Дунав

Дунав (нем. Donau, словен. Donava, свк. Dunaj, хрв. Dunav, мађ. Duna, украјински Дунай, рум. Dunărea, тур. Tuna, енгл. The Danube) је друга река по дужини у Европи након Волге. Настаје у Шварцвалду од својих изворишних кракова Брег и Бригах код града Донауешингена, Немачка. Дунав је дугачак око 2850 km, протиче кроз неколико централноевропских главних градова, пре него што се улије у Црно море кроз делту Дунава у Румунији и Украјини.

Дунав је у историји био једна од најсталнијих граница Римског царства. Река протиче кроз или чини границу 10 држава: Немачку, Аустрију, Словачку, Мађарску, Хрватску, Србију, Румунију, Бугарску, Молдавију и Украјину.

Дунав
MariaValeriaBridge
Дунав на граници Мађарске и Словачке
Danube basin
Слив Дунава
Опште информације
Дужина2.857 km
Басен817.000 km2
Пр. проток4,000 ​m3s
СливЦрноморски
Водоток
Изворнастаје спајањем Брега и Бригаха у Шварцвалду, Немачка
В. извора1.078 m
УшћеЦрно море
Географске карактеристике
Држава/е Румунија (28,9%),
 Мађарска (11,7%),
 Аустрија (10,3%),
 Србија (10,3%),
 Немачка (7,5%),
 Словачка (5,8%),
 Бугарска (5,2%),
 Хрватска (4,5%),
 Украјина (3,8%),
 Молдавија (1,7%),
ПритокеИн, Сава, Тиса, Драва, Изар, Лех, Олт, Арђеш, Сирет, Прут, , Рот, Бибер, Лајта, Морава, Раба, Кремс, Вах, Велика Морава, Хрон, Тамиш, Јантра, Енс, Искар, Волфах, Бригах, Брег, Реген, Алтмил, Ајтрах, Нера, Траун, Мелк, Вука, Трајзен, Вин, Верниц, Јасеничка река, Ипељ, Тимок, Бренц, Лаутер, Шио, Караш, Визент, Ерлау, Пек, Млава, Глет, Острах, Канцах, Вит, Отербах, Пфатер, Рот, Шварцах, Усел, Болечица, Лом, Мостонга, Језава, Надела, Жепа, Поречка река, Тополница, Будовар, Ливадица

Извор

Donaueschingen Donauzusammenfluss 20080714
Место на коме Брег и Бригах граде Дунав

Дунав почиње од Донауешингена где се спајају две мање реке Брег и Бригах па одатле Дунав носи назив Donau. Међутим на мермерној плочи у Фирстенбершком парку код Донауешингена, која је много старија од монографског записа места, на самом врелу реке Бригах (слика), пише: CAPUT DANUBII, тј. Глава Дунава.

Дужина Дунава кроз Србију износи 588 km.

Етимологија

Њен латински назив је Danubius. Етимолошки се ради ο кованици (к), која проистиче од речи Διος-Ζευς (Dios-Zevs), чији је букалички облик Δαν, Ζαν (Dan, Zan), све изведено од корена δι, δίος (di, dios)-сјајан, „сјај небески“.

У митологији, Зевс или Диас је Хронов и Рејин син, краљ богова и људи, бог неба и зачетник свих природних појава. Генитив од Δαν (Dan) је Δανου (Danou). Други члан имена Danubius је bius који је произишао од речи βίος bios, латински vivus, тј. живот, посебно људски живот.

Хидрографија

Lignedepartagedeseaux
Слив Дунава је један од највећих у Европи

Дунав је једина велика европска река која тече од запада према истоку. Након пута од 2850 km[1] река се улива у Црно море у подручју делте Дунава (4 300 km²) у Румунији и Украјини. За разлику од осталих река, дужина Дунава мери се од ушћа до извора, а полазном тачком сматра се светионик у Сулини на Црном мору. Слив Дунава има површину од 805.000 km²[1].

Притоке које се налазе већином у Алпима уливају се с десне стране. Од извора до ушћа, највеће притоке Дунава су:

Геологија

Donauversickerung01
Понирање Дунава у Националном парку Горњи Дунав; суво корито реке најчешће током летњих месеци (Donauversickerung)

Геолошки гледано Дунав је много старији од Рајне чији је утицајни слив парира дунавском у источној Немачкој. Будући да је Рајна једина алпска река која тече северно према Северном мору, може се повући невидљива црта која подељује делове источне Немачке и која се понекад назива Европско развође.

Пре задњег леденог доба у плеистоцену, Рајна је извирала у југозападном делу Шварцвалда, а воде с Алпа које данас улазе у Рајну су текле у изворни Дунав (Urdonau). Делови ове бивше реке која је била пуно већа од данашњег Дунава могу се видети у кањонима Швапске Јуре. Након формирања ерозијом горње рајнске долине, већина алпских вода је почела тећи у Рајну, због чега је данашњи горњи Дунав много мањи од пријашњег.

Будући да Швапску Јуру карактерише порозни кречњак и будући да је раздаљина положаја Рајне нижа од раздаљине положаја Дунава, подводне реке односе много воде из Дунава у Рајну. Током лета, кад је у Дунав мало воде, река зна потпуно нестати у подземне канале на два места у Швапској Јуриј која се називају Donauversickerung, тј. нестајање Дунава. Вода се враћа на површину 12 km јужно од Ахтопфа, северно од Боденског језера чиме улази и у Рајну. Будући да огромне количине подводне воде нагризају кречњак, претпоставља се да ће горњи ток Дунава једног дана и потпуно нестати у корист Рајне.

Географија

Svetionici na Dunavu, Pančevo
Светионици на Дунаву код Панчева
Dunav 001
Дунав

Почетак Дунава чине две речице у Шварцвалду, Брег и Бригах. Извор Брега је близу Фуртвангена, на 1.078 m висине. Будући да ова речица прелази дужи пут, географски се сматра извором Дунава. Две речице спајају се у Донауешингену где се, у парку дворца, налази фонтана из 19. века звана „Donauquelle“ која симболизује службени извор реке.[2] Дунав из Баден-Виртемберга, где пролази кроз Сигмаринген и Улм, улази преко Баварске (Регензбург и Пасау) у северну Аустрију (пролазећи кроз Линз и Беч), па кроз југ Словачке где пролази кроз Братиславу, прелази преко Мађарске (кроз Будимпешту) од севера према југу и улази у источну Хрватску (пролазећи крај Вуковара) и северну Србију. Пролазећи кроз Нови Сад и Београд, река касније ствара границу између Србије и Румуније, па касније и између Румуније и Бугарске, након чега се улива у Црно море у Румунији, стварајући велику делту на граници с Украјином. Република Молдавија је 1990. године, добила приступ на отприлике 300 m леве обале реке код Гиургилиестја (између градова Галац и Рени).

Делта Дунава је заштићена природна регија у Румунији и Украјини где се налази шума Летеа. Делту је Унеско означио као светску баштину 1991. године. Румунија која је 1984. године, отворила канал од 64 km од Чернаводе до Црног мора, чиме је скратила пут од 400 km, изразила је забринутост због еколошких последица изградње канала Дунав-Црно море с украјинске стране.

Удео појединих земаља у дунавском сливу је следећи:

Удео дунавских земља
Земља укупна дужина десна обала обе обале лева обала
km % Дужина тока km % km % дужина тока
Немачка 687,00 658,6 23 2888,77–2230,20 658,6 36 687,0 24 2888,77–2201,77
Аустрија 357,50 357,5 12 2230,20–1872,70 321,5 18 321,5 11 2201,77–1880,26
Словачка 172,06 22,5 1 1872,70–1850,20 22,5 1 172,1 6 1880,26–1708,20
Мађарска 417,20 417,2 14 1850,20–1433,00 275,2 15 275,2 10 1708,20–1433,00
Хрватска 137,50 137,5 5 1433,00–1295,50 6,0 4 6,0 4 1433,00-1427,00
Србија 587,35 449,9 16 1295,50–845,65 220,5 12 358,0 12 1433,00–1075,00
Румунија 1075,00 374,1 13 374,10–0,00 319,6 18 1020,5 35 1075,00–134,14
79,63–0,00
Бугарска 471,55 471,6 16 845,65–374,10 0,0 0 0,0 0
Молдавија 0,57 0,0 0 0,0 0 0,6 0 134,14–133,57
Украјина 53,94 0,0 0 0,0 0 53,9 2 133,57–79,63
Панорамска фотографија Дунава сликана у Ритопеку.
Панорамска фотографија Дунава сликана у Ритопеку.
Панорамска фотографија Дунава сликана у Земуну.
Панорамска фотографија Дунава сликана у Земуну.

Дунав у античкој књижевности

Тацит каже да Дунав извире на лаганим, благим падинама планине Абнобе, пролази кроз многе народе, и најзад се, у шест рукавца, пробија у Црно море, а седми рукавац се губи у мочварама.

Абноба је данашњи Шварцвалд. На питање где је извор Дунава, стари географи су давали различите одговоре; уосталом, ни данас није сасвим јасно, јер вода из „извора Дунава“ у Донауешингену не тече даље самостално, већ се улива (подземним каналом) у реку Бригах.

Danubemap
Ток реке Дунав

По Херодоту, горњи део ове реке, од Тимока до извора звао се Δανουβιος (Danouvios), док је доњи део Ιστρος (Istros). Ова ономастика је такође кованица од речи 'ιςτια или 'εστία (istia или estia)-огњиште, што значи на огњишту гостољубиво примити или хранити и другог члана или дела, од речи ρεο, ροος, ρους (рео, роос, роус)-струја, река, лат. rivus. Danubius дакле значи Зевсова, река живота, „божанска река“, односно „краљица свих река“. Истоветан је и значај имена Istros, река хранитељица. Из овога се може закључити да је Дунав персонификација бога Диоса или Зевса у горњем току, посебно Средњег Подунавља, док је Истрос персонификација богиње Хестије, најстарије Хронове и Рејине кћери.

Хестија је једно од дванаест олимпских божанстава и персонификација ватре на огњишту, што асоцира на огњишта Лепенског Вира. Зевс јој је доделио почасно место у средишту сваке куће, као и у свим храмовима, где су јој приношене жртве. Зевса-Диоса (Дунав) хране и снабдевају нектаром и амброзијом многобројне речне лепотице-нимфе тј. притоке са леве и десне стране, а то су притоке Средњег Подунавља.

Режим пловидбе

Режим пловидбе до Првог светског рата

Начела о слободи пловидбе на међународним рекама, донета на Бечком конгресу 1815, примењена су на Дунав Париским уговором из 1856. Да би се обезбедила примена ових начела, Париски уговор предвидео је формирање двеју комисија: привремене, под називом Европска комисија чији је мандат имао да траје две године, и сталне, Прибрежне комисије. У Европску комисију ушли су представници великих сила: Француске, Аустрије, Велике Британије, Пруске, Русије, Пијемонта и Турске и њена надлежност простирала се од ушћа Искара. У Прибрежну комисију ушли су представници Аустрије, Баварске, Турске и Виртемберга, као и комесари трију подунавских кнежевина — Влашке, Молдавије и Србије, чије је наименовање одобравала Порта. Надлежност ове комисије простирала се на цео пловни ток Дунава.[3]

Европској комисији стављено је у задатак рашчишћавање делте Дунава, како би се омогућила пловидба за веће бродове, а Прибрежна комисија имала је задатак да донесе правила о пловидби, речној полицији, да оклони све сметње које онемогућавају примену начела Бечког конгреса, и да након две године преузме све послове из надлежности Европске комисије. Међутим, Прибрежна комисија потиснута је у позадину, а Европској комисији стално је продужаван мандат и проширивана надлежност. На тај начин Европска комисија постала је стално тело које је имало право да доноси уредбе, наплаћује таксе, врши полицијски надзор, закључује зајмове, кажњава преступе; имала је своју заставу, а њени чланови уживали су дипломатски имунитет. Велике силе обезбедиле су на тај начин себи контролу и право непосредног управљања, чиме су грубо повређена права прибрежних држава.[3]

Решење дунавског питања у то време одражавало је у основи политичке односе у Европи. Париским конгресом окончан је Кримски рат, у коме су се сукобиле опречне империјалистичке тежње великих сила по питању Балкана и Подунавља. Русија је потиснута са Дунава, а чак је и њено право на Црном мору било ограничено, будући да јој је забрањено да ту држи своју ратну морнарицу и да одржава и изграђује војна утврђења. С друге стране, политички и економски утицај Аустрије све се више осећао, не само на Дунаву, него и у појединим областима Балкана. Коначно треба истаћи »да је Енглеска настојала да учврсти свој политички утицај у Подунављу и на тај начин олакша постепено економско продирање у те земље«. Прибрежне земље, пре свега Румунија и Србија, биле су исувише слабе да се супротставе притиску великих сила, односно заштите своја суверена права. Према томе, политички моменти играли су пресудну улогу у решавању дунавског питања у то време.[4]

У Србији се поред Дунава налази седам тврђава: Бач, Петроварадин, Београдска тврђава, Смедеревска тврђава, Рам, Голубац и Фетислам (Кладово).[5]

Режим пловидбе између два рата

Режим пловидбе између два рата био је регулисан уговорима о миру из 1919. и 1920. и дефинитивним статутом Дунава од 23. јула 1921. године. У погледу правног регулисања, сви ови акти су само санкционисали одредбе Париског уговора из 1856, па и проширили права великих сила. Међутим, са политичке стране, ситуација је из темеља измењена. Симултана пропаст Аустро-Угарске, царске Русије и Отоманске империје, довела је западноевропске силе у доминирајућу позицију на Дунаву.[6]

Статут је гарантовао слободу пловидбе на Дунаву од Улма до ушћа за све бродове, без обзира чију заставу носе, и то не само на Дунаву, но и његовим притокама Морави и Таји, на делу који чини границу између Аустрије и Чехословачке, Драви од Барча, Тиси од Самоша и Моришу од Арада, као и на пловним каналима који би се у будућности евентуално израдили.[6]

Управа над Дунавом била је поверена двема комисијама: Европској, која је имала иста овлашћења као и пре Првог светског рата, и Међународној дунавској комисији. У Европску комисију ушле су Енглеска, Италија, Француска и Румунија, а одстрањене су побеђена Немачка и Русија. Ова комисија имала је широка законодавна, судска, административна и финансијска овлашћењ, те је њој било и поверено обезбеђење слободе пловидбе. Надлежност ове комисије простирала се од Браиле до мора.[6]

Међународну дунавску комисију сачињавали су представници прибрежних држава, као и представници Француске, Велике Британије и Италије. Њена надлежност простирала се од Улма до Браиле, али њена улога сводила се углавном на право надзора. Дунавски статут из 1921. измењен је Синајским споразумом од 18. августа 1938, а нешто касније употпуњен Букурешким уговором од 1. марта 1939. Ова два уговора изменила су у основи режим пловидбе, и то на начин супротан слову Статута ит 1921. Ревизију Статута условиле су тадашње политичке кризе у Европи.[7]

Вековне тежње Немачке продора на Исток (Drang nach Osten) после окупације Аустрије 1938. изгледале су Трећем немачком рајху близу остварења. Маја месеца 1938. Немачка је донела закон којим је предвидела амелиорацију и изградњу канала који би спајао Рајну и Дунав. Истовремено је предвиђено да се Дунав оспособи за пловидбу од мађарске границе. Цео тај план требало је да буде завршен до 1945. године. На међународном плану Немачка је иступила са паролом »Дунав подунавским народима«. Румунија, већ одавно незадовољна својом улогом у Европској комисији придружила се ревизионистичкој политици. У борби око групације двају табора пред Други светски рат, односно придобијања појединих земаља, Велика Британија и Француска пристале су коначно на захтев Румуније. Као резултат тога дошло је до потписивања Синајског споразума. Румунско министарство иностраних послова издало је тим поводом саопштење у коме се истиче да Статут од 1921. није био у складу са сувереношћу Румуније, па је отуда замењен Синајским споразумом. Европска дунавска комисија и њени службеници, у смислу члана 1. наведеног споразума, престали су да врше своја права, а сама Комисија је изгубила надлежност по низу административних питања.[8]

Неколико месеци после тога 1. марта 1939, потписан је у Букурешту Споразум о пријему Немачке у Европску дунавску комисију и приступању Немачке и Италије Синајском споразуму. Ревизија Статута из 1921. извршена је супротно његовим изричитим одредбама, нарочито члану 42, који предвиђа да Статут може бити ревидиран само на захтев две трећине држава потписница. Такав поступак изазвао је реакцију низа земаља, међутим, званичан протест потекао је једино од Југославије, која је у својој ноти од 12. априла 1939. године истакла да Синајски и Букурешки споразум представља за њу, res inter alios acta.[8]

Јула месеца 1940. на основу ултиматума Совјетског Савеза, Румунија је предала Бесарабију Совјетском Савезу, који је на тај начин постао прибрежна држава. Нешто касније потписан је у Бечу Протокол о учешћу Совјетског Савеза у администрацији горњег тока Дунава. У току Другог светског рата пуну контролу над Дунавом имала је Немачка.[8]

Потребно је коначно указати на чињеницу да је у периоду између два рата, а посебно у годинама непосредно пре Другог светског рата, промет на Дунаву далеко заостајао за прометом на другим европским рекама, што је била последица природних препрека које нису могле бити отклоњене услед политичких сукоба.[8]

Режим пловидбе после Другог светског рата до данас

Скела Бегеч-Баноштор
Скела Бегеч-Баноштор.

Регулисање пловидбе на Дунаву после Другог светског рата ушло је у круг питања од прворазредног значаја. У члану 34. уговора о миру са Бугарском, чл. 38. са Мађарском, чл. 36. са Румунијом истакнуто је да ће пловидба на Дунаву бити отворена за трговину свих земаља. Исто начело дошло је до изражаја и у Резолуцији Економско-социјалног савета Уједињених нација од 28. јануара 1947. године.

На заседању министара спољних послова великих сила, одржаном у Њујорку децембра 1946, издата је заједничка декларација у којој се предлаже сазивање конференције која би регулисала питање пловидбе на Дунаву. Позив је упућен свим прибрежним земљама: Совјетском Савезу, Украјини, Бугарској, Румунији, Југославији, Чехословачкој и Мађарској, као и трима великим силама САД, Великој Британији и Француској.

На конференцији која је одржана у Београду, јула-августа 1948, појавила су се размимоилажења између учесника. Западне силе изашле су са теуом да је Статут из 1921. на снази те да га је могуће мењати само сагласношћу свих држава потписница. Насупрот томе, представници пребрежних држава тврдили су да Статут из 1921. није на снази те да конференција има carte blanch и право да регулише дунавски проблем независно од дотадашњих правних аката. Указали су при томе да је Статут измењен без сагласности држава потписница и друго, да је Статут у супротности са одредбама Завршног агка Бечког конгреса. Права која су велике силе стекле Статутом из 1921, а раније Париским уговором, водила су првенствено рачуна о интересима великих сила, а не и интересима пребрижних држава. Прихватањем начела слободе пловидбе на међународним рекама, међународна заједница пошла је од економских момената и потреба међународне трговине. Међутим, велике силе, кроз свој положај у комисијама, користиле су та права, у великој мери, у циљу политичке доминације.

На Београдској конференцији, 18. августа 1948. усвојена је Конвоенција о прежиму пловидбе на Дунаву, на бази предлога који је на самој конференцији поднео Совјетски Савез, уз неке мање исправке. Конвенцију су потписале: Бугарска, Чехословачка, Румунија, Југолславија, Мађарска, СССР и Украјина, а накнадно 1960. пришла је Аустрија, која је на конференцији била само посматрач, будући да у то време није био решен њен послератни статус. САД су гласале против конвенције, а представници Француске и Велике Британије одбили су да учествују у гласању, истичући да Статут из 1921. сматрају још увек важећим. Савезна Република Немачка је једнина подунавска земља која није била чланица Конвенције из 1948, све до рушења Берлинског зида и распада Источног блока.

Основна начела Конвенције из 1948.

Полазећи од потребе јачања економских и културних веза између држава, конвенција у чл. 1. прокламује начело слободе за држављане, трговачке бродове и робу свих држава »на бази равноправности, у погледу лучких и пловидбених такси, као и у погледу услова трговичке пловидбе«. С друге стране, водећи рачуна о интересима прибрежних земаља и њеним сувереним правима, Конвенција забрањује пловидбу ратних бродова неприбрежних земаља. Што се тиче пловидбе ратних бродова подунавских земаља, они могу пловити само у својим територијалним водама, а у туђе воде могу упловити само уз претходну сагласност односне државе. На тај начин начело слободе пловидбе, у чијем основу лежи идеја о свеопштем економском интересу, доведена је у склад са потребама безбедности прибрежних држава.

Режим установљен поменутом Конвенцијом, за разлику од режима који је важио у периоду између два рата, односи се само на пловни део Дунава од Улма до Црног мора, а у делти само на рукавац Сулине, а не и на целу делту, нити на притоке Дунава.

Стало се при томе на становиште да пловни путеви који спајају само две земље нису од посебног, општег интереса па их отуда треба решавати на бази двостраних уговора. Тако је, на пример, 1955. Југославија закључила споразум са Мађарском о пловидби реком Тисом.

Право каботаже, »месни промет, пилотажа« резервисано је искључиво за прибрежне земље. Страни бродови који плове Дунавом имају право уласка у луке, истовара и утовара робе, укрцавања и искрцавања путника, само на основу прописа односне прибрежне земље. Санитарну, царинску и полицијску службу на Дунаву врше подунавске земље.

Значај Дунава за унутрашњу пловну мрежу Србије

Belgrade iz balona
Београд, ушће Дунава и Саве

Ријечни саобраћај код нас, а у свијету транспорт на унутрашњим пловним путевима или унутрашња пловидба, је веома значајан вид транспорта терета, док је његова улога незнатна у превозу путника у односу на друге копнене видове путничког саобраћаја и транспорта. С тим у вези, у овом раду ћемо се сконцентрисати углавном на допринос Дунава на повезивање битних лука и индустријских центара и његов допринос транспорту терета. Као што је познаато, већи дио индустрије, привредних и услужних дјелатности дугује много за свој опстанак и прогрес ниским трошковима добијања сировина, репродукционих материјала, енергије, контејнера и других јединичних терета. Неке индустријске гране могу једино изаћи на тржиште преко унутрашњег водног транспорта, јер су други видиови транспорта неприхватљиви (нпр. грађевинска индустрија, рударство, металургија, хемијска и нафтна индустрија итд.). Дунав је за Србију замјена за море и ријека од највећег значаја. У првом дијелу овог рада ћемо се сконцентрисати на опште карактеристике ријечног бродарства Србије, као и флоте Србије и размотрити постојеће податке о њима. Даље у раду описаћемо мрежу унутрашњих пловних путева Србије, са посебним акцентом на карактеристике Дунава. У трећем дијелу овог рада размотрићемо квантитативно значај пловног пута у Србији за транспорт робе и путника. У последњем дијелу овог рада описаћемо однос Просторног Плана Републике Србије према Подунављу.

Речно бродарство Србије

Општа разматрања положаја речног бродарства Србије у европском окружењу

Флота на европским унутрашњим пловним путевима обухвата 38400 пловних јединица носивости око 2800000 т крајем 20. вијека. Флота на Рајни и Дунаву обухвата највећи број пловила, али она није подјендако распоређена између обалских држава. Око половине флоте по тонажи на Рајни припада Холандији, четвртина Њемачкој, а остатак чине флоте Белгије, Француске и Швајцарске. На Дунаву, Румунија поседује највећу флоту (33,8 %), Украјина (25%), док се остали део дели између Србије, Бугарске, Словачке, Мађарске и Аустрије. Хрватска и Немачка имају незназно учешће. Анализа дунавске флоте по носивости показује да се 75% бродова по носивости налази у границама између 1000 и 3000 т. У оквиру ове групе једна трећина се односи на бродове између 1500 и 2000 т. Друга група, навише заступљена по носивости, обухвата пловила између 1000 и 1500 т. Дунавска флота Аустрије, Бугарске, Њемачке, Румуније и Словачке обухвата бродове веће нсивости него флота Србије и Мађарске. Више од 40% укупне флоте на Дунаву се може користити на каналу Мајна – Дунав у погледу димензије бродова, потисница и комора бродских предводница. Анализа рајнске флоте по носивости у поређењу са дунавском флотом показује да је просјечна носивост пловила на Рајни релативно мања. Носивост бродова на Рајни обухвата преко 30% бродова носивости до 1000 т и 57% бродова између 1000 т и 3000 т. Значајна разлика постоји између видова експлоатације или начина кориштења превозних средстава између Рајне и Дунава. Систем тегљења више постоји на Рајни. Моторни теретњаци данас чине 25% флоте на Рајни. На Дунаву, систем потискивања се брзо ширио последњих деценија, али није у потпуности замијенио систем тегљења, јер систем тегљења идаље обухвата 25% дунавске флоте по носивости. Систем потискивања доминантан на Дунаву са учешћем од 63%, док је учешће моторних теретњака изузетно мало са око 10% у односу на укупну носивост дунавске флоте. Број ријечних бродарстава у земљама Еу прелази 10 хиљада, од којих 95% посједује само један или два брода. Мала бродарства чине кичму европске унутрашње пловидбе и њихово учешће је стабилно у дугорочном периоду. На Дунаву, у земљама Југоисточне Европе је потпуно обрнута ситуација. Ове земље, укључујући Србију, имају углавном једну велику компанију која посједује велику флоту и ужива право релативне заштите у домаћој и међународној размјени. Међутим, у већини подунавских земаља ове компаније су се трансформисале у мања бродарства, а поред њих постоји и већи број приватних и мјешовитих компанија. У Европи не постоји јединствено тржиште за ријечно бродарство упркос фрагментима у разним ријечним басенима и каналским везама.

Флота на унутрашњим пловним путевима Србије

Ријечна флота Србије редовно је уништавана ратом и разним економским ситуацијама. Она није обнављана у нормалним природним фазама развоја са новоизграђеним бродовима, већ на разне друге начине : репарације, набавка пловних бродова, реконструкција старих пловила итд. Међутим и поред овакве ситуације, Србија је увијек била на једном од прва три мјеста са Румунијом и Украјином, мјерено према дужинама пловног пута, бројем и носивошћу своје флоте. У зависности од технологије превожења постојећа ријечна флота Србије се може подијелити на следећи начин:

  1. Систем потискивања који обухвата потискиваче и саставе потисница
  2. Систем тегљења који обухвата тегљаче и саставе или поворке тегљеница
  3. Систем самоходних теретњака који обухвата моторно теретне бродове или моторне теретњаке
  4. Комбинације наведених система које обухватају моторни теретњак или брод са потисницама или тегљеницама у саставу

Мрежа унутрашњих пловних путева Србије

Унутрашњи пловни путеви Србије припадају Дунавској мрежи унутрашњих пловних путева у Европи. Мрежу ових пловних путева чине ријеке: Дунав, Сава и Тиса као пловне саобраћајнице, Тамиш и бегеј као мање пловне ријеке и мрежа пловних канала Дунав – Тиса – Дунав укупне дужине око 1677 km. Мрежа унутрашњих пловних путева Србије обухвата природне и вјештачке пловне путеве (каналски систем Дунав – Тиса – Дунав). Главни међународни пловни пут у Србији је ријека Дунав, чије се учешће у обиму промета транспорта терета мијења између 80-90% годишње у односу на остале унутрашње пловне путеве Србије.

Галерија

Plaža na Dunavu
Плажа на Дунаву
Danube-sr
Zalazak Sunca na Dunavu

Залазак Сунца на средњем току Дунава.

Veliki Liman

Дунав код Апатина - Велики Лиман.

Брод Колубара

Београд-Александрија, Брод Колубара

Dunav (2)
Fishing boat on Danube river - Serbia

Рибарски чамац код села Баноштра, Срем.

Види још

Референце

  1. 1,0 1,1 Le Danube, Encyclopaedia Universalis 10, članak Andréa Blanca i Pierrea Carrièrea
  2. ^ Чланак Паула Моранда о Дунаву у Au fil des fleuves, Реадер Дигес, 1972. pp. 47.
  3. 3,0 3,1 Аврамов & Крећа 2003, стр. 377.
  4. ^ Аврамов & Крећа 2003, стр. 377-378.
  5. ^ Седам тврђава: Путовање кроз време (б92, 31. октобар 2016)
  6. 6,0 6,1 6,2 Аврамов & Крећа 2003, стр. 378.
  7. ^ Аврамов & Крећа 2003, стр. 378-379.
  8. 8,0 8,1 8,2 8,3 Аврамов & Крећа 2003, стр. 379.

Литература

  • Мала енциклопедија Просвета (3 изд.). Београд: Просвета. 1985. ISBN 978-86-07-00001-2. Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  • Марковић, Јован Ђ. (1990). Енциклопедијски географски лексикон Југославије. Сарајево: Свјетлост. ISBN 978-86-01-02651-3.
  • Аврамов, Смиља; Крећа, Миленко. Међународно јавно право. Београд. ISBN 978-86-387-0713-3.

Спољашње везе

Апатин

Апатин (нем. Abthausen) је градско насеље у општини Апатин, у Западнобачком округу, у Србији. Према попису из 2011. било је 17.411 становника (према попису из 2002. било је 19.320 становника).

Балканско полуострво

Балканско полуострво, или једноставније Балкан, полуострво је и културна област који се налази у источној и југоисточној Европи. Полуострво је добило назив по Балканским планинама које се протежу од српско-бугарске границе до Црног мора.

Балканско полуострво је окружено Јадранским морем на југозападу, Јонским и Средоземним морем на југу, Егејско и Мраморно море су на југоистоку док је Црно море на истоку. Највиши врх полуострва је Мусала висок 2.925 m који се налази на планини Рила.

Бачка

Бачка је географски регион, административно подељен између Србије и Мађарске. Српски део Бачке је лоциран у Аутономној Покрајини Војводини, док је мађарски део Бачке укључен у мађарску жупанију Бач-Кишкун. Јужну и западну границу Бачке чини река Дунав, а источна граница је река Тиса.

На територији Војводине, Бачка је административно подељена на округе: Јужнобачки, Севернобачки и Западнобачки, док један мањи део регије припада Севернобанатском округу. Јужнобачки округ се мањим делом простире и у Срему.

Велика Морава

Велика Морава или само Морава, је река у Србији. Настаје спајањем Западне и Јужне Мораве код града Сталаћа. Улива се у Дунав на простору између Смедерева и Костолца. Морава је заједно са Западном Моравом, највећа српска река. Дужина Велике Мораве је 185 km, са Западном Моравом (дужина притока) је 493 km.

Војводина

Војводина, званично Аутономна Покрајина Војводина — скраћено АПВ, је аутономна покрајина у саставу Републике Србије. Налази се на северу државе и обухвата површину од 21.506 km2 са 1.931.809 становника (попис 2011, 21,56% од укупног становништва Србије).

Покрајина се граничи на северу са Мађарском, на истоку са Румунијом, на западу са Хрватском и на југозападу са Босном и Херцеговином (Република Српска). Јужну границу већим делом чине реке Дунав и Сава. Највећи град у покрајни је Нови Сад који је уједно и административи центар Војводине. Остали већи градови (преко 50.000 становника) су Суботица, Зрењанин и Панчево.

Драва

Драва (нем. Drau, словеначки: Drava, мађарски: ''Dráva) је река у средњој Европи.

Драва извире у јужном Тиролу у Италији, одакле наставља да тече према истоку кроз аустријску покрајину Корушку, Словенију, Хрватску, затим делом чини хрватско-мађарску границу. Код Доњег Михољца Драва скреће у дубину Хрватске, према Осијеку, и напокон код Аљмаша, на граници Хрватске са Србијом (Војводина), утиче у Дунав. Драва у свом крајњем делу чини границу између регија Славоније и Барање. Укупна дужина Драве је 749 km. Драва је пловна око 90 km, од ушћа у Дунав до места Чађавица у Хрватској.

Драва тече кроз ова већа насеља:

Аустрија: Лијенц, Шпитал на Драви, Филах, Фелкермаркт,

Словенија: Дравоград, Вузеница, Мута, Руше, Марибор, Птуј, Ормож

Хрватска: Вараждин, Валпово, Осијек

Мађарска: БарчГлавне притоке Драве су:

леве притоке: Гајл (Аустрија), Мислиња (Словенија), Дравиња (Словенија) и Бедња (Хрватска)

десне притоке: Гурк (Аустрија) и Мура (поред Леграда) (Хрватска)

Дунавска комисија

Дунавска комисија је међународна организација дунавских земаља за пловидбу и превоз Дунавом.

Циљ организације је слободна пловидба Дунавом и заштита интереса дунавских земаља, и стварање ближих економских и културних веза земаља чланица с другим земљама. Свака земља чланица задужена је за управљање властитим делом реке. Комисија је одговорна за стварање техничког и правног оквира за пловидбу Дунавом.

Дунавска комисија је међународна организација основана за потребе имплементације Конвенције о пловидби на реци Дунав, потписаној у Београду, 18. августа 1948. године.

Ова организације није исто што и Међународна комисија за заштиту Дунава која је основана 1998. године, и чији је главни циљ заштита воде и околине Дунава.

Свака земља има једног представника у комисији, између којих се на мандат од три године бирају председник, потпредседник и секретар.

Седиште организације је од 1954. године у Будимпешти у Мађарској. Службени језици су немачки, француски и руски.

Ербах (Дунав)

Ербах (њем. Erbach) град је у њемачкој савезној држави Баден-Виртемберг. Једно је од 55 општинских средишта округа Алб-Донау-Крајс. Према процјени из 2010. у граду је живјело 13.322 становника. Посједује регионалну шифру (AGS) 8425039.

Ехинген (Дунав)

Ехинген (њем. Ehingen) град је у њемачкој савезној држави Баден-Виртемберг. Једно је од 55 општинских средишта округа Алб-Донау-Крајс. Према процјени из 2010. у граду је живјело 25.770 становника. Посједује регионалну шифру (AGS) 8425033.

Инвазија Варшавског пакта на Чехословачку

У ноћи 20-21. августа 1968. године, Совјетски Савез, Бугарска, Источна Немачка, Мађарска и Пољска су извршиле инвазију на Чехословачку Социјалистичку Републику у циљу заустављања Дупчековог Прашког пролећа, реформи које су водиле ка политичкој либерализацији.

У операцији која је носила кодно име Дунав је учествовало између 175.000 и 500.000 војника. Око 500 Чеха и Словака је повређено, а 108 погинуло у инвазији. Инвазија је успешно зауставила реформе које су спровођене у циљу либерализације и ојачала је управу Комунистичке партије Чехословачке. Спољашња политика Совјетског Савеза током овог периода је позната као Брежњевљева доктрина.

Калемегдан

Калемегдан је највећи београдски парк. Истовремено је најзначајнији културно-историјски комплекс, у којем доминира Београдска тврђава изнад ушћа Саве у Дунав. Назив Калемегдан односи се само на просторни плато око тврђаве који је осамдесетих година 19. века претворен у парк . Плато је, док је тврђава била главно војно упориште Београда, служио да се непријатељ осмотри и сачека за борбу. Његово име потиче од турских речи кале („тврђава“) и мејдан („бојиште“). Турци су Калемегдан називали и Фићир-бајир што значи „брег за размишљање“

Канал Дунав—Тиса—Дунав

Хидросистем Дунав—Тиса—Дунав (ДТД) је јединствена каналска мрежа која повезује токове река Дунава и Тисе кроз Војводину и представља хидротехнички систем за одводњавање унутрашњих вода, наводњавање, одбрану од поплава, снабдевање водом, одвођење употребљених вода, пловидбу, туризам, рибарство и узгој шуме.

Хидросистем ДТД са природним и делимично реконструисаним водотоцима има 960 km, од чега је пловно 600 km. Својом мрежом повезује 80 војвођанских насеља, а у оквиру система постоје 23 уставе, пет сигурносних устава, затим 15 бродских преводница и још пет које нису више у функцији, пет великих црпних станица и 86 мостова (64 друмска, 21 железнички и један пешачки).

Нови Сад

Нови Сад је највећи град Аутономне Покрајине Војводине и њен административни центар, после Београда други град у Србији по броју становника и површини. Према коначним резултатима пописа становништва из 2011. године, на административној територији града Новог Сада је живело 341.625 становника, док је у самом насељу Нови Сад живело 250.439 становника, а на урбаном подручју које чини град Нови Сад 277.522 становника.Основан 1694. године, Нови Сад је дуго времена био центар српске културе, због чега је често називан „Српска Атина”. Данас је Нови Сад велики индустријски и финансијски центар српске економије, универзитетски град и школски центар, културни, научни, здравствени и политички центар Аутономне Покрајине Војводине, град домаћин многих међународних и домаћих привредних, културних, научних и спортских манифестација, као и град музеја, галерија, библиотека и позоришта.Град лежи на обалама реке Дунав, између 1252. и 1262. километра речног тока. На левој обали Дунава се налази равничарски део града (Бачка), док је на десној обали, на обронцима Фрушке горе, смештен брдовити део града (Срем). Надморска висина са бачке стране је од 72 до 80 m, док се са сремске стране креће између 250 и 350 m. Код Новог Сада се у Дунав (са леве стране реке) улива Мали бачки канал, који је део система канала Дунав—Тиса—Дунав. Бачки део града је смештен са обе стране овог канала.

Општина Апатин

Општина Апатин је лоцирана, у оквиру простора Војводине, на крајњем западу, односно, на подручју западне Бачке и налази се на 45° 40' северне географске ширине и 18° 59' источне географске дужине. На основу величине своје територије (333 km²) може се сврстати у групу средње великих покрајинских општина.

Изузетно повољан географски положај, позиционираност непосредно уз леву обалу велике међународне реке Дунав (тзв. „плава европска магистрала"), представља додатни потенцијал општине. Поред ове природне, западне границе, општина Апатин се на северу и североистоку граничи са територијом општине Сомбор, a на југу и југоистоку са општином Оџаци. Уз град Апатин који представља административни, привредни, просветни и културни центар, на подручју апатинске општине се налази још 4 насеља сеоског карактера: Свилојево, Купусина, Пригревица и Сонта.

Сава

Сава је ријека у средњој и југоисточној Европи, десна притока Дунава. Тече кроз Словенију, Хрватску, дуж сјеверне границе Босне и Херцеговине и кроз Србију, уљевајући се у Дунав у Београду. Средњи дио тока је природна граница између Хрватске и Босне и Херцеговине. Сава чини сјеверну границу Балканског полуострва и јужни обод Панонске низије.

Сава је дуга 990 км, укључујући и 45 км дугу ријеку Саву Долинку, која извире у Зелници у Словенији. Највећа је притока Дунава по запремини воде и друга, послије Тисе, у смислу сливног подручја (97.712 км2) и дужине. Сава одводи значајан дио вода са подручја Динарских Алпа, кроз главне притоке Дрину, Босну, Купу, Уну, Врбас, Лоњу, Колубару, Босут и Крку. Сава је једна од најдужих ријека у Европи и једна од малобројних европских ријека те дужине које се не уливају непосредно у море.

Процјењује се да у басену Саве живи око 8.176.000 становника, а ријека спаја и три главна града — Љубљану, Загреб и Београд. Сава је пловна за веће бродове од ушћа Крупе у Сиску, што отприлике чини ​2⁄3 њене дужине пловним.

Свињица (Свињица)

Свињица (Свиница, рум. Sviniţa) је насеље и седиште истоимене општине у југозападној Румунији на левој обали реке Дунав, у округу Мехединци са 925 становника. Срби то место зову најрадије - Свиница тј. а не као "малу свињу". Налази се на подручју Ђердапске клисуре.

Средња Европа

Средња или централна Европа је географска регија која обухвата површину од 1.253.371 km2, односно 11,9 % површине Европе. Простире се од Балтичког мора, на северу, до Црног мора и високих веначних планина на југу, које чине северну границу Јужне Европе.

Осим тога, може се сматрати да се и северна, јужна и југоисточна Европа у одређеној мери граниче и преклапају са средњом Европом тј. положај ове регије је веома значајан јер повезује све остале регије Европе.

Сви главни путеви који повезују западну и источну, северну и јужну Европу прелазе преко територије средње Европе. Ова регија обухвата девет земаља: Мађарску, Чешку, Словачку, Румунију, Швајцарску, Аустрију, Лихтенштајн, Немачку и Пољску.

Од ових девет земаља само три излазе на море, тако да у овој европској регији преовлађују континенталне земље.

Тиса

Тиса (мађ. Tisza, укр. Тиса, сл. и рум. Tisa и нем. Theiß) је река у средњој Европи и најдужа притока Дунава. Протиче кроз Панонску низију. Извире у Украјини, на Карпатима у области Буковина, и даље пролази кроз Мађарску, Румунију, Словачку и Србију. Улива се у Дунав насупрот Старог Сланкамена.

Тиса је дугачка 1.358 km, а површина развођа износи 157.186 km².

У Војводини Тиса дели Бачку (десна обала) и Банат (лева обала).

Највећа притока Тисе је Муреш, а затим следе Бегеј, Бодрог, Златица, Кереш, Самош, Шајо, Киреш, Чикер и Јегричка.

Тиса је пловна на дужини од 532 km.

Дужина Тисе кроз Србију износи 164 km.

Велики и Мали бачки канал повезују Тису са Дунавом, а Бегејски канал са Тамишем.

Значајнији градови на Тиси су: Токај, Солнок, Чонград, Сегедин, Сента и Бечеј.

Ушће

Ушће је место на коме се једна или више река улива у неку другу – већу реку, језеро, море или океан. Може бити нормално или једноставно, тј. када река мање или више сачува ширину свог корита на месту уливања. Такође постоји и посебни облици ушћа, а то су делте и и естуари. Делте су проширена, а естуари потопљена речна ушћа. Изразито делтасто ушће имају Нил, Ганг, Брамапутра, Дунав, Мисисипи и Волга, док се естуарско ушће запажа код Темзе, Лоаре и Јангцекјанга.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.