Елагабал

Елагабал (рођен је 204. у Емеси, у Сирији, умро 11. марта 222. године у Риму) је био римски цар. Његово право име било је Секст Варије Авит Басијан, а званично име Император цезар Марко Аурелије Антонин Август. Постао је цар 16. маја 218. и владао је све до своје смрти 222. године.

Елагабал
Bust of Elagabalus - Palazzo Nuovo - Musei Capitolini - Rome 2016 (2)
Елагабалова биста, Капитолински музеј у Риму
Пуно имеСекст Варије Авит Басијан
Датум рођења20. март 203
Место рођењаЕмеса
Римско царство
Датум смрти11. март 222. (18 год.)
Место смртиРим
Римско царство
ДинастијаСевери
ОтацСекст Варије Марцел
МајкаЈулија Соемија
СупружникАквилија Севера
Римски цар
Период21811. март 222. (4 год.)
ПретходникМакрин
НаследникАлександар Север

Биографија

Порекло

Варије је преко своје тетке Јулије Мамеје припадао династији Севера, која је тако названа по свом оснивачу цару Септимију Северу.

Владавина

Након убиства цара Каракале 217. године, сенат је за новог цара потврдио Макрина, човека незнатог порекла из реда витезова. Макрин је служио као преторијански префект под Каракалом, и највероватније сковао заверу која је резултовала Каракалиним убиством. Убрзо је Макрин изазвао велико незадовољство својом неспособношћу на бојном пољу на истоку, у месопотамији, коју су напали Парћани.

Искористивши незадовољство војске и Макринову непопуларност у Риму, Јулија Меза тетка цара Каракале, и њене две ћерке, Јулија Соемија и Јулија Мемеја, сковале су заверу у свом дому у Емеси која је имала за циљ да доведе Соемијиног сина Елагабала на престо. Елагабал је проглашен за цара а Макрин је, након што је претрпео тежак пораз код Антиохије и напуштен од својих војника, убрзо погубљен код Халкидона.

Тако је Елагабал постао цар (218—222.) а династија Севера повратила моћ. Ипак, млади цар налазио се под контролом своје мајке и баке, којима је дуговао престо а његово контроверзно понашање и посвећеност сиријском култу бога сунца (име Елагабал је латинска адаптација сиријске речи Ел-Габал која је означавала бога сунца) изазвала је незадовољство и згражавање у Риму.

Бројни скандали и афере младог цара напослетку су довели до његовог убиства. Јулија Меза, схвативши положај у коме се породица нашла, одлучила је да је време да Елагабал и његова мајка буду замењени те се окренула сину своје друге ћерке Јулије Мамеје, тринаестогодишњем Александру Северу.

Сексуална оријентација

Елагабалова сексуална оријентација је извор многих контроверзи и дебата. Елагабал се оженио и развео пет пута, али су позната имена само три жене. Ипак, најстабилнију емотивну везу успоставио је са једним робом своје друге жене весталке Аквилије Севере по имену Хијерокле кога је називао својим мужем. Био је одушевљен када би био називан љубавницом, краљицом Хијерокла, а причало се да је обећао велике суме новца оном лекару који би му обезбедио женске гениталије.[1]

Елагабал је по схватању модерних аутора био транссексуалац.[2][3]

Смрт и наследник

Александар је добио титулу цезара и био конзул заједно са Елагабалом, али је цар убрзо почео да сумња у свог рођака, бојећи се да он има већу подршку међу преторијанцима него он сам. Александру су одузете титуле и неколико пута је преживео покушаје убиства што је довело до побуне преторијанаца који су захтевали да виде Александра и Елагабала заједно у преторијанском кампу. Цар се повиновао те је 11. марта 222. са својом мајком, Јулијом Соемијом, јавно представио свог рођака војницима. Преторијанци су поздравили Александра игноришући Елагабала који је реаговао наређујући хапшење и погубљење свих који су учествовали у непослушности након чега су преторијанци напали цара и његову мајку и обоје су убијени. Њихове главе су одсечене, тела свучена нага а онда су их вукли посвуда по граду. Елагаболово тело на крају је бачено у Тибар. Љубавник покојног цара, Хијерокле, такође је убијен заједно са осталим Елагабаловим присталицама и штићеницима, његови религијски прописи су укинути а женама поново забрањено да присуствују седницама сената. Забрана сећања (лат. damnatio memoriae) посебно стриктно је примењена против Елагабала и сви његови прикази у јавности - попут статуа и слика - су уништени.

Галерија

Revers Elagabal (218-222), denar

Реверс Елагабал (218—222), денар од сребра. Случајни налаз на локалитету Белија у Подримцу. Део је збирке Нумизматика I Народног музеја у Лесковцу

Референце

  1. ^ LXXX.16 Cassius Dio, Roman History, Приступљено 8. 4. 2013.
  2. ^ Benjamin, Harry; Green, Richard (1966). The Transsexual Phenomenon, Appendix C: Transsexualism: Mythological, Historical, and Cross-Cultiral Aspects. New York: The Julian Press, inc. Приступљено 3. 8. 2007.
  3. ^ Godbout, Louis (2004). „Elagabalus”. GLBTQ: An Encyclopedia of Gay, Lesbian, Bisexual, Transgender, and Queer Culture. Chicago: glbtq, Inc.

Литература

  • Benjamin, Harry; Green, Richard (1966). The Transsexual Phenomenon, Appendix C: Transsexualism: Mythological, Historical, and Cross-Cultiral Aspects. New York: The Julian Press, inc.
  • Manfred Clauss (et al.): Die römischen Kaiser. C. H. Beck. München: 1997. ISBN 978-3-406-42727-5.
  • Alexander Demandt: Das Privatleben der römischen Kaiser. C. H. Beck. München: 1997. ISBN 978-3-406-42510-3.
  • Martin Frey: Untersuchungen zu Religion und zur Religionspolitik des Kaisers Elagabal. Franz Steiner Verlag, Wiesbaden und Stuttgart. 1989. ISBN 978-3-515-05370-9.
  • Antonin Artaud: Heliogabal oder Der Anarchist auf dem Thron. Rogner&Bernhard. München: 1980. ISBN 978-3-8077-0097-7.

Спољашње везе

Претходник:
Макрин
Римски цар
Наследник:
Александар Север
11. март

11. март (11.03) је 70. дан у години по грегоријанском календару (71. у преступној години). До краја године има још 295 дана.

Јулија Корнелија Паула

Јулија Корнелија Паула била је римска царица, односно прва супруга римског цара Елагабала.

Јулија Соемија

Јулија Соемија Басијана (лат. Iulia Soaemias Bassiana, рођена око 180, убијена 11. марта 222. године) била је мајка цара Елегабала, а сама је владала Римским царством за време малолетства свог сина. Њено име „Соемија“ је арапског порекла.

Јулија Соемија је била кћи Јулије Мезе. Била је и сестричина цара Септимија Севера и сестра Јулије Мамеје.

217. њен сестрић римски цар Каракала је био убијен и престо је заузео Макрин. Фамилији бившег цара је било дозвољено да се повуче у Сирију; чак им нису одузета ни финансијска средства. Заједно са својом мајком, Јулија Соемија је организовала заверу за збацивање Макрина и постављања на престо свог сина, Елагабала. Да би ојачали Елагабалову позицију, две Јулије су рашириле гласине да је Елегабал био Каракалин ванбрачни син. Једна легија је прешла на страну противника Макрина и стала уз жене из династије Севера.

8. јуна 218. у близини Антиохије дошло је до одлучне битке. Јулија Меза и Јулија Соемија су биле заједнсо са војском. Касије Дион, који је и сам био непосредни сведок догађаја, пише да се млади Елегабал спремао на бекство пред наступајућим Макриновим трупама, али су га Јулија Меза и Јулија Соемија зауставиле и тако омогућиле победу. Ово је било одлучујуће: да је Елегабал побегао, војска би се толико деморалисала, да би пропаст династије Севера била неизбежна.

Тако је 218. године Макрин био убијен и Елагабал је дошао на престо.

Јулија Соемија је постала de facto владар Римског царства, будући да је Елегабал био малолетан и заинтересован само за веру. Њихова заједничка владавина није била популарна и донела је незадовољство. Јулију Соемија и њеног сина су убили преторијанци 222. године. Касније је Јулија проглашена за државног непријатеља и избирсан је из свих државних спискова.

У Царским повестима Јулија Соемија се као описује као проститутка. Даље, у овом гротескном извештају стоји да је Јулија Соемија планирала формирање женског сената. У стварности, Јулија Соемија је била мало заинтересована за политику за разлику од своје мајке, Јулије Мезе.

Аквилија Севера

Јулија Аквилија Севера била је римска царица, односно супруга цара Елагабала.

Александар Север

Марко Јулије Гесије Басијан Алексијан (лат. Marcus Aurelius Severus Alexander; рођен октобра 208. године, умро марта 235. године) био је римски цар од 222. године, па до своје смрти.

Након смрти Елагабала, Алексијан, већ тада био назван Марко Аурелије Север Александар проглашен је 13. марта 222. године за новог цара. Под његовом владавином појавио се опет нешто слободе у Царству, након тираније Каракале и Елагабала. Током своје владавине, Александар је био под утицајем своје бабе Јулије Мезе и касније, након њене смрти, 224. године, под утицајем своје мајке Јулије Мамеје, које су стварно управљале Царством.

Баал

Баал, Бал и Бел (хебр. בעל) је паганско божанство асирско-вавилонске културе, поштован у Феникији, Ханану и Сирији као божанство плодности, воде, рата, неба, сунце и др.

Битка код Антиохије (218)

Битка код Антиохије се одиграла 8. јуна 218. између трупа римског цара Макрина на једној, и римских трупа које су се придружиле новопроглашеном цару Елагабалу на другој страни.

Весталке

Весталке (лат. Vestales), свештенице богиње Весте, задужене да чувају вечну ватру (ignis inextinctus) која симболише постојаност и трајност римске државе.Биле су организоване у посебну колегију састављену првобитно од четири, а касније од шест свештеница, по две за свако од три Римска племена (Tities, Ramnes, Luceres). На њиховом челу се налазила најстарија свештеница (virgo vestalis maxima), а о ритуалном деловању саме колегије старао се pontifex maximus. Установљавање овог култа традиција везује се за најстарија времена, па се међу првим весталкама спомиње Ромулова мајка Реа Силвија (Rhea Silvia), а формирање самог свештеничког реда приписује се краљу Нуми Пумпилију, заслужном за настанак и других религијских установа у Риму.

Истополни брак

Истополни брак (познат и као хомосексуални брак или геј брак) је правно или друштвено призната брачна заједница двије особе истог пола. Истополни брак је политичко и друштвено питање у многим државама, иако је дебата о истополним браковима новијег датума.Неке државе су, да би избјегле веће противљење цркве и дијела друштва који не одобрава истополне бракове, за истополне парове предвидјеле могућност склапања посебног уговора о правима и обавезама (тзв. „регистрована партнерства” или „грађанске уније”). Такви уговори обично дају мања права истополним партнерима у односу на права која произилазе из брака.Истополни брак, у државама у којима је дозвољен, није посебан правни институт. Дакле, не постоји правни, већ само друштвени појам истополног брака, јер је дефиниција брака, као посебног правног института, измијењена на тај начин да садржи и могућност склапања брака између особа истог пола.

Макрин

Марко Опелије Макрин (лат. Marcus Opellius Severus Macrinus Augustus) је био први римски цар који није био ни сенатор нити је водио порекло из неке сенаторске фамилије у часу доласка на власт. Своју четрнаестомесечну владавину провео је углавном на истоку.

Преторијанска гарда

Преторијанска гарда или преторијанци (лат. praetoriani) су представљали одред телесне гарде царева Римског царства. Преторијанци су били наследници гардиста које су у ратно време штитиле римске војсковође у време Римске републике почев од чланова породице Сципиона од око 275. п. н. е. Преторијанску гарду је основао први римски цар Август 27. п. н. е., а распустио ју је Константин Велики 312. године.

Римске царице

Следи списак римских царица, тј. супруга римских царева. Римљани нису имали титулу за овај положај већ су користили грчке титуле као што су: Августа, цезарица, базилица, аутократориса. Постојали су периоди када је било више царица (година четири цара, година пет царева, година шест царева, тетрархија...).

Западно римско царство није имало ниједну познату владајућу царицу.

Римско царство

Римско царство (лат. Imperium Romanum) је уобичајени назив за римску државу после реформи које је спровео Октавијан Август у последње три деценије првог века п. н. е.. Предавгустовска држава се обично назива Римска република. Иако данас поставгустовску римску државу називамо Римско царство, република никада није формално укинута и републиканске установе, попут сената, наставиле су да функционишу све до средњег века.

Римско царство је управљало свим хеленистичким државама на Средоземљу, деловима блиског истока, северном обалом Африке као и келтским подручјима северне Европе, целим Балканским полуострвом и деловима централне Европе.

Последњи западноримски цар збачен је 476. године, међутим, царство се одржало на истоку, са седиштем у Константинопољу. Источно царство касније ће постати познато као Византија.

Источно римско царство (Византија) наставило је да постоји, упркос честим кризама и нападима на западу и истоку, све до 1453. године, кад су Османлије освојиле Константинопољ.

Касније државе на западу као што су (Франачко краљевство и Свето римско царство) и на истоку (руски цареви) користили су римско државнички назив све до модерног доба.

Значајно наслеђе Римског царства оставило је дубок траг у праву, архитектури, политичком животу и институцијама, као и многим другим пољима живота. Римско право остало је основа правног система велике већине Европских држава.

Севери (династија)

Севери су династија римских царева чији је оснивач био Септимије Север по ком је иста и добила своје име. Њој су припадала петорица царева. Династија је владала — са једногодишњим прекидом (април 217—јуни 218) — од 193. до 235. Изумрла је 235. године, када је последњи Север убијен. Иако је Септимије Север на власт дошао уз помоћ војне силе, Севери су се представљали као легитимни наследници адоптивних царева из 2. века и наглашавали континуитет.

Строго узевши само су тројица владара који су владали до 217. – Септимије Север (193—211) и обојица његових синова Каракала (211—217) и Гета (211) - били Севери. Након Каракалине смрти 217. није било више мушког потомства оснивача династије. Обојица последњих представника династије, Елагабал (218—222) и Александар Север (222—235) нису били у крвом сродству са Септимијем Севером, већ су били унуци његове сиријске свастике Јулије Мезе. Стога се говори и о „сиријским царевима“. Сиријски цареви издавали су се, међутим, за унуке оснивача династије и оправдавали овим измишљеним пореклом право на власт. Пошто су обојица када су уздигнути за цареве били младалачке доби и без живих очева, њиховим мајкама и њиховој баки Јулији Меси припала је кључна улога. Споља видљиво држање власти од стране северских жена, који су фактички владале царством крајем периода Севера, за римске прилике био је преседан. Ово стање војска није примила за стално, што је довело до пропасти династије.

Сол Инвиктус

Сол Инвиктус (лат. Sol Invictus, у преводу Непобедиво Сунце) је био бог сунца државне религије Римског царства чији је култ успоставио цар Аурелијан 274. године и који је због своје важности наставио засењивати остале источне култове. Називом "Sol Invictus" су се називали и бројни други богови сунца пре и за време овог раздобља. Назив "Sol Invictus" се појављује на кованицама Римског царства још од Септимија Севера. Константинов новац као и златни медаљон из доба његове владавине приказује цареву бисту из профила постављену уз Непобедиво Сунце и натпис "Invictus Constantinus: Иако је средином 2. века постојало много источних култова унутар римских легија, једино је Сол Инвиктус био службено прихваћен за време цара Елагабала и намењен војсци. Овај бог се често поистовећује с Митром, главним богом широко распрострањене грчко-римске мистеријске религије митраизма. Дан у који се славио бог Сунца, био он Сол Инвиктус или Митра, била је недеља, dies Solis (лат. „дан сунца").

Списак римских царева

Следи списак римских царева од 31. године п. н. е. до 476. године н. е.

Улпијан

Улпијан (лат. Domintius Ulpianus), око 200 г. н. е. из Тира, Феникија (лат. Phoenitia) данас Либан, један је од последњих великих римских правника класичног доба.

Са колегом Паулусом (лат. Paulus) припадао је конзилијуму преторијанских префекта (лат. praefectus praetorio) у време Папинијана (лат. Papinian), када се први пут и појављује у јавности. Био је члан савета цара Септимија Севера 193-211), а за време Каракале 211-217) био је уравник државне библиотеке (архива) (лат. magister libellorum). Цар Елагабал га је прогнао из Рима.

Пред крај живота је и сам заузео положај преторијанског префекта, команданта преторијанске гарде и главног саветника цара Александра Севера. Уживао је наклоност овог цара, који га је и вратио у Рим. Убили су га 228. године н. е. побуњени преторијанци, иако има тврдњи да папирус из Египта помиње као време његове смрти мај или јуни 223. године н. е.

Његова књижевна делатност била је веома обимна, написао је око 280 књига. Главно дело су му Регуле (лат. Regulae) у 7 књига правила и институција - од којих једна De officio proconsulis libri x., садржи изалгања о кривичном праву. Затим, коментари преторских едиката (лат. Libri ad edictum praetoris) које обухватају 81 књигу, збирки мишљења, одговора и расправа. Коментари Сабина (лат. Libri ad Sabinum), коментари римског грађанског права (лат. ius civile) који сачињавају више од 50 књига.

У време првог прогонства, током пет година, направио је прву велику кодификацију Римског права Constitutio Antoniniana, у којој је прегледно сажео сва важећа правна правила из хиљадугодишње традиције Римског права.

Изводи из његових списа сачињавају отприлике трећину Дигеста (лат. Digesta) (од чега су око једне петине коментари едиката), кодификације византијског цара Јустинијана.

Иако није био оригиналан правни писац, већ више компилатор, Улпијан се није држао превише туђих мишљења нити је слепо пратио ауторитете. Као аутора карактерише га доктринарана доследност, разложна критика и луцидност у аргументацији, стилу и језику. Најважнији допринос Улпијана је у настављању идеала законите владавине (владавине закона).

Прво издање једног дела Улпијанових сачуваних рукописа, Domintii Ulpiani fragmenta, које садрже 29 поглавља први пут је објавио Тилије (лат. Tilius) у Паризу (1549).

Принципат
(27. п. н. е. — 235 н. е.)
Криза 3. века
(235—284)
Доминат
(284—395)
Западно царство
(395—476)
Источно
(Византијско) царство

(395—1453)

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.