Еклога

Еклога (грчки: ἐκλογή - селекција) је назив за збирку закона византијског цара Лава III из 726. године.

Solidus-Leo III and Constantine V-sb1504
Солидус Лава III Исавријанца

Законик

Објављивање Еклоге датира се у март IX индикта. За време владавине Лава III IX индикт пада се 726. и 741. године. Међутим, није могуће да је Еклога издата 741. године јер у њој нема никаквих трагова иконоборства што би за ту годину било несхватљиво. Еклога представља избор најзначајнијих важећих одредби приватног и кривичног права. Особита пажња поклања се породичном и наследном праву. Циљ објављивања Еклоге био је да се из непрегледног Јустинијановог законика издвоје практични материјали који су потребни за састављање судског приручника. Под утицајем канонског права, Еклога знатно одступа од Јустинијаногог законика настојећи да га измени у правцу "већег човекољубља". Пример тога је проширење права жена и деце. Еклога пружа читав низ телесних казни као што су одсецање носа, језика, руку, ослепљење, шишање, паљење косе, браде и сл. У извесним случајевима су телесном казном замењене смртне казне Јустинијана I, а у другим новчане казне. Еклога показује измењено обичајно право у Византијском царству у 7. веку. Еклогом је свим судијама, почевши од самог квестора, одређена плата што је значајно смањило корупцију. Као дело јеретичког цара, Еклога је касније уживала рђав глас.

Извори

Џоре Држић

Џоре Држић (Дубровник, 6. фебруар 1461 — Дубровник, 26. септембар 1501) један је од најранијих ренесансних дубровачких песника српског порекла.

Афрички егзархат

Афрички егзархат или Картагински егзархат (латински: Exarchatus Africae) је била полуаутономна афричка провинција Византијског царства основана током владавине цара Маврикија (582-602). Постојао је у периоду од 585. до 698. године.

Валентијанова династија

Валентијанова династија укључује четири владара Западног римског царства у периоду 364. до 392. године и Источног римског царства у периоду од 364. до 378. године.

Владари Западног Царства:

Валентинијан I (364–375)

његови синови Грацијан (375–383) и Валентинијан II (375–392)

Владари Источног Царства:

Валентинијанов брат Валенс (364–378)

Муж Валентијанове кћери Теодосије IДинастијаје повезана са Теодосијевом династијом браком Теодосија I и Гале, Валентнијановое кћери., чији је син Валентинијан III цар Западног римског царства (425-455), посљедњи владар којиј је потекао из ове династије. Његови потомци су и даље били део римског племства у Цариграду, све до краја 6. века.

Варјашка гарда

Варјашка гарда (грч. Τάγμα των Βαράγγων, Βάραγγοι) био је назив под којим су били познати нордијски и англосаксонски најамници, који су служили у Византијској војсци од 10. до 14. вијека. Фраза се први пут користи у хроници Јована Скилица, Мадридска Скилица, из 1034. године. Варјази су у Византијско царство стигли преко Кијевске Русије. Године 988. цар Василије II од рускога кнеза Владимир I добио је одред од 6.000 људи за борбу са узурпатором Вардом Фоком и организовао их је у тагму. У наредна два вијека Варјази су учествовали у ратовима које је водило Царство и служили су као дворска стража. Мјесто на коме су били смјештени прво је био Велики дворац, а од почетка ере Комнина били су у комплексима Мангана и Влахерна. Варјашка гарда била је селективна јединица, чувена по вијерности господару, физичкој спремности, оружју, одјећи и дисциплини. Њиховим официрима додјељиване су дворске титуле — нпр. Харалд III имао је титулу спафарокандидата. На челу гарде обично се налазио Грк са титулом аколуфа.

Византијска војска

Византијска војска прошла је неколико етапа у свом развоју:

Рани период (330—717) карактерише војска наслеђена од позног Римског царства: професионални легионари, елитне јединице тешке коњице и помоћне трупе савезничких вараварских народа (Хуна, Херула, Гота).

Средњи период (717—1204) одликовао се тематским системом, са територијалном одбраном састављеном од слободних сељака и ситних земљопоседника, док је царска гарда била састављена од страних најамника ( Скандинаваца, Енглеза, Руса).

Касни период (1204—1453) одликовала је војска састављена од феудалних одреда крупних земљопоседника (пронијара) и страних најамника (Турака, Италијана, Шпанаца).

Византијско право

Византијско право заснива се на римском праву и канонском праву Православне цркве. Дуго након пада Цариграда Грци су користили византијско обичајно право живећи у саставу Османског царства.

Династија Комнина

Комнини су били владарска династија из редова војног племства која је управљала Византијом у два наврата:

1057-1059.

1081-1185.Почетку њихове владавине претходили су вишедеценијски грађански ратови и кобна 1071. година. Владари Комнина нису зауставили феудализам, него су управо тиме ојачали војне снаге. Феудални поседи су се називали проније. Пронија су посед који ратник (витез), добије као награду због вршења војне службе. Када ратник није у стању да настави да ратује (када остари), пронија му се одузима. Проније су обезбедиле владару сталан број војника. Наследила их је династија Анђела.

После пропасти династије, грузијска принцеза Русудан, сестра царице Тамаре, одвела је синове Алексија и Давида са собом на исток. Након пада Цариграда 1204., Алексије и Давид су заузели црноморску обалу Мале Азије уз грузијску помоћ и основали Трапезунтско царство.

Друнгариј флоте

Друнгарије царске флоте (Грчки: δρουγγάριος τοῦ πλοΐμου, droungarios tou ploïmou; после 11. века δρουγγάριος τοῦ στόλου, droungarios tou stolou) био је од 8. до 11. века заповедник Царске Флоте, елитне јединице византијске морнарице, стациониране у Цариграду, док су Флотама провинција (поморских тема) командовали стратези. Реформама Алексија I Комнина (1082-1118), цела флота је смештена у Цариград и стављена под команду Мега дукса (Грчки: μεγας δουξ, megas doux).

Законоправило

Законоправило, Крмчија или Номоканон (гр. номос — грађански закон, канон — црквено правило) је зборник грађанских и црквених прописа византијске државе, које је одабрао и превео Свети Сава почетком 13. века. Први је српски правни акт и писан је на разумљивом народном језику.

Оригинално штампан под насловом „Правила говора” рашком jезику у два издања за Влашку и Ердељу 1640. године.

Карависијанаци

Karabisianoi (Grčki: Καραβισιάνοι, Српски: морнари) била је прва стална морнарица Византијског царства, основана у другој половини 7. века као одговор на поморске нападе Арабљана. Организована слично војничким темама, ова флота била је под командом стратега, и била је задужена за одбрану читавог Царства. Превелика и неефикасна, у реформама 718-730. замењена је низом поморских тема.

Катепан

Катепан (грчки: κατεπάνω; врховни) је био чин византијских војних официра и службеника. Од латинизације ове речи настала је италијанска реч capitaneus и capitano од које потиче реч капетан која се проширила по другим језицима.

Палеолози

Палеолози су последња владарска династија која је владала Византијом. Своју владавину су започели ослобађањем Цариграда 1261. године, а окончали су је падом Цариграда 1453. године када у одбрани града гине последњи византијски цар Константин Драгаш. Споредна линија која је управљала Монфератом одржала се до почетка XX века.

Петар Хекторовић

Петар Хекторовић (Хвар, 1487. — Хвар, 13. март 1572) градитељ и далматински ренесансни песник и ерудит.

Одликовао се и музичким и градитељским знањем, па је оставио више нотних записа бугарштица и лирских песама које су му певали хварски рибари, како кажу - "српским начином". Он је први и као такав најстарији песник, који је неке народне песме забележио и у своје дело уградио и прилагодио. Чувени летниковац Тврдаљ у Староме Граду, данас јединствени споменик културе, сам је и пројектовао и градио, по начелу потпуне функционалности сваке и најмање архитектонске појединости.

Његово Рибање и рибарско приговарање (Млетци, 1568.), врсно је песничко дело, рибарска еклога, путопис, документарна репортажа, рефлексивнодидактични спев, а уједно и песничка посланица пријатељу Јерониму Бартучевићу, све то у исти мах - оно је и дело које упућује на историјску и нераскидиву свезу између хрватског(?) усменог и уметног песничког стварања. Две бугарштице и две фолклорне песме, што их је Хекторовић унео у своје дело, потврђују да су та два стваралачка тока увелико изворна и јединствена.

Филолог Франц Миклошић је сматрао да су народне песме које даје Хекторовић - хрватске. Међутим Ватрослав Јагић (1875) држи да су ове песме подједнако и српске и хрватске. Док се Валтазар Богишић (1878) приклања Јагићу, додајући притом: Али може се мислити по неким знацима опаженим у бугарштицама, да су оне својина само српског народа. Зато што: 1. Петар Хекторовић спомиње српски начин код певања бугарштица. 2. Што у овим песмама има речи које католици не употребљавају. 3. Што је сва садржина српска.Хекторовић је значајан и за нас занимљив писац, по томе што је у своје дело - рибарску идилу - "Рибање..." унео две српске народне песме - бугарштице. У једној се наводи свађа Марка Краљевића са братом Андријом, а друга помиње Радослава Сиверинца, којег убија Влатко војвода Удински. Преводио је Овидијеве стихове које је објавио под насловом: "Књига Овидијевих од лика љубљенога". И што је било неуобичајено, дружио се са обичним људима - "пуком" - сељацима и рибарима, међу којима је скупљао усмено народно благо. Био је савременик али и идејни противник омрзнутог суграђанина властелина Ханибала Луцића, који је због разврата и окрутности, морао да бежи пред гневом народним.

У једном је својем запису оставио сведочење о сеобама Хрвата на италијанске обале, Хрвата чији су потомци данашњи Хрвати из Молизеа.

Списак византијских царева

Ово је списак царева Источног римског царства које се у модерној историографији назива Византијско царство или једноставно Византија. Ова листа не укључује бројне савладаре који никада нису постали самостални владари или пак нису стекли положај старијих владара унутар царског колегијума.

Сви цареви пре Ираклија (610—641) званично су носили титулу августа, мада су и друге титуле попут титуле господара (лат. dominus) повремено коришћене. У званичним документима царевом имену је претходио назив император цезар Флавије (лат. Imperator Caesar Flavius), a након имена ишла би и титула августа (лат. Augustus). Од Ираклија званична титула постаје василевс (грч. Βασιλεύς), што је у античка времена била генерална ознака за владара или краља (нпр. краља Персијанаца). Василевс је тако постао термин који је означавао римског (византијског) цара, док су владари других народа тј „краљеви“ означавани титулом регас (грч. Ρήγας од латинског rex) или једноставно архонт (грч. Άρχων) тј „владар“ (нпр. српски владари преднемањићког периода). Византијски цареви су неретко својој владарској титули додавали и друге почасне називе који је требало да подвуку њихову јединствену улогу првих међу земаљским владарима и јединим царевима хришћанског света. Такве су титуле самодржац тј аутократор (Αυτοκράτωρ) или владар васељене тј космократор (грч. Κοσμοκράτωρ). Византија је модеран термин који је ушао у употребу током 16. века. Сами Византијци су се сматрали Римљанима (тј Ромејима) а њихов владар је од 812, када је Михаило I Рангабе признао царску титулу франачком цару Карлу Великом, под обавезно носио титулу римског цара (василевса Ромеја) како би се подвукао легитимитет византијског цара. Међутим, током 15. века цареви су се понекад називали и „хеленским царевима“.

Стратег

Стратег (грчки: στρατηγός, pl. στρατηγοί; војсковођа) био је гувернер у античкој Грчкој. У хеленистичкој ери и Византијском царству термин се користио и за војне гувернере.

Теодосијев законик

Теодосијев законик (лат. Codex Theodosianus) објавио је 438. године источноримски цар Теодосије II.

Теодосијева династија

Теодосијева династија била је римска царска династија. Основао ју је цар Теодосије I Велики 379. године. Династија је владала Западним римским царством до 455. године, а Источним до 457. године.

Цариградски универзитет

Царски универзитет у Цариграду, познат и као Пандидактерион (грчки: Πανδιδακτήριον) је био универзитет византијске престонице који је постојао у периоду од 425. до 1453. године. Основао га је византијски цар Теодосије II, а по турском освајању Цариграда је претворен у Универзитет у Истамбулу.

Четврти крсташки рат

Четврти крсташки рат трајао је од 1202. до 1204. године и покренут је да би се освојио Египат. Крсташи су због недостатка новца пристали да прво за Млетачку републику заузму Задар, да би касније прво за Алексија Анђела, а потом за себе освојили Цариград и срушили Византију. На темељима овог похода настале су нове државе, а Млетачка република је постала највећа поморска сила у источном Средоземљу.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.