Евлија Челебија

Евлија Челебија (тур. Evliya Çelebi или тур. Derviş Mehmed Zilli; рођен је 25. марта, 1611. у Истанбулу, а умро 1682. године у Каиру) је један од најславнијих отоманских путописаца. Његови путописи су од великог значаја за историографију. Рођен је 25. марта, 1611. у Истанбулу, а умро 1682. године у Египту. Пропутовао је Османско царство, а своја запажања објавио у свом најзначајнијем делу, Сејахатнаме, збирци од 10 томова која обухвата сва његова путовања. У својим путописима покушавао је да опише историју, грађевине, обичаје и традицију, као и значајне личности из земаља које је посетио. Међу земљама и крајевима које је посетио су Анадолија, Румелија, Сирија, Египат, Крит, Мађарска, Пољска, Аустрија, Немачка, Холандија, Крим, Кавказ. Између осталог у његовим путописима има интересантних описа балканских земаља из седамнаестог века.

Евлија Челебија
Serafimovski - Evliya Çelebi
Томе Серафимовски: Евлија Челебија
Датум рођења25. март 1611.
Место рођењаИстанбул
 Османско царство
Датум смрти1682.
Место смртиКаиро
 Османско царство

Путовања кроз Србију

Опис манастира Ораховица у селу Мажићи код Прибоја у коме је Евлија Челебија боравио 1662. године: "Овај старински манастир лежи на високом брегу који окружује река Лим. То је уређен манастир четвороугаоног облика са разноврсним куполама као какав град, а сав је покривен чистим оловом. У њему има 500 калуђера, околни становници су Срби и Бугари. Калуђери послужују госте од свег срца, не дају им да скину покриваче и торбе својим коњима и сами их тимаре. Коњима дају храну, а људима чисте папуче и дан и ноћ стоје им на услузи. Сваком доносе јело и пиће по три пута дневно. Манастир има много задужбина. Овамо долазе сви који су се заветовали за „љубав Исусове вере“, бесплатнно послужују госте храном и чине им друге услуге доносећи им брокатне, свилене и позлаћене јоргане и златне пресвалаке. Манастир је украшен златним и сребрним кандилима, крстовима и уметнички јако лепо израћеним скупоценим лустерима, а мириси мошуса, свете амбре, алоиног дрвета и тамјана опијају човеку мозак ..."

У опису Ваљева Евлија Челебија помиње да се варош повећала за два и по пута у односу на стање пре сто година. Тада је у њему било 870 кућа са око 5200 становника. Поред тога Челебија је забележио да се Ваљево налази у долини, да заузима обе обале реке Колубаре која га дели на два дела. На једној обали је такозвана чаршија, пословни део града, са радњама и дућанима, док се са друге стране реке налази стамбени део. По свему судећи, Ваљево се тада налазило управо на оном месту где је данас његово најуже језгро, заузимајући као и данас обе обале реке.

Сокобањско јавно купатило први пут спомиње Евлија Челебија и то 1663. године. Каже да је врло импозантно, у доброј грађевини, с куполама покривеним оловом, са шедрваном у собама за купање. Има и посебно купатило само за жене, са топлом водом у коју се не може ући док се прво не помеша с хладном водом. У овом купатилу лечили су се и опорављали болесници из Турске и Мале Азије.

Путовања кроз Банат

Дело Евлије Челебије је једно од најлепших и најбољих у географској путописној литератури, нарочито у источњачкој. Њега само треба знати читати. Рођен и васпитан на Истоку у земљи мистике и чуда за њега је описивање пута далеко више књижеван него научан посао. Њему, очевидно, није стало до тога да својој публици што верније прикаже земље и народе него да је задиви. Он жели да буде интересантан и тада када су, и прилике, и димензије, и квалитети сасвим обични, осредњи. Све треба да је изузетно, енормно, за чуђење или за дивљење. Стога се не треба чудити када он напише за Авалу или за Вршачки брег да се „до неба диже“ или када околицу Ирига описује, да је тако богата ружама као да је околица Шираса. Ипак, и поред тога свога начина писања Евлија је каткада драгоцен извор за студију појединих наших крајева и места. Он је мало реалан, али бива и то да је он — као што ћемо видети — сасвим добро обавештен, и да је оно, што он пише, сасвим тачно.

На питање, како је у то доба изгледао Банат не можемо потпуније да одговоримо. Података имамо врло мало, али и из оно мало података, и по ономе што из тога доба знамо о нашем народу и нашим другим крајевима, чини нам се, да са извесном сигурношћу можемо дати приближну слику тадашњег Баната. Један је путник, при пролазу поред Баната Дунавом, забележио како се дуж Дунава пружа огромна баруштина, више дуга него широка. У ствари, у овом равном Банату, у којем се, како каже Евлија Челебија „не може наћи ни толико камена колико је зрно боба“, становао је наш народ.

Како је у то доба изгледао Банат Евлији се није омакло банатско блато само што га је он на свој начин, преувеличао. Он каже на једном месту, при опису Темишвара, Евлија пише, разуме се, да би био интересантан, како раја у околици Темишвара „када види мазгу, камилу и магарца, боји се од камиле и бежи магарцу, а и мазгу посматрају са страхом“ када пада киша, онда је у околици Темишвара такво блато да се у њему „и слон може да утопи“. Исто тако није била ни онако велика трава, као што прича Евлија као да се у њој могао изгубити коњаник, али су свакако велики комплекси овога подводнога земљишта били покривени трском, рогозом и шашом те чинили Банат у знатној мери непроходним.

О неким изграђеним путевима, у то доба, не може се говорити. Да ли су у Банату као и у другим крајевима османске Турске на важнијим местима били подигнути каравансараји, који су служили путницима.

Спољашње везе

25. март

25. март (25.03) је 84. дан у години по грегоријанском календару (85. у преступној години). До краја године има још 281 дана.

Џамија Касим паше

Џамија Касим паше је један од симбола града у Печују, у Мађарској, који се налази у самом центру града, на главном тргу (Сечењи трг). Данас, она служи као римокатоличка црква. Ову грађевину, 29 метара дугу, 16 метара широку и високу 23 метра, изградио је Касим паша Победоносни између 1543 и 1546. године. Минарет са џамије срушили су језуити 1766. Она је још увек једна од највећих турских објеката који опстају у Мађарској и чува карактеристике турске архитектуре.

Стојећи на највишој тачки Сечењи трга у Печују, џамија Касим паше је најбољи пример турске архитектуре у Мађарској. Вероватно је саграђена у другој половини 16. века. Током 1660. године, Евлија Челебија, познати турски путник, писао је о њеном величанственом изгледу. У великој мери је измењена између 18. и 20. века. Њен минарет је на крају срушен, али је пре тога био дограђен. Само је централни квадратни облик остао од првобитног облика: октагонални кровни део прекривен је куполом. Постоје лучни прозори у два реда на југоисточном, југозападном и североисточном делу фасаде. Унутар цркве, у преосталим деловима малтера, турска декорација и натписи Кур'ана су јасно видљиви. Турски минбер и женски балкон су уништени, а ни михраб није оригиналан. Две турске посуде за ритуално прање испред сакристије (данас света водица) узете су из бившег пашиног купатила поред цркве. Данас, ова грађевина функционише као католичка црква.

Џамије у Пироту

Евлија Челебија је пролазећи кроз Пирот записао да ово место има око 1000 кућа, 200 дућана, довољно џамија, 7 основних школа, чаршија и два хамама.

Судећи према подацима из књига Царски дефтер, може се закључити да је најстарији вакуф у Пироту подигао први османски освајач града, султан Мурат први Худаведигјар и то одмах по заузимању 1385. године. То је била џамија која је раније била хришћански храм.

Безистан (Скопље)

Безистан у Скопљу (Северна Македонија) се налази у Старој скопској чаршији и изграђен је 1689. године на месту старог безистана који је изгорео у пожару током 17. века а који је Евлија Челебија описивао у својим записима о Скопљу као низ повезаних уличица препуних малих дућана и радњи разних занатлија. Објекат је правоугаоног облика са једноставним архитектонским решењима. Обновљен је 1892—1893. године уз помоћ Хусеин-бега, Осман-бега и Јашар-бега. У пожару 1908. године је био уништен део старе чаршије и део безистана.

Булбулдерски поток

Булбулдерски поток је водоток који је некада текао данашњим градским подручјем Београда.

Извирао је са западне стране брда које ће касније бити прозвано Звездара, текао је правцем данашњих улица Димитрија Туцовића и Цвијићевом и уливао се у Дунав близу данашњег Дунавског пристаништа.

"Булбулдер“ потиче од турских речи и може се превести као „Славујева долина“, јер је тих птица изгледа било доста у овом крају. Булбулдер је такође један од београдских крајева, приближно на средини тока бившег потока, а ту се налази и крај и улица Славујев венац. Административно, долина потока до Рузвелтове улице припада општини Звездара (месне заједнице Звездара, Славујев Поток, Вуков споменик, Булбулдер), а остатак углавном општини Палилула.

У 18. веку, за време аустријске окупације (1717—1739), у овом крају се налазило излетиште, а могуће да је тако било и у ранијем периоду турске владавине (17. век) а и у ослобођеној Србији, у 19. веку. Такође је било и стамбених кућа. У турско доба, на Булбулдеру се вероватно налазила и једна текија - могуће да се ради о Субашиној бекташијској текији, коју помиње и Евлија Челебија, говорећи о београдским излетиштима.

Буна (река)

Буна је река у Босни и Херцеговини, лева притока Неретве, у коју се улива око 15 км низводно од Мостара. Дуга је 9 км. Настаје од крашког врела Бунице, које се налази испод стрмог кречњачког одсека простора Рудине и од врела испод кречњачког одсека у Благају. Богата је водом 39 м³/с. Највиши водостаји су у новембру, а најнижи у јулу и августу. На Буни се налазе мрестилиште и узгајалише пастрмке, околина је погодна за пољопривреду, нарочито воће, поврће и винову лозу. На самом врелу које избија из дубоке пећине у Благају налази се стара дервишка текија коју још 1664. године помиње путописац Евлија Челебија.

Драгоман

Драгоман (буг. Драгоман) град је у Републици Бугарској, у крајње западном делу земље, седиште истоимене општине Драгоман у оквиру Софијске области. Само име означава појам тумач, преводилац.

Град Драгоман се налази близу границе са Србијом и прво је веће насеље до после граничног прелаза Градина.

Кучлат

Кучлат или Кушлат је средњовјековни град у Републици Српској подигнута на шпиц стјени недалеко од Паљевића на мјесту ушћа ријеке Јадар у Дрињачу, у општини Зворник. Град је саградио српски бан Радован, пише Евлија Челебија.Кучлат се први пут помиње 1345. године, а у повељи краља Стефана Остоје из 1417. године, као свједок наводи се Никола Кучлатовић лат. Cuclatovich. По Николиној породици град се звао Кучлат. Град је имао и своје предграђе у коме је била и Дубровачка колонија трговаца, а у њему је била смјештена и царина. У току 15. вијека Кучлат је прелазио из руке у руку, па је тако осим српских владара краља Стефана Остоје и деспота Стефана Лазаревића, прелазио и у руке Мађара и Турака. Кучлат је од 1404. био у посједу Хрвоја Вукчића Хрватинића, а од 1410. године, споразумно је предат угарском краљу Жигмунду Луксембуршком.Пао је под Турке 1463. године и од тада, па до 1833. године у њему је била смјештена турска посада. Турски путописац Евлија Челебија пише да је Кучлат округао камени град тврдих бастиона, подигнут на врлетној стијени; нема опкопа али је опасан пакленим понором. Важи за један од најнеприступачнијих градова Босне и Херцеговине. Данас су видљиви остаци зидова некадашњег града, али је немогуће утврдити тачну основу тврђаве. Заједно са околним литицама основа изгледа као изломљена елипса што се Челебији учинило као да је град округлог облика, сматра Реџић.

Мустафа-пашина џамија

Мустафа-пашина џамија је џамија коју је у Скопљу саградио 1492. године Мустафа-паша, везир султана Бајазита II и Селима I на двору Османског царства.

Евлија Челебија, један од најзначајнијих путописаца из периода Османског царства, забележио је у својим путописима да је у оквиру Мустафа-пашине џамије у Скопљу постојала и медреса.

Општина Милићи

Општина Милићи је општина у Републици Српској, БиХ. Сједиште општине се налази у насељеном мјесту Милићи. Према подацима Агенције за статистику Босне и Херцеговине на попису становништва 2013. године, у општини је пописано 11.441 лице.

Општина Прибој

Општина Прибој се налази у Републици Србији, на тромеђи са Црном Гором и Републиком Српском, БиХ. према попису становништва из 2011. има 27133 становника. У општини се налазе 33 насељена места.

Паланачки кисељак

Бања Паланачки Kисељак је бања са извором минерале воде, у југоисточном делу Смедеревске Паланке. Смештена је у парку површине 5 хектара на надморској висини од 103 метра.

Изворе минералне воде користили су још стари Римљани, а први сачувани опис бање је Путопис из 1719. године где турски путописац Евлија Челебија, описује Паланачки кисељак као „озидану бању са лековитом водом“. Године 1834. у Бечу је потврђена лековитост минералне воде.

Бањска вода припада категорији натријум-хидрокарбонатних, угљено-киселих хипотерми (12,5—15 °C) и хипертерми (32—56 °C). Користи се у балнеологији за пиће и купање и као стона вода.

Године 1896. започето је уређење бање као лечилишта. Исте године држава је дала изворишта на управљање и коришћење организаицји Црвеног крста, у циљу лечења у рату оболелих војника и официра. У тој функцији је Бања била све до Другог светског рата.Постоје четири извора минералне воде, температуре 56 °C. Комплекс бање укључује и Општу болницу „Стефан Високи“ где се лековитом водом и другим третманима успешно лече реуматске болести, постреуматска и постоперативна стања, стерилитет, деформитети код деце и одраслих, неуролошка обољења периферне одузетости, хронична компензована обољења унутрашњих органа и др. Терапија обухвата: хидротерапију, подводну и ручну масажу, електро и фототерапију. Болесницима су на располагању базени с лековитом водом, хибард-каде, чегворочеличне купке, сауне, сале за разне видове електро, фото, термо, кинези и радне терапије.

Пирот

Пирот је град у Пиротском округу. Према попису из 2011. било је 57.928 становника на територији града са околним насељима, док је у самом граду било 38.785 становника (према попису из 2002. било је 40678 становника).

Побратимство

Побратимство или братимљење је стари индоевропски обичај својствен ратничким сталежима. Настао је из практичне потребе да у борбама, ратник има некога ко ће му помоћи у случају невоље, рањавања. У мирнодопским условима практиковано је и између појединаца који су на супростављеним странама, да би имали заштиту у случају хапшења. У српском народу је тај обичај био веома чест, а у ранијим временима се обављао и у склопу црквеног обреда. У самом чину братимљења крв је имала битну улогу, јер таквим чином особа која није у крвном сродству са особом са којом се братими, добија такав, и чак повлаштенији статус од рођене браће и сестара.

Путопис

Путопис је књижевна врста у којој писац износи своје утиске о пределима кроз које путује. Путопис није само набрајање онога што је путописац видео већ се у њему огледа и уметничка склоност, став према животу, осећајни свет, укус и култура онога који пише. Путописац истовремено приказује и себе самог, а прави путопис је истовремено „плод стваралачког немира, огледало уметникове интиме и сведочанство његовог укуса.“Постоје међутим и тзв. научни путописи са мноштвом историјских, етнографских, географских и других података. Њихови аутори су углавном научници, истраживачи, поморци и мисионари.

Путопис може бити написан књижевноуметничким, научнопопиларнин или новинарским (публицистикчим) стилом.

Хамам у Нишкој тврђави

Хамам у Нишкој тврђави се налази уз Стамбол капију. Настао је у 15. веку и најстарији је сачувани турски објекат у Нишу. Записан је први пут 1498. године у Нишком пописном дефтеру. Тада су убележена два хамама у Нишу: „Али бега, сина Михал беговог и Мехмед бега, сина Минет беговог“.

Помињу се ови хамами и у турским пописним књигама из 1516. и од 1521. до 1523. године. Турски путописац Евлија Челебија бележи да у Нишу, 1660. године, са обе стране моста, има по један хамам. У време Челебијиног боравка у Нишу, хамам на десној обали Нишаве није био у саставу Нишке тврђаве. Ван бедема био је хамам све до завршетка изградње турске Тврђаве 1723. Отуда и закључак Челебије да су се хамами налазили крај моста на Нишави.

Хамам у Нишкој тврђави задужбина је Мехмед бега, првог санџакбега Смедеревског санџака од 1459. до 1463. Помиње се 1760. под називом Ђумушоглијин хамам. Хамам на левој обали Нишаве задужбина је Али бега, такође санџакбега Смедеревског санџака после 1464. године. Током 18. века овај хамам је био познатији као Чукур хамам. Налазио се на месту зграде у којој је данас књижара „Светлост“. Страдао је у пожару Јеврејске махале 15. августа 1879. Крајем 18. века подигнут је и трећи хамам у Нишу. Изграђен је на почетку улице Победине, где је сада зграда, из 1930. у то време, нишког трговца Нисима, са стакларском радњом „Лувр“. Радио је до 1924. под називом „Еро хамам“. Четврти и последњи хамам у Нишу изграђен је на почетку 19. века. Налазио се на Синђелићевом тргу. Активно је радио све до априла 1941., под називом „Велики хамам на Стамбол капији“. Уништен је приликом немачког бомбардовања Ниша.

Хамам у Нишкој тврђави је једноструко турско купатило, намењено или само женском, или само мушком делу становништва. Изграђен је од опека и камена, наизменично постављених. Зидови су дебљине до једног метра. Воду је добијао из Нишаве уз помоћ дрвеног витла са посудама, којим се вода захватана из реке и глиненим, укопаним цевима, доводила до хамама. Ту је у резервоару, (јами), филтрирана, да би тако пречишћена, једним делом загрејана, а другим делом хладна, пристизала у хамам за купање. Нечиста вода је посебним каналом враћана у Нишаву.

Од просторија, тврђавског хамама, није сачуван шедрван чекаоница, из које се улазило у свлачионицу (капалук), која и сада постоји. Потом се одлазило у мејдан - претпросторију за купање, са цевима за топлу и хладну воду. Мејдан је повезан са халватом -купаоницом - подељеном на две мање просторије. На крају хамама је резервоар за воду - хазна и ћулхана - ложионице. Изнад капалука и мејдана постављена је на крову по једна купола, а изнад халвата две.

Од 1973. до 1975. конзерваторско - рестаураторске радове на хамаму изводио је Завод за заштиту споменика културе из Ниша, под руководством архитекте Данице Јанић. Након конзервације хамам је једно време коришћен за туристичка разгледања Нишке тврђаве, а однедавно се користи као угоститељски објекат.

Чесма Мехмед-паше Соколовића

Чесма Мехмед паше Соколовића се налази прислоњена уз Северозападни бедем Горњег града, у рову испред Унутрашњег утврђења. Евлија Челебија наводи да је чесма подигнута 1576/1577. године, за живота познатог државника Туског царства, Великог везира Мехмед-паше Соколовића. Прецизна позиција чесме се појављује картографским изворима тек у XVIII веку. Најранији приказ потиче са плана из Националне библиотеке у Паризу, с почетка XVIII века. На том плану чесма је приказана као правоугаони објекат са три слободне стране.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.