Енглеска

Енглеска (енгл. England) највећа је конститутивна држава Уједињеног Краљевства и обухвата централни и јужни део острва Велика Британија. Простире се на површини од 130.395 km2 између Шкотске на северу, Велса на западу, Ирског мора на северозападу и Келтског мора на југозападу. Од континенталног дела Европе, ком се на крајњем југоистоку приближила на 32 km, одвојена је на истоку Северним морем и каналом Ламаншем. Са остатком Европе, Енглеска је повезана подводним тунелом који иде испод Ламанша. Енглеској поред територије на главном острву припада још око стотињак мањих острва углавном уз обалу, од којих су површином највећа острво Вајт и архипелаг Сили.

Рељефом Енглеске у јужним и централним деловима доминирају побрђа и низије, док нешто вишим северним деловима доминирају Пенинске планине. Према резултатима пописа из 2011. у Енглеској живи нешто преко 53 милиона становника што чини 84% целокупне популације Уједињеног Краљевства. Највећа концентрација становништва је око главног града Лондона који је уједно и престоница Уједињеног Краљевства. Лондон је главним градом Енглеске постао давне 1066. године када је престоница измештена из Винчестера.

Име државе потиче од германског племена Англи који су заједно са другим германским племенима населили британска острва током 5. и 6. века. Иако трагови насеља сежу још у камено доба, прва уједињена енглеска држава формирана је у 10. веку а њен утицај и моћ нагло су порасли за веме Великих географских открића у 15. веку. Индустријска револуција која је захватила Енглеску током 18. века у потпуности је изменила Енглеску, а доцније и светску привредну и политичку сцену.

Енглеска
England  (енглески)
Крилатица: Dieu et mon droit
(срп. „Бог и моје право”)
Химна: God Save the Queen
Положај Енглеске
Главни градЛондон
51°30′N 0°07′W / 51.500° СГШ; 0.117° ЗГДКоординате: 51°30′N 0°07′W / 51.500° СГШ; 0.117° ЗГД
Највећи градЛондон
Службени језикенглески
Владавина
Облик државеУставна монархија
 — МонархЕлизабета II
 — ПремијерТереза Меј
Историја
Географија
Површина
 — укупно130.279 km2
Становништво
 — 2011.[1]53.012.000
 — густина406,91 ст./km2
Економија
БДП / ПКМ≈ 2009.
 — укупно$2,68 трилиона
 — по становнику$50.566
ВалутаФунта стерлинга (£)
 — код валутеGBP
Остале информације
Временска зонаUTC +0 (WET)
UTC +1 (WEST)
Интернет домен.uk
Позивни број+44

Порекло имена

Најстарија веза ка модерном топониму Енглеска веже се за Тацитову Германију из 1. века у којој су описана сва германска племена која су насељавала подручје северно од граница Римског царства. Иако се латински термин Anglii који се помиње у делу није односио директно на географско подручје данашње Енглеске, већ на германско племе Англи који су у Тацитово време насељавали подручје полуострва Ангелн у Килском заливу Балтичког мора у најужој је вези са савременом топонијом Енглеске.[2] Англи су током 5. и 6. века напустили своју прадомовину и заједно са другим германским народима (Саси, Фризи, Јити) населили се на јужном делу острва Велике Британије. Међутим прилично је нејасно порекло и самог имена племена Англи и претпоставља се да је оно у вези са обликом полуострва на ком су живели у прадомовини које је угласто или ангуларно (лат. angularibus).[3] Остаје нејасно зашто је име једног од најмањих (и по популацији и по значају) германских племена која су населили Британију послужило као основа за садашњи назив земље. Верује се да су старији досељеници Брити све германске придошлице називали јединственим именом Англо-Саси а да се временом изгубио други део именице и задржао се само термин Англи односно Англија.[4] Важно помена је и да су Саси који су доминирали подручјем данашње Шкотске, територију данашње Енглеске означавали именом Сасун (гел. Sasunn).[5]

Садашње име вероватно потиче од староенглеске именице Englaland која се конкретно односила на земљу Англа.[6] Првобитни облик Englaland први пут се помиње 897. године за описивање крајњег југа Велике Британије насељен Англима, а садашњи облик први пут се спомиње 1538. (према Оксфордском речнику енглеског језика).[7]

За Енглеску, али и за целу Велику Британију често се користи алтернативни назив Албион а најстарији помен овог имена налази се у једном од Аристотелових списа из 4. века пре нове ере. Аристотел је записао: Далеко иза Херкулових стубова налази се океан који окружује свет и у њему се налазе два велика острва звана Британијом. То су Албион и Иерне.[8] Именица Албион (грч. Ἀλβίων) односно латински Insula Albionum потиче од латинске речи алба (лат. albus) која значи бело. Наиме једини део Британије видљив са континенталног дела Европе су клифови код града Довера које су изразито беле боје (Бели клифови Довера).[9] Термин Албион данас се односи на Енглеску обично у пренесеном значењу као што је Горди Албион који се односи на фудбалску репрезентацију Енглеске.[10] У бројним легендама о митском краљу Артуру подручје данашње источне Енглеске означавано је именом Лојгрија (велшки Loegria) које вуче порекло из велшког термина Лојгр (енгл. Lloegr).

Географија

England hill regions
Рељефна карта Енглеске, са нагласком на планинске области

Енглеска обухвата јужни део острва Велике Британије, на северу граничи са Шкотском, а на западу са Велсом и Ирским морем. На истоку граничи са Северним морем, а на југу Енглеска лежи на Ламаншу (Енглески канал).

Историја

Праисторија и стари век

Приближно између 10.000. п. н. е. и 6.000. п. н. е.., завршетком леденог доба, дошло је на подручју Британских острва до отопљавања климе па је тако потопљена и превлака која је преко Сјеверног мора спајала Енглеску са континентом. Топлија клима довела је до појаве већег броја биљака и животиња, па тако и до првих ловаца скупљача, а након њих и првих ратара. Први докази кориштења плуга на подручју Енглеске појавили су се 3.500. п. н. е. Услијед развоја пољопривреде дошло је и до повећања броја становништва па се у већој мјери појављују и докази о присутности људи на подручју Енглеске. Ти докази појављују се у облику ритуалних споменика, погребних комора, камених низова и кругова. Ти објекти постајали су с временом све сложенији и указују да је познавање астрономије играло веома важну улогу, иако вјерски обичаји тадашњих људи и нису сасвим познати. Најпознатији споменици тог времена у Енглеској су ритуална средишта у Ејвеберију и Стоунхеџу.

Енглеска је у то доба била изложена притиску Келта, културе која се око 800. п. н. е. појавила у јужној Њемачкој, а затим се проширила добрим дијелом Европе, па тако и Енглеском. Разлози ширења келтске културе на Енглеску нису још потпуно јасни, а могли би бити условљени досељавањем нових становника али и трговином. У то доба услијед обраде метала дошло је до снажног развоја пољопривреде, трговине, ковања новца те првих зачетака градова и племенских „држава“.

Након што је освојио Галију Гај Јулије Цезар закључивши је да је нужно спријечити потпору коју Келтима у Галији пружају Келти са подручја Британије, а вероватно и због жеље за славом и плијеном, те потреба да запосли своје легије, покренуо је године 55. п. н. е. и 54. п. н. е. поход на јужну Енглеску, али је наишао на неочекивано снажан отпор и олује. Због тога се Цезар без много размишљања вратио у Галију.

Queen Boudica by John Opie
Будика је предводила устанак против Римског царства.

Његови насљедници развили су трговачке везе са становницима Енглеске, али покрета војске није било до 43. године, када је напад повео цар Клаудије како би стекао нужан војни углед али и зато што су римски штићеници у јужној Енглеској изгубили контролу. Најпознатије племе које је пружало отпор били су Катувелауни, које је предводио Каратака. Касније, устанак који је предводила Будика, краљица Ицена, се завршио Будикиним самоубиством након пораза код Ватлинг Стрита.[11] Током наредних стољећа, све до почетка 5. века Римљани су, постепено покоривши затечене народе, знатно утјецали на развој Енглеске, како у господарском тако и у културном смислу. Римљани су развили урбани систем повезан путевима, те изградили романизиране посједе и виле. Градови попут Лондона (Лондинијума), Линколна (Линдума) и Јорка (Еборакума) били су средишта власти, потрошње и римске културе. Изван градова Енглеска се није романизовала у мјери у којој су то учиниле друге провинције. Да би одбранио погранично подручје Енглеске од инвазије са сјевера цар Хадријан је 122. године дуж линије између ријеке Тајн (река) и залива Солвеј изградио је зид назван по њему Хадријанов зид.

Као и други дијелови Римског царства и Британија је долазила под све снажније ударе надирућих "варварских народа“: Пикта из Шкотске, те Англа, Јита и Саса из Њемачке и Данске. Године 367. извршили су успјешну инвазију која је довела до големих разарања. Римску власт поновно је успоставио цар Теодосије, но ти напади довели су до слабљења трговине и стагнације градова, те је почетком 5. века, за вријеме власти римског цара Хонорија, римска Британија потпала под власт „варварских народа“.

Средњи век

Sutton Hoo replica (face)
Реплика церемонијалног шлема из 7. века, нађеног у Сатон Хуу.

Раздобље након продора „варварских народа“ углавном је слабо познато и мало је извора, осим дијелом археолошких који шкрто говоре о раздобљу од неколико векова (од 5. до 7. века). Може се рећи да су нападачи наишли на прилично жилав отпор домицилног становништва али постепено су, нарочито током 6. века, Англи и Саси на подручју Енглеске успоставили своја краљевства. Неки археолошки докази, као нпр. краљевска гробница код Сатон Хуа, говоре, према нађеним украсима, да су новоуспостављена краљевства одржавала одређене културне и трговачке везе са континентом и нису потпуно прекинуле културни континуитет са римским периодом.

Хришћанство се у Енглеској почело ширити релативно брзо након што су нови народи успоставили своја краљества. Први покушај је био када је папа Гргур Велики године 597. упутио мисију у Кентербери, главни град Кента, но прави искорак учинила је ирска Црква која је кроз одређено вријеме мисионарским радом хришћанство проширила, преко Шкотске на Енглеску. Године 664. на црквеном сабору у Витбију припремљен је терен за организацију енглеске Цркве, те је папа именовао Теодора из Тарсуса првим надбискупом Кентерберија.

У периоду до 9. века бројна мала краљевства, након бројних мањих или већих ратова спојила су се у три велика краљевства под називима: Нортамбрија, Мерша и Весекс.

Током ових немирних времена подручје Енглеске морало је претпрјети још један талас „варварских“ напада и то од стране Викинга (Данаца, Норвежана и Швеђана). Први дански бродови примијећени су у енглеским водама године 789., док су Норвежани 794. брутално опљачкали манастир Линдисфарн, важно вјерско средиште Нортамбрије. Од средине 9. века Данци су појачали притисак на подручју јужне и источне Енглеске, те су све више долазили како би освојили и остали, а мање пљачкали. Притисак Данаца је био незаустављив све до године 878. када их је поразио краљ Алфред Велики у бици код Едингтона. Под Алфредом Великим краљевство Весекс је веома ојачало и поступно прерасло у Енглеску, те се може рећи да је Алфред Велики први енглески краљ.

Алфредови насљедници Едвард I Старији и Етелстан Сјајни својим су способним вођењем ратова потпуно поразили Данце на цијелом подручју Енглеске те и формално ујединили бивша краљевства у Краљевство Енглеску. Учвршћен је и проширен систем грофовија, које су биле подијељене у округе одговорне за одржавање реда и закона. Систем званичника: заповједника, шерифа, вијећника и судија повезивао је владара и локалне заједнице. Чврсто је устројен и систем разрезивања пореза и војне обвезе.

Од године 980. до 1016. поновно су се интензивирали напади Данаца који су сада били организована војска уређеног краљевства при чему је Енглеска остала подијељена између Кнута Великог и Едмунда III. Након Едмундове смрти Енглеска је потпала под власт данског краља Кнута Великог. То раздобље превласти Данаца потрајало је до повратка краљевске лозе Весекс на челу са Едвардом III Исповједником године 1042.

Harold dead bayeux tapestry
Смрт Харолдова, таписерија из Бајеа (настало између 1070. и 1077)

Мирно раздобље потрајало је до смрти краља Едварда III Исповједника године 1066. Како Едвард није имао дјеце на енглески пријесто претендовали су Виљем, војвода нормандијски и син тада највећег енглеског великаша грофа Годвина од Весекса, Харолд. Краљевско вијеће изабрало је Харолда под именом Харолд II. Војвода нормандијски Виљем није се с тиме мирио, будући да је тврдио да је краљ Едвард баш њему обећао енглеску круну, па је прикупио војску те извршио инвазију Енглеске, поразио и убио Харолда II у бици код Хејстингса. Овај догађај изазвао је корјените и свеобухватне промјене у енглеском друштву и владајућој елити. Виљем Освајач провео је свеопшту норманизацију Цркве и земље. Ускратио је Англосасима могућност избора црквених поглавара, доводио из страних земаља, те је одузео земљу свим земљопосједницима Англосасима и додијелио их норманској елити складно ратним заслугама. Увео је француски језик као службени. Заслужан је за стварање свеобухватног имовинског катастра све имовине у Енглеској. Владавина Нормана значила је јачање феудализма, успон градске трговине и ширење француског језика и културе. Свијет норманске Енглеске нестао је након деведесетак година, 1154. године, у грађанском рату за вријеме владавине краља Стефана.

Ново раздобље у историји Енглеске почиње доласком на пријесто Хенрија II из династије Анжу-Плантагенет. У раздобљу 12. и 13. века дошло је до појачаног развоја пољопривреде и трговине. Развијају се многе дјелатности које утичу на развој новчарства што доводи и до промјена у структури друштва. Јачају градови који се изван зидина и опкопа шире у околину. Док је феудална, норманска Енглеска била заснована на земљи, ова нова друштвена и господарска структура Енглеске у настајању бива заснована на новцу, па су се тако чак и вазалске обсвезе витезова у добром дијелу, умјесто војном службом, исплаћивале у облику новчане ренте. Све више однос господара и кмета постаје однос земљопосједника и закупца.

Владавине Ричарда Лављег Срца и Јована Без Земље (1189—1216) који су водили многе ратове за своје насљедне феуде у Француској земљу су исцрпили, а и груби начин владавине Јована Без Земље потакли су енглеско племство на устанак на крају којег је Јован био присиљен склопивши Велику повељу слобода, прихватити услове који су ограничавали његову моћ, давали одређене повластице племству, а слободни људи су добили одређена јамства против самовољних краљевских поступака. Велика повеља слободе се сматра првим писаним уставним законом Енглеске (и уопшзе првим писаним уставним актом у свијету) поготово из разлога што су устанак племства и склапање Повеље подржали и други слојеви народа. Такође се сматра документом који јамчи грађанска права и владавину закона.

Нови подстицај развоју парламентаризма у Енглеској дао је устанак племства против краља Хенрија III који је био резултат неприхваћања Оксфордских и Вестминстерских одредби којима је високо племство настојало додатно контролирати краља. Парламент се додатно развијао током владавине Едварда I који је био пуно опрезнији владар. Током његове владавине освојен је Велс 1284. године.

14. век у историје Енглеске остат ће највише упамћено по два догађаја, почетку Стогодишњег рата и појави куге.

King Henry V at the Battle of Agincourt, 1415
Краљ Хенри V у бици код Ажинкура у Стогодишњем рату, окончана енглеском победом над већом француском војском.

Наиме, у Француској је изумрла директна линија династије Капет па је Едвард III 1337. тражио за себе француску круну јер му је мајка Изабела била из куће Капе. Едвард је поносно затражио француску круну изазивајући „Филипа де Валоаа који је себе називао француским краљем“, и заплео се у рат који ће касније добити назив Стогодишњи рат. У почетку рата Едвард III је побједама код Слија 1340., Кресија 1346., заузећем Калеа, те освајањем великог дијела западне Француске постигао успјехе, али године 1360. споразумом из Бретање морао се одрећи својих претензија у Француској, а примирјем године 1375. изгубио је све посједе у Француској осим Калеа, Бордоа, Бајона и Бреста. Рат се слиједећих деценија наставио са промјењивом срећом.

Црна смрт (куга) стигла је у јужну Енглеску године 1348. највјеројатније бродовима из континенталне Европе. Слиједило је неколико епидемија и то 1361., 1369. и 1374. године. Учинак куге на становништво био је разарајући: у само једном нараштају умрла је најмање једна трећина ако не и половина становништва. Пошаст куге донијела је катастрофу големих размјера која се одразила на функционисање цјелокупног енглеског друштва кроз дуже вријеме.

Између 1415. и 1420. године краљ Хенри V. постигао је у Стогодишњем рату велике војне побједе у Француској и са војском дошао пред зидине Париза. Након вишемјесечних преговора, 1420. године, постигнут је споразум из Троа према којем је Хенри V оженио кћер француског краља Шарла VI Катарину од Валоа и постао насљедник француске круне. Хенри V је тим споразумом постао први енглески краљ који је и фактички и правно, својим правом на насљедство француске круне, ујединио француску и енглеску круну.

Током владавине његовог неспособног сина Хенрија VI под чијом круном су биле правно, не и фактички, уједињене Француска и Енглеска, анулирана су сва постигнућа његова оца у Француској, фактички је завршио Стогодишњи рат поразом Енглеске и у земљи је завладао хаос и грађански рат назван Ратовима двеју ружа вођен између два породична кланова и претендената на енглеско пријестоље, клана Јорк (Бијела ружа) и клана Ланкастер (Црвена ружа) који се одвијао у раздобљу између 1461. до доласка на власт династије Тјудор 1485. у бици код Босворта на челу са краљем Хенријем VII. Битка код Босворта сматра се прекретницом у енглеској историји и крајем средњег вијека у Енглеској.

Нови век

Portrait of King Henry VIII
Хенри VIII је постао врховни поглавар Цркве Енглеске.

Ново раздобље почело је владавином Хенрија VIII који је раскинуо везе Католичке цркве у Енглеској са Римом и папом и основао Англиканску цркву, која је доласком на власт његова сина Едварда VI потпуно преусмјерена ка протестантизму што је имало не само вјерске него и политичке конзеквенце на положај Енглеске у окружју и спољнополитичком усмјерењу. Наиме, велики утицај на младог Едварда VI имао је Томас Кранмер, надбискуп кантерберијски који је био вјерски и политички усмјерен ка протестантизму и који је утицао да се многи католички вјерски обичаји почну замјењивати протестантским. Књига обичних молитви , а касније Акт о униформности у политички и вјерски живот Енглеске почели су уводити протестантске обичаје што је утицало на антагонизирање католика и протестаната, те до устанака у појединим дијеловима Енглеске, која је тада још увијек била претежно католичка, а који устанци су крваво угушени тако да су поједина подручја Енглеске опустошена и лишена мушког становништва услијед масовних ликвидација.

Политика

Седиште Владе Уједињеног Краљевства као и краљевске породице је у главном граду Лондону. За разлику од Шкотске, Велса или Северне Ирске нема ни свој парламент ни своју владу. Њихову улогу су преузели Парламент и Влада Уједињеног Краљевства. При томе је уобичајено, да о питањима која се тичу искључиво Енглеске, заступници других делова земље у Парламенту не гласају. Међутим, планира се подела Енглеске на више административних подручја са личном управом (Деволуција).

Хералдика

Енглеска застава, позната и као Крст светог Ђорђа (енгл. Georgea), је црвени крст на белој подлози и Грб Енглеске, три лава на златној подлози.

Други хералдички симболи су Тјудорска ружа и Три лава

Управна подела

Preston Flag Market
Престон, седиште грофовије Ланкашир

39 историјских грофовија (енгл. Counties)

Тих 39 историјских грофовија постоје од касног средњег века. Од половине 20. века су грофовије у својој улози као управна подручја више пута поново организовани, али у свести становништва и даље постоје као историјске грофовије. Већи градови и даље су били делови грофовија.

Савремена управна подела

Током 20. века управна подела је деломично прилагођена новонасталим великим градским агломерацијама. На тај начин су промењене и границе наведених 39 историјских односно традиционалних грофовија. Тако је, на пример, 1965. установљено управно подручје Шири Лондон. Године 1974. установљено је 6 градских грофовија (Metropolitan Counties) као и остале грофовије (Non-Metropolitan Counties), међу њима и неколико мањих грофовија као Ејвон, Хамберсајд и Кливленд, које су 1990-их делом распуштене (рецимо Ратланд и Вестморланд). Грофовије се деле на округе (дистрикти) који би се по свом делокругу власти могли упоредити са нашим градским управама. Ти дистрикти се састоје од неколико градова и насеља који немају сопствену управу. Ту је реч о „двостепеном управном систему“ (1. степен грофовија; 2. степен округ или дистрикт). Године 1986. распуштени су савети грофовија као и градске грофовије. Њихови задаци су пренети на градске дистрикте (Metropolitan districts) тако да су они обављали све послове и грофовија и дистрикта („једностепена управа“). Њихова улога могла би се описати као „јединствена власт“. Ипак, и даље је задржан појам 6 градских грофовија, али односи се још само на географски положај и служи за потребе статистике. Бројни Non-Metropolitan Districts су средином 1990-их као „јединствена власт“ издвојени из грофовија. Од тада обављају и управне послове грофовија па су тиме упоредиви са Metropolitan districts.

Велики градови

Енглески језик разликује појмове City од Town, што би се код нас обоје превело само са град. Право да се место назове City произлази из краљевске повеље о таквом именовању (Royal charter). При томе је као оријентација служио податак, да ли насеље има катедралу. Док, на пример, мали Херефорд са непуних 60.000 становника има назив City, Стокпорт са својих 285.000 становника је Town.

Списак „великих градова Енглеске“ садржи и тзв. "Metropolitain Boroughs". Неки од тих управних средишта састоје се од више градова (Town или City). Ти "Metropolitain Boroughs" су једностепенске управне јединице.

Највеће градске управне јединице у Енглеској са више од 200.000 становника (подаци из 2001, исказано у хиљадама) су:

Спорт

Енглези су измислили најпопуларније светске спортове: фудбал, хокеј, бокс, рагби, крикет, тенис, голф... Фудбал је убедљиво најпопуларнији спорт у Енглеској. Енглеска је била првак света у фудбалу 1966. године.[12] Енглеска Премијер лига је најквалитетнија фудбалска лига на свету. Фудбалски клуб Шефилд је најстарији фудбалски клуб на свету; основан је давне 1857. године. У северном делу Енглеске популаран је рагби 13, а у јужном делу Енглеске заступљен је рагби 15. Енглеска је била првак света у рагбију 2003. године. Вимблдон је најпрестижнији тениски турнир на свету. Популарни спортови у Енглеској су и снукер, јахање коња, веслање, пикадо.

Референце

  1. ^ 2011 Census - Population and household estimates for England and Wales, March 2011. Приступљено 31 May 2013.
  2. ^ „Germania”. Тацит. Приступљено 6. 8. 2012.
  3. ^ „Angle”. Oxford English Dictionary. Приступљено 8. 8. 2012.
  4. ^ Crystal 2004, стр. 26–27.
  5. ^ Forbes, John (1848). The Principles of Gaelic Grammar. Edinburgh: Oliver, Boyd and Tweeddale.
  6. ^ „England”. Online Etymology Dictionary. Приступљено 21. 7. 2010.
  7. ^ „England”. Oxford English Dictionary. Приступљено 5. 9. 2009.
  8. ^ Massey 2007.
  9. ^ Room 2006, стр. 23.
  10. ^ Foster 1988.
  11. ^ „Cornelius Tacitus, The Annals”. Alfred John Church, William Jackson Brudribh, Ed. Приступљено 22. 12. 2010.
  12. ^ BBC ON THIS DAY | 30 | 1966: Football glory for England

Цитирана библиографија

  • Forbes, John (1848). The Principles of Gaelic Grammar. Edinburgh: Oliver, Boyd and Tweeddale.
  • Crystal, David (2004). The Stories of English. The Overlook Press. ISBN 978-1-58567-601-9.
  • Massey, Gerald (2007). A Book of the Beginnings, Vol.1. Cosimo. ISBN 978-1-60206-829-2.
  • Room, Adrian (2006). Placenames of the World. McFarland. ISBN 978-0-7864-2248-7.
  • Foster, Damon (1988). A Blake dictionary. UPNE. ISBN 978-0-87451-436-0.

Литература

  • Ackroyd, Peter (2000). London: the biography. Chatto & Windus. ISBN 978-1-85619-716-8.
  • Arlotto, Anthony (1971). Introduction to historical linguistics. Houghton Mifflin. ISBN 978-0-395-12615-8.
  • Atkinson, T.D. (2008). English Architecture. Read Books. ISBN 978-1-4097-2581-7.
  • Axford, Barrie (2002). Politics: an introduction. Routledge. ISBN 978-0-415-25181-5.
  • Ball, Martin (1993). The Celtic Languages. Routledge. ISBN 978-0-415-01035-1.
  • Bartlett, Robert (1999). England Under the Norman and Angevin Kings, 1075–1225. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-925101-8.
  • Bennett, James (2004). The Anglosphere Challenge. Rowman & Littlefield. ISBN 978-0-7425-3333-2.
  • Brewer, Ebenezer (2006). Wordsworth Dictionary of Phrase and Fable. Wordsworth Editions. ISBN 978-1-84022-310-1.
  • Briggs, Katharine (2004). A Dictionary of British Folk-tales in the English Language. Routledge. ISBN 978-0-203-39737-4.
  • Chappell, William (1966). The Roxburghe Ballads. New York: AMS Press. OCLC 488599560.
  • Clark, David M.; Steed, Michael; Marshall, Sally (1973). Greater Manchester Votes: A Guide to the New Metropolitan Authorities. Stockport: Redrose. ISBN 978-0-9502932-0-2.
  • Clemoes, Peter (2007). Anglo-Saxon England, Volume 12. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-03834-8.
  • Cole, George (1947). The Life of William Cobbett. Home & Van Thal. ISBN 978-0-8492-2139-2.
  • Colgrave, Bertram (1985). Two lives of Saint Cuthbert. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-31385-8.
  • Colley, Linda (1992). Britons: Forging the Nation, 1701–1837. Yale University Press. ISBN 978-0-300-05737-9.
  • Cox, Peter (1970). Demography. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-09612-6.
  • Crouch, David (2006). Normans: The History of a Dynasty. Hambledon Continuum. ISBN 978-1-85285-595-6.
  • Crofton, Ian (2007). The Kings and Queens of England. Quercus. ISBN 978-1-84724-065-1.
  • Crystal, David (2004). The Stories of English. The Overlook Press. ISBN 978-1-58567-601-9.
  • Downes, Kerry (2007). Christopher Wren. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-921524-9.
  • Eccleshare, Julia (2002). Beatrix Potter to Harry Potter. National Portrait Gallery. ISBN 978-1-85514-342-5.
  • Else, David (2007). Inghilterra. EDT srl. ISBN 978-88-6040-136-6.
  • Encyclopædia Britannica (2009). Encyclopædia Britannica. BiblioBazaar. ISBN 978-0-559-09589-4.
  • Encyclopædia Britannica (2002). The New Encyclopædia Britannica. University of Michigan. ISBN 978-0-85229-787-2.
  • Fafinski, Stefan (2007). English legal system. Pearson Education. ISBN 978-1-4058-2358-6.
  • Foreman, Susan (2005). London: a musical gazetteer. Yale University Press. ISBN 978-0-300-10402-8.
  • Foster, Damon (1988). A Blake dictionary. UPNE. ISBN 978-0-87451-436-0.
  • Fowler, Kenneth (1967). The Age of Plantagenet and Valois: The Struggle for Supremacy, 1328–1498. Putnam. ISBN 978-0-236-30832-3.
  • Gallagher, Michael (2006). The United Kingdom Today. London: Franklin Watts. ISBN 978-0-7496-6488-6.
  • Gearon, Liam (2002). Education in the United Kingdom. David Fulton. ISBN 978-1-85346-715-8.
  • Goldberg, Jeremy (1996). „Introduction”. Ур.: Mark Ormrod & P.G. Lindley. The Black Death in England. Stamford: Paul Watkins. ISBN 978-1-871615-56-2.
  • Green, Tamara (2003). The Greek & Latin roots of English. Rowman & Littlefield. ISBN 978-0-7425-1466-9.
  • Hawkins-Dady, Mark (1996). Reader's guide to literature in English. Taylor & Francis. ISBN 978-1-884964-20-6.
  • Heywood, Andrew (2007). Political Ideologies: An Introduction. Palgrave Macmillan. ISBN 978-0-230-52179-7.
  • Higham, NJ (2002). King Arthur: myth-making and history. Routledge. ISBN 978-0-415-21305-9.
  • Kaufman, Will; Macpherson, Heidi (2005). Britain and the Americas: Culture, Politics, and History. ABC-CLIO. ISBN 978-1-85109-431-8.
  • Kirby, D.P. (2000). The earliest English kings. Routledge. ISBN 978-0-415-24210-3.
  • Keary, Charles Francis (1882). Outlines of primitive belief among the Indo-European races. C Scribner's Sons. ISBN 978-0-7905-4982-8.
  • Kenny, Michael; English, Richard; Hayton, Richard (2008). Beyond the Constitution? Englishness in a post-devolved Britain. Institute for Public Policy Research.
  • Koch, John (2006). Celtic Culture: A Historical Encyclopedia. ABC-CLIO. ISBN 978-1-85109-440-0.
  • Lacy, Norris (1986). The Arthurian Encyclopedia. Garland Pub. ISBN 978-0-8240-8745-6.
  • Lax, Roger (1989). The Great Song Thesaurus. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-505408-8.
  • Levine, Israel E. (1960). Conqueror of smallpox: Dr. Edward Jenner. Messner. ISBN 978-0-671-63888-7.
  • Lowe, Roy (1971). The English school. Taylor & Francis. ISBN 978-0-7100-6882-8.
  • Lyon, Bryce Dale (1960). A constitutional and legal history of medieval England. University of Michigan. ISBN 978-0-393-95132-5.
  • Major, John (2004). History in Quotations. Cassell. ISBN 978-0-304-35387-3.
  • Marden, Orison (2003). Home Lover's Library. Kessinger Publishing. ISBN 978-0-7661-5324-0.
  • Massey, Gerald (2007). A Book of the Beginnings, Vol.1. Cosimo. ISBN 978-1-60206-829-2.
  • McNeil, Robina; Nevell, Michael (2000). A Guide to the Industrial Archaeology of Greater Manchester. Association for Industrial Archaeology. ISBN 978-0-9528930-3-5.
  • Molyneaux, George (2015). The Formation of the English Kingdom in the Tenth Century. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-871791-1.
  • Norbrook, David (2000). Writing the English Republic: Poetry, Rhetoric and Politics, 1627–1660. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-78569-3.
  • O'Hanlon, Ardal (2008). Global Airlines. Elsevier. ISBN 978-0-7506-6439-4.
  • Oakes, Elizabeth H. (2002). A to Z of STS scientists. Facts on File Inc. ISBN 978-0-8160-4606-5.
  • Office for National Statistics (2000). Britain 2001: The Official Handbook of the United Kingdom. London: Stationery Office Books. ISBN 978-0-11-621278-8.
  • Oppenheimer, Stephen (2006). Origins of the British. Carroll & Graf. ISBN 978-0-7867-1890-0.
  • Pevsner, Nikolaus (1942). An outline of European architecture. University of Michigan. ISBN 978-0-14-061613-2.
  • Pollard, A.J. (2004). Imagining Robin Hood. Routledge. ISBN 978-0-415-22308-9.
  • Rankov, Boris (1994). The Praetorian Guard. Osprey Publishing. ISBN 978-1-85532-361-2.
  • Redcliffe-Maud, John; Wood, Bruce (1974). English Local Government Reformed. London: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-885091-5.
  • Reitan, Earl Aaron (2003). The Thatcher Revolution. Rowman & Littlefield. ISBN 978-0-7425-2203-9.
  • Ripley, George (1869). The New American Cyclopædia. D. Appleton.
  • Rogers, Pat (2001). The Oxford illustrated history of English literature. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-285437-7.
  • Room, Adrian (2006). Placenames of the World. McFarland. ISBN 978-0-7864-2248-7.
  • Rowse, Alfred (1971). Elizabethan Renaissance. Scribner. ISBN 978-0-684-12682-1.
  • Saunders, Paul (1982). Edward Jenner, the Cheltenham years, 1795–1823. University Press of New England. ISBN 978-0-87451-215-1.
  • Scruton, Roger (1982). A dictionary of political thought. Macmillan. ISBN 978-0-333-33439-3.
  • Singh, Udai (2009). Decentralized democratic governance in new millennium. Concept Publishing Company. ISBN 978-81-8069-540-7.
  • Stradling, R.A. (1993). The English musical Renaissance, 1860–1940. Taylor & Francis. ISBN 978-0-415-03493-7.
  • UK Parliament (2007). Department for Transport annual report 2007. Stationery Office. ISBN 978-0-10-170952-1.
  • Underdown, David (2000). Start of Play: Cricket and Culture in Eighteenth-Century England. Allen Lane. ISBN 978-0-7139-9330-1.
  • Ward, Paul (2004). Britishness Since 1870. Routledge. ISBN 978-0-203-49472-1.
  • Warner, Charles (1902). Library of the world's best literature, ancient and modern. International society. ISBN 978-1-60520-202-0.
  • Watson, John (1985). English poetry of the Romantic period, 1789–1830. Longman. ISBN 978-0-582-49259-2.
  • Webster, Frederick A.M. (1937). Our great public schools: their traditions, customs and games. London: Ward, Lock. OCLC 638146843.
  • West, Anne (2003). Underachievement in schools. Routledge. ISBN 978-0-415-24132-8.
  • White, Fred (2009). Physical Signs in Medicine and Surgery: An Atlas of Rare, Lost and Forgotten Physical Signs. Xlibris Corp. ISBN 978-1-4415-0829-4.
  • White, Peter (2002). Public transport. Taylor & Francis. ISBN 978-0-415-25772-5.
  • Wilson, David; Game, Chris (2002). Local Government in the United Kingdom (3rd изд.). Basingstoke: Palgrave MacMillan. ISBN 978-0-333-94859-0.
  • Withington, Robert (2008). English Pageantry; An Historical Outline. Read Books. ISBN 978-1-4086-8062-9.
  • World Book (2007). The World Book Encyclopedia, Volume 6. University of Michigan. ISBN 978-0-7166-0102-9.
  • Wright, Kevin J. (2008). The Christian Travel Planner. Thomas Nelson Inc. ISBN 978-1-4016-0374-8.
  • Young, Robert JC (2008). The Idea of English Ethnicity. Blackwell. ISBN 978-1-4051-0129-5.
  • Ziegler, Philip (2003). The Black Death (New изд.). Sutton: Sutton Publishing Ltd. ISBN 978-0-7509-3202-8.

Спољашње везе

18. јул

18. јул (18.7.) је 199. дан године по грегоријанском календару (200. у преступној години). До краја године има још 166 дана.

19. септембар

19. септембар (19.9.) је 262. дан у години по грегоријанском календару (263. у преступној години). До краја године има још 103 дана.

1968

1968. је била преступна година.

1982

1982. је била проста година.

1983

1983. је била проста година.

1986

1986. је била проста година.

26. јул

26. јул (26.07.) је 207. дан године по грегоријанском календару (208. у преступној години). До краја године има још 158 дана.

31. јул

31. јул (31.07) је 212. дан у години по грегоријанском календару (213. у преступној години) До краја године има још 153 дана.

Бирмингем

Бирмингем (енгл. Birmingham, IPA: /ˈbɜːmɪŋəm/) град је у Уједињеном Краљевству у Енглеској, у грофовији Западни Мидлендс. Бирмингем је други највећи |град Уједињеног Краљевства после Лондона. Град се сматра колевком индустријске револуције у Британији, због чега је добио надимке „радионица света“ и „град са хиљаду заната“.

Према процени из 2017. у граду је живело 1.137.100 становника. Део је шире англомерације Западног Мидлендса, која има укупно 2.440.986 становника (попис 2011), и укључује околне градове Солихал, Волверхемптон и друге. Шира Бирмингемска метрополитанска област је друга по величини у у Уједињеном Краљевстру са популацијом од преко 3,7 милиона. Бирмингем се често назива „другим градом” Уједињеног Краљевства. Популарни назив за становнике Бирмингема је Брамиз (Brummies), а град има надимак Брам, по дијалекатском имену града: Брамагем. Бирмингем је етнички и културно веома шаролик град. У граду, поред Енглеза и Ираца, живе многи Индијци, Пакистанци, црнци са Кариба и Кинези.

Британска фунта

Британска фунта или Фунта стерлинг Уједињеног Краљевства (симбол £, међународна ознака GBP, шифра валуте 826), издаје је Банка Енглеске (за Енглеску и Велс), Банка Шкотске (за Шкотску) и Банка Северне Ирске (за Северну Ирску). Такође, постоји неколико валута које су за британску фунту везане паритетом 1:1 у другим деловима Британских острва и Британским прекоморским територијама:

Фунта Свете Јелене - Света Јелена, Асенсион и Тристан да Куња (укључује острва Света Јелена, Асенсион и Тристан да Куња)

Фолкландска фунта - Фолкландска Острва, Британска Антарктичка Територија и Јужна Џорџија и Јужна Сендвичка Острва

Манска фунта

Гибралтарска фунта

Гернзијска фунта

Џерсијска фунтаИнфлација на годишњем нивоу 2010. је износила 4,8%.

Вермонт

Вермонт (енгл. Vermont /vɜrˈmɒnt/), савезна је држава на североистоку САД, у региону који је познат и под називом Нова Енглеска. Вермонт је 6. најмања по површини (24.923 km²) и 2. најмања по броју становника (625.741 становника) од 50 савезних држава. Једина је новоенглеска савезна држава која нема излаз на Атлантски океан. Границу са Њујорком заузима већим делом језеро Шамплејн. Зелене планине се налазе унутар државе. Вермонт се граничи са Масачусетсом на југу, Њу Хемпширом на истоку преко реке Конектикат, Њујорком на западу и канадском провинцијом Квебек на северу.

Испрва насељена америчким староседеоцима (племена Ирокези и Абенаки), на већи део вермонтске територије полагала је права Нова Француска, као део Француске. Након пораза Француске у Седмогодишњем рату, Вермонт је припојен Великој Британији 1763. године. Њујорк и Њу Хемпшир су се више година спорили око територије Вермонта, који је тада био познат под називом Њухемпширске концесије.

Досељеницима који су добили земљишне поседе од 13 колонија супротстављала се милиција Green Mountain Boys, која је их је и надвладала и створена је Вермонтска Република, независна држава. Основан 1777. године током Америчке револуције, независни Вермонт постојао је наредних 14 година. Осим тринаест колонија, Вермонт је једна од четири савезне државе која је била суверена у прошлости, заједно са Тексасом, Хавајима и Калифорнијом. Године 1791, Вермонт се прикључио Сједињеним Државама као 14. држава. Вермонт је једна од првих држава које су делимично укинуле ропство.Вермонт је највећи произвођач јаворовог сирупа у Сједињеним Америчким Државама. Главни град је Монтпилијер, који је, с популацијом од свега 7855 становника, најмањи главни град у САД. Град с највише становника је Берлингтон у којем живи 42.417 људи, што га чини најмањим градом у САД који је највећи у некој савезној држави. Берлингтонско метрополитанско подручје има 214.796 становника. Вермонт је једна од расно најхомогенијих држава, 94,3% становника се изјаснило белцима у попису 2010. године.

Краљевство Енглеска

Краљевина Енглеска (енгл. Kingdom of England) назив је за државу за која је постојала на подручју северозападне Европе од 927. до 1707. На свом врхунцу Краљевина Енглеска је под својом влашћу држала две трећине Британије — подручје које одговара територији данашње Енглеске и Велса — као и оближња острва, не рачунајући мање прекоморске поседе и колоније успостављене у 16. и 17. веку.

Краљевина Енглеска своје порекло води од држава које су током Велике сеобе народа у 5. веку почели успостављати германски досељеници у Британију, међу којима су се највише истицали Саси, Јити и Англи, а који ће касније бити познати под заједничким именом Англосаксонци, односно преци данашњих Енглеза. Међу тим државама (касније познатим као хептархија) до краја 9. века највише је ојачао Весекс чији ће владари отпочети процес уједињења, довршен 927. године под краљем Етелстаном Сјајним. Године 1066. Енглеску су освојили Нормани чији се вођа, војвода Виљем Освајач, прогласио новим енглеским краљем, али и започео нова освајања, која су до 1283. под власт Краљевине Енглеске подвргле суседни Велс (који је задржао одређену аутономију, првенствено у правним питањима, све до 16. века). На северу је, пак, успостављена граница са Краљевином Шкотском.

Године 1603. под Џејмсом I, првим владаром династије Стјуарт, успоставена је персонална унија између Енглеске и Шкотске која ће се одржати следећи век, уз краћи прекид изазван револуцијом и успоставом републиканског Комонвелта под Кромвелом. Године 1707. парламенти Краљевине Енглеске и Краљевине Шкотске донели су Законе о Унији којима су те две, дотада засебне државе, спојене у унитарну државу под именом Уједињено Краљевство Велике Британије чији је владар била краљица Ана од Велике Британије.

Куп победника купова у фудбалу

Куп победника купова (скраћено КПК; енгл. UEFA Cup Winners' Cup (CWC)) био је европски клупски фудбалски куп који је окупљао победнике националних купова држава - чланица УЕФА-е, односно финалисте уколико су се победници купа истовремено пласирали у Лигу шампиона.

Такмичење у Купу победника купова почело је у сезони 1960/61. Иницијатори одржавања Купа биле су земље учеснице Митропа купа (Средњоевропског купа), које су подржале Енглеска, Шкотска и Западна Немачка. Иако сумњичава, УЕФА је од сезоне 1961/62 преузела организацију такмичења.

Систем такмичења био је исти као и у Лиги шампиона. Прве године у финалу су се играле две утакмице у местима финалиста, а после тога играла се само једна утакмица на неутралном терену. У случају нерешеног резулта играла се поновљена утакмица, а од 1967. уведено је правило гола у гостима. Ако се ни тада није могао одлучити победник, до 1971. је одлучивао жреб, а од 1971. су извођени једанаестерци.

Разлог зашто је овај куп укинут 1999. лежи у недостатку квалитетних тимова, што је била последица проширења Лиге шампиона. Наиме, један или више (до 4) најбољих тимова из сваке земље би играли у Лиги шампиона, а у Купу купова би играо најбољи преостали учесник националног купа који се није квалификовао за Лигу шампиона. Тако се дешавало да су многи клубови који су играли у Купу УЕФА били много квалитетнији од клубова у Купу победника купова, тако да је у њему последњих сезона постојања учествовало само неколико јаких екипа.

Од 1972. постојала је традиција да победник овог купа игра Суперкуп против победника Купа европских шампиона (касније Лиге шампиона). Од укидања Купа победника купова, Суперкуп играју победници Купа УЕФА (сад Лиге Европе) и Лиге шампиона.

Куп шест нација

Куп шест нација (енгл. Six Nations Cup) је најелитније такмичење европских рагби јунион репрезентација. У њему учествују шест најквалитетнијих рагби репрезентација са старог континента, а то су Енглеска, Француска, Италија, Ирска, Шкотска и Велс.

Премијер лига

Премијер лига (енгл. FA Premier League) је највиша професионална фудбалска лига Енглеске. У њој се такмичи 20 клубова са острва за титулу првака Енглеске. Сезона траје од августа до маја у којој сваки тим одигра по 38 мечева. Под овим називом игра се од 20. фебруара 1992. године, када су је формирали клубови који су се повукли из Прве дивизије Фудбалске лиге, која је била највиша лига Енглеске од 1888. до 1992. године. Премијер лига је недавно постала најгледанија спортска лига.Од настанка 1992. укупно се 46 клубова такмичило у Премијер лиги, али је само шест освојило титулу : Манчестер јунајтед (13 титула), Челси (5), Манчестер сити (4) актуелни првак, Арсенал (3), Блекберн роверси (1) и Лестер сити (1).

Роуд Ајланд

Роуд Ајланд, службено Држава Роуд Ајланда и Провиденс Плантажа (енгл. The State of Rhode Island and Providence Plantations, Rhode Island), најмања је савезна држава САД те држава са најдужим службеним називом. Део је регије Нова Енглеска на североистоку САД. То је прва савезна држава у Северној Америци која је прогласила независност од Британије, а истовремено последња од „првих 13 америчких колонија“ која је ратификовала Устав Сједињених Држава.

УЕФА

Унија европских фудбалских асоцијација (енгл. Union of European Football Associations), скраћено УЕФА (енгл. UEFA), је организација која представља административни и контролни орган европског фудбала. Заступа европске националне фудбалске савезе, организује девет репрезентативних и четири клупска такмичења у Европи (где су укључене све европске земље уз додатак Турске, Израела, Грузије, Јерменије, Азербејџана и Казахстана), контролише новчане награде, правила и медијска права везана за та такмичења. УЕФА је једна од шест континенталних конфедералних јединица светске фудбалске организације.

Када је реч о богатству и утицају на светски фудбал, УЕФА је убедљиво најјача континентална организација. Готово сви најбољи играчи света играју у европским лигама због високих плата које им пружају најбогатији фудбалски клубови, нарочито у лигама Енглеске, Италије, Шпаније и Немачке. Многе од најјачих националних селекција света су чланице УЕФЕ. Од укупно 32 места на светском фудбалском првенству у Немачкој 2006., 14 је припадло репрезентацијама чланицама УЕФЕ.

УЕФА је основана 15. јуна 1954. године у Базелу, Швајцарска као последица разговора фудбалских савеза Француске, Италије и Белгије. Седиште организације је било у Паризу до 1959. када су се преселили у Берн. Анри Делона је био први генерални секретар, а Еб Шварц председник. Административни центар је, од 1995. у Ниону у Швајцарској. У почетку се састојала од 29 националних савеза, данас се тај број попео на 55.

Данашњи председник УЕФЕ је Словенац Александар Чеферин.

УЕФА, као представник националних фудбалских савеза, је у више наврата долазила у сукоб са Европском комисијом. Од 1990. године, правила издавања телевизијских права, а посебно међународних трансфера играча (Босманова пресуда) су претрпјела велике измене, да се не би косиле са европским правом.

УЕФА Лига Европе

УЕФА Лига Европе (енгл. UEFA Europa League; скраћено УЛЕ; позната још као Лига Европе, скраћено ЛЕ) је најмасовније фудбалско такмичење у Европи организовано под окриљем УЕФА. После многобројних реформи, увођења и укидања појединих такмичења, данас је Лига Европе после Лиге шампиона најважније такмичење за европске клубове. Клубови се квалификују преко њихових пласмана у својој домаћој лиги и у домаћем купу.

Од настанка 1971. до 2009. такмичење је носило назив Куп УЕФА (енгл. UEFA Cup).

Фудбалска репрезентација Енглеске

Фудбалска репрезентација Енглеске национални је фудбалски тим који представља Енглеску на међународним такмичењима; под контролом је фудбалског Савеза, владајућег тела за фудбал у Енглеској.Енглеска је једна од две најстарије фудбалске репрезентације; заједно са Шкотском, које су играле на првом светском међународном фудбалском утакмицом 1872. Стадион фудбалске репрезентације је стадион Вембли у Лондону, а њихово седиште је парк Светог Ђорђа у Буртону на Тренту. Тренутни менаџер тима је Гарет Саутгејт. Иако је део Уједињеног Краљевства, Енглеска је увек имала репрезентативну страну која игра на главним професионалним турнирима, мада не на Олимпијским играма, пошто је МОК увек препознавао представнике Уједињеног Краљевства.

Енглеска се такмичи на Светском и Европском првенству у фудбалу, која се наизменичују двогодишње. Било која од ових победа на турнирима после 1992. године значила би да ће се Енглеска такмичити на Купу конфедерација у фудбалу, међутим, она се и даље није квалификовала за овај турнир. Такмичећи се на Светском првенству седамнаест пута током последњих шездесет четири године, Енглеска је освојила светско првенство 1966. године, када је била домаћин финала, а заузела је и четврто место 1990. године. Енглеска никада није освојила Европско првенство – након петнаест покушаја током педесет шест година – са својим најбољим наступима је била полуфиналиста на првенствима 1968. и 1996. године, од којих су други били домаћини.

Уједињено Краљевство Земље, територије и крунски поседи Уједињеног Краљевства
Конститутивне земље
Прекоморске територије
Крунски поседи

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.