Европска унија

Европска унија (ЕУ; енгл. European Union (EU)) међувладина је и наднационална унија (заједница) двадесет осам држава Европе. Унија своје корене води од Европске економске заједнице основане Римским уговором 1957. од стране шест европских држава. Од тада се Европска заједница проширила придруживањем нових држава-чланица и стекла већу моћ. Ова заједница је оформљена под садашњим именом Уговором о Европској унији (више познатим под именом Мастрихтски споразум) 1992. године. Многи аспекти ЕУ су постојали и пре потписивања овог уговора, преко разних организација оформљених ’50-их година двадесетог века. Лисабонским споразумом потписаним децембра 2007. предвиђена је измена садашњих споразума како би се кориговале политичке и правне структуре Европске уније. Процес ратификације Лисабонског споразума завршен је у новембру 2009. године.

Европска унија ствара јединствено тржиште путем система закона који се примењује у свим државама чланица, што гарантује слободан проток људи, роба, услуга и капитала.[1] Она задржава заједничку трговинску политику, пољопривредну политику и политика у области рибарства и регионалног развоја.[2] Европска унија је 2002. увела заједничку валуту евро, коју је до сада усвојило 18 држава чланица.

Политичке активности Европске уније се испољавају у многим сферама, од политике здравства и економске политике до иностраних послова и одбране. Контрола пасоша на граничним прелазима држава-чланица је укинута Шенгенским споразумом.[3] У зависности од развијености сваке земље понаособ, организација Европске уније се разликује у различитим областима.

ЕУ је дефинисана као:

Са скоро 500 милиона становника Европска унија има 31% удела у светском номиналном бруто домаћем производу (15,8 билиона америчких долара) у 2007.[4]Унија представља своје чланице у Светској трговинској организацији и посматрач је на самитима Групе 8 и Уједињених нација. 21 чланица Европске уније је и чланица НАТО пакта. Важне институције Европске уније су Европска комисија, Европски парламент, Савет Европске уније, Европски савет, Европски суд правде и Европска централна банка. Грађани Европске уније своје представнике у Европском парламенту бирају сваких 5 година.

Европска унија
Застава ЕУ

(Застава Европске уније)
крилатица: In varietate concordia (латински)
„Уједињени у разноликости/различитости”
Смјештај ЕУ
Државе чланице  Аустрија
 Белгија
 Бугарска
 Грчка
 Данска
 Естонија
 Ирска
 Италија
 Кипар
 Летонија
 Литванија
 Луксембург
 Мађарска
 Малта
 Немачка
 Пољска
 Португалија
 Румунија
 Словачка
 Словенија
 Уједињено Краљевство
 Финска
 Француска
 Холандија
 Хрватска
 Чешка
 Шведска
 Шпанија
Државе кандидати  Србија
 Турска
 Македонија
 Црна Гора
 Албанија
Службени језик 24 службена језика
Европски савет Председник: Доналд Туск
Председавајућа држава  Румунија
(од 1. јануара 2019)
Савет ЕУ Главни секретаријат:
Белгија Брисел
Европски парламент Седиште: Стразбур, Брисел, Луксембург
Председник: Антонио Тајани
Европска комисија Седиште: Брисел
Председник: Жан Клод Јункер
Европска централна банка Седиште: Франкфурт на Мајни
Површина 4.381.324 km² (1. јули 2013.)
Становништво 506.913.394 (процена 2014.)
Густина насељености 116,3 стан./km²
Валута Евро (€ EUR)
Друге:

Британска фунта (GBP GB£)

Бугарски лев (BGN lv)

Чешка круна (CZK Kč)

Данска круна (DKK kr)

Хрватска куна (HRK kn)

Мађарска форинта (HUF Ft)

Летонски лат (LVL Ls)

Литвански литас (LTL Lt)

Пољски злот (PLN zł)

Румунски леј (RON lei)

Шведска круна (SEK kr)

Временска зона UTC 0 до +2,
(UTC -4 до +4 укључивши и прекоморским територијама)
Химна Ода радости, Симфонија бр. 9 - Лудвига ван Бетовена
Дан Европе 9. маја
Интернет домен .eu

Статус

Европска унија је најмоћнија регионална организација која тренутно у свету постоји. Као што се из претходног може видети, у неким областима где су државе чланице свој суверинитет препустиле Европској унији, може се рећи да је Европска унија федерација или конфедерација. Унија нема право да премести додатна овлашћења других чланица на себе без допуштења одређене чланице. Исто тако, одређени број чланица руководи самостално својим политикама од националног интереса, као што су инострани послови, одбрана, валута.

Захваљујући оваквом устројству, Европска унија се не може дефинисати ни као интернационална организација ни као конфедерација или федерација. Могло би се рећи да је sui generis целина.

Тренутни и будући статус Европске уније је предмет велике политичке пажње унутар неких чланица ЕУ.

Правна основа

Правна основа Европске уније су уговори између њених чланица. Они су доношени током година. Први такав уговор је Уговор из Париза (1951) којим је оформљена Европска заједница за угаљ и челик између шест европских земаља. Овај уговор је истекао пре доношења доцнијих уговора. Са друге стране, Римски споразум (1957) и даље траје, после њега је донесен Мастрихтски споразум (1992), који је Европску унију конституисао под тим именом. Највише амандмана на Римски споразум се тицало приступа 10 нових чланица 1. маја 2004.

Чланице ЕУ су се недавно договориле око текста Европског Устава који ће, ако се ратификује од стране чланица, постати први званични устав ЕУ замењујући све дотадашње уговоре.

Ако Устав не прође приликом ратификације свих чланица, онда би можда било неопходно поново отворити преговоре у вези његовог доношења. Већина политичара и државних званичника се слажу око тога да је садашњи пред-устав неодговарајућ за тренутних 25 држава чланица (као и за будуће). Старији политичари (нарочито у Француској) имају став да ако устав не ратификује неколико чланица, треба „наставити без њих“.

Видети такође:

Историја

Rometreaty
Церемонија потписивања Уговора у Риму (1957)
EC-EU-enlargement animation
Процес ширења ЕУ (1957−2013).

Покушаји да се уједине диспаратне нације Европе претходе националној држави. Они су се дешавали константно кроз историју континента још од пропасти Римског царства. Франачко царство Карла Великог, Свето римско царство и Државна заједница Пољске и Литваније су ујединили велика пространства. Много касније, током 19. века - царинске уније под Наполеоном и освајања нацистичке Немачке '40. година двадесетог века су имала само тренутно постојање.

С обзиром на изворне језичке и културне различитости у Европи, ови покушаји обично су подразумевали војно потчињавање невољних и непослушних нација, што би потом довело до нестабилности и коначног неуспеха. Један од првих предлога за мирно уједињење кроз сарадњу и једнакост чланства дао је зачетник пацифизма Виктор Иго (1851). Након катастрофа Првог, а затим и Другог светског рата, покретачка снага за оснивање Европске уније (односно онога из чега ће се она потом развити) значајно је порасла, вођена жељом да се Европа обнови и спречи могућност да се такви ужаси рата икада понове. Европска заједница за угаљ и челик (оформљена 1951, а коју су чиниле: Западна Немачка, Француска, Италија и земље Бенелукса) је била иницијална каписла за даље уједињење Европе.

Прва царинска унија, која се изворно звала Европска економска заједница, основана је Римским уговором 1957, а имплементирана 1. јануара 1958. Касније се променила у Европску заједницу, која је сада „први стуб“ Европске уније. ЕУ се развила од трговачког система до економског и политичког партнерства.

Структурална еволуција

Следећа временска линија представља интеграције које су довеле до тренутне уније, у смислу структуралног развоја на основу међународних споразума:

Потписан
Ступио
Документ
1948.
1948.
Бриселски споразум
1951.
1952.
Париски уговор
1954.
1955.
Измењени Бриселски споразум
1957.
1958.
Римски
уговори
1965.
1967.
Уговор о ЕЗ
1975.
N/A
Закључци Европског савета
1985.
1995.
Шенгенски
споразум
1986.
1987.
Јединствени
европски акт
1992.
1993.
Мастрихтски уговор
1997.
1999.
Амстердамски уговор
2001.
2003.
Уговор из Нице
2007.
2009.
Лисабонски
уговор
 
                         
Три стуба Европске уније:  
Европске заједнице:  
Европска заједница за атомску енергију (EUROATOM)   
Европска заједница за угаљ и челик (ECSC) Уговор истекао 2002. Европска унија (EU)
    Европска економска заједница (EEC)
        Шенгенска правила   Европска заједница (EC)
    ТРЕВИ Правосуђе и унутрашњи послови (JHA)  
  Полицијска и правосудна сарадња у криминалним стварима (PJCC)
          Европска политичка сарадња (EPC) Заједничка спољна и безбедносна политика (CFSP)
Неконсолидована тела Западноевропска унија (WEU)    
Уговор прекинут 2011. године  
                       

Институције

Европска унија има неколико институција:

Постоји још много тела задужена за спровођење објективне политике и правде. То су Агенције Европске уније.

Поред тога, постоје и саветодавна тела, међу којима су:

Европски савет

Donald Tusk (2015)
Доналд Туск, председник Европског савета

Политичко вођство Европске уније је Европски савет, који се обично састаје четири пута годишње. Њега чини један представник по држави — или шеф државе или шеф владе - уз председника Европског савета као и председника Европске комисије. Представницима држава чланица помажу њени министри иностраних послова. Европски савет користи своју водећу улогу да реши спорове између држава чланица и институција Европске уније и да се реше политичке кризе и неслагања због контроверзних питања и политика. Европски савет се не треба поистовећивати са Саветом Европе, међународном организацијом независном од Европске уније.

Дана 19. новембра 2009. Херман ван Ромпуј је изабран за првог председника Европског савета, док је Кетрин Ештон изабрана за високог представника уније за спољну и безбедносну политику. Обоје су ступили на дужност 1. децембра 2009.

Савет Европске уније

Савет Европске уније (понекад се назива Савет министара) чини другу половину законодавства Европске уније. Чине је министри из сваке државе чланице и састаје се у другачијем саставу у зависности од проблема којим се бави. И поред различитог састава, оно се сматра једним телом.[5] Поред законодавне улоге, Савет Европске уније има и извршне функције по питању зајаедничке спољне и безбедносне политике.

Европска комисија

Ioannes Claudius Juncker die 7 Martis 2014
Жан Клод Јункер, председник Европске комисије

Европска комисија је извршно тело и одговорна је за законске иницијативе и свакодневно управљање Европско унијом. Тренутно је чине 28 европских комесара за различита поља деловања, по један из сваке државе. Председника и чланове европске комисије предлаже Европски савет. Именовање председника и чланова комисије мора да одобри Европски парламент.[6]

Европски парламент

Европски парламент представља једну половину законодавста Европске уније. 736 (ускоро ће бити 750) европских посланика директно бирају држављани ЕУ сваких пет година. Иако се посланици бирају по државном кључу, они се организују по политичким групама, а не по држављанству. Свака држава чланица има одређени број посланика, а они се у неким случајевима бирају по националним изборним јединицама. Парламент и Савет Европске уније заједно усвајају законе у скоро свим областима под редовном законодавној процедури. Ово се такође односи и на буџет Европске уније. Коначно, Европска комисија одговара Европском парламенту, потребна јој је његово одобрење за именовање и мора да подноси извештаје Парламенту. Председник Европског парламента представља Парламент. Председника и потпредседника Парламента бирају посланици сваке две и по године.[7]

Седишта институција Европске уније

Државе чланице и проширења

Грешка: неопходно је одредити слику у првој линији.

Од 1. јула 2013. ЕУ има 28 земаља чланица. Укупна површина тих 28 земаља је 4.382.269 km². Да је јединствена земља, била би седма по реду држава у свету по површини. Број грађана ЕУ (под условима Мастрихтског споразума) у 28 земаља је отприлике 500 милиона (јануар 2007). Била би дакле трећа по реду после Кине и Индије, да се ради о правој држави.

У периоду од 1952/1958. шест оснивачких земаља ЕУ биле су: Белгија, Западна Немачка, Италија, Луксембург, Француска и Холандија. Деветнаест будућих земаља су јој се придружиле у „таласима проширења“ који су дати у следећој табели:

Година Државе
1973. Данска, Република Ирска и Уједињено Краљевство
1981. Грчка
1986. Португалија и Шпанија
1995. Аустрија, Финска и Шведска
2004. Естонија, Кипар, Летонија, Литванија, Мађарска, Малта, Пољска, Словачка, Словенија и Чешка
2007. Бугарска, Румунија
2013. Хрватска

Напомене:

  • Гренланд, који је саставни део Данске је на референдуму (1979) напустио све европске институције 1985. године.
  • 1990. године територија и становништво Европске заједнице су увећани када се Источна Немачка ујединила са Западном Немачком.

Кандидати за чланство, остале земље

Further European Union Enlargement
Могућа проширења Европске уније      Садашње чланице      Државе кандидати      Државе потенцијални кандидати      Могуће чланство

Званичне земље кандидати за чланство су Северна Македонија, Турска, Албанија, Црна Гора и Србија за које се не зна када ће тачно постати чланице уније. Турска је држава око које се воде разне полемике унутар ЕУ о томе да ли би требало да буде примљена у чланство. Земље које су званично регистроване као потенцијални кандидати су Босна и Херцеговина и Република Косово (једнострано проглашена држава на територији Србије).

Многе државе, као што су Норвешка, Швајцарска и Лихтенштајн, не желе да уђу у ЕУ, али с њом имају специјалне споразуме. Исланд је одустао од чланства у Европској Унији.

Тренутна питања

Главна питања са којима се Европска унија у овом тренутку бави је њено проширење на југ и исток, односи са САД, ревизија правила Пакта за стабилност и ратификација Устава Европске уније од стране држава чланица.

Статус прекоокеанских територија

Неке територије имају званичне односе са чланицама ЕУ захваљујући колонијалној прошлости, културним везама или географском положају. Ту се пре свега мисли на прекоморске територије Француске, Шпаније, Холандије и Велике Британије.

Економски положај

Године 2005, ЕУ је имала највећу економију на свету са, БДП од 9.486•10¹² евра (или 12.427•10¹² USD са курсом од 1,31$ за 1 евро 11. јануара, 2005.

Животни стандард

Следи табела са подацима о БДП по глави становника у свакој држави ЕУ понаособ. Подаци су из 2004.

EU-GDP-PPP
БДП (ППП), 2004
EU-GDP-PPP-pc
БДП (ППП) по становнику, 2004
Државе чланице БДП (ПКМ)
у милионима
међ. долара
БДП (ПКМ)
по становнику
међ. долара
БДП (номинални)
по становнику
међ. долара
 Европска унија 12.954.042 28.477 29.763
 Луксембург 33.436 72.945 76.224
 Република Ирска 179.516 42.859 49.533
 Данска 195.788 36.079 48.530
 Аустрија 286.767 35.002 37.378
 Финска 171.848 32.822 36.928
 Белгија 338.452 32.500 35.843
 Холандија 524.035 32.062 38.323
 Уједињено Краљевство 1.911.943 31.628 36.875
 Немачка 2.605.373 31.572 33.356
 Шведска 283.802 31.235 39.562
 Француска 1.900.467 30.322 33.387
 Италија 1.726.869 29.727 30.144
 Шпанија 1.145.078 27.542 27.815
 Грчка 261.018 23.519 20.545
 Словенија 46.384 23.250 17.535
 Кипар 18.563 22.334 20.500
 Малта 8.103 20.365 13.847
 Португалија 210.049 19.949 17.224
 Чешка 198.931 19.478 12.587
 Мађарска 179.606 18.492 11.375
 Естонија 23.927 17.802 10.342
 Словачка 93.288 17.239 9.471
 Литванија 52.705 15.443 8.310
 Пољска 526.253 13.797 8.410
 Летонија 31.841 13.784 8.401
 Бугарска 76.696 10.003 3.686
 Румунија 204.412 9.446 5.254
 Хрватска 57.983 17.885 8.710
Кандидати за чланство:
 Турска 609.987 8.385 5.692
 Северна Македонија 16.700 8.080 2.564
 Србија 47.770 7.234 3.215
 Црна Гора 2.412 3.800 1.784
 Исланд (повукао кандидатуру 2014) 11.820 36.620
Потенцијални чланице:
 Босна и Херцеговина 25.505 6.456 2.561
 Албанија 18.329 5.107 2.441

БДП ЕУ је мањи од БДП-а Сједињених Америчких Држава, који износи 38.031 долара по глави становника (2004).

Види још

Референце

  1. ^ The EU Single Market: Fewer barriers, more opportunities. European Commission. Приступљено 2007-09-27.; Activities of the European Union: Internal Market. Архивирано на сајту Wayback Machine (октобар 1, 2007) (на језику: енглески), Приступљено 14. 4. 2013.
  2. ^ Farah, Paolo (2006). Five Years of China WTO Membership. EU and US Perspectives about China's Compliance with Transparency Commitments and the Transitional Review Mechanism, Приступљено 14. 4. 2013.
  3. ^ Abolition of internal borders and creation of a single EU external frontier Архивирано на сајту Wayback Machine (јануар 13, 2008) (на језику: енглески), Приступљено 14. 4. 2013.
  4. ^ Report for Selected Country Groups and Subjects (European Union). World Economic Outlook Database, April 2007 Edition. International Monetary Fund (April 2007)., Приступљено 14. 4. 2013.
  5. ^ „Institutions: The Council of the European Union”. Europa web portal. Архивирано из оригинала на датум 3. 7. 2007. Приступљено 25. 6. 2007.
  6. ^ „Institutions: The European Commission”. Europa web portal. Архивирано из оригинала на датум 23. 6. 2007. Приступљено 25. 6. 2007.
  7. ^ „Institutions: The European Parliament”. Europa web portal. Архивирано из оригинала на датум 24. 6. 2007. Приступљено 25. 6. 2007.

Литература

  • Barnard, Catherine (2010). The Substantive Law of the EU: The four freedoms (3rd изд.). Oxford: Oxford University Press. стр. 447. ISBN 978-0199562244.
  • Craig, Paul; De Burca, Grainne (2011). EU Law: Text, Cases and Materials (5th изд.). Oxford: Oxford University Press. стр. 15. ISBN 978-0199576999.
  • Demey, Thierry (2007). Brussels, capital of Europe. S. Strange (trans.). Brussels: Badeaux. стр. 387. ISBN 978-2960041460.
  • Piris, Jean-Claude (2010). The Lisbon Treaty: A Legal and Political Analysis (Cambridge Studies in European Law and Policy). Cambridge: Cambridge University Press. стр. 448. ISBN 978-0521197922.
  • Simons, George F., ур. (2002). EuroDiversity (Managing Cultural Differences). Abingdon-on-Thames: Routledge. стр. 110. ISBN 978-0877193814.
  • Wilkinson, Paul (2007). International Relations: A Very Short Introduction (1st изд.). Oxford: Oxford University Press. стр. 100. ISBN 978-0192801579. »The EU states have never felt the need to make the organisation into a powerful military alliance. They already have NATO to undertake that task.«

Додатна литература

  • Berend, Ivan T. (2017). The Contemporary Crisis of the European Union: Prospects for the Future. New York: Routledge. ISBN 9781138244191.
  • Bomberg, Elizabeth; Peterson, John; Corbett, Richard, ур. (2012). The European Union: How Does it Work? (New European Union) (3rd изд.). Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0199570805.
  • Corbett, Richard; Jacobs, Francis; Shackleton, Michael (2011). The European Parliament (8th изд.). London: John Harper Publishing. ISBN 978-0956450852.
  • Craig, Paul; de Búrca, Gráinne (2007). EU Law, Text, Cases and Materials (4th изд.). Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0199273898.
  • Federiga, Bindi, ур. (2010). The Foreign Policy of the European Union: Assessing Europe's Role in the World (2nd изд.). Washington, D.C.: Brookings Institution Press. ISBN 978-0815722526. The E.U.'s foreign-policy mechanisms and foreign relations, including with its neighbours.
  • Gareis, Sven; Hauser, Gunther; Kernic, Franz, ур. (2013). The European Union – A Global Actor?. Leverkusen, FRG: Barbara Budrich Publishers. ISBN 978-3-8474-0040-0.
  • Grinin, L.; Korotayev, A.; Tausch, A. (2016). Economic Cycles, Crises, and the Global Periphery. Heidelberg, New York, Dordrecht, London: Springer International Publishing. ISBN 978-3-319-17780-9.
  • Jones, Erik; Anand, Menon; Weatherill, Stephen (2012). The Oxford Handbook of the European Union. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0199546282.
  • Jordan, A.J.; Adelle, Camilla, ур. (2012). Environmental Policy in the European Union: Contexts, Actors and Policy Dynamics (3rd изд.). Abingdon-on-Thames: Routledge. ISBN 978-1849714693.
  • Kaiser, Wolfram (2009). Christian Democracy and the Origins of European Union (New Studies in European History). Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0511497056.
  • Le Gales, Patrick; King, Desmond (2017). Reconfiguring European States in Crisis. Corby: Oxford University Press. ISBN 9780198793373.
  • McCormick, John (2007). The European Union: Politics and Policies (5th изд.). Boulder, Colorado: Westview Press. ISBN 978-0813342023.
  • Pinder, John; Usherwood, Simon (2013). The European Union: A Very Short Introduction (3rd изд.). Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0199681693. excerpt and text search
  • Rifkin, Jeremy (2005). The European Dream: How Europe's Vision of the Future Is Quietly Eclipsing the American Dream. City of Westminster, London: TarcherPerigee. ISBN 978-1585424351.
  • Smith, Charles (2007). International Trade and Globalisation (3rd изд.). Stocksfield: Anforme Ltd. ISBN 978-1905504107.
  • Staab, Andreas (2011). The European Union Explained: Institutions, Actors, Global Impact. Bloomington, Indiana: Indiana University Press. ISBN 978-0253223036. excerpt and text search
  • Steiner, Josephine; Woods, Lorna; Twigg-Flesner, Christian (2006). EU Law (9th изд.). Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0199279593.
  • Tausch, Arno (2012). Globalization, the Human Condition, and Sustainable Development in the Twenty-first Century: Cross-national Perspectives and European Implications. With Almas Heshmati and a Foreword by Ulrich Brand (1st изд.). Anthem Press, London. ISBN 9780857284105.
  • Yesilada, Birol A.; Wood, David M. (2009). The Emerging European Union (5th изд.). Abingdon-on-Thames: Routledge. ISBN 978-0205723805.

Спољашње везе

.eu

.eu је највиши Интернет домен државних кодова (ccTLD) за Европску унију (упркос томе што ЕУ у ствари није држава). Регистрација за носиоце трејдмарка је почела 5. децембра 2005. и завршила се 7. априла 2006. када је званично почела регистрација .eu домена од стране правних и физичких лица у Европској унији. Тренутно је, поред њега у званичној употреби и .eu.int.

Велика потражња влада и од стране особа које послују у Холандији, Немачкој, Уједињеном Краљевству и Италији, пошто је остало мало добрих имена домена доступних под .nl, .de, .uk и .it највишим Интернет доменима.

За мање од недељу дана од отварања регистра регистровано је више од 1.500.000 .eu домена. До сада је регистровано преко 3.000.000 домена што .eu ставља на седмо место листе НИД-ова према броју регистрованих домена (испред њега су .com; .de; .net; .uk; .org и .info). Највише регистрованих домена броје Немачка (преко 930.000), Холандија (преко 415.000), Велика Британија (око 355.000), Француска (преко 250.000), Пољска (преко 175.000) и Италија (око 166.000).

Пошто је отворен за индивидуалне регистрације, релативно висока потражње за овим НИД-ом влада од стране говорника португалског језика и румунског језика, пошто eu значи „ја“ (лична заменица првог лица) на овим језицима. Грађани Португала могу да региструју сајтове, док то није могуће за оне из Бразила јер је регистрација ограничена на становнике ЕУ.

Fauna Europaea

Fauna Europaea је база података научних имена и распрострањености свих живих вишећелијских европских копнених и водених животиња. Покретање сајта је првобитно финансијски помагала Европска унија (2000—2004). Пројектом координише Универзитет у Амстердаму односно Природословни универзитет у Берлину. Сајт је децембра 2016. године имао евидентираних око 235.000 имена таксона од којих је 180.000 било прихваћено.

Panevropski koridori

Panevropski saobraćajni koridori su saobraćajni koridori koji povezuju zemlje centralne Evrope, sa zemljama istočne i jugoistočne Evrope.

Evropski projekat Panevropskih saobraćajnih koridora otpočet je 1991. na konferenciji u Pragu, usled potrebe za integrisanjem postojeće Transevropske transportne mreže (TEN-T) sa transportnim mrežama zemalja van tadašnje Evropske unije.

Na drugoj Panevropskoj konferenciji o saobraćaju održanoj u martu 1994. godine na Kritu, definisano je tada devet koridora, kao glavne saobraćajne trase između ondašnje Evropske unije i država u njenom okruženju - u centralnoj, istočnoj i jugoistočnoj Evropi, sa idejom njihovog prioritetnog finansiranja tokom sledećih 10-15 godina.

Zaključci ove konferencije precizirani su i dopunjeni na trećoj konferenciju u Helsinkiju, 1997. godine, kada je zahvaljujući kraju rata u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, u mrežu Panevropskih koridora dodat i deseti koridor (Panevropski koridor 10), koji prolazi kroz većinu bivših jugoslovenskih republika. (Zato se ovi koridori nekada nazivaju i „Kritski koridori“ ili „Helsinški koridori“.)

Devet koridora su železnički i drumski, a deseti (Koridor 7 - "Dunavski koridor") vodeni je koridor – tok Dunava.

Za sada, ovi razvojni koridori nisu pripojeni Transevropskoj saobraćajnoj mreži, koja obuhvata sve glavne trase u "starim zemljama Evropske unije", ali postoje predlozi za punu intergaciju ova dva sistema.

Panevropske koridore treba razlikovati od Evropske mreže međunarodnih puteva ("Evropski putevi"), koja obuhvata samo drumske puteve (koji se označavaju slovom E i 2-3 cifrenim brojem).

Језици Европске уније

Језици Европске уније су говорни језици земаља чланица Европске уније. Службени језици држава чланица су и службени језици администрације Европске уније, укупно 24 језика. Европска унија пружа активну подршку мултијезичности. У складу са тим уведена је функција европског комесара за мултијезичност. На тој функцији тренутно се налази Леонард Орбан.

Берлински процес

Берлински процес (The Berlin Process) је дипломатска иницијатива повезана са будућим проширењем Европске Уније.

Берлински процес је међувладина иницијатива сарадње која има циљ да ревитализује мултилатералне везе између Западног Балкана и одређеним земљама ЕУ, као и да побољша регионалну сарадњу земаља Западног Балкана у области инфраструктурног и економског развоја. Многи сматрају да је то једна од водећих политичких иницијатива трећег кабинета Ангеле Меркел које се тчу југоисточне Европе.

Почела је првом конференцијом о Западном Балкану у Берлину 2014. године, а затим је настављана на другом конференцијом о Западном Балкану у Бечу 2015. године. Трећа конференција је одржана у Паризу 2016. године. Последња конференција је планирана да се одржи у Риму 2017. године. Иницијатива Берлинског процеса је покренута у јеку раста евроскептицизма и одлуке коју је донео председник Европске комисије Жан-Клод Јункер да се ЕУ не проширује наредних пет година.Следећи, шести самит Берлинског процеса се догађа 4-5 јула 2019. г. у пољском Познању.

Г20 индустријски развијених земаља

Г20 (Група 20) је неформални форум 19 држава са најразвијенијим економијама у свету и Европска унија.

Државе Г20 заједно чине 90% светског БДП-а, 80% светске трговине и две трећине популације у свету.

У 2019. години председавање Групом 20, по први пут је преузео Јапан, а јапански премијер Шинзо Абе је њен председник. Ова држава је и организатор Самита Г20 у Осаки у јуну 2019. године.

Државе чланице Европске уније

Европска унија (ЕУ) се састоји од 28 држава чланица. Свака држава чланица је странка оснивачких уговора Уније и тиме подлеже привилегијама и обавезама чланства. За разлику од чланова већине међународних организација, државе чланице Европске уније подлежу обавезујућим законима у замену за заступање у оквиру заједничких законодавних и судских установа. Земље чланице морају се једногласно сложити да би Европска унија усвојила политике одбране и спољашње политике. Субсидијарност је основни принцип Европске уније.

Године 1957, шест држава основало је претходника Европске уније, Европску економску заједницу (Белгија, Француска, Италија, Луксембург, Холандија и Западна Немачка). Преостале државе су приступиле следећим проширењима. Дана 1. јула 2013, Хрватска је постала најновија држава чланица Европске уније. Да би приступила, држава мора испунити економске и политичке захтеве познате као критеријум из Копенхагена, који захтевају од кандидата да има демократску владу слободног тржишта заједно са одговарајућим слободама и установама, и поштовање владавине права. Проширење уније је такође условљено сагласношћу свих постојећих чланова и кандидатским усвајањем постојећег закона Европске уније, познатог као правна стечевина.

Постоји диспаритет у величини, богатству и политичком систему држава чланица, али сви имају де жур једнака права. У пракси, неке државе су знатно привлачније од других. Док се у неким областима врши већинско гласање тамо где веће државе имају више гласова од мањих, мање државе имају диспропорционалну заступљеност у односу на њихово становништво. Ниједна држава чланица није повукла чланство или је била суспендована из Европске уније, мада су неке од зависних територија или полуаутономне области напустиле унију. У јуну 2016. године Уједињено Краљевство је одржало референдум о чланству у Европској унији, што је резултирало са 51,89% гласова за напуштање. Премијер Тереза Меј се 29. марта 2017. године позвао на члан 50 да формално започне поступак изласка.

Еврозона

Еврозона је подручје држава чланица Европска унија које у новчаном оптицају користе јединствену европску валуту Евро.

Европеизам

Европеизам, проевропеизам или евроунионизам представља став групе људи који подржавају политику интеграције у Европску унију и међунационалног нивоа јединства.

Европеисти верују да политичко јединство у Европи би обезбедило мир међу народима Европе и да промовисао напредак у бројним областима (као што су привреда, култура, политика, наука, војска итд.).

Основни циљеви европеизма су:

обезбеђивање мира и сигурности за народе Европе;

осигуравање безбедности грађана Европе;

промовисање стабилног економског и социјалног развоја;

одржавање разноликости народа Европе као одговор на глобализацију;

подршка вредностима универзалним код Европљана (као што су заштита животне средине, одрживог развоја, поштовања људских права).

Европска заједница за атомску енергију

Европска заједница за атомску енергију или скраћено Евроатом (енгл. European Atomic Energy Community) је међународна организација састављена од држава чланица Европске уније. Основана је Римским уговором, потписаним 25. марта 1957. године. Евроатом данас, заједно са Европском заједницом чини први стуб Европске уније. Евроатом је све до 1967. имао властита тела, када су Уговором о спајању тела Евроатома, Европске економске заједнице и данас више непостојеће Европске заједнице за угаљ и челик, спојена у тела Европских заједница.

Сврха Евроатома је створити посебно тржиште за атомску енергију, дистрибуирати је кроз државе чланице, развијати је и вишак продавати држвама нечланицама.

Ступањем на снагу новог Европског устава, Евроатом ће и даље деловати самостално, тј. задржат ће правну особност.

Европска престоница културе

Европска престоница културе је назив, који добија један или неколико градова у Европској унији у раздобљу од једне године, у току које дати град или градови представља свој културни живот и домете градске културе.

Последњих година добијање положаја Европске престонице културе постаје велика престиж, али и средство за веома брз и свеобухватан развој изабраног града.

Европска радиодифузна унија

Европска радиодифузна унија (ЕРУ) (енгл. European Broadcasting Union (EBU), франц. L'Union Européenne de Radio-Télévision (UER)) основана је 12. фебруара 1950. године. Основале су је 23 радиодифузне агенције са простора Европе и Медитерана на конференцији у граду Торки у енглеском Девону. Године 1993. Међународна радио-телевизијска агенција, еквивалент радиодифузних кућа из Централне и источне Европе се сјединила са Европском радиодофузном агенцијом.

Године 2004. EBU/UER је имала пуноправне чланове из 52 државе и придружене чланове из још 29 држава. Чланице су радио и телевизијске компаније од којих су већина радиодифузне организације у државном власништву или у приватном власништву са јавном концесијом. Пуноправне чланице обухватају територију од Алжира до Ватикана укључујући тако скоро све европске државе. Придружене чланице нису ограничене само на Европу и Медитеран и међу њима су радиодифузне компаније из Канаде, Јапана, Мексика, Индије, Хонгконга и много других држава. Придружене чланице из САД обухватају неке од највећих радио-телевизијских компанија као што су ABC, CBS, NBC, Тајм Ворнер и сл.

Пуноправне чланице су оне државе чија територија припада Европском радиодифузном простору или су чланице Савета Европе.

Најпознатија активност Европске радиодифузне агенције је организовање Песме Евровизије. Право учешћа на овом такмичењу имају земље које су пуноправне чланице ове организације. Агенција организује такмичења Младих плесача Евровизије, Дечју песму Евровизије и још нека слична такмичења. Чланице често сарађују на изради документарних и анимираних филмова за децу. Први резултат ове сарадње био је The Animals of Farthing Wood снимљен 1993. године.

Европске заједнице

Европске заједнице (ЕЗ; енгл. European Communities (EC)), понекад и Европска заједница (енгл. European Community), биле су три међународне организације регулисане истим сетом институција. То су биле Европска заједница за угаљ и челик, Европска заједница за атомску енергију и Европска економска заједница; касније је Европска заједница Мастрихтским уговором 1993. године преименована, чиме је основана Европска унија.

Када су Заједнице постале дио Европске уније 1993. године, постале су њен први стуб. Европска заједница за угаљ и челик је распуштена 2009. године Лисабонским споразумом; чиме је Унија постала правни насљедник Заједнице. Европска заједница за атомску енергију је постала ентитет одвојен од Уније, али предвођен истим институцијама.

Застава Европске уније

Застава Европе је застава и грб Европске уније (ЕУ) и Савета Европе (СЕ). Застава се састоји од круга са 12 златних звезда петокрака на плавој позадини. На плавој позадини која симболише небо и запад, дванаест златних звездица поређаних кружно, представљају јединство народа Европе. Број звездица је статичан, дванаест је симбол перфекције и јединства. Пошто Европска унија нема усвојен грб, застава служи истовремено и као грб и појављује се на свим местима где је потребно симболом приказати Европску унију.

Заставу су 1955. године дизајнирали Арсен Хајц и Пол Леви као симбол Савета Европе. Међутим, Савет Европе је предложио да и друге европске организације усвоје ову заставу. Године 1985, Европска унија, која се тада називала Европска економска заједница (ЕЕЗ), на иницијативу Европског парламента прихватила је заставу као званичну, а пре тога није имала никакво обележје у употреби.

Иако је обележје две одвојене организација, застава се чешће везује за Европску унију, него за Савет Европе. Такође, застава се често користи за представљање Европе на спортским такмичењима, те као продемократско обележје у земљама које нису чланице Европске уније. Застава је делимично испирисала стварање других обележја, попут оних од других европских организација, али и обележја држава у којима је Европска унија на неки начин присутна дуже време, као што су заставе Босне и Херцеговине и самопрокламоване Републике Косово.

НСТЈ

Номенклатура статистичких територијалних јединица (НСТЈ), у честој употреби и акроним НУТС (према матичном франц. изразу Nomenclature des unités territoriales statistiques (NUTS), енгл. Nomenclature of Territorial Units for Statistics или Nomenclature of Units for Territorial Statistics (NUTS)) је геокодски стандард (Geospatial Entity Object Code) Европске уније који се користи у статистичке сврхе и помоћу које је направљена подела Европе на управне регије.

Овај стандард обухвата само земље чланице Европске уније и везан је за начине добијања средстава помоћи из фондова ЕУ.

Односи Србије и Европске уније

Односи Србије и Европске уније су инострани односи Републике Србије и Европске уније.

Србија је у процесу приступања Европској унији и у том процесу има статус земље кандидата.

23 од 28 државе чланице су признале једнострано проглашење независности Косова.

5 држава чланица нису признале једнострано проглашење независности Косова (Грчка, Кипар, Румунија, Словачка и Шпанија).

Приступање Србије Европској унији

Приступање Србије Европској унији је процес у којем Република Србија настоји да приступи Европској унији, као пуноправна чланица. Србија је званично поднела захтев за чланство у Европској унији 22. децембра 2009. године. Упркос препрекама у области политике, дана 7. децембра 2009. године Европска унија је деблокирала трговинске споразуме са Србијом, а 19. децембра исте године шенгенске земље одобриле су визну либерализацију за грађане Србије. Влада Србије је поставила за циљ приступање ЕУ у 2014. години, према плану Агенда 2014, тадашњег грчког премијера Јоргоса Папандреуа. Потпредседник Европске комисије Жак Баро подржавао је ову иницијативу, очекујући улазак Србије у ЕУ у наредних 5 до 7 година након подношења формалног захтева за приступање. Након засталих преговора са Србијом, Европска унија у октобру 2010. године кренула је у преговоре о придруживању. Дана 7. новембра 2007. године, парафиран је Споразум о стабилизацији и придруживању између Европске уније и Србије, односно, две стране су се сложиле о коначној верзији текста која би требало да се подвргне малим изменама или да остане непромењен, што је потез који је претходио формалном потписивању. Споразум су парафирали потпредседник Владе Србије Божидар Ђелић и комесар за проширење ЕУ Оли Рен, а церемонији је присуствовао и председник Србије Борис Тадић. То потписивање је било прекретница у преговорима за приступање Србије и спроведено је пошто је је главна тужитељка за ратне злочине Карле дел Понте известила ЕУ да Србија правилно поштује одлуке суда, али додала је да Ратко Младић мора бити у Хагу пре него што споразум буде званично потписан. Младић је потом ухапшен 26. маја 2011. године, и потом изручен Међународном кривичном трибуналу за бившу Југославију на суђење. Дана 20. јула 2011. године ухапшен је Горан Хаџић, последњи хашки бегунац. Свих 27 министара иностраних послова ЕУ дана 28. фебруара 2012. године гласало је за предлог статуса, а резултат је био 26 гласова за и 1 глас против. Румунија је гласала против, јер је желела да се закључи положај влашке мањине. Када је уклоњена и последња препрека на путу ка одобравању кандидатуре, пошто је Румунија била задовољна јер је са Србијом усагласила записник о мањинама, Србија је добила статус кандидата 1. марта. Преговори су отворени 21. јануара 2014. године, а прва поглавља су отворена 14. децембра 2015. године.

Средња Европа

Средња или централна Европа је географска регија која обухвата површину од 1.253.371 km2, односно 11,9 % површине Европе. Простире се од Балтичког мора, на северу, до Црног мора и високих веначних планина на југу, које чине северну границу Јужне Европе.

Осим тога, може се сматрати да се и северна, јужна и југоисточна Европа у одређеној мери граниче и преклапају са средњом Европом тј. положај ове регије је веома значајан јер повезује све остале регије Европе.

Сви главни путеви који повезују западну и источну, северну и јужну Европу прелазе преко територије средње Европе. Ова регија обухвата девет земаља: Мађарску, Чешку, Словачку, Румунију, Швајцарску, Аустрију, Лихтенштајн, Немачку и Пољску.

Од ових девет земаља само три излазе на море, тако да у овој европској регији преовлађују континенталне земље.

Унија за Медитеран

Унија за Медитеран (франц. Union pour la Méditerranée; претходно: Медитеранска унија, франц. Union méditerranéenne) је заједница која представља оквир за јачање сарадње земаља Европске уније и земаља које излазе на Средоземно море. Оснивање је предложио француски председник Никола Саркози, а идеја је спроведена у дело у 14. јула 2008. године када је Унија основана.

Теме Европске уније 
Историја
Географија
Политика
Привреда
Култура
Теорије
Државе чланице Европске уније
1900-е
1910-е
1920-е
1930-е
1940-е
1950-е
1960-е
1970-е
1980-е
1990-е
2000-е
2010-е
Добитници Нобелове награде 2012.
Хемија
Књижевност
Мир
Физика
Физиологија или медицина
Економија

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.