне врсте за различите сврхе, за лечење од болести, храну и изградњу насеља. Егзотичне биљке гајили су рани насељеници, касније трговци и Французи, а многе од њих су биле важан део пољопривреде, укључујући пиринча који је и данас саставни део исхране свих народа Мадагаскара, а и биљке попут Dioscorea alata и Colocasia esculenta и банана. Плантажне културе укључују личи, каранфилић, кафу и ванилу, чији је Мадагаскар је да од највећих извозника у свету. Познато је да се на Мадагаскару интерзивно гаји око 1300 биљака.

Раст људске популације и економска активност вршили су притисак на природну вегетацију у региону, нарочито крчењем шума. Велики број ендемских врста су нестале или постале угрожене. Да би се жаштитиле биљне врсте, око 10% површине Мадагаскара је строго заштићено под Светском баштином, укључујући велики број национални паркова и резервата природе.

Прве пописе флоре Мадагаскара извршили су француски природњаци, а данас велики број домаћих и међународних организација документује разноликост земље и њене врсте, те се ангажују на њеном очувању.

Циркумполарна врста

У биологији и биогеографији циркумполарна је врста која је распрострањена само на северној хемисфери и то подједнако по целој арктичкој зони, и у Евроазији и у Америци. Термин се ређе користи и у погледу јужне поларне зоне, за животиње антарктика, на пример за аделијског пингвина.

Пример животиње циркумполарног распрострањења је бели медвед, а код птица снежна сова (Bubo scandiacus) или арктичка чигра (Sterna paradisaea). Овде се убрајају и сродне групе зимзелених родова дрвећа као што су ариши (Larix) који настањују Руску тајгу и Канадске бореалне шуме.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.