Евро

Евро (симбол: , међународна ознака: EUR, шифра валуте: 978) је званична валута Економске и монетарне уније Европске уније и јединствена валута око 300 милиона грађана 19 земаља Уније:

које чине Еврозону.[1][2] Ову валуту исто тако званично користе институтиције Европске уније и четири друге Европске земље, као и унилатерално две друге, те је консеквентно дневно користи око 337 милиона Европљана. (ажурирано: 2015. г.)[3] Изван Европе, бројне прекоморске територије ЕУ земања такође користе евро као своју валуту.

Додатно, 210 милиона људи широм света (по подацима из 2013.) користи валуте везане за евро. Евро је друга највећа резервна валута као и друга највише кориштена валута након америчког долара.[4][5][6] (Ажурирано: јануар 2017. г.) Са више од €1.109.000.000.000 у циркулацији, евро има једну од највиших комбинованих вредности новчаница и кованица на свету, у ком погледу је премашио амерички долар.[7][note 1]

Име евро је званично прихваћено 16. децембра 1995. у Мадриду.[8] Евро је уведен у светско финансијско тржиште као рачуноводствена валута 1. јануара 1999, замењујући бившу Европску валутну јединицу (ECU) са односом од 1:1 (US $1.1743). Физичке новчанице и кованице евра су ушле у циркулацију 1. јануара 2002, чинећи га валутом у свакодневној употреби својих оригиналних држава чланица, а до маја 2002. евро је у потпуности заменио бивше валуте.[9] Мада је вредност евра накнадно знатно опала до 0,8252 америчких долара током две године (26. октобар 2000), он у продаји вредео више од америчког долара од краја 2002, а врхунац је достигао са 1,6038 америчких долара дана 18. јула 2008.[10] Од позног дела 2009. године, евро је утонуо у европску дужничку кризу, што је довело до креирања Европског фонда за финансијску стабилност као и других реформи у циљу стабилизације валуте. Јула 2012, евро је пао испод 1,21, америчких долара први пут у две године, услед забринутости око грчког дуга и шпанског проблематичног банкарског сектора.[11] Јуна 2017, евро-долар курс износи ~ US$1,13.[12]

Економски и монетарни савез (EMU) најзначајнији је вид новчане реорганизације у Европи од доба Римског царства. Иако се увођење Евра може сматрати једноставно начином усавршавања Заједничког ввропског тржиштва и подржавања слободне трговину међу чланова Еврозоне, Евро је такође значајан део Европског пројекта за политичку интеграцију. Евром управља Европски систем централних банака (ESCB), који се састоји од Европске централне банке (ECB) и Еврозонских централних банака које управљају у државама. ECB, која је смештена у Франкфурту на Мајни у Немачкој, има искључиву моћ да успостави новчану политику; остали ESCB чланови учествују у штампању, ковању, и расподели новчаница и кованица, и деловању Еврозонског систему исплате.

Инфлација у 2009. је износила -0,1%.

Администрација

European Central Bank - building under construction - Frankfurt - Germany - 13
Европска централна банка има своје седиште у Франкфурту (Немачка) и она руководи монетарном политиком европске области.

Евром управља Европска централна банка (ЕЦБ) са седиштем у Франкфурту и Евросистем (који се састоји од централних банки земаља еврозоне). Као независна централна банка, ЕЦБ има потпуна овлаштења да одређује монетарну политику. Евросистем учествује у штамшању, ковању и дистрибуцији новчаница и кованица у свим земљама чланицама, и функционисању платних система у еврозони.

Уговор о Европској унији из 1992. обавезује већину ЕУ земаља чланица да прихвате евро након што задовоље одређене монетарне и буџетске конвергационе критеријуме, мада све државе нису то урадиле. Уједињено Краљевство и Данска су уговориле изузеће,[13] док је Шведска (која је приступила ЕУ 1995. године, након што је потписан Мастрихтски уговор) одбила евро 2003. путем референдума, и избегла је обавезу усвајања евра путем неиспуњавања монетарних и буџетски захтева. Све нације које су приступиле ЕУ након 1993 су се обавезале да адаптирају евро у догледно време.

Издавање модалитета за новчанице

Од 1. јануара 2002, националне централне банке (НЦБ) и ЕЦБ издају евро новчанице на заједничкој бази.[14] Евро новчанице не показују која централна банка их је издала. Националне централне банке Евросистема морају прихватити евро новчанице стављене у оптицај од стране других чланова Евросистема и те новчанице се не репатризују. ЕЦБ издаје 8% укупне вредности новчаница издатих у Евросистему.[14] У пракси, ЕЦБ новчанице се стављају у оптицај посредством националних централних банки, чиме настају одговарајуће обавезе према ЕЦБ. Ове обавезе обухвају камату на главну стопу рефинансирања ЕЦБ. Преосталих 92% евро новчаница издају националне банке сразмерно њиховим деоницама ЕЦБ кључа капитала,[14] које се израчунавају коришћењем националног учешћа становништва Европске уније (ЕУ) и националног удела у БДП ЕУ, равномерно пондерисано.[15]

Мастрихтски критеријуми о конвергенцији

Све чланице Уније могу прихватити евро ако испуне одређене (економске) услове, који су дефинисани по Уговору из Мастрихта 1992. године:

  • стабилност цена
  • финансијски положај у јавном сектору (финансијски дефицит мањи од 3% БДП-а)
  • висока стабилност домаће валуте
  • конвергенција просечних домаћих камата у односу на просек троје земаља чланица са најмањим каматама
  • правни прописи о финансијским институцијама који гарантују независност националне централне банке и прилагођеност њеном укључењу у систем европске централне банке (ЕЦБ)
  • реална конвергенција националне економије

У извештавању српских дневних не-економских гласила се економско финансијски Мастрихт критеријуми за увођење евра не спомињу и тиме се ствара погрешан утисак, да је увођење евра искључиво политичка ствар.

Пакт стабилности (Даблин, 1996. г) регулише националне економско финансијске мере у земљама чланицама Еврозоне. Намењен је одржавању економске стабилности валуте (евра).

Кованице

Лица кованица евра су исте за све државе, док се наличја разликују од државе до државе. Кованице постоје у следећим апоенима:

  • 1 цент
  • 2 цента
  • 5 центи
  • 10 центи
  • 20 центи
  • 50 центи
  • 1 евро
  • 2 евра

Новчанице

Euro coins and banknotes
Евро новчанице / кованице
Euro banknotes Europa series
Нова серија евро новчаница звана Еuropa

Постоји седам евро новчаница, све су различите величине и боје.

  • 5 евра - сива боја - 120 х 62 mm - на њој је представљен класични период (пре 5. века)
  • 10 евра - црвена боја - 127 х 67 mm - на њој је представљен стил романике (11.-12. век)
  • 20 евра - плава боја - 133 х 72 mm - на њој је представљен стил готике (12.-14. век)
  • 50 евра - смеђа и наранџаста боја - 140 х 77 mm - на њој је представљен стил ренесансе (14.-16. век)
  • 100 евра - зелена боја - 147 х 82 mm (У серији Европа - 147 х 77 mm) - на њој је представљен стил барока и рококоа (17.-18. век)
  • 200 евра - жута боја - 153 х 82 mm (У серији Европа - 153 х 77 mm) - на њој је представљена архитектура од челика и стакла из индустријске револуције (18.-19. век)
  • 500 евра - љубичаста боја - 160 х 82 mm (У серији Европа не постоји) - на њој је представљена савремена европска архитектура. (20.-21. век)

Дизајн

На предњој страни новчаница налазе се капије које представљају отвореност и гостопримство земаља чланица ЕУ, док се на полеђини налазе мостови који симболизују заједништво и међусобну сарадњу земаља. Знак евра је стилизовано слово Е које подсећа на латинично слово „C” са две црте на средини (€).

Euro sign
Знак евра

Симболика на новчаницама

  1. Мостови, прозори и пролази су симболи европског духа, отворености и сарадње.
  2. 12 звездица Европске уније су симболи динамичности и хармоније данашње Европе.
  3. Мостови служе исто комуникацији и кооперацији Европе са остатком света.

Историја

Увод

Претходне националне валуте еврозоне
Валута Код
(ISO 4217)
Курс[16] Фиксиран Спроведен
Аустрија Аустријски шилинг ATS 137.603 1998-12-31 1999-01-01
Белгија Белгијски франак BEF 403.399 1998-12-31 1999-01-01
Кипар Кипарска фунта CYP 0.585.274 2007-07-10 2008-01-01
Холандија Холандски гулден NLG 220.371 1998-12-31 1999-01-01
Естонија Естонска круна EEK 156.466 2010-07-13 2011-01-01
Финска Финска марка FIM 594.573 1998-12-31 1999-01-01
Француска Француски франак FRF 655.957 1998-12-31 1999-01-01
Немачка Немачка марка DEM 195.583 1998-12-31 1999-01-01
Грчка Грчка драхма GRD 34.075 2000-06-19 2001-01-01
Ирска Ирска фунта IEP 0.787.564 1998-12-31 1999-01-01
Италија Италијанска лира ITL 1,93627 1998-12-31 1999-01-01
Летонија Летонски лат LVL 0.702.804 2013-07-09 2014-01-01
Литванија Литвански литас LTL 34.528 2014-07-23 2015-01-01
Луксембург Луксембуршки франак LUF 403.399 1998-12-31 1999-01-01
Малта Малтешка лира MTL 04.293 2007-07-10 2008-01-01
Монако Монегашки франак MCF 655.957 1998-12-31 1999-01-01
Португалија Португалски ескудо PTE 200.482 1998-12-31 1999-01-01
Сан Марино Санмаринска лира SML 1,93627 1998-12-31 1999-01-01
Словачка Словачка круна SKK 30.126 2008-07-08 2009-01-01
Словенија Словеначки толар SIT 23.964 2006-07-11 2007-01-01
Шпанија Шпанска пезета ESP 166.386 1998-12-31 1999-01-01
Ватикан Ватиканска лира VAL 1,93627 1998-12-31 1999-01-01

Евро је успостављен према одредбама уговора о Европској унији из 1992. Да би учествовале у валути, државе чланице треба да задовоље строге критеријуме, као што је буџетски дефицит од мање од три процента њиховог БДП, дижнички однос од мање од шездесет процената БДП (оба од којих су ултимативно били широко интерпретирани након увођења), ниска инфлација, и каматне стопе које су блиске ЕУ просеку. У Мастрихтском уговору, Уједињеном Краљевству и Данској су одобрена изузећа по њиховом захтеву да не прођу кроз фазу монетарне уније која доводи до увођења евра.

Економисти који су помогли или допринели у креирању евра су Фред Ардити, Нил Даулинг, Вим Дујзенберг, Роберт Мандел, Томасо Падоа-Шкјопа и Роберт Толисон. (За макроекономску теорију, погледајте испод.)

Име „еуро” је званично прихваћено у Мадриду 16. децембра 1995.[8] Белгијском есперантисти Гермејну Пирлоту, бившем учитељу француског и историје се приписује заслуга за именовање нове валуте, пошто је он послао писмо тадашњем председнику Европске уније, Жаку Сантеру, у коме је предложио име „евро” 4. августа 1995.[17]

Услед разлика у националним конвенцијама за заокруживање и значајне цифре, све конверзије између националних валута су морале да се изводе користећи процес триангулације преко евра. Дефинитивне вредности једног евра у смислу девизног курса при коме су валуте ушле у евро су приказане са десне стране.

Односе је одредио Савет Европске уније,[note 2] на бази препоруке Европске комисије базиране на тржишним односима на дан 31. децембра 1998. Они су постављени тако да је једна јединица европске валуте (ECU) једнака једном евру. Јединица европске валуте је била рачуноводствена јединица која се користила у ЕУ, а базирана на валутама држава чланица; она није била валута сама по себи. Односи нису могли бити успостављени раније, пошто је ЕЦУ зависна од девизног курса неевропских валута у време затварања (првенствено британске фунте) тог дана.

Процедура кориштена за фиксирање девизног курса између грчке драхме и евра је била другачија, пошто је евро тада већ две године био у оптицају. Док су девизни курсеви иницијалних једанаест валута одређени само неколико сати пре увођења евра, девизни курс грчке драхме је био фиксиран неколико месеци унапред.[note 3]

Валута је била уведена у нефизичкој форми (путнички чекови, електронски трансфери, банкарство, итд.) у поноћ 1. јануара 1999, кад су националне валуте земаља чланица еврозоне независно престале да постоје. Њихови девизни курсеви су закључани у фиксном међусобном односу. Евро је стога постао наследник јединице европске валуте (ECU). Новчанице и кованице старих валута су међутим остале у употреби као законско средство плаћања док нове евро новчанице и кованице нису уведене 1. јануара 2002.

Период размене током кога су новчанице и кованице бивших валута били замењени за евро је трајао два месеца, до 28. фебруара 2002. Званични датум кад су националне валуте престале да служе као законска средства плаћања је варирао међу земљама чланицама. Најранији датум је био у Немачкој, где је марка званично изашла из употребе 31. децембра 2001, мада је период размене трајао још два месеца. Након што су старе валуте престале да буду законско средство плаћања, њих су и даље примале националне централне банке током периода у опсегу од неколико година до бесконачности (неколико година за Аустрију, Немачку, Ирску, Естонију и Летонију у виду новчаница и коваца, и довека за Белгију, Луксембург, Словенију и Словакију у виду новчаница). Кованице које су најраније постале нековертабилне су били португалски ескудоси, који су престали да имају монетарну вредност након 31. децембра 2002, мада је могућност размене навчаница остала отворена до 2022.

Напомене

  1. ^ Ажурирано: 26. април 2013. г.: Total EUR currency (coins and banknotes) in circulation 771.5 (banknotes) + 21.032 (coins) =792.53 billion EUR * 1.48 (exchange rate) = 1,080 billion USD Total USD currency (coins and banknotes) in circulation 859 billion USD
  2. ^ на бази Регулације савета 2866/98 (EC) од 31. децембра 1998.
  3. ^ by Council Regulation 1478/2000 (EC) of 19 June 2000

Референце

  1. ^ Rosenberg, Matt (23. 5. 2010). „Euro Countries: 22 Countries use the Euro as their Official Currency”. About.com. Приступљено 27. 12. 2010.
  2. ^ „EU ministers back Estonia bid to join euro”. BBC News. 8. 6. 2010. Приступљено 19. 7. 2010.
  3. ^ „The euro”. europa.eu. 2. 11. 2015.
  4. ^ „Triennial Central Bank Survey 2007” (PDF). BIS. 19. 12. 2007. Приступљено 25. 7. 2009.
  5. ^ Aristovnik, Aleksander; Čeč, Tanja (30. 3. 2010). „Compositional Analysis of Foreign Currency Reserves in the 1999–2007 Period. The Euro vs. The Dollar As Leading Reserve Currency” (PDF). Munich Personal RePEc Archive, Paper No. 14350. Приступљено 27. 12. 2010.
  6. ^ Boesler, Matthew (1. 11. 2013). „There Are Only Two Real Threats To The US Dollar's Status As The International Reserve Currency”. Business Insider. Приступљено 8. 12. 2013.
  7. ^ „Banknotes and coins circulation”. European Central Bank. Приступљено 14. 3. 2017.
  8. 8,0 8,1 „Madrid European Council (12/95): Conclusions”. European Parliament. Приступљено 14. 2. 2009.
  9. ^ „Initial changeover (2002)”. European Central Bank. Приступљено 5. 3. 2011.
  10. ^ „Exchange Rate Average (US Dollar, Euro) – X-Rates”. X-rates.com. Приступљено 12. 3. 2013.
  11. ^ „Global markets tumble on Spain, Italy worries”. Reuters. The Economic Times Mumbai. 31. 5. 2012. Приступљено 7. 3. 2016.
  12. ^ EUR to USD Exchange Rate - Bloomberg Markets
  13. ^ „The Euro”. European Commission. Приступљено 29. 1. 2009.
  14. 14,0 14,1 14,2 Scheller, Hanspeter K. (2006). The European Central Bank: History, Role and Functions (pdf) (2nd изд.). стр. 103. ISBN 978-92-899-0027-0. »Since 1 January 2002, the NCBs and the ECB have issued euro banknotes on a joint basis.«
  15. ^ „Capital Subscription”. European Central Bank. Приступљено 18. 12. 2011. »The NCBs' shares in this capital are calculated using a key which reflects the respective country's share in the total population and gross domestic product of the EU – in equal weightings. The ECB adjusts the shares every five years and whenever a new country joins the EU. The adjustment is done on the basis of data provided by the European Commission.«
  16. ^ „Fixed Euro conversion rates”. European Central Bank. Приступљено 6. 8. 2011.
  17. ^ „Germain Pirlot 'uitvinder' van de euro” (на језику: Dutch). De Zeewacht. 16. 2. 2007. Архивирано из оригинала на датум 30. 06. 2013. Приступљено 21. 5. 2012.

Литература

  • Bartram, Söhnke M.; Taylor, Stephen J.; Wang, Yaw-Huei (2007). „The Euro and European Financial Market Dependence”. Journal of Banking and Finance. 51 (5): 1461—1481. SSRN 924333Слободан приступ.
  • Bartram, Söhnke M.; Karolyi, G. Andrew (2006). „The Impact of the Introduction of the Euro on Foreign Exchange Rate Risk Exposures”. Journal of Empirical Finance. 13 (4–5): 519—549. SSRN 299641Слободан приступ. doi:10.1016/j.jempfin.2006.01.002.
  • Baldwin, Richard; Wyplosz, Charles (2004). The Economics of European Integration. New York: McGraw Hill. ISBN 978-0-07-710394-1.
  • Buti, Marco; Deroose, Servaas; Gaspar, Vitor; Nogueira Martins, João (2010). The Euro. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-92-79-09842-0.
  • Jordan, Helmuth (2010). „Fehlschlag Euro”. Dorrance Publishing. Архивирано из оригинала на датум 16. 9. 2010. Приступљено 9. 6. 2017.
  • Simonazzi, A.; Vianello, F. (2001). „Financial Liberalization, the European Single Currency and the Problem of Unemployment”. Ур.: Franzini, R.; Pizzuti, R.F. Globalization, Institutions and Social Cohesion. Springer. ISBN 978-3-540-67741-3.

Спољашње везе

Данска круна

Данска круна (дан. Dansk krone) је национална валута Данске. Круна је подељена на 100 ора (øre). ISO 4217 ознака је DKK, док се на домаћем тржишту користи скраћеница kr.

Данска круна је званична валута Краљевине Данске од 1. јануара 1875, што је обухватало аутономне провинције Гренланд и Ферјарска острва. Курс круне је од 1. јануара 1999. фиксиран у односу на евро по механизму ERM II, и то по курсу €1 = kr 7,46038. Новац издаје Народна банка Данске у пет различитих банкнота (50, 100, 200, 500 и 1000 круна) и 6 кованица (50 ора и 1, 2, 5, 10, 20 круна).

На Ферјарским острвима се користи дански ковани новац, док се папирни новац на Ферјарским острвима штампа са мотивима острва (види још: Ферјарска круна). Године 2006. владе Данске и Гренланда су објавиле да ће се од 2008. године на Гренланду моћи плаћати новчаницама штампаним са мотивима Гренланда, слично садашњој ситуацији на Ферјарским острвима. Рок за увођење ових новчаница је касније продужен на 2011. и до данас није остварен.

Инфлација на годишњем нивоу у 2010. износила је 2,3%.

Државе чланице Европске уније

Европска унија (ЕУ) се састоји од 28 држава чланица. Свака држава чланица је странка оснивачких уговора Уније и тиме подлеже привилегијама и обавезама чланства. За разлику од чланова већине међународних организација, државе чланице Европске уније подлежу обавезујућим законима у замену за заступање у оквиру заједничких законодавних и судских установа. Земље чланице морају се једногласно сложити да би Европска унија усвојила политике одбране и спољашње политике. Субсидијарност је основни принцип Европске уније.

Године 1957, шест држава основало је претходника Европске уније, Европску економску заједницу (Белгија, Француска, Италија, Луксембург, Холандија и Западна Немачка). Преостале државе су приступиле следећим проширењима. Дана 1. јула 2013, Хрватска је постала најновија држава чланица Европске уније. Да би приступила, држава мора испунити економске и политичке захтеве познате као критеријум из Копенхагена, који захтевају од кандидата да има демократску владу слободног тржишта заједно са одговарајућим слободама и установама, и поштовање владавине права. Проширење уније је такође условљено сагласношћу свих постојећих чланова и кандидатским усвајањем постојећег закона Европске уније, познатог као правна стечевина.

Постоји диспаритет у величини, богатству и политичком систему држава чланица, али сви имају де жур једнака права. У пракси, неке државе су знатно привлачније од других. Док се у неким областима врши већинско гласање тамо где веће државе имају више гласова од мањих, мање државе имају диспропорционалну заступљеност у односу на њихово становништво. Ниједна држава чланица није повукла чланство или је била суспендована из Европске уније, мада су неке од зависних територија или полуаутономне области напустиле унију. У јуну 2016. године Уједињено Краљевство је одржало референдум о чланству у Европској унији, што је резултирало са 51,89% гласова за напуштање. Премијер Тереза Меј се 29. марта 2017. године позвао на члан 50 да формално започне поступак изласка.

Евроазијска плоча

Евроазијска плоча (енгл. Eurasian Plate) је тектонска плоча која укључује већину квазиконтинента Евроазије (копнена маса која се састоји од традиционалних, „правих” континената Европе и Азије), са значајним изузецима Индијског потконтинента, Арапског потконтинента и подручја источно од Черског гребена у источном Сибиру. Такође укључује океанску кору која се протеже западно до Средњоатлантског гребена и северно до Гакелског гребена.

Источна страна је граница са Северноамеричком плочом на северу и граница са Филипинскоморском плочом на југу, те могуће са Охотском плочом и Амуријском плочом. Јужна страна је граница са Афричком плочом на западу, Арапском плочом у средини и Индо-аустралијском плочом на истоку. Западна страна је дивергентна граница са Северноамеричком плочом (чини део Средњоатлантског гребена на самом северу), која је уракљена Исландом. Све вулканске ерупције на Исланду — као што су оне када је 1973. године еруптирао Елдфел (вулкан исландског острва Хејмаеј (исл. Heimaey)), или када је 1783. године еруптирао Лаки (исл. Lakagígar), или када је 2010. еруптирао Ејафјадлајекидл (исл. Eyjafjallajökull) — узроковане су разилажењем Северноамеричке и Евроазијске тектонске плоче, што је резултат дивергентних сила које делују на границама плоча.

Геодинамиком централне Азије доминира међуделовање између северне Евроазијске и Индијске плоче. У овом подручју, многе потплоче или блокови коре могу лако да се препознају. Ове потплоче или блокови коре формирају Централноазијску транзитну зону и Источноазијску транзитну зону.

Еврозона

Еврозона је подручје држава чланица Европска унија које у новчаном оптицају користе јединствену европску валуту Евро.

Краљевина Холандија

Краљевина Холандија (хол. Koninkrijk der Nederlanden), позната и као Холандија, суверена је држава и уставна монархија са територијама у западној Европи и Карибима.

Четири дела Краљевине — Аруба, Курасао, Свети Мартин и Холандију — конститутивне су земље (хол. landen) и учествују као равноправни партнери у Краљевини. У пракси, већином послова Краљевине управља Холандија — која чини отприлике 98 % површине и ставновништва државе — у име целе државе. Према томе, Аруба, Курасао и Свети Мартин се налазе у зависном положају по питањима као што су спољна политика и одбрана, иако су аутономне у извесној мери и имају своје скупштине.

Острва у Карибима, осим Арубе, су некада била једна целина - Холандски Антили. Референдумом из 2005, одлучено је да се расформирају до чега је и дошло 10. октобра 2010. Острва Курасао и Свети Мартин су добила аутономан статус попут Арубе и Холандије, као што га сада има Аруба, док су Бонер, Саба и Свети Еустахије (БЕС острва или Карипска Холандија) постали специјалне општине Холандије.

У европском делу краљевине званична валута је евро, на Аруби то је арупски флорин, док је у карипском делу тренутно званична валута антилски гулден. Од 2011. на БЕС острвима званична валута ће бити амерички долар а у аутономним деловима краљевине, карипским острвима - Свети Мартин и Курасао, карипски гулден.

На челу краљевине тренутно се налази краљ Вилем-Александер.

Молдавски леј

Леј (молдавски: леу молдовенеск) је званична валута Молдавије. Један леј се дели на 100 бана. Молдавски леј је добио име по румунском леју. Уведен је 29. новембра 1993. Леј је заменио привремене купоне. Међународни код за леј је MDL.

Новац издаје Народна банка Молдавије. Инфлација је износила 7,4 % у 2010. години.

Папирне новчанице се издају у апоенима од 1, 5, 10, 20, 50, 100, 200, 500 и 1000 леја а ковани новац у апоенима од 1, 5, 10, 25 и 50 бана.

Као и у многим другим земљама источне Европе јаке стране валуте се користе упоредо са званичним валутама. На првом месту то је амерички долар а на другом евро.

Немачка марка

Немачка марка (нем. Deutsche Mark, скраћ. DM), бивша је званична валута Западне Немачке, као и уједињене Немачке у периоду од 1990. до усвајања евра почетком 2002. Немачка марка је први пут издавана за време савезничке окупације Немачке 1948. чиме је заменила рајхмарку.

Једној марки је одговарало 100 фенинга. Међународна ознака валуте за немачку марку је DEM. На Косову и Метохији и Црној Гори немачка марка је привремено била коришћена као званична валута, док су званичне валуте Босне и Херцеговине, конвертибилна марка, и Бугарске, лев, биле исте вредности као немачка марка.

Регистарске ознаке у Северној Македонији

Регистарске ознаке у Северној Македонији састоје се од регионалног кода који садржи два слова, а потом следи црвено правоугаоно поље у коме је исписан регионални код и двословни алфа код, али на ћирилици. Затим следи четвороцифрени нумерички код који је мало одвојен од двозначног алфа кода који следи за њим ( пример: SK█1234 AR).

Неколико градова могу, као пример Кочани, Виница, Берово и Делчево, користити исти регионални код за Kочане, али је град где је ауто регистрован означен различитим почетним словом код задњег, алфа кода. Тако, уколико прво слово задњег алфа кода је “А“, онда је ауто регистрован у Kочане, уколико је “К“ - Виница, “М“ - Делчево, “Т“ - Берово итд.

Реинион

Реинион (франц. La Réunion) је француска прекоморска територија у Индијском океану. Смештена је 800 километара источно од Мадагаскара и око 200 километара југозападно од Маурицијуса и припада регији источне Африке.

Површина острва је 2.511 км². На острву је јануара 2013. живело 844.994 становника.

Реинион је најдаљи регион Европске уније и најдаља територија на којој се званично користи евро.

Румунски леј

Леј (румунски: leŭ, ИСО 4217: RON) је званична валута у Румунији. Дели се на 100 бана (ban). Од 2005. међународни код валуте, новог румунског леја, је RON. Леј издаје Народна банка Румуније. Инфлација на годишњем нивоу 2007. је износила 3,8%.

Румунија је постала чланица ЕУ у 2007. а власти планирају да усвоје евро до 2012-2014. Молдавски леј је назван по румунском пошто је ова држава постала независна 1993.

Папирне новчанице се издају у апоенима од 1, 5, 10, 50, 100, 200 и 500 леја а ковани новац у апоенима од 1, 5, 10 и 50 бана.

Свети Мартин (Француска)

Заједница Свети Мартин (франц. Collectivité de Saint-Martin) је територија на острву Свети Мартин у Малим Антилима.

Под суверенитетом је Француске и припада Француским прекоморским територијама. Од фебруара 2007, има статус прекоморског колективитета (collectivité d'outre-mer). Настао је спајањем са околним острвцима и хридовима од којих је највеће Тинтамаре. Раније је административно био део Гваделупа. Налази се на северном делу острва, док јужни део Синт Мартен припада Краљевини Холандији.

Свети Мартин има површину од 53,2 km² и 36.824 становника. Густина насељености је 678 становника по km².

Острво је део Европске уније. Званична валута је евро. Главна привредна активност је луксузни туризам.

Словачка

Словачка (свк. Slovensko), или званично Словачка Република (свк. Slovenská republika), континентална је држава у централној Европи, која се у геополитичком оквиру сврстава у земље источне Европе. Граничи се са Аустријом и Чешком на западу, са Пољском на северу, Украјином на истоку и Мађарском на југу. Главни и највећи град је Братислава, а следе је Кошице. Од 2004. године пуноправна је чланица Европске уније. Службени језик је словачки који припада словенској језичкој групи.

Словенска племена су се доселила на територију данашње Словачке током 5. и 6. века. Током историје територија данашње Словачке је била у саставу многих држава, од Самовог царства из 7. века које је представљало прву организовану словенску државну заједницу па све до Чехословачке у 20. веку. Као независна и марионетска државна творевина Словачка је егзистирала од 1939. до 1944. године под патронатом нацистичке Немачке.

Словачка је високоразвијена привреда са изразито високом стопом раста. Од 1. јануара 2009. Словачка је чланица Еврозоне и користи „евро“ као своју валуту. Словачка је чланица и НАТО пакта.

Списак валута

Списак валута које јесу, или су биле, у употреби, и земље које су их издавале. У загради је, код новијих валута, стављена и њена међународна словна ознака.

Србија и Црна Гора

Србија и Црна Гора (скраћено СЦГ; службено Државна заједница Србија и Црна Гора, скраћено ДЗСЦГ) бивша је државна заједница коју су чиниле републике Србија и Црна Гора. Трајала је од 4. фебруара 2003. до 21. маја 2006. када је Црна Гора на референдуму изгласала независност. Исте године, 3. јуна, парламент Црне Горе је прогласио независност и од тада СЦГ више не постоји. СЦГ је била европска земља која је држава-континуитета са Савезном Републиком Југославијом (СРЈ). Административни центар СЦГ је био Београд, а у Подгорици се налазио Суд СЦГ. СЦГ се граничила са Мађарском на северу, Хрватском, БиХ (Републиком Српском) и Италијом (морска граница) на западу, Румунијом и Бугарском на истоку, и Албанијом и Северном Македонијом на југу. Постојање СЦГ је било регулисано кроз Уставну повељу СЦГ донету 4. фебруара 2003.

Финска

Финска, званично Финска Република (фин. Suomen tasavalta, швед. Republiken Finland) је нордијска држава у северној Европи, ограничена Балтичким морем на југозападу, Финским заливом на југоистоку и Ботничким заливом на западу. Финска се граничи са Шведском, Норвешком и Русијом.

Оландска острва, на југозападној обали, налазе се под Финском управом и имају неки вид веће аутономије.

Простор Финске је појас земље, у коме се Скандинавско полуострво граничи са великом Руском равницом, западни са источним светом, Арктик и Балтик. Називају је још и земљом језера и шума, више од две трећине површине је под шумама, а има 187.888 језера већих од 500 м². Има излаз на Балтичко море, запљускују је Фински залив и Ботнијски залив. Највећи и главни град је Хелсинки.

Са 5.183.545 (2002. год.) становника са просечном густином 15 становника на km² што Финску чини једном од најређе насељених земаља у Европи.

Фудбалска репрезентација Фарских Острва

Фудбалска репрезентација Фарских Острва је национални фудбалски тим Фарских Острва, под контролом фудбалског савеза Фарских Острва. Један је од најслабијих чланова УЕФА, који никад није дошао до финала ниједног међународног интернационалног такмичења. Иако фудбалски савез постоји од 1930. године, ни ФИФА, ни национални фудбалски савез није признао ниједну утакмицу као службену до 1988. године.

Једна од најуспешнијих утакмица је била када су победили Аустрију 1-0 у првој међународној утакмици 1990. године. Квалификације за Евро-92 су игране у Шведској, зато што није било траве на фудбалском стадиону. Квалификације за евро 2000 и 2004 су игране у Шкотској, уместо на домаћем терену.

ЦФА франак

ЦФА франак (франц. franc CFA, céfa) је валута у употреби у 12 бивших француских колонија, Гвинеји-Бисао и Екваторијалној Гвинеји. Ова валута је уведена у употребу 1939.

Постоје две варијанте овог новца, једна се користи у централној Африци (Централноафрички ЦФА франак), а друга у западној Африци (Западноафрички ЦФА франак). Обе варијанте имају исту вредност. Франак за централну Африку има ISO ознаку XAF (шифра валуте 950), док онај за западну има ознаку XOF (шифра валуте 952).

ЦФА оригинално потиче од фразе Colonies françaises d'Afrique (Француске афричке колоније), док се данас скраћеница тумачи као Communauté financière d'Afrique (Француска финансијска заједница) за XOF, или Coopération financière en Afrique (Финансијска сарадња Африке) за XAF.

ЦФА франак има фиксиран курс према евру: 100 ЦФА франака = 1 француски франак = 0.152449 евро; или 1 евро = 655.957 ЦФА франака. Вредност ове валуте гарантује државни трезор Француске, а ово је потврђено на нивоу Европске уније Уговором из Мастрихта. На овај начин, новчана маса ЦФА франака представља око 3% вредности свих евра у употреби.

Шведска круна

Круна (шведски: krona) је званична валута у Шведској од 1873. године. Међународни ISO 4217 код валуте је SEK а локална скраћеница kr. Дели се на 100 ереа (öre).

Круне издаје Шведска Народна Банка. Инфлација у 2011. је износила 2,9%.

Уведена је 1873, у оквиру Скандинавског монетарног савеза са Норвешком и Данском.

Традиционално кованица од једне круне има утиснут лик тренутног владара са једне стране а шведски грб са друге. Краљевски мото је такође урезан. Заменила је претходну валуту шведски риксдалер.

Папирне новчанице се издају у апоенима од 20, 50, 100, 500 и 1.000 круна а ковани новац у апоенима од 50 ереа и 1, 2, 5 и 10 круна.

Шведска је обавезана споразумом о придруживању са ЕУ из 1995. да прихвати заједничку валуту евро. Међутим већина Швеђана се, на референдуму 2003, изјаснила против евра.

Историја
Географија
Политика
Привреда
Култура
Теорије
Еврозона
Нордијске земље
Балтик
Запад
Центар
Исток
Југоисток
Средоземље
Транскавказија
Непризнате земље

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.