Душан Ј. Поповић

Душан Ј. Поповић (Сурдук, 28. март 1894. — Белегиш, 28. април 1965) је први историјски социолог у Србији. [1]

Биографија

Душан се школовао у родном Сурдуку и Сремским Карловцима.[2] Као гимназијалац користио је стипендију из Задужбине Атанасије Бале.[3] Студирао је историју на Филозофском факултету у Загребу и Бечу. Дпломирао је и докторирао у Загребу (1919), па радио извесно време као предавач на Трговачкој академији у Новом Саду. Затим је две године био на својеврсној специјализацији из социологије у Паризу, Бриселу и Лондону.

Био је професор на Катедри историјских наука, Филозофског факултета у Београду[4] (асистент Историјског семинара 1921-1926, доцент 1926, ванредни професор 1930, редовни професор 1935-1941). Уређивао је "Гласник историјског друштва у Новом Саду" током његовог излажења (1928-1940). Бавио се историјом Срба у Хабзбуршкој монархији 17-19. века, као и прошлошћу Београда. Јавља се и као уредник зборника: "Војводина I и II",[5] Нови Сад 1939-1940. године.

Његова књига и бројни написи и јавна предавања на тему Цинцари, изазвали су отпор и негодовања у делу научне јавности.[6] Сматрали су његови неистомишљеници да је претеривао и преувеличавао број и улогу богатих Цинцара на српско грађанског друштво. Са Поповићем је започео у новинама полемику Драгиша Лапчевић; Лапчевић је чак аутор брошуре "Цинцарство у Србији - Београду и србијанским градовима".

Пензионисан је Поповић као професор Универзитета у Београду 1945. године. Посветио је Београду своју последњу књигу "Београд кроз векове", објављену 1964. године.

Између два светска рата на Катедри историјских наука увео предавања из историјске социологије, будући да је изабаран за доцента с тим «да на Филозофском факултету предаје историју Срба на социолошкој основи». Настојао је да историјску грађу излаже према социолошким начелима. Објашњавао политичке сукобе у Краљевини Југославији различитим културно-историјским коренима српске и хрватске елите. [7]

Најпознатија дела

Литература

  • Поповић, Душан Ј. (Н. Гаћеша. стр. 592), Енциклопедија српске историографије, Београд 1997.
  • С. Гавриловић, О историографском делу др Душана Ј. Поповића, ИЧ 37 (1990), 249—256

Референце

  1. ^ Душан Ј. Поповић
  2. ^ http://www.istorijskabiblioteka.com/art:dusan-j-popovic
  3. ^ "Школски гласник", Нови Сад 1911.
  4. ^ "Зборник Матице српске за друштвене науке", Нови Сад 1965.
  5. ^ "Време", Београд 23. мај 1940.
  6. ^ https://www.makart.rs/knjige/knjiga-o-cincarima-prilozi-pitanju-postanka-naseg-gradjanskog-drustva-dusan-j-popovic-36834
  7. ^ Душан Ј. Поповић

Спољашње везе

Јазиги

Јазиги су били једно од сарматских (иранских) племена, које је живело између Тисе и Дунава, на подручју данашње Бачке, где су се доселили у првом веку нове ере, из области реке Дњепра.

Јосиф Путник

Јосиф (Јован Путник, Нови Сад, 28. децембар 1777. — Темишвар, 4. новембар 1830.) је био епископ Српске православне цркве на престолу пакрачких и темишварских владика.

Аксентије Димић

Аксентије Димић (Баваниште, 16. фебруар 1808 — Баваниште, 26. октобар 1874) био је свештеник и сликар у доба српског народног препорода у Војводини.

Будим

Будим (мађ. Buda, тур. Budin, нем. Ofen, чеш. Budín) је западни део мађарског главног града Будимпеште смештен на десној обали Дунава.

Будим се простире на приближно једној трећини површине Будимпеште, брдовит је, и прилично покривен шумом. Обично представља синоним за високе животне стандарде. Најпознатији споменици су Будимски замак и Цитадела.

Велики Мокри Луг

Велики Мокри Луг је насеље и месна заједница у општини Звездара у граду Београду.

Демографска историја Баната

Демографска историја Баната

Демографска историја Земуна

Демографска историја Земуна

Демографска историја Зрењанина

Демографска историја Зрењанина

Демографска историја Кикинде

Демографска историја Кикинде

Демографска историја Новог Сада

Демографска историја Новог Сада

Демографска историја Сомбора

Демографска историја Сомбора

Демографска историја Сремске Митровице

Демографска историја Сремске Митровице

Демографска историја Суботице

Демографска историја Суботице

Крушчичка буна

Крушчичка буна је буна банатских кметова српске и румунске народности 1808. године у банатском селу Крушчици. Буна је трајала свега један дан (12. јул 1808.) и брзо је угушена од стране Аустријанаца.

Петар Димић

Петар Димић (Петар Д. Димић, чика Пера Димић, Панчево, 1837 — Београд, 24. јануар 1898), учитељ, хоровођа и композитор. Дао је допринос развоју музичке културе у Срба у 19. веку.

Списак српских историчара

Ово је списак људи који су по националности Срби а бавили су се или се баве проучавањем историје.

Унђуровци

Унђуровци су етничка група Бошњака углавном настањена у северном делу Босне и Херцеговине, посебно у долини реке Босне и на подручју Мајевице.

Христофор Жефаровић

Христофор Жефаровић (1690. - Москва, 18. септембар 1753) српски сликар, зограф, бакрорезац и калиграф.

Цинцари

Цинцари (или Армани, Аромуни, Власи; цинц. Armãnji, Ellino-Latinili, Rãmãnjã, Vlaho-Machedonjili, Vlahili) су романски народ, који живи на Балканском полуострву. Сами себе на цинцарском језику зову "Арм'н". Живе претежно у северној Грчкој, Албанији, Северној Македонији и Бугарској, а велики број их се одселио са поменутих подручја у Румунију и један број у Србију.

Немају своју државу, а име су добили (и то Тракијски Власи - од Словена) "због њиховог изговора броја "5" - "цинц" уместо "ћинћ" (по дако-влашком језику). Феликс Каниц у својој етнолошкој студији о њима, међу Цинцаре групише и Куцо-Влахе (Мавро-Влахе) али примећује: "И уопште се држи, да су они Грци". У Македонији су концентрисани око Битоља, Крушева и Охрида. У прошлости, централно место им је био град Москопоље у источној Албанији.

Српски стручни лист "Тежак" је 1881. године пишући о сточарству, поменуо Куцо-Влахе или Ашане. Радило се о породици од 24 особе, које су ту близу Рибарске бање, привремено живели у шест земуница. Бавили су се са чувањем стоке (мушкарци) и ткањем вунених ствари (жене). Дошли су са својом стоком, почетком пролећа са југа из околине Прилепа, и ту на врху Јастрепца званом "Равна Гора", су држали једну бачију. Старац Коста Михајловић је причао о својој породичној задрузи, која је имала 600 музних оваца и 200 "јалових", са приде 25 јахаћих коња. Враћали су се ти номади у своју постојбину пред зиму, где ће продавати своје производе.Било их је у Краљевини Србији 1895. године, у 78 градова (вароши и варошица) само 438 мушких и 252 женских становника, укупно 690 особа Цинцара или 0,04% становништва.Цинцари говоре цинцарским језиком, који припада романској скупини индоевропске породице језика. Религиозно опредељени Цинцари су углавном православне вероисповести. Некада су били познати по бављењу трговином, екстензивним сточарством (фета сир), угоститељством, итд. Цинцара укупно има око 250.000, од тога у Грчкој 65.000, Румунији 50.000, Албанији 22.000, Македонији 10.000, Бугарској 4.000. У Румунију су се Цинцари преселили, највећим делом у Добруџу, након Првог светског рата где су се као колонисти населили из Егејске Македоније.

Мањи број Цинцара живи и у Србији, где су од стране Републичког завода за статистику службено признати под тим именом, док су у Македонији признати под именом Власи. Према попису становништва 2002. године у Републици Србији живело је 293 припадника цинцарске националности, а на попису 2011. године било је 243 Цинцара. У Босни је цинцарска насеобина била село Чипуљић.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.