Екваторијална Гвинеја

Екваторијална Гвинеја (шп. Guinea Ecuatorial, франц. Guinée équatoriale, порт. Guiné Equatorial), званично Република Екваторијална Гвинеја (шп. República de Guinea Ecuatorial, франц. République de Guinée équatoriale, порт. República da Guiné Equatorial), је земља у западном делу централне Африке,[6] и једна је од најмањих афричких држава. Граничи се са Камеруном на северу, Габоном на истоку и југу, и Гвинејским заливом на западу. На западу излази на Гвинејски залив, део Атлантског океана. Уз матично афричко копно ова земља обухвата и пет острва од којих је највеће Биоко (пре се називало Фернандо По) на којем се налази и главни град Малабо. Биоко је удаљен око 40 км од најближег камерунског копна и око 200 км од матице (Река Муни). Пре је била шпанска колонија под именом Шпанска Гвинеја. Државна територија (континентални део познат као Рио Муни) обухвата и више острва, међу којима и веће острво Биоко (бивши Фернардо По) на коме се налази главни град Малабо. Екваторијална Гвинеја је једина суверена афричка држава у којој је шпански званични језик. Године 2015. је ова земља имала процењену популацију од 1.222.245.[7]

Екваторска Гвинеја је, успркос релативно малој површини и броју становника, заједница великог броја етничких скупина од којих је најзаступљенији народ Фанг. Откриће великих резерви нафте у другој половини деведесетих преобразило је привреду дотада једне од слабије развијених афричких земаља. Ипак, већина становништва тек треба осетити нагло повећање националног богатства.[8][9]

Република Екваторијална Гвинеја
República de Guinea Ecuatorial  (шпански)
République de Guinée équatoriale  (француски)
República da Guiné Equatorial  (португалски)
Крилатица: Јединство, мир, правда
(шп. Unidad, Paz, Justicia)
(франц. Unité, Paix, Justice)
(порт. Unidade, Paz, Justiça)
Химна: Кренимо стазом наше велике радости
(шп. Caminemos pisando las sendas de nuestra inmensa felicidad)
(франц. Marchons en foulant le chemin de notre immense joie)
(порт. Caminhemos sob a trilha de nossa imensa felicidade)
Положај Екваторијалне Гвинеје
Главни градМалабо
Службени језикшпански, француски, португалски[1][2][3]
Владавина
 — ПредседникТеодоро Обианг Нгуема Мбасого
 — Председник ВладеФранциско Паскал Обама Асу
 — Први потпредседникТеодро Нгуема Обианг Манге
Историја
НезависностОд Шпаније
12. октобар 1968.
Географија
Површина
 — укупно28.051 km2(141)
 — вода (%)занемарљиво
Становништво
 — 2015.[4]¹1.772.275(153)
 — 2001.1.222.442[5]
 — густина63,18 ст./km2
Економија
ВалутаЦФА франак
 — стоти део валуте‍100 центи‍
 — код валутеXAF
Остале информације
Временска зонаUTC +1
Интернет домен.gq
Позивни број+240

¹ Због географског положаја државе, неке статистичке агенције често праве грешу па уместо броја становника целе државе, објављују број само за један њен део (најчешће за Рио Муни)

Име

Име Гвинеја потиче од Гвинејског залива. Придев екваторијална стоји због тога што екватор пролази кроз ову земљу.

Географија

Екваторијална Гвинеја се налази у западном делу дентралне Африке. Састоји се из континенталног дела који се зове Рио Муни и пет већих острва: Биоко, Анобон, Корсико, Елобеј Гранде, Елобеј Чико и из мањих острваца. Биоко, који се све до 1970-их звао Фернандо По, је највеће острво са површином од 2017 km² и налази се на 40 km од обала Камеруна. Рио Муни има површину од 26,003 km², река Рио Бенито га дели на два дела. Вулканско острво Анобон има површину од 18 km² и налази се 595 km јужно од острва Биоко. Клима је тропска, са тешким кишама, великом влажношћу, и честим сезонским променама.

Председник Екваторијалне Гвинеје гради нови главни град Ојала, далеко од обале.[10]

Положај

Државе са којима се Екваторијална Гвинеја граничи су Камерун и Габон. Површина државе износи 28.051 km².

Клима

Историја

Португалски истраживач Фернао до По је тражећи пут за Индију открио 1472. острво Биоко. Назвао га је Формоза, али је убрзо добило име по њему. Острва Фернандо По и Анобон су колонизовали Португалци 1474. Португалци су задржали контролу над њим све до 1778. када су острва и трговачка права у континенталном делу од реке Нигер до реке Огове предате Шпанији у замену за територије на Америчком континенту. Од 1827. до 1843. Британија је основала базе на острву да би се борила против трговине робљем. Континентални део, Рио Муни, је постао протекторат 1885. и колонија 1900. Између 1926. и 1959. територија је уједињена у колонију Шпанска Гвинеја.

У марту 1968. под притиском локалних националиста и Уједињених нација, Шпанија је објавила да ће дати независност Екваторијалној Гвинеји. Званично је постала независна 12. октобра 1968. Од тада земља је имала два лидера, Франциска Масиас Нгуема, бившег градоначелника Моногома током Шпанске колонијалне власти, и његовог братанца Теодора Обианг Нгуема Мбасогоа, који је 1979. извршио државни удар и погубио свог стрица.

Становништво

Већина људи Екваторске Гвинеје су Банту порекла.[11] Највеће племе је Фанг, које је аутохтоно на копну (река Муни), али значајне миграције на острво Биоко су резултирале тиме да Фанг становништво премашује број ранијих Банту становника, племена Буби. Народ Фанг чини 80% становништва Екваторске Гвинеје[12] и састоји се од 67 кланова. Они у северном делу реке Муни говоре фанг-нтуму, док они на југу говоре фанг-оках. Та два наречја су различита, али ипак међусобно разумљива. Фанг наречја се такође говоре у деловима суседног Камеруна (Булу) и Габона. Булу Фанг из Камеруна су традиционални ривали Фанговаца на реци Муни. Народ Буби, који чини 15% становништва, је аутохтон на острву Биоко. Традиционална црта разграничења између Фанга и „племена плаже” било је село Нифанг (граница Фанга) у залеђу Бате.

Осим тога, ту су и обалска племена, која се понекад називају Ндове или „Плајерос” („људи плаже” на шпанском): Комбес, Бујебас, Баленгуес и Бенгас на копну и острвима, те Фернандинци, Крио заједница на острву Биоко. Заједно, ове групе чине 5% становништва. Неки Европљани (углавном шпанског или португалског порекла) - међу њима и они мешани са Африканцима - такође живе у држави. Већина Шпанаца је напустила острво након стицања независности. Ту је све већи број странаца из суседног Камеруна, Нигерије и Габона. Према Енциклопедији народа (2002) 7% Биоко острвљана су били Игбо, етничка група из југоисточне Нигерије. [13] У Екваторијалну Гвинеју су се доселили Азијати и црни Африканци из других земаља, као радници на насадима какаоа и кафе. Остали црни Африканци долазе из Либерије, Анголе, Мозамбика. Већина азијаца су Кинези, с малим бројем Индијаца.

Екваторијална Гвинеја је такође дозволила насељавање многим европским насељеницима других националности, укључујући и британске, француске и немачке, који су дошли у потрази за послом. Ту је и група Израелаца и Мароканаца. Око 100.000 житеља се одселило у Камерун, Габон и Нигерију због диктатуре Франциска Макиаса Нгуеме. Неке заједнице Екваторијалне Гвинеје такође се могу наћи у Латинској Америци, САД, Португалу и Француској. Искориштавање нафте је допридонело удвостручењу становништва у Малабу.

Језици

Службени језици су шпански (конкретно екватогвинејски шпански), француски и португалски. Међутим, Владина службена интернетска страница наводи да: ".. Шпански је службени управни језик и језик образовања, француски је други службени језик, а готово све етничке групе говоре различите језике под називом банту"[14]

Аутохтони језици укључују фанг, бубе, бенга, пичинглис, ндове, баленгве, бујеба, исио, гуму, готово изумрли басеке, и друге, као и игбо[15][16] из Нигерије, анобонски језик (фа д'амбо) португалски креолски и креолски енглески. Поред тих језика, као страни језици се уче енглески и немачки. Домородачки језици су признати као „саставни делови националне културе” (Уставни закон број 1/21. јануар 1998.). Велика већина становника Екваторијалне Гвинеје зна шпански, посебно они који живе у главном граду Малабу. Шпански је службени језик од 1844.

Неки медији известили су да је у октобру 2011. донесен Уставни закон који мења чланак четири Устава Екваторијалне Гвинеје. Овај уставни закон је успоставио трећи службени језик Републике Екваторијалне Гвинеје -португалски (у то време су само шпански и француски имали службени статус). То је био део настојана владе да побољша своју комуникацију, трговина и билатералне односе са земљама из португалског говорног подручја. Прихватање португалског следило је најаву од 13. 7. 2007, којом је председник Обианг објавио одлуку његове владе да португалски постаје трећи службени језик, како би се задовољио један од услова за пријам у пуноправно чланство у Заједницу земаља португалског језика (CPLP), док је други укључивао политичке реформе које омогућују делотворну демократију и поштовање људских права. Ова надоградња би омогућила становницима Екваторијалне Гвинеје да учествују у неколико стручних и академских програма размене, и тиме би се олакшавала прекогранична циркулацију грађана. Његов захтев за чланство у CPLP тренутно се процењује међу члановима организације Према нацрту Уставног закона:.. „Овај Уставни закон ће ступити на снагу двадесет дана од објаве у Народним Државног новинама” Национални парламент је расправљао овај закон у окторбру 2011.[17] До сада нема службене потврде о одобравању декрета од стране парламента нити објаве у Службеном гласнику државе. Штавише, службени извори Екваторијалне гвинеје не поступају још са португалским као службеним језиком. [18]

У фебруару 2012. министар спољашњих послова Екваторијалне Гвинеје је потписао споразум са IILP (Instituto Internacional da LINGUA Portuguesa - Међународни институт за португалски језик) о промоцији португалског језика у Екваторијалној Гвинеји.[19][20] Међутим, у јулу 2012. CPLP је поновно одбио захтев Екваторијалне Гвинеја пуноправно чланство, првенствено због упорног кршења људских права, а мање због недовољног напретка у ширењу португалског језика.[21]

Вера

Главна религија Екваториске Гвинеје је хришћанство које је вера око 93% становништва. То су већином римокатолици (87%), док протестанти сачињавају мањину (5%). Још 5% становништва следи аутохтона веровања, те око 2% су муслимани, бахаисти и друге веере.[22]

Административна подела

Екваторијална Гвинеја је подељена у седам провинција (у заградама се налазе главни градови):

Привреда

Пре стицања независности привреда Екваторијалне Гвинеје се ослањала на производњу какаоа. Територија је имала највиши друштвени производ по становнику у Африци 1959.

Године 1996. откривене су велике резерве нафте. Производња нафте је 2004. била 360.000 барела на дан. Већина становништва се бави екстензивном пољопривредом и рибарством.

Саобраћај

Референце

  1. ^ Government of the Republic of Equatorial Guinea. „Equatorial Guinea, member of the Community of Portuguese Language Countries”.
  2. ^ Government of the Republic of Equatorial Guinea. „Acts continue to mark Portuguese Language and Portuguese Culture Day”.
  3. ^ PRNewsWire. „Equatorial Guinea Adds Portuguese as the Country's Third Official Language”. Приступљено 18. 07. 2015.
  4. ^ Dirección General de Estadisticas y Cuentas Nacionales, Republica de Guinea Ecuatorial
  5. ^ „2015 Census Preliminary Results” (PDF). inege.gq. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 15. 06. 2016.
  6. ^ United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications
  7. ^ „Inege | Instituto nacional de estadística de guinea ecuatorial”. www.inege.gq (на језику: шпански). Приступљено 19. 04. 2017.
  8. ^ GDP – per capita (PPP) – Country Comparison. Indexmundi.com. Приступљено 5 May 2013.
  9. ^ GDP – per capita (PPP), The World Factbook, Central Intelligence Agency.
  10. ^ Ојала: Престоница из прашуме („Вечерње новости“, 23. децембар 2012), Приступљено 17. 4. 2013.
  11. ^ Well Oiled: Oil and Human Rights in Equatorial Guinea
  12. ^ Equatorial Guinea's "God". 12. 1. 2019.
  13. ^ Minahan, James (2002). Encyclopedia of the Stateless Nations: A-C. Greenwood Publishing Group. p. 330. ISBN 978-0-313-32109-2.
  14. ^ Ethnic groups, cultures and languages
  15. ^ „World Directory of Minorities and Indigenous Peoples – Equatorial Guinea : Overview”. UNHCR. 20. 05. 2008. Архивирано из оригинала на датум 13. 01. 2013. Приступљено 18. 12. 2012.
  16. ^ Dickovick, James Tyler (2012). Africa 2012. Stryker Post. стр. 180. ISBN 978-1-61048-882-2. Приступљено 18. 12. 2012.
  17. ^ H.E. Obiang Nguema Mbasogo closes the Second Ordinary Plenary Session of the House of Peoples Representatives
  18. ^ Guinea Ecuatorial - Página Web Institucional de Guinea Ecuatorial
  19. ^ Assinado termo de cooperação entre IILP e Guiné Equatorial
  20. ^ Cerimónia de Tomada de Posse do Secretário Executivo
  21. ^ Público (Lisbon), 2012-07-20.
  22. ^ „Equatorial Guinea. International Religious Freedom Report 2007”. U.S. Department of State. 14. 09. 2007. Приступљено 03. 05. 2010.

Литература

  • Dickovick, James Tyler (2012). Africa 2012. Stryker Post. стр. 180. ISBN 978-1-61048-882-2. Приступљено 18. 12. 2012.
  •  Овај чланак садржи материјал у јавном власништву CIA World Factbook са веб-сајта https://www.cia.gov/library/publications/the-world-factbook/index.html.
  • Max Liniger-Goumaz, Small Is Not Always Beautiful: The Story of Equatorial Guinea (French translated 1989). 1986. ISBN 978-0-389-20861-7..
  • Ibrahim K. Sundiata, Equatorial Guinea: Colonialism, State Terror, and the Search for Stability (1990, Boulder: Westview Press). ISBN 978-0-8133-0429-8..
  • Robert Klitgaard. Tropical Gangsters. New York: Basic Books. (World Bank economist tries to assist pre-oil Equatorial Guinea). 1990. ISBN 978-0-465-08760-0..
  • D.L. Claret. Cien años de evangelización en Guinea Ecuatorial (1883–1983) / One Hundred Years of Evangelism in Equatorial Guinea (1983, Barcelona: Claretian Missionaries).
  • Adam Roberts, The Wonga Coup: Guns, Thugs and a Ruthless Determination to Create Mayhem in an Oil-Rich Corner of Africa (2006, PublicAffairs). ISBN 978-1-58648-371-5..

Спољашње везе

.gq

.gq је највиши Интернет домен државних кодова (ccTLD) за Екваторијалну Гвинеју.

Афрички куп нација 2015.

Афрички куп нација 2015. је 30. континентално првенство Африке у фудбалу, које је одржано у Екваторијалној Гвинеји од 17. јануара до 8. фебруара 2015. године. Први део првенства игран је по групама, а затим се играла елиминациона фаза. Победник је постала репрезентација Обале Слоноваче која је у финалу победила репрезентацију Гане 9-8 након извођења једанаестераца, и тако постала шампион Африке по други пут у својој историји. Репрезентација ДР Конго је трећепласирана док је Екваторијална Гвинеја четврта. Укупно је одиграно 32 утакмице.Првобитно је домаћинство додељено Мароку који је последњи пут био домаћин 1988. године, али је он одустао због епидемија еболе у западној Африци. Због тога је домаћинство додељено Екваторијалној Гвинеји.

Гвинеја

Гвинеја (франц. Guinée), званично Република Гвинеја (франц. République de Guinée), је држава у западној Африци. Главни град Гвинеје је Конакри. Док је раније је била позната као Француска Гвинеја (франц. Guinée française), модерна држава се понекад назива Гвинеја-Конакри да би се нагласила разлика од других земаља са речју „Гвинеја” у њиховом имену и од истоименог региона, као што су Гвинеја Бисао и Екваторијална Гвинеја. Гвинеја има популацију од 12.4 милиона и површину од 245.860 km².Гвинеја се налази уз обалу Атлантског океана, одакле се у луку спушта на југоисток. Граничи се са Гвинејом-Бисао, Сенегалом, Малијем, Обалом Слоноваче, Либеријом и Сијера Леонеом.

Суверена држава Гвинеја је република са председником којег директно бира народ; та позиција је истовремено шеф државе и шеф владе. Једнодомна Гвинејска народна скупштина је законодавна власт земље, и њене чланове народ исто тако директно бира. Судску грану предводи Врховни суд Гвинеје, највиши и коначни суд у земљи.

Гвинејски залив

Велики Гвинејски залив је део Атлантског океана југозападно од Африке. Залив се сматра Центром света, јер кроз њега пролазе и екватор и Гринички меридијан.

Налази се уз обале држава Гана, Того, Бенин, Нигерија, Камерун, Екваторијална Гвинеја и Габон.

Реке које утичу у Гвинејски залив:

Нигер

Волта

Конго

Грб Екваторијалне Гвинеје

Грб Екваторијалне Гвинеје је званични хералдички симбол афричке државе Екваторијалне Гвинеје. Грб је усвојен 21. августа 1979. године.

Екватор

Екватор или полутар, раније и равник (средином 19. века), је замишљена кружница која опасује Земљу (или неки други астрономски објекат) на подједнакој удаљености од полова. Екватор дели Земљу на јужну и северну хемисферу. Географска ширина екватора је 0°. Дужина екватора је 40.075 km. Екватор пролази кроз 13 држава и то су:

Сао Томе и Принсипе

Габон

Конго

ДР Конго

Уганда

Кенија

Сомалија

Малдиви

Индонезија

Кирибати

Еквадор

Колумбија

Бразил

Иако Екваторијална Гвинеја носи име екватора у свом називу, екватор не пролази кроз копнени део ове државе, мада се континентални део државе налази 100 км северно од екватора, а острво Анобон 155 км јужно од екватора.

Око екватора влада екваторијална клима.

Екваторијална Гвинеја на Светском првенству у атлетици на отвореном 2013.

Екваторијална Гвинеја је учествовала на Светском првенству у атлетици на отвореном 2013. одржаном у Москви од 10. до 18. августа дванаести пут. Репрезентацију Екваторијалне Гвинеје представљао је један такмичар који се такмичио у трци на 800 метара.На овом првенству Екваторијална Гвинеја није освојила ниједну медаљу, али је Бенжамин Ензема постигао најбољи лични резултат сезоне.

Екваторијална Гвинеја на Светском првенству у атлетици на отвореном 2015.

Екваторијална Гвинеја је учествовала на Светском првенству у атлетици на отвореном 2015. одржаном у Пекингу од 22. до 30. августа тринести пут. Репрезентацију Екваторијалне Гвинеје представљала је једнa такмичарка која се такмичила у трци на 100 метара., На овом првенству Екваторијална Гвинеја није освојила ниједну медаљу, па је и даље остала у групи земаља које нису освојиле медаље на светским првенствима. Није оборен неки рекорд.

Екваторијална Гвинеја на Светском првенству у атлетици на отвореном 2017.

Екваторијална Гвинеја је учествовала на Светском првенству у атлетици на отвореном 2017. одржаном у Лондону од 4. до 13. августа четрнаести пут. Репрезентацију Екваторијалне Гвинеје представљао је 1 такмичар који се такмичио у трци на 1.500 метара., На овом првенству такмичар Екваторијалне Гвинеје није освојио ниједну медаљу нити је остварио неки резултат.

Екваторијална Гвинеја на Светском првенству у атлетици у дворани 2012.

Екваторијална Гвинеја је шести пут учествовала на Светском првенству у атлетици у дворани 2012. одржаном у Истанбулу од 9. до 11. марта. Репрезентацију Екваторијалне Гвинеје представљао је један такмичар, који је наступио у трци 800 метара.

Екваторијална Гвинеја није освојила ниједну медаљу али је њихов такмичар оборио национални рекорд.

Екваторијална Гвинеја на Светском првенству у атлетици у дворани 2014.

Екваторијална Гвинеја је на Светском првенству у атлетици у дворани 2014. одржаном у Сопоту од 7. до 9. марта учествовала седми пут. Репрезентацију Екваторијалне Гвинеје представљала је једна такмичарка која је учествовала у трци на 60 метара., На овом првенству Екваторијална Гвинеја није освојила ниједну медаљу. Није било нових националних, личних и рекорда сезоне.

Екваторијална Гвинеја на Светском првенству у атлетици у дворани 2018.

Екваторијална Гвинеја је на 17. Светском првенству у атлетици у дворани 2018. одржаном у Бирмингему од 1. до 4. марта учествовала осми пут. Репрезентацију Екваторијалне Гвинеје представљао је један такмичар који се такмичио у трци на 1.500 метара., На овом првенству Екваторијална Гвинеја није освојила ниједну медаљу. Није било нових националних, личних и рекорда сезоне.

Екваторијална Гвинеја на олимпијским играма

Екваторијална Гвинеја се први пут појавила на Олимпијским играма 1984. године и од тада је Екваторијална Гвинеја слала своје спортисте на све наредне одржане Летње олимпијске игре.

На Зимске олимпијске игре Екваторијална Гвинеја никада није слала своје представнике. Представници Екваторијалне Гвинеје закључно са Олимпијским играма одржаним 2008. године у Пекингу нису освојили ни једну олимпијску медаљу.

Национални олимпијски комитет Екваторијалне Гвинеје (Comité National Olympique Equato‑Guinéen) је основан 1980. а признат од стране МОКа 1984. године.

Застава Екваторијалне Гвинеје

Застава Екваторијалне Гвинеје је усвојена 21. августа 1979. године. Састоји се од три једнаке хоризонталне пруге зелене, беле и црвене боје док се на левој страни заставе налази плави троугао.

Зелена боја симболизује природне ресурсе и џунглу, плава представља море које повезује земљу са острвима, бела је симбол мира а црвена борбе за независност.

На средини, на белој подлози налази се грб Екваторијалне Гвинеје. Састоји се од симболизовано приказаног дрвета мангрова, шест жутих звездица и мота земље: Unidad Paz Justicia (јединство, мир и правда).

Малабо

Малабо је главни град Екваторијалне Гвинеје. Налази се на северној обали острва Биоко, у покрајини Северни Биоко. У близини се налази потонули вулкан .

По резултатима последњег пописа (1994) град је имао 60.065 становника. Број становника овога града је непрестано растао у протеклих 10 година, и сада се процењује на око 100.000.

У Малабу влада тропска клима. У лето, температуре се често пењу до 45 °C. У току зиме температуре никада не падају испод 15 °C.

Током историје Малабо је имао различита имена:

Од 1827. до 1846. : Порт Клеренс или Клеренс Сити (енглеска власт)

Од 1846. до 1973. : Санта Исабел (шпанска колонија)

Од 1973. : Малабо (независна Екваторијална Гвинеја)

Односи Србије и Екваторијалне Гвинеје

Односи Србије и Екваторијалне Гвинеје су инострани односи Републике Србије и Републике Екваторијалне Гвинеје.

Фудбалска репрезентација Екваторијалне Гвинеје

Фудбалска репрезентација Екваторијалне Гвинеје је фудбалски тим који представља Екваторијалну Гвинеју на међународним такмичењима и под контролом је Фудбалског савеза Екваторијалне Гвинеје.

Екваторијална Гвинеја је била домаћин Афричког купа нација 2012. заједно са Габоном па је први пут наступила на Афричком купу нација. Стигли су до четвртфинала. Као домаћини Афричког купа нација 2015. били су близу медање, али су изгбили у борби за треће место на пеналима против ДР Конга.

Никада нису учествовали на Светском првенству.

Химна Екваторијалне Гвинеје

Државна химна Екваторијалне Гвинеје носи назив „Кренимо стазом наше велике радости” (шп. Caminemos pisando las sendas de nuestra inmensa felicidad; франц. Marchons en foulant le chemin de notre immense joie; порт. Caminhemos sob a trilha de nossa imensa felicidade). Написао ју је Атанасио Ндонго Мијоне, а музику је компоновао Рамиро Санчез Лопез, шпански пуковник и заменик музичког директора војног штаба у Мадриду. Добио је награду у износу од 25.000 пезета за композицију. На текст химне је утицао завршетак колонизације, те је деколонизација главна тема песме.

По први пут је изведена на Дан независности Екваторијалне Гвинеје, 12. октобра 1968. године, када је и усвојена.

Хиспаноамерика

Хиспаноамерика (шп. Hispanoamérica) или Хиспанска Америка (шп. América hispana; или Шпанска Америка, América española) је термин који обухвата све земље Америке у којима се говори шпански језик, и које су бивше шпанске колоније. Становници ових земаља на америчком континенту називају се Хиспаноамериканци (шп. hispanoaméricanos).

Иако према свом етимолошком значењу Хиспаноамерика се у ствари односи на Хиспанију (шп. Hispania), стару римску провинцију која је подразумевала цело Иберијско полуострво, укључујући и Португал, модерна употреба речи Хиспанија се односи само на реч „Шпанија“ (што вероватно произилази из чињенице да обе речи звуче веома слично). Зато се формира нови термин, Ибероамерика која се односи на Иберијско полуострво, термин који укључује и Андору, Шпанију, Португал и Бразил. Треба водити рачуна и не мешати ова два термина између себе, као ни термин Латинска Америка.

Друге земље у којима постоји значајан број говорника шпанског језика (Андора, Белизе, Сједињене Америчке Државе, Филипини, Екваторијална Гвинеја и Западна Сахара), не сматрају се делом Хиспаноамерике.

Државе и територије у Африци
Суверене државе
Зависне територије
Непризнате државе

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.