Екологија

Екологија је наука о животној средини.[1][2] Име науке потиче од грчких речи oikos — дом, домаћинство и logos — наука, изучавање. Термин екологија први пут је употребио немачки биолог Ернест Хекел 1866. године.[3][4] У лаичкој јавности се овај термин често користи као синоним за појам заштите животне средине, што није исправно јер је заштита животне средине само једна од области којима се бави екологија.

У суштини, екологија је научна дисциплина која проучава распоред и распрострањеност живих организама и биолошке интеракције између организама и њиховог окружења. Окружење (животна средина) организама укључује физичке особине, које сумарно могу да се опишу абиотичким факторима као што су клима и геолошки услови (геологија), али такође укључује и друге организме који деле са њим његов екосистем односно станиште.

The Earth seen from Apollo 17
Екологија се у основи бави проучавањем рада екосистема на Земљи

Поље рада

Екологија, која се обично сматра граном биологије, општа је наука која проучава жива бића (организме). Организми могу бити проучавани на многим различитим нивоима, од протеина и нуклеинских киселинабиохемији и молекуларној биологији), до ћелијаћелијској биологији), јединки (у ботаници, зоологији и осталим сличним наукама), и коначно на нивоу популације, заједница и екосистема, до биосфере као целине; задњенаведени нивои су главни предмети еколошких истраживања. Екологија је мултидисциплинарна наука. Због усредсређености на више нивое организације живота и на међуоднос организама и њихове околине, екологија има снажан уплив на многе друге научне гране, поготово на геологију и географију, затим метеорологију, педологију, хемију и физику. Зато се за екологију каже да је холистичка наука и да обједињује традиционалне науке (као нпр. биологију) које, на тај начин, постају њене субдисциплине и све заједно омогућавају даљи развој екологије.

Као грана науке, екологија не прописује шта је „исправно“ а шта „погрешно“. Ипак, учење о биолошкој разноврсности и с тим повезаним еколошким темама омогућило је научно постављање циљева енвајорментализма и дало могућност да се с тим повезане теме изражавају научном методологијом, мерењима и терминологијом. Штавише, холистички приступ проучавању природе подједнако је заступљен и у екологији и у енвајорментализму.

Погледајмо на који начин еколог може проучавати живот пчела:

  • бихевиорални однос међу јединкама неке врсте назива се бихевиорална екологија; на пример, проучавање пчеле матице и њеног односа према пчелама радницима и према трутовима.
  • сврсисходна активност врста назива се друштвеном екологијом; на пример, активност пчела обезбеђује опрашивање биљака. Пчелиња друштва производе мед које у исхрани користе друге врсте, као нпр. медведи.
  • Однос између природне средине и живих врста назива се екологијом природне средине; на пример, начин на који промене у природној средини утичу на активност пчела. Пчеле могу почети угибати због промена у природној средини (види смањење броја опрашивача). Дакле, природна средина је истовремено и узрок и последица ових промена и самим тим је повезана са опстанком врста.

Гране екологије

Екологија, као наука широког поља проучавања, може се поделити на неколико главних и споредних субдисциплина: главне субдисциплине су (поређане по „гнездима“ од мање обимних ка обимнијим):

  • бихевиористичка екологија која проучава еколошке и еволуционистичке основе животињског понашања и улогу понашања у прилагођавању животиња њиховим еколошким стаништима;
  • популацијска екологија (или аутоекологија) која се бави популацијском динамиком унутар врста и њеном повезаношћу са факторима природне средине.
  • екологија животне заједнице (или синекологија) која проучава односе међу врстама у одређеној еколошкој заједници;
  • екологија предела која проучава међуодносе слабије уочљивих делова предела;
  • екологија екосистема која проучава размену енергије и материје кроз екосистеме;
  • општа екологија која се бави проблематиком на макроеколошком нивоу.

Подела екологије може бити и на основу циљних група проучавања:

  • екологија животиња, екологија биљака, екологија инсеката;

или на основу проучавања одређеног екотопа:

(екологија температурних зона такође може постојати као посебна субдисциплина, али, пошто екологија у целини проучава све температурне области, ова додатна субдисциплина је сувишна).

Основни принципи екологије

Биосфера и биоразноврсност

Савремени еколози сматрају да се еколошка проблематика може проучавати на више нивоа: популацијском нивоу (јединке исте врсте), на нивоу биоценозе (заједнице живих врста), на нивоу екосистема и на нивоу биосфере.

Спољашњи слој Земље састоји се од неколико делова: хидросфере (или воденог слоја), литосфере (слоја земљишта и стена) и атмосфере (или ваздушног слоја). Биосфера (или сфера живота) понекад се дефинише и као „четврти омотач“ и осноси се на све животне појаве на планети или на оном делу планете где постоји живот. Она у знатној мери захваћа и остала три слоја упркос чињеници да заправо на постоје стални становници атмосфере. У односу на величину Земље, биосфера покрива само један њен танак слој који се протеже од 11, 000 m испод површине море па до 15, 000 m изнад.

Живот је прво настао у хидросфери, у мањим дубинама, односно у фотичкој зони (дубини до које допире сунчева светлост). Тада су се појавили вишећелијски организми који су настанили бенталну зону (односно, дно мора). Живот на копну се развио касније, након што се формирао озонски омотач који је штитио жива бића од UV (ултраљубичастог) зрачења.

Сматра се да је биоразноврсност добила замах раздвајањем (или сударима) континената. Биосфера и биоразноврсност су нераздвојиве особине Земље. Сфера u себи садржи биоразноврсност. Ова биоразноврсност се истовремено манифестује на еколошком нивоу (екосистем), популацијском нивоу (унутрашња биоразноврсност) и на нивоу врста (биоразноврсност врста).

Биосфера се састоји од великих количина хемијских елемената као што су угљеник, водоник и кисеоник. Остали елементи, као фосфор, калцијум и калијум, такође су важни за живот, иако се налазе у мањим количинама. У екосистему и слојевима биосфере постоји стално кретање ових елемената који се могу пронаћи и у минералним и у органским облицима.

Пошто је количина расположиве геотермалне енергије прилично мала, сва разноврсност функционисања екосистема је заснована на расположивој соларној енергији. Биљке и фотосинтетички микроорганизми претварају светлост у хемијску енергију процесом фотосинтезе, при чему настаје глукоза (прости шећер) и ослобађа се кисеоник. Тако глукоза постаје секундарни извор енергије који омогућује екосистему да функционише. Одређени део ове глукозе користе други организми као извор енергије, док се остали део глукозе може претворити у друге молекуле као што су нпр. аминокиселине. Биљке користе део овог шећера, концентрованог у облику нектара, да привуку опрашиваче који тако поспешују размножавање биљака.

Ћелијска респирација је процес у којем организми (као нпр. сисари) разлажу глукозу на њене саставне делове, воду и угљен-диоксид на тај начин обнављајући ускладиштену енергију коју су биљке првобитно добиле од сунчеве светлости. Сразмера између фотосинтетичке активности биљака и других носиоца фотосинтезе и респирације других организама одређује посебан устрој Земљине атмосфере, нарочито у погледу количине кисеоника.

Атмосферска струјања мешају атмосферу и на тај начин уравнотежују однос елемената и у подручјима интензивне биолошке активности и у подручјима слабије биолошке активности.

Вода се размењује између хидросфере, литосфере, атмосфере и биосфере у правилним циклусима. Океани, као велики резервоари воде, обезбеђују топлинску и климатску стабилност исто као што се хемијски елементи транспортују захваљујући великим океанским струјама.

Да би боље разумели функционисање биосфере те поремећаје повезане са деловањем човека, амерички научници су направили умањену симулацију биосфере, названу Биосфера II.

Концепт екосистема

Први закон екологије каже да сваки живи организам развија непрекидну и сталну везу са свим другим елементима његове животне средине.

Екосистем може бити дефинисан као стање где постоји интеракција између организама и њихове средине.

Екосистем се састоји од две целине, живота (названог биоценоза) и средине у којој живот постоји (биотоп). Унутар екосистема, живе врсте су међусобно повезане и зависе једна од друге преко ланца прехране те размењују енергију и материју како међусобно тако и са својом средином.

Сваки екосистем може се састојати од ентитета различите величине. Мањи ентитет назива се микроекосистем. на пример, камен и сав живот испод њега може бити један екосистем. Шума може бити мезоекосистем а цео екорегион, заједно са речним сливом, може бити макроекосистем.

Главна питања код проучавања екосистема су:

  • колико ефикасна може бити колонизација сушних области?
  • које су то промене и варијетети у екосистему?
  • како се екосистем понаша на локалном, регионалном и општем нивоу?
  • да ли је актуелно стање стабилно?
  • какав је значај екосистема? Какву корист од односа међу екосистемима може имати човек, поготово у настојањима да се обезбеди здрава вода?

Екосистеми се често разврставају с обзиром на биотопе које проучавају. Тако се могу дефинисати следећи екосистеми:

  • континентални екосистеми (или копнени) као што су шумски екосистеми, ливадски екосистеми (ливаде, степе, саване) те агроекосистеми (пољопривредни екосистеми).
  • екосистеми копнених вода као што су лентички екосистеми (језера, баре) или лотички екосистеми (реке, потоци)
  • океански екосистеми (мора, океани).

Постоји и класификација с обзиром на заједницу у одређеном екосистему (нпр. људски екосистем).

Динамика и стабилност

Еколошки фактори који могу узроковати динамичке промене унутар целокупне популације или унутар појединих врста у одређеној еколошкој средини најчешће се деле на две групе: абиотичке и биотичке.

У абиотичке факторе убрајамо геолошке, географске и климатолошке параметре. Биотоп је регион са сродним обележјима животне средине у којем постоји посебан склоп абиотичких еколошких фактора. Ти фактори су:

  • вода, која је истовремено и основни елемент живог света и његов миље
  • ваздух, који обезбеђује кисеоник, азот и угљендиоксид за све живе врсте те производњу и испуштање полена и спора
  • земљиште, које је у исто време и храна и физичка подршка
  • температура, која не би смела да достиже екстремне вредности чак и у случају када нека од живих врста може поднети високе температуре
  • светлост, која екосистему обезбеђује енергију путем фотосинтезе
  • природне катастрофе такође се могу сматрати абиотичким факторима.

Биоценоза, или заједница, је група животињских или биљних јединки или микроорганизама. Свака популација је последица акта размножавања унутар јединки исте врсте те заједничког живота на одређеном месту у одређено време. Када у одређеној популацији постоји недовољан број јединки тада је та популација суочена са изумирањем; изумирање врста може почети оног тренутка и када почне опадати број биоценоза (заједница) које се састоје од представника одређене врсте. У малим популацијама, размножавање међу блиским сродницима може довести до смањења генетичке разноврсности што може ослабити саму заједницу.

Биотички еколошки фактори такође утичу на отпорност заједнице; ови фактори могу деловати унутар одређене врсте те између више врста.

Односи унутар врсте се васпостављају међу јединкама истих врста које, опет, сачињавају популацију. То су односи кооперације и компетиције (такмичења) уз поделу територије те, понекад, и хијерархијски постављену организацију заједнице.
Односи међу врстама; интеракције између различитих врста су бројне и најчешће се описују с обзиром на њихов позитиван, негативан или неутралан ефекат на врсте у интеракцији (на пример, симбиоза (однос +/+) или компетиција (однос -/-)). Најзначајнији однос је однос грабљивца и плена, који нас доводи до ланца исхране, базичног концепта у екологији (на пример, биљоједи једу траву, месоједи једу биљоједе а те месоједе једу већи месоједи). Превелик број грабљиваца у односу на бројност плена негативно утиче и на заједницу грабљиваца и на заједницу плена тако што смањена количина хране и висока смртност младих јединки (које још нису достигле репродуктивну зрелост) могу смањити (или спречити) пораст популације и једних и других. Селективно изловљавање одређених врста од стране човека је актуелни пример стања у којем постоји већи број грабљиваца у односу на ловину. Остали фактори укључују паразитизам, заразна обољења и стална борба за ограничене ресурсе у случају када две врсте деле исто еколошко станиште.

Стална интеракција између различитих живих бића одвија се истовремено са сталним мешањем минерала и органских материја које организми користе за свој раст, живот и репродукцију, да би касније послужили као ђубриво. Ово стално кружење елемената (посебно угљеника, кисеоника и азота) те воде једним именом се назива биогеохемијски циклуси. Ти циклуси омогућавају дуготрајну стабилност биосфере (уколико на тренутак занемаримо још увек слабо проучен утицај људског фактора, екстремних временских прилика или геолошких појава). Ова саморегулација, која се контролише повратном спрегом обезбеђује дуготрајност екосистема и назива се хомеостаза. Екосистем такође настоји да се развије до стања идеалне равнотеже, односно климакса, које се достиже након сукцесије екосистема (на пример, бара може да постане тресава).

Просторни односи и даља подела територије

Екосистеми нису стриктно одвојени једни од других већ су у сталним међуодносима. На пример, вода може циркулисати међу екосистемима у виду реке или океанске струје. Вода и сама по себи, као течна материја, дефинише екосистеме. Поједине врсте, као лососи или слатководне јегуље стално се крећу између морских и слатководних система. Односи међу екосистемима доводе нас до концепта биома.

Биом је хомогена еколошка формација коју налазимо на пространим областима као што је тундра или степа. Биосфера у себи укључује све Земаљске биоме — сва места на којима је могућ живот — од највиших планина до најдубљих делова океана.

Распоред биома најчешће кореспондира са географском ширином и то од екватора до полова, уз различитости који су засноване на физичким карактеристикама средине (на пример, океани или планински ланци) и на клими. Те варијације су повезане са дистрибуцијом врста у складу с њиховом толерантношћу на температурне екстреме и/или на сушу. На пример, фотосинтетичке алге могу се пронаћи само у фотичком делу океана (докле допире светлост), док се четинари најчешће налазе у планинским областима.

Иако се ради о поједностављењу много сложеније шеме, географска ширина и висина дају прилично добар увид у дистрибуцију биоразноврсности унутар биосфере. Врло уопштено говорећи, богатство биоразноврсности (какоживотињскихе тако и биљних врста) много брже се смањује у близини екватора (као нпр. у Бразилу) него у близини полова.

Биосфера се такође може поделити на екозоне, које су данас прецизно одређене и првенствено прате границе континената. Екозоне се даље деле на екорегионе, иако се још увек не знају тачно њихове границе.

Продуктивност екосистема

У одређеном екосистему везе међу врстама су засноване на храни те на улози сваке врсте у ланцу исхране. С обзиром на то, постоје три врсте организама:

  • произвођачи — биљке, које имају способност фотосинтезе
  • потрошачи — животиње, које могу бити примарни потрошачи (биљоједи), или секундарни односно терцијарни потрошачи (месоједи).
  • разлагачибактерије, гљивице, које разлажу све органске материје и на тај начин враћају минерале у животну околину.

Ове везе формирају сценарио у којем свака јединка једе претходну али и бива поједена од наредне што се назива ланац исхране или мрежа исхране. У мрежи прехране на сваком нивоу има све мање организама када се прате спојеви мреже уз ланац. Овакви концепти нас доводе до идеја о биомаси (свеукупној живој материји на одређеном месту), о примарној продуктивности (повећању количине биљака у одређеном тренутку) и о секундарној продуктивности (свеукупна жива материја коју производе потрошачи и разлагачи у одређеном периоду).

Две задњенаведене идеје су кључ за разумевање и евалуацију капацитета екосистема — броја организама који може поднети одређени екосистем. У свакој мрежи прехране, енергија која се јавља на нивоу произвођача никад се у потпуности не преноси до потрошача. Због тога је, са енергетске тачке гледишта, за људску врсту много прагматичније да буде примарни потрошач (да се храни житарицама и поврћем) него да буде секундарни потрошач (хранећи се биљоједима као што су нпр. говеда), а најлошије је да буде терцијарни потрошач (хранећи се месоједима).

Продуктивност екосистема се понекад процељује поређењем три врсте копнених екосистема те свих водених екосистема:

  • шуме (1/3 Земљине копнене површине) садрже богату биомасу и врло су продуктивне. Укупна продуктивност свих светских шума је равна половине целокупне примарне продукције.
  • саване, пашњаци и мочваре (1/3 Земљине копнене површине) садрже оскуднију биомасу али су такође продуктивне. Ови екосистеми су главни извори сировина за људску прехрану.
  • екстремни екосистеми у областима са екстремним климатским условима — пустиње и полупустиње, тундра, алпски пашњаци и степе — (1/3 Земљине површине) имају сиромашну биомасу и ниску продуктивност.
  • коначно, морски и слатководни екосистеми (3/4 Земљине површине) садрже оскудну биомасу (не рачунајући приобалне зоне).

Човековим деловањем у неколико задњих векова озбиљно су смањене површине Земље под шумама (крчење шума), а повећан је број агроекосистема (пољопривреда). Задњих деценија се повећавају површине са екстремним екосистемима (стварање пустиња).

Еколошки поремећај

Уопштено говорећи, еколошки поремећај настаје када животна средина почне негативно деловати на опстанак живих врста или одређене популације.

То се дешава и кад фактори животне средине почну губити на свом квалитету у поређењу са потребама живих врста и то након промене абиотичких еколошких фактора (на пример, пораст температуре или смањење количине кише).

То се такође дешава када животна средина почне негативно деловати на опстанак врста (или популације) услед појачане активности грабежљиваца (на пример, прекомерни риболов).

Напокон, то се дешава и кад фактори околине почну негативно деловати на квалитет живота живих врста (или популације) услед пораста броја јединки (пренасељеност).

Еколошки поремећаји могу бити већи или мањи (и варирати у трајању од неколико месеци до неколико милиона година). Могу бити бити узроковани природним или људским факторима. Такође, могу захватити једну врсту или мањи број њих, а могу погодити и велик број њих (види чланак уништење врста).

На крају, еколошки поремећај може бити локални (као код изливања нафте) или глобални (пораст нивоа мора повезан за глобалним загревањем).

У складу са наведеним степенима ограничености, локални поремећај може имати значајне или мање значајне последице које иду од угибања већег броја јединки па до потпуног уништења врста. Какав год био узрок, нестајање једне или више живих врста редовно узрокује поремећај у ланцу исхране са далекосежним последицама на опстанак осталих врста. У случају глобалног поремећаја последице могу бити далеко израженије; у неким нестанцима врста више од 90% врста које су живеле у одређеном времену изумрло је. Наравно, мора се напоменути да је нестанак одређених врста (као што су диносаури) довео до ослобађања одређеног станишта омогућивши појаву и диверсификацију сисара. Овде је еколошки поремећај, парадоксално, поспешио беодиверсификацију.

Понекад је еколошки поремећај ограниченог обима и без већих последица за екосистем. Али, најчешће те последице трају много дуже. У ствари, најчешће се ради о повезаном низу догађаја са завршним догађајем. На овој тачки није могућ повратак на претходно стабилно стање и ново стабилно стање ће се постепено васпоставити (види хомеореза).

На крају, исто као што може изазвати нестанак врста, еколошки поремећај може смањити квалитет живота преосталих јединки. Према томе, иако се сматра да је разноврсност људског рода угрожена, неки сматрају да је нестанак људске врсте врло близу. Било како било, епидемије, загађење хране, негативан утицај онечишћења ваздуха на здравље, мањак хране, мањак животног простора, нагомилавање отровног и тешко разградивог отпада те угрожавање опстанка кључних врста (велики мајмуни, панде и китови) такође су фактори који утичу на људско благостање.

У протеклих неколико десетака година јасно се уочава све већи утицај човека на еколошке поремећаје. Захваљујући технолошком напретку и брзом прираштају становништва људски род има много већи уплив на своје животно окружење него иједан други фактор екосистема.

Неки од најчешће помињаних примера еколошких поремећаја су:

  • пермско-тријаско истребљење пре 250 милиона година
  • кредно-терцијарно истребљење пре 65 милиона година
  • глобално загревање повезано са ефектом „стаклене баште“. Загревање може проузроковати поплаве око делта азијских река (види такође екоизбеглице), чешће појаве екстремних временских поремећаја и квалитативне и квантитативне промене у производње хране (види глобално загревање и пољопривреда)
  • појава рупе у озонском омотачу
  • крчење шума и повећање пустиња, уз нестанак многих врста
  • топљење нуклеарног језгра у Чернобиљу 1986. изазвало је смрт много људи и животиња и узроковало бројне мутације на људима и животињама. Област око нуклеарке је напуштена због велике количине радијације испуштене при топљењу језгра.

Види још

  • ELDIS, подаци о еколошким аспектима економског развоја.
  • Еколошки покрет
  • Енвајорментализам
  • Попис еколошких тема
  • Попис биолошких тема
  • Попис планираних насеља
  • најважније еколошки публикације

Референце

  1. ^ Hacker, Sally; Cain, Michael L.; Bowman, William Dodgson (2008). Ecology. Sunderland, Mass: Sinauer Associates. ISBN 978-0-87893-083-8.
  2. ^ Smith, Robert Metcalf; Smith, Thomas Edward (2009). Elements of ecology. San Francisco: Pearson Benjamin Cummings. ISBN 978-0-321-55957-9.
  3. ^ „Ecology, History of - Biology Encyclopedia - plant, body, human, process, animal, organisms, cycle, used, structure”.
  4. ^ „Ernst Haeckel”. Архивирано из оригинала на датум 30. 4. 2011. Приступљено 29. 11. 2010.

Литература

  • Alan Bibi, En Maria Brenan : Osnove ekologije, Clio. Beograd: 2008. ISBN 86-7102-258-3.
  • {{Cite book|ref=harv|author=Smith, Robert Metcalf |author2=Smith, Thomas Edward |title=Elements of ecology |publisher=Pearson Benjamin Cummings | location = San Francisco |year=2009|isbn=978-0-321-55957-9 | oclc = | doi = | }
  • {{Cite book|ref=harv|last=Hacker|first=Sally|last2=Cain|first2=Michael L.|author3=Bowman, William Dodgson |title=Ecology |publisher=Sinauer Associates | location = Sunderland, Mass |year=2008|isbn=978-0-87893-083-8 | oclc = | doi = | }

Спољашње везе

Nutrijent

Nutrijent je hemikalija koja je potrebna organizmu za život i rast, ili supstanca koja se koristi u metabolizmu organizma i koja se unesi iz okoline. Nutrijenti se koriste za formiranje i popravku tkiva, regulaciju telesnih procesa i kao izvor energije. Metodi unosa nutrijenata variraju, dok životinje i protisti konzumiraju hranu i vare je sistemom za varenje, većina biljki unosi nutrijente direktno iz zemljišta kroz korenje ili iz atmosfere.

Organski nutrijenti obuhvataju ugljene hidrate, masti, proteine (ili njihove gradivne blokove, aminokiseline), i vitamine. Neorganska hemijska jedinjenja kao što su dijetarni minerali, voda, i kiseonik se takođe smatraju nutrijentima. Nutrient se smatra „esencijalnim“ ako je neophodno da se unese iz spoljašnjih izvora, bilo zato što organizam ne može da ga sintetiše ili ga formira u nedovoljnim količinama. Nutrijenti koji su potrebni u veoma malim količinama su mikronutrijenti, dok su oni potrebni u velikim količinama makronutrijenti. Dejstvo nutrijenata je zavisno od doze.

Repelant

Repelant za insekte je supstanca koja se primenjuje na kožu, odeću, ili druge površine radi odvraćanja insekata (i artropoda u opšte) od sletanja ili penjanja na tu površinu. Takođe postoje repelanti koji su bazirani na zvuku, posebno ultrazvuku (bezčujnim visokim frekvencijama), mada oni nemaju ekvivalentan efekat.Repelanti insekata pomažu u sprečavanju i kontroli izvijanja bolesti koje prenose insekti, kao što su malarija, lajmska bolest, denga groznica, bubonska kuga, i groznica Zapadnog Nila. Štetne životinje koje često služe kao vektori za prenos bolesti su insekti: buve, muve, i komarci; i paukoliki ektoparazit krpelj.

Ареал

Ареал (од лат. area - област) је део територије или акваторије у коме одређена популација/врста врши животне процесе. Облик и величина ареала су резултат како интеракције еколошких фактора са популацијом/врстом, тако и њеном филогенетском историјом.

Границе ареала су у ствари границе распрострањености. Ареал појединих биљних врста је последица више фактора:

историјског развоја врсте

специфичних особина њеног распростирања

њене екологије

генетике.По облику ареал може бити:

компактан

дисјунктан

тракастАреале проучава биолошка дисциплина хорологија.

Ваздух

Ваздух је механчка смеша гасова која обавија планету Земљу и ствара њену атмосферу.

Екосистем

Екосистем представља јединство биоценозе и биотопа. Животна заједница у природи мора заузимати неки простор у коме чланови те заједнице задовољавају своје потребе: крећу се, узимају храну, дишу, налазе заклон и заштиту итд. Тај простор се назива биотоп и њега насељавају припадници одговарајуће биоценозе. Они успостављају врло сложене међусобне односе и истовремено се, одређеним односима, повезују са околином у којој живе. На тај начин биоценоза и биотоп заједно чине еколошки систем вишег реда — екосистем. Различити екосистеми у једној климатској зони групишу се у веће целине — биоме.

Енвиронментализам

Енвиронменталиста је особа која се ангажује на решавању проблема животне средине, нарочито проблема везаних за заштиту екосистема, загађење, очување угрожених врста. Многи социјални радници активно учествују у покретима за здравију средину.

Жбун

Жбун или грм је животна форма дрвенастих биљака са више стабала од који ниједно није доминантно. Може се рећи и да немају јасно изражено стабло, већ гранање почиње од саме подлоге. Жбун обично не расте више од три метра у висину. У Србији као жбунови најчешће расту леска, дрен, глог, курика, калина, дивља ружа, купина...

Зелена политика

Зелена политика или екополитика (такође позната и као политичка екологија) је политичка филозофија која заговара развијање еколошки одрживог друштва.Начела зелене политике су:

базна и партиципативна демократија,

еколошка мудрост и одрживост,

социјална правда,

ненасиље,

поштовање различитости.Зелена политика се почела обликовати у западном свету седамдесетих година 20. века и од тада су настале зелене странке које делују на политичкој сцени у многим земљама широм света.Зелене странке се сматрају алтернативом класичним политичким идејама као што су социјализам, либерализам и конзервативизам, док присталице традиционалних политичких идеја имају обичај посматрати зелене као једну од њихових варијација. Зелене странке се, са друге стране, углавном смештају међу политичку левицу, раније обично радикалнију од оне која се везује уз социјалдемократске странке, док су данас више умерене и смештају се у леви центар.

Лов

Лов је назив за методе и начине ловљења дивљачи и уједно примарна грана привреде. Обухвата тражење, дочекивање, посматрање, хватање, хватање живе дивљачи, чување дивљачи, прихрана у тешким условима, узгој и пуштање птица и дивљачи , сакупљање јаја пернате дивљачи, као и плански одстрел.

Међународна унија за заштиту природе

Међународна унија за заштиту природе (МУЗП; енгл. International Union for Conservation of Nature (IUCN)) је међународна организација која дјелује у пољу заштите природе и одрживог управљања природним ресурсима. Бави се сакупљањем и анализом података , истраживањем, провођењем пројеката на терену, промовисањем, лобирањем и подучавањем.

Унију су 1948. године основале Уједињене нације. Задатак МУЗП је да „утиче, охрабрује и помаже друштвима у свијету да заштите природу и да осигура да свако кориштење природних ресурса буде правично и еколошки одрживо“. Тај задатак обухвата и писање и израду Црвене листе, у којој се налазе информације о угроженим врстама које су прикупили више од 10.000 научника.

Према критеријумима МУЗП утврђено је шест категорија заштите природних подручја:

IA - строги резерват природе: заштићено природно подручје којим се управља углавном за научне потребе;

IB - зона дивљине: заштићено подручје којим се управља углавном са циљем заштите аутохтоних услова;

II - национални парк: заштићено подручје којим се управља углавном ради заштите екосистема и рекреације;

III - споменик природе: заштићено подручје којим се управља углавном ради очувања специфичних природних обележја;

IV - заштићено станиште: заштићено подручје којим се управља угавном ради конзервације путем управљачких интервенција;

V - заштићени предео: заштићено подручје којим се управља углавном ради заштите предела и рекреације;

VI - заштићено подручје управљања природним ресурсима: заштићено подручје којим се управља углавном ради уравнотежене употребе природних ресурса.

Мисисипи

Мисисипи (енгл. Mississippi), савезна је држава САД, која се налази у њеном централном делу. Површина Мисисипија је 125.443 km², а број становника по попису из 2000. је 2.697.243. Главни град је Џексон. Име државе је изведено из реке Мисисипи која тече западном границом, чије име потиче из Оџибванске речи misi-ziibi што у преводу значи Велика Река. Мисисипи је тридесет и друга по дужини и тридесет и прва по броју становника од педесет држава САД. Држава је густо пошумљена изван Делте Мисисипија. Ради обрађивања памука, шума је посечена у 19. веку. Симбол државе је дрво Магнолије.

Национални парк

Национални парк је област земље, често у власништву државе у којој се налази, већим делом заштићена од људског утицаја. Национални паркови су заштићена област Међународног удружења за заштиту природе — Категорија II. Као појам се први пут дефинише на подручју Јелоустоуна (енгл. Yellowstone) у САД, 1872. године на површини од 888.708 хектара.

У Европи први такав парк је основан у Шведској, а затим 1909. у швајцарском Енгадину.

На територији (бивше) Југославије први парк основан је још 1924. године у долини Триглавских језера.

У међувремену су основани и други национални паркови са циљем заштите и проучавања природних целина.

Према подацима из 1990-их на свету има 1.500 националних паркова или резервата одговарајућег нивоа заштите.

Пожар

Пожар је неконтролисано ширење ватре у простору наносећи материјалну штету, а неретко односећи и људске животе.

Предео

Предео (ијек. предио), крајолик, или ређе пејзаж, је најчешће мања просторна целина чије су границе више или мање прецизно одређене. Предели су углавном физичко-географске целине које се својим карактеристикама издвајају од околних целина. Ове карактеристике могу бити рељефне, еколошке, као и елементи људске активности.

Предели могу бити заштићени законом због својих природних својстава и тада су то предели изузетних одлика.

Резерват природе

Резерват природе (или природни резерват) је подручје неизмењених природних одлика са репрезентативним природним екосистемима, намењено искључиво за очување изворне природе, генског фонда, еколошке равнотеже, праћење природних појава и процеса, научна истраживања којима се не нарушавају природна обележја, вредности, појаве и процеси.

Риболов

Риболов је активност лова риба. Реч риболов се такође користи и за лов на друге животиње које живе у води као што су разне шкољке, ракови, лигње, сипе, хоботнице, корњаче и др., једино се за китове користи појам китолов. Риболов је стара и широко распрострањена активност са разним техникама и традицијама, али и применом модерних технолошких помагала.

Према ФАО статистици, укупан број рибара и пољопривредника рибе је процењен на 38 милиона. Рибарство пружа директно и индиректно посао према проценама за 200 милиона људи.

Разликују се спортски и комерцијални риболов.

Риболов се према месту улова може поделити на:

речни риболов

морски риболов

језерски риболов

вештачки риболов (рибогојство)

Савана

Саване су травне заједнице тропског и суптропског поднебља, са ретким дрвећем и грмљем, које се биогеографски простиру између области тропских кишних шума и пустиња.Типичан пример су саване у источној Африци, са својим разноликим животињским светом и препознатљивом вегетацијом (нарочито по високим акацијама са пљоснатом крошњом). Савана би у дословном преводу значила „широка равница“.

Разграничења у односу на степе и сушне шуме се постављају на разне начине. У поређењу са травним стаништима умерених подручја, саване су изузетно разноврсне. У неким је дрвеће ретко и врло удаљено, док у другим ствара ретке шуме, које се постепено развијају у шумска подручја. Дрвеће снажно утиче на животиње саване, јер им пружа разноврсну исхрану која обухвата дрво, лишће, цвет и семе, а истовремено омогућава заклон и место за размножавање многим животињама које живе изнад тла.Равнотежа између дрвећа и трава је врло осетљива и најчешће зависи од животиња.На пример, слонови уништавају дрвеће тако што га савијају и руше како би допрли до лишћа. Са друге стране, они дрвећу помажу да се размножава, јер са храном уносе семење које пролази кроз цревни канал, и са изметом-идеалним медијумом за раст семена-бива избачено. Сисари који брсте често уништавају дрвеће откидајући младице пре него што се развију. И ватра контролише раст дрвећа,а њен утицај је још снажнији на местима где дрвеће расте густо.

Фауна

Фауна (по имену римске богиње Фауне) је назив за целокупан животињски свет једног подручја или читаве Земље. Овако широко посматране, фауне се могу сврстати по различитим критеријумима:

систематски (нпр. фауна птица, фауна кишних глиста);

територијално

физичко географски: нпр. фауна Крита;

политичко-административно: фауна Србије;

временски (нпр. фауна Мезозоика);

станишно (нпр. фауна плавних ливада);

утилитарно (нпр. фауна штеточина, фауна ловне дивљачи).Фауна у ужем смислу означава историјски и коеволуционо узрокован састав животињских заједница одређене територије или акваторије. Фауна је такође и назив за издање у коме је публикован списак животињских врста одређеног подручја.

Шума

Шума је сложена биљна заједница или биоценоза (екосистем) шумског дрвећа које утиче једно на друго, као и на средину у којој се налазе. Према широко кориштеној дефиницији Организације за храну и пољопривреду, шуме су покривале четири милијарде хектара или апроксимативно 30 процената светске копнене површине 2006. године. Основни делови шуме као екосистема су земљиште, ваздух, шумска биоценоза и литосфера. Шуме су најсложенији копнени екосистеми. У њима поред дрвећа живи много других врста биљака, животиња, гљива и микроорганизама. Сложеност шума се огледа у њиховој израженој спратовности и разноврсној међусобној повезаности свих чланова животне заједнице.

Различити организми насељавају различите делове шуме. Тако у крунама високог дрвећа живе врсте које се ретко, готово никада, не спуштају у ниже делове шуме — арбореални организми. Овај део шуме назива се спрат високог дрвећа. У нижим деловима шумских екосистема многи жбунови изграђују густ склоп који се назива спрат жбунова, испод којег се развија спрат зељастих биљака. Уз саму површину тла живи група организама који чине приземни спрат. У самом земљишту живи много различитих организама, који изграђују подземне спратове.

Шуме су доминантни копнени екосистем на Земљи, и дистрибуиране су широм света. Шуме заузимају 75 % бруто примарне продуктивности Земљине биосфере, и садрже 80 % биомасе наше планете.Шуме на различитим географским ширинама и надморским висинама формирају изразито различите екозоне: бореалне шуме у близини полова, тропске шуме у близини екватора и шуме умерене зона на средишњим латитудама. Области високе надморске висине имају тенденцију да подржавају шуме које су сличне онима на вишим латитудама. Количина преципитације исто тако утиче на композицију шуме.

Шуме су вековима биле место одакле се човек снабдевао дрветом за огрев, градњу и шумским плодовима за исхрану. Непланским сечењем шуме човек угрожава природу. Људско друштво и шуме утичу једно на друго на позитивне и негативне начине. Шуме пружају екосистемске услуге људима и служе као туристичке атракције. Шуме исто тако утичу на здравље људи.

Основне дисциплине биологије

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.