Едвард Кардељ

Едвард Кардељ (Љубљана, 27. јануар 1910 — Љубљана, 10. фебруар 1979), био је југословенски и словеначки политичар, један од најистакнутијих руководилаца југословенског револуционарног покрета, учесник Народноослободилачке борбе, члан Председништва ЦК СКЈ и Председништва СФРЈ, генерал-пуковник ЈНА у резерви, двоструки јунак социјалистичког рада и народни херој Југославије. У току илегалног партијског рада био је познат под псеудонимима Бевц, Криштоф и Сперанс.

ЕДВАРД КАРДЕЉ
Edvard Kardelj (SANU)
Едвард Кардељ
Датум рођења27. јануар 1910.
Место рођењаЉубљана
 Аустроугарска
Датум смрти10. фебруар 1979. (69 год.)
Место смртиЉубљана,  СР Словенија
 СФР Југославија
СупругаПепца Кардељ
Професијадруштвено-политички радник
Члан КПЈ од1928.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Чингенерал-пуковник у резерви
У току НОБ-ачлан Врховног штаба НОВ и ПОЈ
Председник ЦК СК Словеније
Период19371943.
Претходникнико
НаследникФранц Лескошек
Министар иностраних
послова ФНРЈ
Период19481953.
ПретходникСтаноје Симић
НаследникКоча Поповић
Председник Савезне
скупштине СФРЈ
Период19631967.
ПретходникПетар Стамболић
НаследникМилентије Поповић
Народни херој од20. децембра 1951.
Одликовања
југословенска одликовања:
Орден југословенске велике звезде
Орден народног хероја
Орден јунака социјалистичког рада
Орден јунака социјалистичког рада
Орден народног ослобођења
Орден југословенске звезде
Орден партизанске звезде
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден братства и јединста
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.
међународна одликовања:
Орден Лењина
Краљевски Орден Џорџа I Краљевски Орден Камбоџе
Орден Астечког орла Орден Беле руже Краљевски Орден Светог Олава

Биографија

Рођен је 27. јануара 1910. године у Љубљани. Потиче из радничке породице, његов отац Едвард био је кројачки радник и члан Социјалдемократске странке, а мајка радница у фабрици дувана и синдикални функционер. Још од раног детињства, поред својих родитеља, дошао је у додир с идејама радничког покрета, а касније и у додир с радничким културно-просветним друштвом „Слобода“.

Политички рад у земљи

Након завршетка грађанске школе, уписао је Учитељску школу у Љубљани. За време школовања, 1926. године, постао је члан Савеза комунистичке омладине Југославије, радио у илегалним марксистичким кружоцима у школи и учествовао у другим акцијама радничке омладине - у раду и растурању материјала илегалних штампарија, штрајковима и др. Почетком 1928. године постао је члан Месног комитета СКОЈ-а за Љубљану, наредне године члан, а потом и секретар Покрајинског комитета СКОЈ-а за Словенију. Као руководилац СКОЈ-а организовао је активност радничке омладине и сарађивао у ревији „Младина“. У чланство Комунистичке партије Југославије примљен је 1928. године.

Године 1929. завршио је Учитељску школу, али је децембра исте године био ухапшен и у истражном затвору провео месец дана. Крајем фебруара 1930. године поново је ухапшен у полицијској провали која је настала у Централном комитету СКОЈ-а у Београду. После поновног хапшења био је пребачен у београдски затвор „Главњачу“, где је седам месеци провео у истражном затвоту. Септембра 1930. године изведен је пред Државни суд за заштиту државе, који га је због комунистичког деловања, осудио на две године строгог затвора. Затворску казну је издржао у затвору „Забела“ код Пожаревца.

Edvard Kardelj zatvorenik
Полицијски снимак Едварда Кардеља у београдској полицији из 1930. године.

По изласку из затвора, почетком 1932. године, вратио се у Љубљану, где је заједно са Борисом Кидричем и још неколико истакнутих словеначких комуниста, обновио рад Покрајинског комитета КПЈ за Словенију и радио на обнови партијских и скојевских организација, које су биле разбијене у првим годинама шестојануарске диктатуре. Као члан Покрајинског комитета, првенствено је радио на разрађивању политичке и идејне акције Комунистичке партије, посебно у борби за већи утицај комуниста међу радницима. Учествовао је у покретању легалних партијских публикација - „Књижевност“, „Нова књига“, „Људска Правица“, „Млада књижица“ и сам се бавећи публицистичким радом. Уочи Другог светског рата сарађивао је у „Пролетеру“, „Сободности“, „Вечернику“, „Словенском порочевалцу“, „Изразу“ и др. Своје радове објављивао је у периоду илегалности под различитим псеудонима - Тоне Бродар, Иван Ковач, Ј. Бевц, Левц, Иван Укмар, Петар Ловрић и др.

Године 1934. учествовао је у организовању Четврте покрајинске конференције КПЈ за Словенију, која је одржана средином септембра, у Медводама код Љубљане. На овој конференцији одржао је реферат „О задацима покрајинске организације КПЈ за Словенију у односу на сељачко и национално питање“. Пошто је Кардељ био међу оним југословенским комунистима који су уочили потребу за променама у тадашњој политици комунистичког покрета, а посебно неопходност превазилажења секташтва, које је годинама доминирало у раду Комунистичке партије Југославије, он је често био критикован од стране тадашњег руководства КПЈ или појединих инструктора, који су по налогу ЦК КПЈ, из иностранства долазили на илегални рад у земљу. За политички рад Едварда Кардеља, велики значај су имали сусрети и разговори са Јосипом Брозом Титом, који је као члан Политбироа ЦК КПЈ, у септембру 1934. године, боравио у Хрватској и Словенији, где је помагао у организовању и раду покрајинских партијских конференција.

Политички рад у иностранству

Као познати комунист, Кардељ је више пута хапшен и прогањан од полиције, па је то био и један од разлога што је, одлуком ЦК КПЈ, био упућен на партијски рад у Совјетски Савез, новембра 1934. године. У Совјетском Савезу, у којем је боравио две године, бавио се, пре свега, политичко-економским студијама, проучавао историју и филозофију, и радио у секцији КПЈ у Коминтерни. У Москви је похађао Међународну лењинску школу и бавио се предавачком делатношћу. У истој школи, као и на Комунистичком универзитету националних мањина Запада, предавао је историју међународног радничког и социјалистичког покрета и Коминтерне, историју радничког покрета Југославије, као и неке предмете из области политичке праксе.

За време Седмог конгреса Комунистичке интернационале, у лето 1935. године, присуствовао је појединим седницама делегације КПЈ, која је учествовала у раду Конгреса, а посебно је учествовао у раду тзв. „Словеначке комисије“, по чијем је налогу написао више текстова за листове и часописе у земљи. У Москви је превео и познато дело Владимира Илича Лењина „Метријализам и емпириокритицизам“. Као члан актива КПЈ у Москви, учествовао је и на партијском саветовању на којем је донета одлука да руководство КПЈ пређе у земљу.

На захтев Јосипа Броза Тита, који је, налазећи се на илегалном партијском раду у земљи, упутио Централном комитету КПЈ, Кардељ се, почетком 1937. године вратио у Југославију. Кратко је боравио и у Паризу, седишту ЦК КПЈ, где је радио на изради докумената за Оснивачки конгрес Комунистичке партије Словеније и учествовао на неколико седница Политбироа ЦК КПЈ.

Оснивање КП Словеније

Средином фебруара 1937. године Кардељ је стигао у Словенију, где се одмах укључио у припеме за Оснивачки конгрес Комунистичке партије Словеније, који је одржан 18. априла исте године. Био је и аутор Манифеста оснивачког конгреса у којем је изложена програмска оријентација словеначког револуционарног покрета, заснована на „спајању борбе против фашистичке опасности споља и борбом за дубоке унутрашње демократске промене“.

На Конгресу је изабран за члана Централног комитета КП Словеније, а неколико дана касније учествовао је у раду Прве конференције КП Словеније, одржане 21. априла 1938. године. Маја исте године ушао је у Привремено руководство КПЈ, које је Јосип Броз Тито формирао у земљи, а које је касније прерасло у Централни комитет Комунистичке партије Југославије. У лето исте године, Кардељ је провео неколико месеци у Паризу, на раду у ЦК КПЈ.

Почетком 1938. године, Кардељ је успео да се легализује, али га је полиција, јуна исте године, поново ухапсила. У затвору је провео четири месеца, а потом је поново прешао у илегалност. За време боравка у затвору, припремио је студију о развитку словеначког националног питања. Сматрајући да је национално питање један од највећих друштвених проблема Краљевине Југославије, Кардељ се овим питањем почео рано бавити, па је још 1933. године, под псеудонимом Тоне Бродар, у часопису „Књижевност“ објавио текст „Национално питање као научно питање“ (словен. Nacionalno vprašanje kot znanstveno vprašanje). Године 1939. изашла је његова студија „Развитак словеначког националног питања“ (словен. Razvoj slovenskoga vrpašanja), под псеудонимом Сперанс. Мада је тадашња цензура, ову књигу, због антифашистичких тенденција, убрзо после одласка из штампе запленила, комунисти су успели да илегалним путем готово цели тираж растуре по земљи.

Марта 1939. године Едвард Кардељ је присуствовао првој седници Централног комитета КПЈ, коју је Јосип Броз Тито сазвао после повратка из Москве и решења кризе положаја КПЈ у Коминтерни. На овој седници Кардељ је изабран у Секретеријат Политбироа и поверено му је уређивање партијског листа „Пролетера“. Учествовао је на саветовању руководећег партијског актива КПЈ, одржаног 9. и 10. јуна 1939. године у Тацену, у Словенији, на којем је поднео реферат „О политичкој ситуацији и међународном положају“. Био је један од редактора Прогласа ЦК КПЈ поводом почетка Другог светског рата, септембра 1939. године. Учествовао је у организовању и раду Друге конференције КП Словеније, одржане 31. децембра 1939. и 1. јануара 1940. године. Тада је, поводом отварања концентрационих логора за комунисте и антифашисте, упутио „Отворено писмо“ др. Влатку Мачеку, потпредседнику Југословенске краљевске владе.

Од почетка 1940. године Кардељ је углавном живео илегално у Загребу и радио у Секретеријату Политбироа ЦК КПЈ. Учествовао је у раду националних и покрајинских партијских конференција у Словенији, Хрватској и Далмацији и у припремама за Пету земаљску конференцију, на којој је поднео „Политички реферат“ и поново изабран у Централни комитет и Политбиро. Током фебруара и марта 1941. године држао је предавања на партијској школи коју је организовао Политбиро ЦК КПЈ.

Народноослободилачка борба

Напад сила Осовине на Краљевину Југославију, 6. априла 1941. године, затекао је Кардеља у Београду, где се налазио као делегат ЦК КПЈ, који је требало да сарађује са Покрајинским комитетом КПЈ за Србију. Одмах после напада, вратио се у Загреб, где је учествовао на седници ЦК КПЈ, одржаној 10. априла. Убрзо потом је прешао у Љубљану где је учествовао у оснивању Ослободилачког фронта Словеније (словен. Osvobodilna fronta Slovenije), када је изабран за потпредседника њеног Извршног одбора. Потом је учествовао на Мајском саветовању ЦК КПЈ у Загребу, а од септембра 1941. године, као представник Политбироа ЦК КПЈ при Централним комитетима КП Словеније и КП Хрвтаске, радио је на организовању оружане борбе, због чега је наизменично боравио у Љубљани и Загребу.

У јесен 1941. године дошао је у Врховни штаб НОП одреда Југославије, који се налазио на ослобођеној територији западне Србије. Иако на Саветовању у Столицама, 26. септембра, није учествовао, због тешкоћа илегалног кретања по окупационим зонама (јавка на коју је стигао у Београд је била проваљена, па је морао да се поново врати у Загреб, да би тек неколико дана касније, преко нове јавке, поново преко Београда стигао у Крупањ) изабран је у чланство Врховног штаба. У ослобођеном Ужицу Кардељ је уређивао партијски лист „Борбу“, за коју је и написао неколико текстова. Поред тога радио је и на другим важним питањима - одржавању веза са партијским руководствима у неослобођеним деловима Југославије, као и на организовању народне власти на ослобођеној територији.

У току Прве непријатељске офанзиве, заједно са осталим члановима Врховног штаба, повукао се у Санџак, а одатле у источну Босну, где је почетком јануара 1942. године учествовао на партијском саветовању у Иванчићима. Одмах потом је преко Сарајева, отишао у Загреб, где је ступио у везу са Ивом Лолом Рибаром, са којим је сачињавао Поверенство Политбироа ЦК КПЈ за окупирани део Југославије.

До марта 1942. године боравио је у Загребу, а потом је прешао у Љубљану, где је са члановима Главног штаба НОП одреда Словеније радио на организовању и јачању Народноослободилачке борбе у Словенији. Јула 1942. године пребацио се на ослобођену територију Словеније, где је непрекидно одржавао везе са Главним штабом Словеније и Главним штабом Хрватске и радио на организовању народне власти, партијских и других организација Народноослободилачког покрета, као и јединица Народноослободилачке војске.

Marshal Tito during the Second World War in Yugoslavia, May 1944
Поједини чланови Врховног штаба НОВЈ у Дрвару маја 1944. године: лево од Тита стоји Кардељ.

На Првом заседању Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије, одржаном 26. новембра 1942. године у Бихаћу, изабран је за потпредседника Извршног одбора АВНОЈ-а. После капитулације Италије, септембра 1943. године учествовао у припреми народног збора у Кочевју, који је одржан 1. октобра. Потом је октобра 1943. године, на позив Врховног команданта НОВ и ПОЈ Јосипа Броза Тита, Кардељ се вратио на рад у Врховни штаб НОВ и ПОЈ и ЦК КПЈ, који се тада налазио у Јајцу. Ту је 29. новембра 1943. године учествовао на Другом заседању АВНОЈ-а, на коме је изабран у Председништво АВНОЈ-а и именован за потпредседника Националног комитета ослобођења Југославије.

Едвард Кардељ је један од твораца историјских одлука донесених на Другом заседању АВНОЈ-а. Од тада он је непрекидно руководио радом у изградњи законодавства Нове југословенске државе, на њеном организовању и афирмисању. У току Народноослободилачке борбе он је написао неколико значајнијих радова и текстова у којима је разрађивао основна питања стратегије Народноослободилачког покрета, а посебно изградње народне власти. Посебно је био значајан његов текст у „Борби“ од октобра 1941. године, у којем је изложио значај, каракер и перспективу Народноослободилачких одбора.

Јуна 1944. године, заједно са маршалом Титом, учествовао је у преговорима НКОЈ-а са краљевском владом у емиграцији др. Ивана Шубашића. Од тада се непосредно ангажовао у борби за међународно признање и учвршћивање положаја Нове Југославије. Учествовао је и у политичким разговорима с руководством Совјетског Савеза у Москви, крајем 1944. године. Почетком 1945. године предводио је партијску делегацију у разговорима с руководством Отачаственог фронта Бугарске, у Софији.

Државне и партијске функције

Stevan Kragujevic, Tito i Edvard Kardelj (1910-1979)
Едвард Кардељ и Тито

У Привременој влади Демократске Федеративне Југославије, која је формирана 7. марта 1945. године, Едвард Кардељ је изабран за потпредседника и министра за Конституанту.

Из овог времена потиче „Кардељева депеша“, тајни и дуго скривани документ из Другог светског рата, који је као тадашњи потпредседник југословенске владе 25. јуна 1945. године послао председнику словеначке владе Борису Кидричу. Овај документ доказује да је врх некадашње југословенске власти и Комунистичке партије Југославије знао и наређивао убиства војника и цивила у Словенији одмах после завршетка Другог светског рата. Документ је нађен у Архиву Словеније. Пронашао га је словеначки историчар Митја Ференц 2005. године.[1][2] Почетком 1946. године, постао је потпредседник прве Владе Федеративне Народне Републике Југославије и на овој функцији остао до 1953. године. Истовремено је био и председник Савезне контролне комисије, од 1946. до 1948. и председник Комитета за законодавство и изградњу народне власти, од 1946. до 1953. године. У периоду од 1948. до 1952. године обављао је дужност министра иностраних послова ФНРЈ. Од 1953. до 1963. године био је потпредседник Савезног извршног већа, а од 1963. до 1967. године председник Савезне скупштине СФРЈ. У периоду од 1945. до 1963. године у више сазива је биран за посланика Народне скупштине ФНРЈ и Народне скупштине НР Словеније. Од 1963. године био је члан Савета федерације и Савета народне одбране, а од 16. маја 1974. године па до смрти, 10. фебруара 1979. године, био је члан Председништва Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.

Govor Edvarda Kardelja na zborovanju ob 40-letnici ZKJ in SKOJ v Mariboru 1959
Едвард Кардељ држи говор у Марибору 1959. године поводом 40 година деловања СКЈ и СКОЈ-а.

Кардељ је стално биран у чланство Централног комитета Комунистичке партије Југославије, а касније Савеза комуниста Југославије. Члан Политбироа ЦК КПЈ био је од 1938. до 1948; члан и секретар Политбироа и Извршног комитета ЦК СКЈ, од 1948. до 1958; секретар ЦК СКЈ, од 1958. до 1966, а од октобра 1966. године члан Председништва ЦК СКЈ. На свим послератним конгресима СКЈ подносио је реферате, а активно је учествовао и у израде најважнијих докумената Савеза комуниста Југославије, а посебно Програма СКЈ усвојеног на Седмом конгресу, 1958. године. Био је члан Савезног одбора Народног фронта Југославије и његовог Председништва, и генерани секретар Социјалистичког савеза радног народа Југославије, од 1953. до 1960. године, а затим члан Савезне конференције ССРНЈ од 1967. до 1971. године.

Унутрашња и спољнополитичка служба

У целом послератном периоду Кардељ је радио на изградњи друштвено-економског и политичког система социјалистичке Југославије. Непосредно је руководио радом на изради Устава ФНРЈ из 1946. године и стварања основних закона од 1953. године; био је председник Уставне комисије Савезне скупштине која је припремала Устав СФРЈ из 1963. године; од 1970. године био је председник Координационе комисије Заједничке комисије свих већа Савезне скупштине за уставна питања, која је најпре израдила предлог уставних амандмана, усвојених 1971. године, а затим припремила нови Устав СФРЈ, који је усвојен фебруара 1974. године.

Кардељ је био шеф југословенске делегације на многим међународним конференцијама и скуповима: предводио је југословенску делегацију на заседањима Савета министара пет великих сила за припрему мировног уговора у Лондону и Паризу, 1945. године; на Конференцији мира у Паризу, 1946. године; заседању Савета министра иностраних послова у Москви, 1947. године; као и на више заседања Генералне скупштине Организације уједињених нација, у периоду од 1946. до 1951. године.

Био је шеф делегације Комунистичке партије Југославије на састанку представника девет комунистичких и радничких партија, септембра 1947. године у Варшави, на којем је створен Коминформ. Предводио је државно-партијску делегацију на разговорима с руководством Совјетског Савеза и НР Бугарске, у Москви почетком 1948. године, када је већ почело захлађивање односа између Совјетског Савеза и ФНРЈ. Био је учесник на неколико конференција несврстаних земаља и неких других међународних скупова, а као представник Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, обишао је многе земље Африке, Азије, Европе и Јужне Америке.

Године 1955. радио је на изради тзв. „Београдске декларације“, којом је дошло до сређивања југословенско-совјетских односа после Стаљинове смрти.

Породица и смрт

Едвард Кардељ био је ожењен Пепцом Кардељ, рођеном сестром словеначког политичара Ивана Мачека,[3] са којом је имао сина Бориса, који је 1971. године извршио самоубиство.

Пошто је био осамнаест година млађи од Јосипа Броза Тита, многи су га на западу, сматрали за његовог наследника. Поготово после Четвртог пленума ЦК СКЈ, одржаног јула 1966. године на Брионима, када је смењен Александар Ранковић, а Едвард Кардељ преузео улогу „другог човека“ Југославије и најближег сарадника Јосипа Броза Тита.

Тешко се разболео крајем 1978. и преминуо 10. фебруара 1979. године, од рака дебелог црева, у Клиничко-болничком центру у Љубљани (у истој болници годину дана касније умро је и Јосип Броз Тито). Сахрањен је у Гробници народних хероја, која се налази у парку иза зграде Народне скупштине Словеније у центру Љубљане.[4]

Публицистички рад

Поред рада партијским и државним функцијама, Едвард Кардељ се бавио публицистичким и научним радом, нарочито теоријским истраживањима на подручју друштвеног развитка, економске и политичке изградње социјалистичке Југославије, као и у области међународног радничког и социјалистичког покрета и међународних осноса уопште. Из подручја економске и политичке изградње социјалистичке Југославије, написао је велики број радова и текстова, који су обрађивали питања изградње нове власти и социјалистичког друштва, као и радове о механизму директне социјалистичке демократије, а посебно идеји и пракси социјалистичког самоуправљања. У својим теоријским анализама посебну пажњу посветио је општини, која је представља основну друштвено-политичку заједницу, као и облицима социјалистичког преображаја села.

Важнији радови су му:

  • „Социјалистичка демократија у југословенској пракси“, 1954. година;
  • „Проблеми социјалистичке политике на селу“, 1959. година;
  • „Пут нове Југославија“, 1960. година;
  • „Нови Устав социјалистичке Југославија“, 1962. година;
  • „Белешке о нашој друштвеној критици“, 1965. година;
  • „Раскршћа у развитку нашег социјалистичког друштва“, 1969. година;
  • „О основама друштвеног и политичког уређења“, 1970. година;
  • „Економски и политички односи у нашем социјалистичком друштву“, 1971. година;
  • „Проблеми наше социјалистичке изградње“, 1972. година;
  • „Противречности друштвене својине у савременој социјалистичкој пракси“, 1972. година;
  • „Основни узроци и правци уставних промена“, 1973. година;
  • „Историјски корени несврставања“, 1975. година;
  • „О систему самоуправног планирања“, 1976. година;
  • „Правци развоја политичког система социјалистичког самоуправљања“, 1977. година;
  • „Слободни удружени рад“, 1978. година;
  • „развој словеначког националног питања“;

Изабране студије, расправе, говори и текстви Едварда Кардеља били су објављени у девет томова под насловом „Проблеми наше социјалистичке изградње“. Многи од његових радова превођени су и на велики број страних језика.

Одликовања и признања

Едвард Кардељ био је носилац многих високих југословенских одликовања, међу којима су: Орден југословенске велике звезде, Орден југословенске звезде са лентом, Орден народног хероја (којим је одликован 20. децембра 1951), Орден јунака социјалистичког рада (два пута), Орден народног ослобођења, Орден партизанске звезде, Орден заслуга за народ, Орден братства и јединства, Орден за храброст и Партизанска споменица 1941., а од иностраних се истичу: Орден Лењина, Краљевски орден Џорџа I, Краљевски орден Камбоџе, Орден Астечког орла, Орден Беле руже, Краљевски орден Светог Олава и многи други.

Био је почасни члан Словеначке академије наука и уметности, од 1949. године; редовни члан Српске академије наука и уметности, од 1960. године;[5] почасни члан Академије наука и уметности Босне и Херцеговине, од 1971. године и почасни члан Македонске академије наука и уметности, од 1974. године. Био је почасни доктор наука Љубљанског универзитета, од 1969. и Универзитета „Џемал Биједић“ у Мостару, од 1978. године. За редовног професора политичке економије социјализма Економског факултета у Љубљани изабран је 1974. године.

Године 1958. добио је Прешернову награду, а 1968. добио је Награду АВНОЈ-а. Имао је чин генерал-пуковника Југословенске народне армије у резерви. У периоду од 1979. до 1990. године, у његову част, Универзитет у Љубљани је носио име Универзитет „Едварда Кардеља“, као и приморски град Плоче, у Хрватској, који се у периоду од 1950. до 1954. и од 1980. од 1990. године звао Кардељево.

Биран је за почасног грађанина - Београда, 1970. године; Љубљане, 1950. године и Камника, јануара 1970. године.

Референце

  1. ^ Кар­де­ље­ва де­пе­ша - кључ зло­чи­на („Вечерње новости“, 8. јун 2005)
  2. ^ Копија Кардељеве депеше
  3. ^ Strle, Franci. 1980. Tomšičeva brigada: Uvodni del. Ljubljana: Partizanska knjiga, p. 146.
  4. ^ RTVSLO.si: Смрт Едварда Кардеља, приступљено 24. септембра 2014.
  5. ^ Политика.рс: Политичари и академици, приступљено 24. септембра 2014.

Литература

Спољашње везе

27. јануар

27. јануар је двадесет седми дан у години у Грегоријанском календару. 338 дана (339 у преступним годинама) остаје у години после овог дана.

Једанаести конгрес СКЈ

Једанаести конгрес Савеза комуниста Југославије одржан је од 20. до 23. јуна 1978. године у конгресној дворани „Сава центра“ у Београду.

Конгресу је присуствовало 2.283 делегата, 700 домаћих гостију и 120 делегација комунистичких, социјалистичких, радничких и других партија и покрета из целог света. Једанаестом конгресу упућене су бројне поздравне поруке партија и покрета из многих земаља. Конгрес су пратили представници домаће штампе, радија и телевизије, те представници иностраних средстава информисања.

Конгрес је одао дужну пошту Филипу Филиповићу, првом секретару Социјалистичке радничке партије Југославије (комуниста) поводом стоте годишњице његова рођења.

Антифашистичка скупштина народног ослобођења Србије

Велика антифашистичка народно-ослободилачка скупштина Србије или Антифашистичка скупштина народног ослобођења Србије (АСНОС), одржана је од 9. до 12. новембра 1944. године у Београду, на иницијативу Главног народноослободилачког одбора Србије (образованог 17. новембра 1941). Поред 883 делегата заседању су присуствовали: маршал Тито, др. Иван Рибар, у име АВНОЈ-а, генерал Арсо Јовановић, у име Врховног штаба НОВЈ, Милован Ђилас, у име ЦК КПЈ, Едвард Кардељ, у име Словеначког народноослободилачког савета и народа Словеније, Андрија Хебранг, у име ЗАВНОХ-а, Митар Бакић, као представник црногорског народа, Димитар Влахов, као представник македонског народа, Јован Веселинов, у име војвођанске делегације, др. Раде Прибићевић, у име Срба из Хрватске и Коча Поповић, у име Главног штаба НОВ и ПО Србије.

Делегати су на Великој антифашистичкој народно-ослободилачкој скупштини Србије представљали су: град Београд, те крагујевачки, краљевачки, пожаревачки, младеновачки, пиротски, шабачки, лесковачки, нишки, чачански, крушевачки, врањски, моравски, топлички, ваљевски, тимочки и ужички округ. Извештаје су поднели: др. Благоје Нешковић о раду Главног народноослободилачког одбора Србије и раду представника Главног НОО Србије на другом заседању АВНОЈ-а, Александар Ранковић о политичком положају Србије и задацима АСНОС-а, Петар Стамболић о изградњи и задацима народноослободилачке власти у Србији и Сретен Жујовић о привреди и привредним задацима Србије.

Усвојен је предлог о конституисању Антифашистичке скупштине народног ослобођења Србије, као врховног законодавног и извршног органа државне власти демократске Србије. Изабрано је Председништво АСНОС-а: др. Синиша Станковић, за председника, Александар Ранковић, С. Симић и Р. Грујић, за потпредседнике, Петар Стамболић и др. Милорад Влајковић, за секретаре, а за чланове: Спасенија Цана Бабовић, Милан Беловуковић, Милан Бошковић, Станислав Бошковић, др. Војислав Дулић, Живота Ђермановић, Михаило Ђуровић, Сретен Жујовић, Влада Зечевић, Живко Јовановић, Радивоје Јовановић, Светозар Крстић, Милован Крџић, Мома Марковић, Добрица Матковић, Милосав Милосављевић, Митра Митровић, Петар Мудринић, Благоје Нешковић, Живојин Николић, Слободан Пенезић Крцун, Миливоје Перовић, Моша Пијаде, Коча Поповић, Милентије Поповић, Владислав Рибникар, Павле Савић, Милан Смиљанић, Мита Станисављевић, Лука Стојановић, Мијалко Тодоровић, Радомир Тодоровић, Животије Цветковић и Михајло Швабић.

Велика антифашистичка народно-ослободилачка скупштина Србије донела је Одлуку о одобрењу рада Главног НО одбора Србије, као и о раду његових представника на другом заседању АВНОЈ-а. Одлука о конституисању АСНОС-а у врховни законодавни и извршни орган државне власти демократске Србије има уставотворни карактер. Скупштина је одлучила да се Главни НО одбор Србије прошири и реконструише у АСНОС, који представља врховни орган државне власти демократске Србије. Тиме је успостављен континуитет између највишег органа власти устаничке Србије, образованог новембра 1941. године и АСНОС-а, створеног у готово ослобођеној Србији.

Велика антифашистичка народно-ослободилачка скупштина Србије изабрала је Прву антифашистичку скупштину народног ослобођења Србије и донела одлуке о установљењу Суда за суђење злочина и преступа против српске националне части, о установљењу Земаљске комисије за испитивање злочина окупатора и његових помагача и о оснивању Привредне банке Србије.

Изабрано Председништво АСНОС-а донело је 1. децембра 1944. године Одлуку о устројству и пословању НО одбора и НО скупшитна демократске Србије.

Врховни штаб НОВ и ПОЈ

Врховни штаб Народноослобилачке војске Југославије и партизанске војске Југославије је представљао врховно војно руководство Народноослободилачког покрета и имао улогу руковођења оружаним снагама Народноослободилачке војске и партизанских одреда Југославије током Народноослободилачке борбе од јула 1941. до маја 1945. године.

Формиран је 27. јуна 1941. године, на седници Централног комитета Комунистичке партије Југославије, под називом Главни штаб Народноослободилачких партизанских одреда Југославије (ГШ НОПОЈ) (словен. Glavni štab Narodnoosvobodilnih partizanskih odredov Jugoslavie; мкд. Главниот штаб на Народноослободилетни партизански одреди на Југославија).

На саветовању у Столицама, 26. септембра 1941. године, променио је назив у Врховни штаб Народноослободилачких партизанских одреда Југославије (ВШ НОПОЈ) (словен. Vrhovni štab Narodnoosvobodilnih partizanskih odredov Jugoslavie; мкд. Врховниот штаб на Народноослободилетни партизански одреди на Југославија).

Јануара 1942. године променио је назив у Врховни штаб Народноослобдилачке партизанске и добровољачке војске Југославије (ВШ НОП и ДВЈ) (словен. Vrhovni štab Narodnoosvobodilne partizanske in prostovoljne vojske Jugoslavije; мкд. Врховниот штаб на партизански одреди и доброволна војска на Југославија), а новембра исте године у Врховни штаб Народноослободилачке војске и партизанских одреда Југославије (ВШ НОВ и ПОЈ) (словен. Vrhovni štab Narodnoosvobodilne vojske in partizanskih odredov Jugoslavije; мкд. Врховниот штаб на Народноослободилетна војска и партизански одреди на Југославија).

Марта 1945. године реорганизован је у Генералштаб Југословенске армије (словен. Generalštab Jugoslovanske armade; мкд. Генералштабот на Југословенската армија), као непосредни орган Привремене владе Демократске Федеративне Југославије.

Врховни штаб је руководио Народноослободилачком борбом преко главних, обласних, оперативних штабова; непосредно потчињених штабова одреда, бригада, дивизија и корпуса или посебно формираних оперативних група. Везу са потчињеним штабовима одржавао је у почетку рата преко својих специјалних делегата и курира, а касније радио-везом. Са доласком савезничких војних мисија у Врховни штаб, успоставио је везу са Савезницима, која је коришћена за усклађивање операција и за организацију допремања материјалне помоћи. Врховни штаб је током читавог рата издавао свој „Билтен“

Врховни штаб руководио је устанком из окупираног Београда, до половине септембра 1941. године, а потом са ослобођене територије западне Србије (Ужице). У току рата налазио се на ослобођеној територији Санџака (Нова Варош), источне (Иванчићи, Фоча) и западне Босне (Бихаћ, Босански Петровац, Дрвар, Јајце, Милиниште), Црне Горе (Жабљак) и Далмације (острво Вис). Од октобра 1944. до краја рата седиште Врховног штаба било је у ослобођеном Београду. Командант Врховног штаба и Врховни командант НОВ и ПОЈ био је маршал Југославије Јосип Броз Тито, а о безбедности Врховног штаба бринуо је Пратећи батаљон Врховног штаба.

Девети конгрес СКЈ

Девети конгрес Савеза комуниста Југославије одржан је од 11. до 15. марта 1969. године у Београду.

Конгресу је присуствовало 1278 делегата (од укупно 1287 изабраних), од чега су 194 били чланови Централног комитета, Контролне и Ревизионе комисије СКЈ. Гости Конгреса били су представници из иностранства који су дошли у име 65 комунистичких, радничких и других партија и покрета у свету.

Прва седница била је посвећена педесетогодишњици оснивања Комунистичке партије Југославије, односно Савеза комуниста Југославије. Јосип Броз Тито је поводом тога одржао реферат „Педесет година револуционарне борбе Савеза комуниста Југославије“.

Десети конгрес СКЈ

Десети конгрес Савеза комуниста Југославије одржан је од 27. до 30. маја 1974. године у Београду.

Југославија је од Деветог конгреса СКЈ доживела пораст либерализма и национализма крајем 1960-их и почетком 1970-их, са чијим је представницима извршен обрачун од 1971. до 1973. године. Наставак либерлизације означило је доношење новог устава СФРЈ 21. фебруара 1974. године.

Извршни одбор АВНОЈ-а

Извршни одбор Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије је утемељен као главно тело АВНОЈ-а (на Првом заседању) у који су изабрани: за председника др. Иван Рибар, за потпредседнике др. Павле Савић, Нурија Поздерац и Едвард Кардељ, а накнадно је кооптиран и Едвард Коцбек, а за чланове Миле Перуничић, Иван Милутиновић, др. Сима Милошевић, поп Влада Зечевић, Младен Ивековић и Веселин Маслеша. Извршни одбор АВНОЈ-а имао је председника, четири потпредседника и шест чланова.

Извршни одбор АВНОЈ-а (који је имао одсек за привредно – финансијске, просветне, унутрашње послове, здравствени, социјални, пропагандни и верски одсек) координирао је рад Народноослободилачких одбора (НОО), разграничавао рад војнопозадинских и цивилних органа власти, бринуо се о снабдевању војске и становништва, радио на обнови и оживљавању привреде, оснивао школе и народне универзитете, борио се против неписмености, регулисао питање напуштене земље, решавао питања здравља и социјалног старања, расписовао зајам итд.

Македонска академија наука и уметности

Македонска академија наука и уметности, МАНУ; (мкд. Македонската академија на науките и уметностите, МАНУ), основана је 23. фебруара 1967. године. Њен први председник био је Блаже Конески. Садашњи председник је Георги Старделов.

Чланови МАНУ бирају се сваке три године. Од свог оснивања до данас, МАНУ је имала укупно 154 члана. Од тренутна 74 члана, 41 је редовни члан, а 33 имају статус спољних сарадника. МАНУ засад има четири почасна члана, а то су Коле Чашуле, Јосип Броз Тито, Едвард Кардељ и Борис Евгенович Патон.

Награда АВНОЈ-а

Награда Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (скраћено Награда АВНОЈ-а) је била највиша државна награда у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији (СФРЈ) од 1966. до 1990. године. Према Статуту награда је додељивана оним ствараоцима из области уметности и науке чија дела имају посебан значај за развој СФРЈ. Такође награда је додељивана и за животно дело, а додељивана је и радним организацијама.

Ова награда заменила је дотадашњу Награду Савезне владе, односно Савезног извршног већа (СИВ), која је била додељивана до 1965. године. Награду је додељивао Одбор за додељивање Награде АВНОЈ-а, који се састојао из неколико посебних комисија - за уметност, пољопривреду, техничке, биолошке и медицинске науке и др. Имена добитника награде објављивана су свечано за Дан Републике 29. новембар, а награду је уручивао председник Савезне скупштине неколико дана касније.

Поред ове највише савезне награде, у ранг највиших државних награда спадале су и републичке награде - Седмојулска награда у СР Србији, Двадесетседмојулска награда у СР Босни и Херцеговини, Тринаестојулска награда у СР Црној Гори и др.

Први добитници Награде АВНОЈ-а 1966. године били су - Антун Аугустинчић, вајар; Бранко Жежељ, професор Универзитета; Франц Когој, професор Универзитета; Блаже Конески, књижевник и професор Универзитета; Мирослав Крлежа, књижевник; Петар Лубарда, сликар; Исмет Мујезиновић, сликар; Павле Савић, професор Универзитета; Алојз Тавчар, професор Универзитета; Коста Тодоровић, професор Универзитета; Јован Хаџи, професор Универзитета и Родољуб Чолаковић, друштвено-политички радник и књижевник. На челу првог Одбора за доделу награде био је Јосип Видмар, председник Словеначке академије наука и уметности, а награде је прим добитницима 6. децембра 1966. године у Палати федерације, на Новом Београду доделио Едвард Кардељ, тадашњи председник Савезне скупштине.

Орден јунака социјалистичког рада

Орден јунака социјалистичког рада (мкд. Орден јунак на социјалистичкиот труд; словен. Red junaka socialističnega dela) је био одликовање Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, које се додељивало од 1943. до 1992. године.

Осми конгрес СКЈ

Осми конгрес Савеза комуниста Југославије одржан је од 7. до 13. децембра 1964. године у Дому синдиката Југославије у Београду.

Поред 1.442 делегата и гостију из земље, Осмом конгресу СКЈ су присуствовали представници 30 комунистичких, социјалистичких и других прогресивних партија и покрета из 27 земаља света.

Пета земаљска конференција КПЈ

Пета земаљска конференција Комунистичке партије Југославије одржана је од 19. до 23. октобра 1940. године, у Дубрави код Загреба. Ова конференције имала је значај Конгреса и на њој је учествало 105 делегата, а радом је руководио генерални секретар КПЈ Јосип Броз Тито.

На Конференцији су поднети извештаји и реферати и анализиран је дотадашњи рад Партије. КПЈ је тада указала на опасност агресије фашистичких земаља на Краљевину Југославију и донела закључке о свим важним питањима рада Партије. На крају Конференције изабран је и нови Централни комитет од 22, и нови Политбиро од 7 чланова.

Ова Конференција имала је велики значај за Комунистичку партију Југославије, јер представља преломни догађај у њеној историји. То је био доказ да је Партија успела да преброди све тешкоће, настале услед илегалног рада и унутар фракцијских борби. Конференција је била последњи већи скуп комуниста пред почетак Другог светског рата.

Пети конгрес КПЈ

Пети конгрес Комунистичке партије Југославије (мкд. Петтиот конгрес на Комунистичката партија на Југославија; словен. Peti kongres Komunistične partije Jugoslavije) одржан је 21. до 28. јула 1948. године у згради Дома гарде у Топчидеру, у Београду. Конгресу је присуствовало 2.344 делегата од укупно 468.175 чланова КПЈ.

Овај Конгрес био је први конгрес југословенских комуниста одржан после Другог светског рата и преузимања власти, али и први већи скуп југословенсих комуниста после Пете земаљска конференције, одржане октобра 1940. године. Иако је од претходног, Четвртог конгреса одржаног новембра 1928, прошло 20, а од Пете земаљске конференције 8 година, главни разлог сазивања Конгреса била је Резолуција Информбироа, донета 28. јуна 1948. у Букурешту.

Главна тема конгреса била је Резолуција Информбироа и подршка југословенског руководства у отпору Информбироу. Најшири публицитет Конгресу је дат директним радио преносом и опширним извештајима штампе. Реферате на Конгресу су поднели Јосип Броз, Александар Ранковић, Милован Ђилас, Едвард Кардељ, Борис Кидрич, Моша Пијаде и Благоје Нешковић.

Конгрес је дао политичку подршку ЦК КПЈ у „одбрани независности“ Југославије. Одлука је донесена једногласно и тиме је „потврђено“ јединство Партије. На Конгресу је усвојена и Резолуција о односу КПЈ према Информбироу, у којој је констатовано да су одлуке Информбироа нетачне и неправедне, али је наглашено да ЦК КПЈ треба да учини све да се сукоб превазиђе.

Нак крају Конгреса је изабен нови Централни комитет, од 63 члана, и нови Политбиро, од 9 чланова. За генералног секретара КПЈ поново је изабран Јосип Броз Тито.

Почасни грађани Београда

Звање почасног грађанина Београда уведено је 19. јула 1954. године. Иако су Јосип Броз Тито и Пеко Дапчевић, проглашени још 1945, односно 1947. године. Звање је додељивано све до 1985. године и то углавном високим страним државницима, који су били у посети СФР Југославији. Звање почасног грађанина је поново уведено, 2006. године.До сада су за почасне грађане Београда проглашени:

Пеко Дапчевић, генерал-пуковник ЈНА и народни херој - 20. октобра 1945. године

Фјодор Толбухин, совјетски маршал, Херој Совјетског Савеза, Херој Народне Републике Бугарске и народни херој Југославије - 25. маја 1947. године

Владимир Жданов

Јосип Броз Тито, председник СФРЈ и СКЈ - 25. маја 1947. године

Хајле Селасије, цар Етиопије - 22. јула 1954. године

Џавахарлал Нехру, премијер Индије - 1955. године

Гамал Абдел Насер, председник Египта - 1956. године

Нородом Сиханук, краљ Камбоџе - 1959. године

Леонид Брежњев, председник Президијума Врховног совјета СССР-а - 1962. године

Ахмед Бен Бела, председник НДР Алжира - 1964. године

Хабиб Бургиба, председник Туниса - 1965. године

Лал Бахадур Шастри, други премијер Индије - 1965. године

Едвард Кардељ, друштвено-политички радник СФРЈ и народни херој - 1970. године

Кенет Каунда, председник Замбије - 1970. године

Едвард Гјерек, председник Уједињене радничке партије Пољске - 1973. године

Николаје Чаушеску, председник НР Румуније и генерални секретар ЦК КП Румуније - 1976. године

Хуа Гуофенг, премијер НР Кине и генерални секретар ЦК КП Кине - августа 1978. године

Џабир ел Ахмед ел Сабах, кувајтски емир - 1981. године

Франсоа Митеран, председник Француске - 1983. године

Ким Ил Сунг, председник ДНР Кореје - 1984. године

Ли Сјенњен, председник НР Кине - 1984. године

Мигел де ла Мадрид, председник Мексика - 1985. године

Џулијус Њерере, председник Танзаније - 15. марта 1985. године

Нелсон Мандела, председник Јужноафричке Републике - 15. маја 2007. године

Мигел Анхел Моратинос, министар спољних послова Шпаније - 6. октобра 2009. године

Тадаши Нагаи, амбасадор Јапана у Србији - 7. јуна 2010. године

Ли Кећанг, премијер Кине - 2014

Торвалд Столтенберг, норвешки политичар - 2015

Никита Михалков, руски редитељ - 2015

Петер Хандке, аустријски писац - 2015

Арне Санес Бјернстад, амбасадор Норвешке у Србији - предложен 2016

Прво заседање АВНОЈ-а

Прво заседање Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије одржано је у Бихаћу од 26. до 27. новембра 1942. године. На овом заседању је уједно и основано Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије (АВНОЈ).

На Првом заседању скупштина делегата, којој је од 78 делегираних представника присуствовало само 54 делегата због тешких ратних прилика, донела је „Резолуцију о оснивању АВНОЈ-а“ и „Резолуцију о организацији АВНОЈ-а“. Новоосновано тело је означено као општенационално и општепартијско политичко представништво Народноослободилачке борбе у Југославији, која се ослања на народноослободилачке одборе и масовне антифашистичке организације, партијске и ванпартијске. Оно није било конституисано као врховни орган државне власти, али су његова организација и делатност показивали да оно има одлике представничког органа са ознакама највишег органа власти.

Као главно тело АВНОЈ-а утемељен је Извршни одбор, у који су изабрани: за председника др Иван Рибар, за потпредседнике др Павле Савић, Нурија Поздерац и Едвард Кардељ, а накнадно је кооптиран и Едвард Коцбек, а за чланове Миле Перуничић, Иван Милутиновић, др Сима Милошевић, поп Влада Зечевић, Младен Ивековић и Веселин Маслеша. Извршни одбор АВНОЈ-а имао је председника, четири потпредседника и шест чланова.

Извршни одбор АВНОЈ-а (који је имао одсек за привредно – финансијске, просветне, унутрашње послове, здравствени, социјални, пропагандни и верски одсек) координирао је рад Народноослободилачких одбора (НОО), разграничавао рад војнопозадинских и цивилних органа власти, бринуо се о снабдевању војске и становништва, радио на обнови и оживљавању привреде, оснивао школе и народне универзитете, борио се против неписмености, регулисао питање напуштене земље, решавао питања здравља и социјалног старања, расписовао зајам итд.

АВНОЈ је дао иницијативу за стварање земаљских антифашистичких већа и обласних Народноослободилачких одбора, чиме је значајно допринео повезивању Народноослободилачких одбора у јединствен систем власти.

Савез комуниста Словеније

Савез комуниста Словеније (СКС; словен. Zveza komunistov Slovenije, ZKS) је била партија основана 1919. године под именом Комунистичка партија Словеније (КПС; словен. Komunistična partija Slovenije, KPS). Касније исте године се ујединила са СРПЈ(к) и постала део те организације. Године 1937. обновљен је рад Комунистичке партије Словеније као дела Комунистичке партије Југославије (КПЈ).

Седми конгрес СКЈ

Седми конгрес Савеза комуниста Југославије одржан је од 22. до 26. априла 1958. године у Љубљани. Конгресу је присуствовало 1.795 делегата, од којих су њих 124 били чланови Централног комитета и Централне ревизионе комисије. Поред изабраних делегата Конгресу су присуствовала и 283 госта - политичких, друштвених и јавних радника из читаве Југославије, као и делегације иностраних комунситичких и социјалистичких партија.

На крају Конгреса је изабран нови Централни комитет, од 135 чланова, Централна ревизона комисија, од 23 члана и Извршни комитет ЦК СКЈ од 15 чланова. За генералног секретара СКЈ поново је изабран Јосип Броз Тито, а за секретаре Централног комитета Едвард Кардељ и Александар Ранковић.

Чланови ЦК КПЈ-СКЈ

На овом списку се налазе личности које су биле у чланству Централног комитета Комунистичке партије Југославије (КПЈ), односно Савеза комуниста Југославије (СКЈ), од 1919. до 1990. године. Списак је подељен на три дела:

Чланови Централног партијског већа/Централног комитета од 1919. до 1940. године

Чланови Централног комитета од 1940. до 1948. године и

Чланови Централног комитета од 1948. до 1990. године

Шести конгрес КПЈ

Шести конгрес Комунистичке партије Југославије (мкд. Шестата конгрес на Комунистичката партија на Југославија; словен. Šesti kongres Komunistične partije Jugoslavije) одржан је од 2. до 7. новембра 1952. године у Загребу. Конгресу је присуствовало 2.022 делегата, који су представљали 779.382 члана КПЈ. Поред изабраних делегата Конгресу је присуствовало и око 400 гостију - политичких, друштвених и јавних радника из читаве Југославије, као и делегације иностраних комунситичких и социјалистичких партија.

На овом Конгресу дошло је до реформских промена у партији. Донет је нови Статут по ком је партији промењен је назив у Савез комуниста Југославије (мкд. Сојуз на комунистите на Југославија; словен. Zveza komunistov Jugoslavije). Ојачана је независност основних партијских организација и нижих руководстава и укинут је кандидатски стаж за пријем у Партију, као и кандидатски стаж за чланове Централног комитета. Такође Конгрес је одлучио да се Народни фронт Југославије (НОФ) претвори у масовну политичку организацију и преименује у Социјалистички савез радног народа Југославије.

У току рада Конгреса поднета су два реферата. Први реферат под називом „Борба комуниста Југославије за социјалистичку демократију“

поднео је Јосип Броз Тито, а други реферат под називом „О предлогу новог Статута Комунистичке партије Југославије“ поднео је Александар Ранковић.

На крају Конгреса је изабран нови Централни комитет, од 109 чланова и Централна ревизона комисија, од 23 члана. На првој седници Централног комитета одржаној по завршетку рада Конгреса, за генралног секретара СКЈ изабран је Јосип Броз Тито. На истој седници изабрани су и чланови Извршног комитета и Секретеријата Извршног комитета.

Чланови Врховног штаба НОВ и ПОЈ
руководиоци
чланови
Председник АВНОЈ—а
и председник Привремене народне скупштине ДФЈ
Председници Уставотворне скупштине ДФЈ и ФНРЈ
Председници Народне скупштине ФНРЈ
1953—1963.
1963—1974.
1974—1992.
Секретар ЦК КПС
Председник ЦК СКС
Народни хероји из Љубљане и околине
град Љубљана
околне општине

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.