Екосистем

Екосистем представља јединство биоценозе и биотопа. Животна заједница у природи мора заузимати неки простор у коме чланови те заједнице задовољавају своје потребе: крећу се, узимају храну, дишу, налазе заклон и заштиту итд. Тај простор се назива биотоп и њега насељавају припадници одговарајуће биоценозе. Они успостављају врло сложене међусобне односе и истовремено се, одређеним односима, повезују са околином у којој живе. На тај начин биоценоза и биотоп заједно чине еколошки систем вишег реда — екосистем. Различити екосистеми у једној климатској зони групишу се у веће целине — биоме.

Интеракције живих бића

Јединство екосистема почива на интеракцијама живих бића и неживе околине: земљишта, воде, ваздуха, температуре, влажности. Екосистеми су врло сложени и динамични системи. Свака промена у саставним деловима екосистема одражава се на систем у целини. У сваком екосистему разликују се три типа односа између његових саставних делова:

  1. акције које представљају утицаје биотопа (неживе природе) на жива бића која га насељавају;
  2. реакције – утицаји живих бића на биотоп;жива бића се прилагођавају на промене услова у биотопу и истовремено мењају ту средину;
  3. коакције – узајамни утицаји између самих организама; њима припадају сви односи исхране у биоценози и читав низ конкурентских односа (за простор, за храну идр.).

Кружење материје и протицање енергије

Биоценоза и биотоп представљају заједно еколошки систем у коме енергија протиче, а материја кружи између обе компоненте система и унутар сваке од њих.

Произвођачи узимају неорганске материје из биотопа и од њих синтетишу органске материје. На рачун тих материја живе потрошачи. Разлагачи разлажу угинуле организме или њихове делове до неорганских елемената па произвођачи могу поново да их користе. Током овог кружења материје, енергија протиче кроз екосистем. Она прелази из једног облика у други, користи се за обављање животних процеса и на сваком трофичком нивоу део енергије се ослобађа и лагано, у виду топлоте, напушта систем. Зато се у екосистем непрестано морају уносити нове количине енергије.

Органска продуктивност екосистема представља укупну количину образоване органске материје коју сви организми, на различитим трофичким нивоима, производе у одређеном временском периоду на јединицу површине или запремине. Њу чине:

  1. примарна продуктивност – укупна количина органске материје коју створе произвођачи; највећу примарну продукцију имају тропске кишне шуме, влажне ливаде и плитка језера, а најмању имају пустиње и отворене морске пучине, где има мало минералних елемената;
  2. секундарна продуктивност – укупна количина органске материје коју стварају потрошачи или разлагачи.

Угрожавање и заштита екосистема

Због неадекватне заштите, неки од најпознатијих светских екосистема могу бити уништени услед климатских промена и деловања човека, све чешће упозоравају научници.

Под загађењем животне средине подразумева се квалитативна и квантитативна промена физичких, хемијских и биолошких компонената животне средине (вода, ваздух, земљиште, храна), која води ка нарушавању законитости екосистема. Загађење животне средине по обиму, врстама и последицама већ има такве размере да представља опасност за читаво човечанство.

До наглог загађења животне средине дошло је пре свега због:

  • све већег коришћења природних богатстава,
  • производње разних хемијских једињења,
  • велике употребе нових синтетичких материјала, који се не могу разградити биолошким и физичким методама,
  • све веће употребе заштитних средстава у индустријској производњи и технологији хране (адитиви и пестициди) ,
  • брзог и неконтролисаног пораста људске популације, а посебно урбане и
  • развоја индустрије.

Према пореклу настанка изворе загађења можемо поделити на: природне и вештачке (антропогене).

  • Према хемијској структури загађивачи могу бити: неорганског и органског састава.
  • Према физичком стању могу бити: гасни, течни и чврсти.
  • У односу на средину коју загађују могу бити загађивачи: ваздуха, земљишта, објеката, хране и воде.
  • У односу на ефекте дејства загађивачи се могу сврстати у загађиваче који: делују директно на човека, утичу на атмосферске процесе, процесе у води и земљишту, изазивају корозију, делују на домаће и дивљe животиње, биљке и разне објекте.

Опстанак многих биљних и животињских врста данас је угрожен, многе се налазе пред ишчезавањем, а велики број је заувек нестао. Први и веома значајан корак у остваривању заштите јесте евидентирање угрожених врста флоре и фауне. Томе служе Црвене књиге (листе). Оне представљају научно-стручне публикације у којима су наведене све врсте организама које подлежу заштити према међународној класификацији степена угрожености:

  •  врсте пред истребљењем;
  •  врсте у опасности од истребљења;
  •  рањиве (осетљиве врсте);
  • ретке врсте.

  Ретке и угрожене врсте су заштићене законом. Проглашавањем њихових станишта за строге природне резервате, у којима влада посебан режим и у којима је активност људи сведена на најмању меру, представља најефикаснији начин заштите угрожених врста. Најсложенији, али и најобухватнији облик заштите природе су национални паркови, у чијем се оквиру налази већи број резервата.

 У свету је такође формирана и Црна књига у којој је попис више хиљада врста биљака и животиња које је човек, нажалост, истребио својим бахатим, похлепним и немарним понашањем.

 Да би се заштитиле ратке и угрожене органске врсте основни услов је заштита њихових природних станишта, што се остварује на више начина:

 евидентирање угрожених врста кроз, већ поменуте, Црвене књиге;

  •  заштита Законом;
  •  проглашавање станишта заштићених врста за строге природне резервате где је активност човека минимална
  •  формирање националних паркова као најобухватнији вид заштите.

Литература

  • Јанковић, М., Ђорђевић, В: Примењена екологија, Научна књига, Београд, 1981.
  • Ђукановић, Мара: Еколошки изазов, Београд, 1991.
  • Станковић, С: Екологија животиња, Београд, 1979.
  • Јанковић, М: Фитоекологија, Београд, 1986.
  • Дмитар Лакушић, Слободан Јовановић: “Биологија за 8. разред основне школе” – Завод за удзбенике, Београд, 2010
  • www.britanica.com

Види још

  • Екотон, гранична област између два суседна екосистема

Спољашње везе

Unionidae

Unionidae су породица слатководних шкољки, највећи у реду Unionoida су мекушци понекад познати као речне шкољке, или једноставно као униониде.Распрострањеност ове породице је широм света, али најразличитије врсте живе у Северној Америци, са око 297 признатом таксона, Поред тога у Кини и југоисточној Азији такође живи различити примерци ове породице.

Слатководне шкољке заузимају широк спектар станишта, али најчешће заузимају екосистем копнених текућих вода, тј. реке и потоци.

Биоценоза

Биоценоза (животна заједница) представља биолошки систем образован од популација различитих врста биљака, животиња, гљива и микроорганизама.

Као што јединке једне врсте не живе изоловано, већ у популацијама, тако и популације различитих врста на истом станишту не живе изоловано већ у заједницама. Између чланова биоценозе успоставља се читав сплет различитих односа. Састав популација различитих врста у животној заједници веома је специфичан. У стаништима у којима владају слични еколошки услови увек се појављује иста животна заједница (нпр. биоценоза једне баре, планинског врха, потока и др.).

Екологија

Екологија је наука о животној средини. Име науке потиче од грчких речи oikos — дом, домаћинство и logos — наука, изучавање. Термин екологија први пут је употребио немачки биолог Ернест Хекел 1866. године. У лаичкој јавности се овај термин често користи као синоним за појам заштите животне средине, што није исправно јер је заштита животне средине само једна од области којима се бави екологија.

У суштини, екологија је научна дисциплина која проучава распоред и распрострањеност живих организама и биолошке интеракције између организама и њиховог окружења. Окружење (животна средина) организама укључује физичке особине, које сумарно могу да се опишу абиотичким факторима као што су клима и геолошки услови (геологија), али такође укључује и друге организме који деле са њим његов екосистем односно станиште.

Екосистеми мора

Екосистем мора представља јединство биоценозе и биотопа. Животна заједница у природи мора заузимати неки простор у коме чланови те заједнице задовољавају своје потребе: крећу се, узимају храну, дишу налазе заклон и заштиту. Тај простор се назива биотоп и њега насељавају припадници одговарајуће биоценозе. Они успостављају врло сложене међусобне односе и такође се повезују са околином у којој живе. Биоценоза и биотоп заједно чине еколошки систем вишег реда — екосистем. and 90% of habitable space on Earth. Различити екосистеми у једној климатској зони групишу се у веће цјелине - биоме. Јединство екосистема почива на интеракцијама живих бића и незиве околине: земљишта, воде, ваздуха и слично. Екосистеми су веома сложени и динамични системи. За разлику од континената од којих је већина углавном раздвојена огромним воденим пространствима, океани и мора су међусобно повезани и чине једну цјелину. Свјетско море обухвата око 71% Земљине површине. Због наадекватне заштите екосистеми могу бити уништени због климатских промјена.

У морским екосистемема разликују се два типа станишта: морско дно и слободна вода. Њих насељавају различити организми који изграђују животну заједницу морског дна и животну заједницу слободне воде. Животну заједницу морског дна чине организми који могу бити причвршћени за подлогу (бентос) или се могу слободно кретати по морском дну (планктон - лебде у води ношени воденим струјама и нектон — активни пливачи).

Калифорнијски залив

Калифорнијски залив (шп. Golfo de California), такође познат и као Кортесово море (шп. Mar de Cortés) је залив Тихог океана стешњен између полуострва Доња Калифорнија на западу и континенталног дела Мексика на истоку (савезне државе Сонора и Синалоа).

Открио га је 1539. поморац Франсиско Уљоа (шп. Francisco Ulloa) и дао му име у част шпанског конкистадора Ернана Кортеса. Мелчор Дијаз (шп. Melchor Díaz) је детаљно истражио то подручје 1540, а експедиција је истраживање даље наставила уз реку Колорадо, највећу притоку залива.

Калифорнијски залив има јединствен и веома богат екосистем и дом је за преко 5.000 различитих врста. Због тога је 2005. уврштен на Унескову листу светске баштине.

Кишна шума

Кишна шума је назив за шумске екосистеме који су углавном препуштени сами себи, без човековог утицаја, а карактерише их нарочито влажна клима са просечно више од 2000 mm падавина годишње. Такви екосистеми постоје како у тропским, тако и у умереним подручјима, па се према томе разликују и два различита облика кишних шума:

тропске кишне шуме

кишне шуме умерених подручја

Корнати

Корнати или Корнатски архипелаг (хрв. Kornatsko otočje) је архипелаг која се налази у средњој Далмацији, западно од Шибеника и јужно од Задра, унутар Шибенско–книнске жупаније. Архипелаг се састоји од око 125 острва и заузима површину од 320 km2.

Архипелаг је 1980. године проглашен националним парком. Укупна површина овог националног парка је око 220 km2, а састоји се од 89 острва, острваца и хриди. Од површине парка, само око 1/4 је копно, док је преостали део морски екосистем.Корнат, с површином од 32,44 km2, највеће је острво у овом архипелагу и заузима две трећине националног парка. Острво је дугачко 25,2 km, а широко до 2,5 km.Архипелаг нема сталних насеља. Административно највећи део архипелага припада Шибенско-книнској жупанији, док један мањи део припада Задарској жупанији.

У августу 2007. године избио је пожар који је однео живот дванаест ватрогасаца. Догађај је познат као Корнатска трагедија.

Ланац исхране

Појам ланац исхране у екологији и екотоксикологији означава линеарни пренос храном преузете енергије од једне популације организама на следећу, односно, кад се једна популација храни оном која јој у том ланцу претходи.

Национални парк Корнати

Национални парк Корнати чини већи дио групе острва Корнати у хрватском делу Јадрана у средњој Далмацији, јужно од Задра. Националним парком је проглашен 1980. и тада је стављен под заштиту. Укупна површина парка је око 220 km² а састоји се од 89 острва, острвца и гребена. Од површине парка, само око четвртине је копно, док је преостали део морски екосистем.

Парк обилује природним и културним посебностима. Стрме литице 'круне' корнатских острва окренуте према отвореном мору најпопуларнији су феномен овог парка. Оне су и станишта ретких биљних и животињских врста.

Свет корнатског подморја открива пак неке друге задивљујуће приче. А добро је знати и то да је копнени део Парка у приватном власништву.

Океан

Океан (лат. oceanus, грч. ὠκεανός; према грчком богу мора и вода Океану), у ужем смислу јединствена, континуирана водена маса големих димензија, у ширем смислу укупна водена маса мора на Земљи која покрива скоро три четвртине (71%) Земљине површине.Та глобална, међусобно повезана маса слане воде, називана и Светским океаном, подељена је континентима и низовима острва на следећих пет целина, од највеће према најмањој: Тихи океан, Атлантски океан, Индијски океан, Јужни океан и Арктички океан. Њихове службене границе дефинисала је Међународна хидрографска организација. Јужни океан, који је дуго времена био познат у поморској традицији, службено је потврђен 2000. године те је јединствен јер се дефинише линијом ширина без икаквих копнених граница.

Океанографи ипак говоре само о четири океана, сматрајући Арктички океан (или Арктичко море) делом Атлантског океана.

Мања подручја океана називају се морима, заливима, пролазима и др.

Геолошки гледано, океан је подручје океанске коре покривене водом. Оцеанска кора је танак слој скрућеног вулканског базалта који прекрива Земљин плашт на местима где нема континената. Према том гледишту данас постоје три океана: Светски океан те Црно и Каспијско море (или Каспијско језеро) који су настали сударом Цимерије с Лауразијом. Средоземно море је готово самосталан океан повезан са Светским океаном кроз Гибралтарска врата, а неколико пута током задњих неколико милиона година уистину је кретање афричког континента затворило правац у потпуности, стварајући Средоземље четвртим океаном. Црно море је повезано са Средоземним преко Босфора који је у ствари природни канал пробијен кроз континенталну стену пре отприлике 5000 година, те није дјелић океанског дна попут Гибралтарских врата.

Површина Светског океана износи 361 милион km², запремина 1370 милиона km³, а просечна му је дубина 3790 m. То не укључује мора која нису повезана са Светским океаном као што је Каспијско море.

Укупна маса хидросфере износи око 1.4 × 1021 kg, што је једнако отприлике 0,023 % Земљине укупне масе.

Види морску воду за опширнију расправу о саставу океанске воде од које је најзначајнија сланост.

Орловачко језеро

Орловачко језеро је природно језеро у Републици Српској, у БиХ на планини Зеленгора. Налази се на надморској висини од 1.438 метара. Удаљено је од Југовог језера око 1 километар. Дужина језера је око 350 метара, ширина око 100 m, а просечна дубина око 5 метара. Језеро се налази у склопу Националног парка Сутјеска. Источно од језера се издижу врхови Орловац и Орловача, југоисточно Брегоч (2.014 m), јужно Стог (1.821 m) и северно Љељен (1.765 m).

Пампа

Пампа, такође Пампе, Пампаси (шп. Pampa, Llanura pampeana) је травната степа на југоистоку Јужне Америке, близу ушћа реке Ла Плата. На западу је ограничена планинама Анди, док је на истоку Атлантски океан. На северу је жбуновита савана области Гран Чако. Рељеф пампи иде од веома равних до валовитих равница.

На језику кечуа, пампа означава равницу, посебно равницу између планина.

Пампе су по особинама сродне са аустралијским залеђем (Аутбек), јужноафричким Велдом, или Новозеландском висоравни.

Област пампа покрива око 600.000 km², и деле је државе Аргентина, Уругвај и Бразил. Пампе су пољопривредно срце Аргентине, где доминира узгој говеда.

Разликује се влажна пампа на истоку, где су падавине равномерно распоређене током године, и сува пампа на западу, која се надовезује на планинску област Монте у западној Аргентини. У области Монте се налазе планине Сијера Пампеана.

Клима у пампи је умерена. На истоку су разлике у температурама између годишњих доба благе услед утицаја океана. На западу клима поприма континентални карактер са врућим летима и сувим и хладним зимама.

Дивља животиња карактеристична за област пампи је глодар патагонијска мара (Dolichotis patagonum).

Пестициди

Под пестицидима подразумевамо производе хемијског или биолошког порекла који су намењени заштити економски значајних биљака и животиња од корова, болести, штетних инсеката, гриња и других штетних организама. Под штетношћу се подразумева економска штета људској пољопривреди и индустрији - смањење приноса или количине/квалитета добијене хране. Штетност није биолошка, нити еколошка особина организама. Свако коришћење пестицида са собом носи негативне последице на екосистем у коме се примењује и околне екосистеме. Смањење употребе пестицида је један од темеља одрживе пољопривреде и идеја одрживог развоја.

Резервати природе Србије

Резервати природе су подручја са специфичним природним одликама који представљају очуване, јединствене, ретке, ендемореликтне и посебне целине, заштићене законом. Резерват природе може бити строги или специјални. Строги резервати су намењени искључиво очувању природног фонда и научно-истраживачком раду и посматрању. Специјални резервати имају неизмењени и добро очуван екосистем у којем је човеков утицај сведен на минимум, а на основу намене могу се издвојити хидролошки, орнитолошки, геолошки, ихтиолошки, палеонтолпошки и др.

Симбиоза

Симбиоза је међусобно дејство две различите врсте организама које живе у блиској заједници дуг временски период успостављена због користи барем једног од њих.

У симбиози већи од организама је обично домаћин, а други је паразит или мутуалист. Појам симбиоза се некада везује само за дејство међу организмима у којем оба имају користи, међутим симбиоза има шире значење. Врсте односа у симбиози у зависности од корисности заједнице по организме који је чине могу бити:

паразитизам - један организам има користи, а други штету

коменсализам - један организам има користи, а други нема ни користи, ни штете

мутуализам - дејство међу организмима које је повољно за обојеЈедном успостављени симбиотски односи могу да се мењају кроз сва три наведена типа односа, током дугог временског периода или у зависности од околности. Симбиотски односи и њихово успостављање представља битан фактор у еволуцији популација врста.

Станиште

Станиште, животно станиште, биотоп или абиоцен, је просторно ограничена јединица, која се одликује специфичним комплексом еколошких фактора.

Сваки организам живи у одређеном типу животног станишта, у једном језеру, реци или пустињи, и ту га је могуће лако пронаћи.

Простор са различитим облицима неживе материје и одговарајућим климатским особинама у којем жива бића живе назива се биотоп.

Биотоп-Тело сваког живог бића изграђено је од исте оне материје која се налази у неживој природи(угљеник, водоник, кисеоник, азот, фосфор и др). Такође, и готово сви витални животни процеси зависе од хемијских једињења из спољашње средине (вода, угљен-диоксид и др). Зато од неживе материје у биотопу умногоме зависи какве ће особине имати и сам екосистем.

Еколошка ниша, међутим подразумева не само физички простор у коме живи неки организам, већ и његову функционалну улогу у животној заједници (нпр. врсту исхране), као и положај који заузима у односу на еколошке факторе. Еколошка ниша говори о улози једне врсте у екосистему. Често се говори да нека врста заузима одређену еколошку нишу, што у ствари значи да се она разликује од друге врсте у погледу нпр. начина исхране, периода активности, коришћења различитих склоништа и др. Сликовито објашњено – појам животног станишта једног организма можемо схватити као његову адресу, а еколошку нишу као професију.

Свако животно станиште насељено је одређеном комбинацијом биљних и животињских врста – животном заједницом (биоценозом).

Животна заједница и станиште не могу постојати одвојено, већ су повезане у целину у којој је биоценоза биотичка, а биотоп абиотичка компонента. Животну заједницу одликује, пре свега, одређена структура коју сачињавају одговарајуће еколошке нише, састав врста и др.

Тропи

Тропи су регија Земље која окружује Екватор. Ограничен је по ширини Северним повратником на северној хемисфери и Јужним повратником на јужној хемисфери. Тропи се још називају и Тропска зона. Тропи укључују све делове Земље у којима се током године Сунце налази у зениту.

Тропска кишна шума

Тропска кишна шума (Pluviisilvae), или џунгла еволутивно је најстарији екосистем на планети Земљи. Простире се у зони влажне тропске климе (Кепенова класификација Af) у којој постоје непрекидни и оптимални услови температуре и влаге током целе године. Тропске кишне шуме заузимају велика пространства северно и јужно од екватора − Амазонски басен, Гијана, источни делови централне Америке и Карипска острва, басен Конга, доњи ток Нигера, подручје великих афричких језера, источни део Мадагаскара, југозападна Индија, Малајско полуострво, Филипинска и Сундска острва, Нова Гвинеја, североисток Аустралије и тропска пацифичка острва.

Прилагођеност тропске кишне шуме манифестује се у вечито зеленом типу шуме са високим дрвећем и бројним лијанама и епифитама. Дрвеће је јако високо, са висинама и преко 50 метара, а вегетација је распоређена у 4 до 5 вегетационих спратова. Приземни део се налази у сони сенке са свега 1/40 делова светлости у односу на зону крошњи дрвећа. Биоразноликост је екстремно висока, те се на свега 3 км² може наћи и до 400 различитих биљних формација. Иако тропске биљке припадају вечнозеленом типу вегетације и на овом подручју постоји периодизам који се огледа у постепенј замени лисне масе. Опадање лишћа није узроковано климатским факторима, већ је индивидуално и зависи од биљке до биљке. И процес цветања је такође индивидуалан код сваке биљке. Захваљујући својим дугим стаблима лијане су међу најраширенијим биљним заједницама тропских кишних шума, а њихова стабла могу достићи дужине и до 300 метара.

Најразвијеније тропске кишне шуме су бразилске тропске шуме, познате и као хилеје.

Животињски свет тропских шума је такође веома богат и разноврсан. У тропским кишним шумама живи више од половине свих светских живих заједница.

Шума

Шума је сложена биљна заједница или биоценоза (екосистем) шумског дрвећа које утиче једно на друго, као и на средину у којој се налазе. Према широко кориштеној дефиницији Организације за храну и пољопривреду, шуме су покривале четири милијарде хектара или апроксимативно 30 процената светске копнене површине 2006. године. Основни делови шуме као екосистема су земљиште, ваздух, шумска биоценоза и литосфера. Шуме су најсложенији копнени екосистеми. У њима поред дрвећа живи много других врста биљака, животиња, гљива и микроорганизама. Сложеност шума се огледа у њиховој израженој спратовности и разноврсној међусобној повезаности свих чланова животне заједнице.

Различити организми насељавају различите делове шуме. Тако у крунама високог дрвећа живе врсте које се ретко, готово никада, не спуштају у ниже делове шуме — арбореални организми. Овај део шуме назива се спрат високог дрвећа. У нижим деловима шумских екосистема многи жбунови изграђују густ склоп који се назива спрат жбунова, испод којег се развија спрат зељастих биљака. Уз саму површину тла живи група организама који чине приземни спрат. У самом земљишту живи много различитих организама, који изграђују подземне спратове.

Шуме су доминантни копнени екосистем на Земљи, и дистрибуиране су широм света. Шуме заузимају 75 % бруто примарне продуктивности Земљине биосфере, и садрже 80 % биомасе наше планете.Шуме на различитим географским ширинама и надморским висинама формирају изразито различите екозоне: бореалне шуме у близини полова, тропске шуме у близини екватора и шуме умерене зона на средишњим латитудама. Области високе надморске висине имају тенденцију да подржавају шуме које су сличне онима на вишим латитудама. Количина преципитације исто тако утиче на композицију шуме.

Шуме су вековима биле место одакле се човек снабдевао дрветом за огрев, градњу и шумским плодовима за исхрану. Непланским сечењем шуме човек угрожава природу. Људско друштво и шуме утичу једно на друго на позитивне и негативне начине. Шуме пружају екосистемске услуге људима и служе као туристичке атракције. Шуме исто тако утичу на здравље људи.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.