Други српски устанак

Други српски устанак представља другу фазу Српске револуције (по неким историчарима трећу, уколико се у револуционарне активности рачуна и Хаџи-Проданова буна из 1814. године) против Османског царства, која је избила кратко по окончању Првог српског устанка. Други српски устанак је довео до српске аутономије у оквиру Османског царства и успостављања Кнежевине Србије, која је имала своју скупштину, устав и владарску династију.[2]

Други српски устанак
Takovski ustanak

Композиција „Таковски устанак“, дело Петра Убавкића. Рађена за светску изложбу у Паризу 1900. године. Постављена у Београду 2004. године. На композицији су приказани кнез Милош и архимандрит Мелентије.
Време:23. април 1815.[1]26. јул 1817.
Место:Београдски пашалук,  Османско царство
Резултат: Српска стратешка победа, оснивање аутономне Кнежевине Србије
Сукобљене стране
Српски устаници
 Османско царство
Команданти и вође
Милош Обреновић Марашли Али-паша
Јачина
20.000 - 30.000 непознато
Жртве и губици
Око 2.000 погинулих 75% погинуло у бици код Љубића (8. мај до 6. јун 1815). Око 10.000 погинулих, преко 1.000 заробљених турака и преко 1.000 арнаута касније пуштени

Позадина

Knez Milos Obrenovic
Кнез Милош Обреновић вођа Другог српског устанка
Serbia1817-sr
Кнежевина Србија након Другог српског устанка

После пропасти Првог српског устанка, српски народ се нашао у горем положају. Турци су настављали са убијањем људи, паљењем села и малтретирањем. Многе српске породице су побегле преко границе у Срем и Банат.

Велики везир Хуршид-паша је прогласио амнестију за српске устанике. Месец дана касније је поставио дванаест оборкнезова у дванаест нахија Београдског пашалука. Заједно са народом коме су стајали на челу, Турцима су се предале неке војводе и кнезови из Првог српског устанка: архимандрит Глигорије Радоичић, Милош Обреновић, Лазар Мутап, Арсеније Лома, Милић Дринчић, Павле Пљакић и Станоје Главаш.

У Београду је успостављена власт Сулејман-паше Скопљака. Почетак његове власти је обележен терором, насилним скупљањем оружја, увођењем кулука за оправку градова и путева, суровим утеривањем намета и феудалних обавеза. Оваква ситуација је изазвала поновно појављивање хајдука, који су и даље одржавали ратно стање у земљи. У Србији су са великим интересовањем праћени међународни догађаји, поготово после војног успеха Русије против Наполеона. Прота Матеја Ненадовић је упутио молбу руском цару Александру да се Србија припоји Русији или да добије положај какве су имале Молдавија и Влашка под руским протекторатом. Дошло је поново до сусрета кнезова који су добили онакву улогу коју су имали уочи претходног устанка.

Помоћу проте Матеје српски кнезови су упутили молбе за помоћ Аустрији, Русији и осталим европским силама које су учествовале на Бечком конгресу.

Милош Обреновић је био најзначајнија српска личност у Београдском пашалуку после пада устаничке Србије. После слома устанка предао се Али-аги Серчесми, а касније је постављен за оборкнеза Рудничке нахије. Сулејман-паша Скопљак је у Обреновићу пронашао сарадника и поставио га је за баш-кнеза Крагујевачке, Рудничке и Чачанске нахије.

Односи између Порте и Срба су се још више заоштрили. Упркос обавезама који су за Турке произилазиле из осме тачке Букурешког мира, турска управа у Србији је даље наставила са дахијским начином владавине, насиљем, националним угњетавањем и економском експлоатацијом.

Управо због такве ситуације избило је неколико буна, да би у јесен 1814. године, у околини Чачка спонтано избила Хаџи Проданова буна. Буна се проширила и на суседне нахије. Буна је избила у јесен, што је Милошу Обреновићу дало разлог да одбије да се стави на чело буне. Чак је са неколико српских кнезова помогао њено гушење. Побуњеници су се код Кнића сукобили са војском Милоша Обреновића и његовог побратима Ашим-бега. Иако су побуњеници однели победу, Милош Обреновић и Ашим-бег су остали на бојишту, што је код побуњеника изазвало забуну, па су се повукли својим кућама. После пропасти буне, Хаџи-Продан Глигоријевић је побегао у Аустрију.

Устанак

Таковски сабор

Сулејман-паша је и након Хаџи-Проданове буне наставио са терором. Припреме за следећу буну почеле још док је Сулејман-паша држао Милоша Обреновића у Београду. Милош је издејствовао своју слободу под изговором скупљања новца за откуп српског робља.

Други српски устанак је почео спонтано. Локалне српске старешине су почеле да убијају Турке који су скупљали порез, а Арсеније Лома је опсео Рудник. На црквени празник Цвети 11. априла (23. априла по грегоријанском календару) 1815. у Такову су се окупиле неке српске старешине. Старешине су замолиле Милоша Обреновића да буде вођа устанка, што је он, уз колебање, прихватио.[1]

Борбе

Оружане борбе су трајале око 4 месеца. Други српски устанак је за разлику од Првог устанка од почетка био уперен против легалне власти, коју је представљао Сулејман-паша. Порта је на устанике послала две војске са подручја Царства и једну из Београдског пашалука. Устаници су опсели Чачак и држали га под опсадом наредних четрдесетак дана. Милош Обреновић је опсаду Чачка оставио свом брату Јовану Обреновићу, Милићу Дринчићу и Јовану Добрачи, а са својом војском је кренуо на север и сукобио се са Турцима код Палежа и однео победу, заробивши уз то и два топа. После битке на Палежу устаници су успоставили везу са емиграцијом у Аустрији. У Србију су се од војвода вратили Петар Николајевић Молер, Павле Цукић, Стојан Чупић, Сима Катић и Сима Ненадовић.

Из Палежа Обреновић је кренуо ка Ваљеву које је под опсадом држао Павле Цукић и заједно су га освојили. Обреновић, Цукић и Ненадовић су наставили ка Чачку. Турци су напали устанике на Љубићу, али су их они одбили и прешли Западну Мораву и подигли шанчеве на обали.

После овог пораза, Порта упућује казнене војне јединице из Ниша и Босне према јужној и западној граници Србије, где су се концентрисале устаничке снаге. Турска војска је претрпела пораз на Дубљу, а војска из Ниша на Љубићу.

Крај устанка

Оружани сукоби са турском војском нису имале онај интензитет и оне размере као у Првом устанку. Доста је утицала и ситуација на руском фронту и Наполеонов пораз; постојала је могућност руске интервенције на основу осме тачке Букурешког уговора, па је Порта наредила да се на Србију што пре пошаљу две велике војске, румелијска са истока и босанска са запада.[3] Порта је била спремна да се устанак оконча и преговорима које неће много штетити Османском царству.[3] Дошло је до преговора Марашли Али-паше и Куршид-паше са Милошем Обреновићем и закључивања усменог договора Марашли Али-паше и Милоша 25. октобра 1815.

Тако је прекинута оружана борба, мада то није прекинуло устаничке борбе за остварење циљева постављених 1804. и 1815. године. Оно добија само нове облике који одговарају новонасталој ситуацији - дуготрајни дипломатски преговори уз помоћ Русије. Турска је споразум схватила као коначни прекид борбе и устанка, али за Милоша Обреновића и устанике споразум је представљао основу за даље проширење повластица и полазну тачку у даљој борби за остваривање коначних циљева устанка - рушење турске феудалне владавине и успостављање сопствене власти.

Повластице које су добијене споразумом (скупљање данка од стране Срба, обезбеђење од злоупотребе спахија и других турских чиновника, постављање кнезова по нахијама, основање Народне канцеларије у Београду...) давале су Србима извесну самоуправу, која је омогућавала даљи економско-друштвени и политички развој.

Последице

Serbia1833-sr
Кнежевина Србија 1833. године

После победе Русије над Турском, Једренским миром 1828. године, решено је и српско питање. Издата су два нарочита султанова писма - хатишерифи 1830. и 1833. године, којима су се потврђивала самоуправна права кнежевине Србије. Једном посебном одредбом од 1833. године, феудалне обавезе су урачунате у годишњи данак који је Србија плаћала Порти. Овим формално је било решено аграрно питање и уништени су феудални односи и турска власт у Србији.

Види још

MuzejTakovo

Музеј Другог српског устанка у Такову

Proslava50godinaIIustanka

50 година Таковског устанка

Референце

  1. 1,0 1,1 Радовић, Анђелија. „Други српски устанак”. ЦКИСИП, Војни музеј Београд.
  2. ^ Ћирковић 2004.
  3. 3,0 3,1 Стевановић 1990, стр. 134.

Литература

Спољашње везе

Ћаја-паша

Имшир-Ћаја-паша био је ћехаја Сулејман паше Скопљака. Право име му је било Имшир-паша, док је Ћаја означавало титулу помоћника везира.

По избијању Другог српског устанка, Сулејман-паша му издаје наредбу, да сузбије устанак. Ћаја-паша стиже до Чачка који су опсели устаници са војском састављеном углавном од коњице. Устаници су са Лазарем Мутапом успели да нападну турски шанац код џамије у центру Чачка, али су одбијени и том приликом се повлаче на брдо Љубић са рањеним Мутапом. Долазак Милоша Обреновића са два топа, угрозио је Турке. Ћаја-паша тада одлучује да изврши одлучујући напад. Он пребацује војску на два различита прелаза на реци и удара са две супротне стране, на два шанца на прелазима. Будући да је доњи четвороугаони шанац под командом Јована Добраче одолео нападу, Турци крећу на горњи шанац са артиљеријом, и у нападу уништавају устаничку артиљерију. Током напада Ћаја-паша је био присутан са супротне стране Западне Мораве на коњу. Он је тада позивао устанике да се предају. Два млада устаника Васа Томић и Васа Шарга, на превару маме пашу да загази у реку, правећи се да не чују позив и смртно га рањавају с два хитца из пушке од којих једним погађају у врат. Овај догађај је остао неопажен на обе стране, али је знатно утицао на ток боја на Љубићу и пораз Турака.

Арсеније Лома

Арсеније Лома (Гојна Гора, око 1778 — Брусница, 1815), војвода Качерски. Рођен је у Гојној Гори, од оца Јоксима Кнежевића, који се, у време досељавања нових становника, убрзо након Арсенијевог рођења, преселио у Драгољ.Овог великог јунака у многим борбама савременици су овако описали: „Стаса је био висок, снаге крупне, пуне; смеђ; дугих, а ретких бркова; низ леђа му је увек висила плетеница косе, а на себи је свакад носио зелену доламу, имао је на кантар 110 ока.“

Битка код Пожаревца

Битка код Пожаревца или Бој код Пожаревца одиграла се за време Другог српског устанка.

Битка на Љубићу

Битка на Љубићу или Бој на Љубићу се одиграла 8. маја/6. јуна 1815. године, у току Другог српског устанка.

Одвијала се на брду Љубић, 4 km североисточно од Чачка, између Срба и Турака.

Битка на Палежу

Битка на Палежу била је једна од првих битака између српске војске под командом Милоша Обреновића и турске војске. Одиграла се код Палежа, данашњег Обреновца. Битка се завршила српском победом, заузимањем Палежа и његовим паљењем. Ова битка имала је велику стратегијску важност, будући да се код Палежа налазила скела преко које се ишло у Срем, па су устаници Милоша Обреновића имали за циљ заузимање скеле, како би могли да омогуће прелазак многих устаничких старешина које су пребегле у Срем после слома Карађорђевог устанка 1813. Такође скела је имала значај због даљег набавка муниције и барута од пречанских трговаца. Такође током овог боја Срби су успели да од Турака отму два топа, које су користили у бици на Љубићу. После битке Палеж је био спаљен.

Бој на Дубљу

Бој на Дубљу је била велика битка између српских устаника и турске војске, која се одиграла у мачванском селу Дубље, 14/26. јула 1815. године. У бици су живот изгубиле српске војводе Милић Дринчић и Сима Ненадовић, али су Турцима нанети велики губици. Устаници кнеза Милоша зауставили су турске трупе из Босне и заробили Ибрахим-пашу Никшићког. Том битком је завршен оружани део Другог српског устанка.

Грб општине Горњи Милановац

Грб општине Горњи Милановац усвојен је 30. октобра 2009., када је укинуто бивше хералдичко знамење (грб у три нивоа) и застава доношењем Одлуке о изгледу и употреби грба и заставе Општине Горњи Милановац.

У члану 5. ове одлуке грб је дефинисан на следећи начин:

„Решење грба општине Горњи Милановац укомпоновано је у форму полукружног свода који се састоји од графичке стилизације територије општине Горњи Милановац која својим обликом асоцира на крошњу грма, чији корени представљају симбол постојности свих словенских народа, посебно Срба, а под којим је Милош Обреновић 23. априла 1815. године у Такову подигао Други српски устанак и обновио Српску државу. Тип слова (општина Горњи Милановац) употребљен је у стилу са датим решењем.“

Књажеска канцеларија

Књажеска канцеларија је служила као лична канцеларија кнеза Милоша Обреновића. Основана је 1815. године за време Другог српског устанка.

Око 1820. у саставу Канцеларије је установљено Инострано одељење које је руководило спољним пословима. Године 1833. Књажеска канцеларија је била подељена на два одељења: Инострано и Внутрено. Поред ова два одељења формирано је и Судбено као касациона инстанца.Године 1839. прописано је Устројство Књажеске канцеларије. На челу Канцеларије се налазио књажески „мјестобљуститељ, представник“ који је у исто време био попечитељ (министар) иностраних дела и члан Совјета. Он је замењивао књаза у вршењу његових послова када је књаз био ван земље или је био спречен.

Лазар Мутап

Лазар Мутап-Чачанин (Ћушајић) је рођен је у селу Буђево код Сјенице, на Пештерској висоравни под именом Лазар Ћушајић. На почетку Првог српског устанка 1804.године заједно са својим братом је у селу Буђеву из освете живе спалио на спавању потуричког заповедника Ганића и његових 20 полицајаца потурчених Срба који су бахато натерали Лазареву породицу да их гости и заноћили су у његовој кући брвнари. Због страха од одмазде иселио се у село Прислоница, поред Чачка, а његов брат се касније потурчио и постао сурови убица над православним Србима. Због настањивања у околини Чачка добио је надимак Чачанин и завладало је до данас погрешно уверење да је он из чачанског краја, а заправо је он дошао из околине Сјенице тек са почетком устанка. Пре Првог српског устанка Лазар се бавио мутавџијским занатом, па отуда потиче његово презиме. „Био је црномањаст, црвен у образу, крвавих очију, средња стаса, округласт; добар бињеџија. Носио је црвену читу (попосвску капу). Он је здраво сурове нарави био, и млоге војнике сам својом руком тукао и убијао, с тога су га војници мрзили.“

Милосав Здравковић

Милосав Здравковић-Ресавац (Ломница, 1787 — Београд, 26. јул 1854) био је ресавски војвода, учесник Првог и Другог српског устанка, државни чиновник и учесник многих политичких догађаја у Кнежевини Србији. Звање војводе стекао је након учешћа у бици на Чегру и погибије Стевана Синђелића 1809. године. За разлику од већине других војвода, после слома Првог српског устанка 1813. није побегао преко Саве и Дунава, већ се заједно са својим оцем Милијом предао великом везиру Куршид-паши. Куршид-паша их није погубио, али је 1814. Ћаја-паша ликвидирао Милосављевог оца, а затим његову главу набио на колац и поставио поред других глава српских устаника испред Стамбол-капије. Због очеве смрти Милосав је, уз подршку београдског митрополита Дионисија, побегао из Београда у Ресаву, где је током 1815. вршио припреме за нови устанак. Током Другог српског устанка, заједно са устаницима, борио се против Турака у бици на Рановцу, као и приликом турског напада на Миливу.

Након Другог српског устанка, Милосав је изабран за кнеза Ћупријске нахије, а пошто у Кнежевини Србији између 1815. и 1825. још увек нису били установљени судови, Ресавац је у нахији био извршилац ниже судске власти. И поред тога што је учествовао у скоро свакој буни против кнеза Милоша, Милосав је током Милошеве владавине био нахијски кнез, народни судија и на крају члан Државног савета.

Када је Михаило Обреновић дошао на власт, Ресавац је стао уз вође уставобранитељске странке и почео да покреће народ свог краја против кнеза. Пошто је 1842. кнез Михаило свргнут са власти, нови владар Кнежевине Србије постао је Александар Карађорђевић. За време његове владавине, Милосав је све до пензионисања био члан Земаљског совјета, а због надарености за беседништво, више пута је држао говоре на двору.

Музеј Другог српског устанка

Музеј Другог српског устанка се налази у Такову и послује као део Музеја Рудничко-таковског краја. Музеј је смештен у згради старе таковске школе, која је и поред „брзинског“ реновирања 1994. (уочи прославе 175. година Другог српског устанка), пред пропадањем.

У згради је смештена изложба предмета и докумената из Другог српског устанка, а на спољном зиду се налази спомен-плоча са именима устаника:

„„Нека је знано свим кнезовима, кметовима и сваком брату Србину да смо овде данас код Таковске цркве имали велики састанак, договорили се да устанемо на Турке и извојујемо себи слободу. Народ ме изабрао за вођу, а ја свакоме наређујем да узме оружје и бије Турке где их види и чује. Ко изда или не послуша, томе више нема места међу нама!“Милош Обреновић окупљенима код цркве у Такову, на Цвети, 11/23. априла 1815. године”

Даље, испод тога, исписана су имена оних који су учествовали у дизању Другог српског устанка:

„А ово су имена оних који су били на тој јуначкој скупштини и завери:Кнез Милош,Господар Јован,Лазар Мутап из Прислонице,Никола Милићевић Луњевица из Луњевице,Милић Дринчић, Тодор Беља и Добрица Весковић из Теочина,

Перица Н. Буљугбаша из Миоковаца,

Домљан Матовић Крџа и Петар Томашевић из Лочеваца,

Марко и Никола, браћа Ракићи из Рудника,

Милован Ломић из Драгоља,

Васиљ Милојевић, Милић Брајовић и Лазар Васиљевић из Брезне,

Радован Жижовић из Леушића,

Тодор Јеремић и Благоје Н. из Прањана,

Иван Шалавардић и Обрад Словић из Грабовице,

Петар Грк из Невада,

Јован Лазић из Сврачковаца,

Атанаско Михаиловић, Васо Поповић, Васа Николић, Никола Јовчић, Никола Солујић и Миленко Ђорђевић из Бершића,

Прота Јанко Витомировић,

Радојица Пауновић и Милован Топаловић из Такова,

Јован Поњавић, Радисав Раловић Опутић и Васа Милосављевић из Бруснице,

Никола Терзија из Синошевића,

Милисав Корушчић из Ручића,

Радован Бајић из Брајића,

Марко Радосављевић из Клатичева,

Сима Баралија и неки Матковић из Шарана,

Аксентије и Вићентије Чалуковић из Љеваје,

Павле и Петар Штуле из Озрема,

Станиша Петровић из Лозња,

Марко Драшкић из Полома,

Живан Дамљановић и Стеван Мирковић из Коштунића,

Максим Макљеновић из Велеречи,

Петар Томић, Радован Савић и Божо Аћимовић из Брђана,

Неки Стековић из Јабланице,

Неки Ранко из Љутовнице,

Мали Радојић из Мојсиња,

Петар Мали из Станчића,

Илија Прељинац из Прељине,

Јова Томић из Метинца,

Радован Никавица (округ ужички)...”

Музеј рудничко-таковског краја

Музеј рудничко-таковског краја основан је 15. априла 1994. године као установа која обавља делатност заштите културних добара на територији општине Горњи Милановац.

У згради су смештени легати браће Настасијевића, породице Лазић и Боже Продановића, као и стална поставка „Поклони и откупи - време династије Обреновића“.

У саставу Музеја су и сталне поставке: „Други српски устанак и српска револуција 1804-1839" у музеју Другог српског устанка у Такову и „Српска кућа у првој половини XIX века“ у Милошевом конаку у Горњој Црнући.

Осим основне музејске делатности, музеј се бави и издаваштвом.

Радовањски луг

Радовањски луг је спомен комплекс, који се налази у столетној шуми у атару села Радовање. Спомен комплекс обухвата обележено место убиства и првобитан гроб вожда Ђорђа Петровића Карађорђа, цркву посвећену Светом архангелу Гаврилу, познату и под именом црква Захвалница, недавно изграђени парохијски дом, летњу позорницу и улазну капију у Радовањски луг. Налази се на 8,5 км од Велике Плане и обухвата површину од 46 ha. Радовањски луг, као природно-меморијални споменик има статус непокретног културног добра као знаменито место од изузетног значаја.

Састанак у Такову

Састанак у Такову се одржао 23. априла (на хришћански празник Цвети, 11. априла по јулијанском календару) 1815. године испред таковске цркве и том приликом је подигнут Други српски устанак.

Било је договорено да се коначна одлука о дизању устанка донесе на Цвети, 11. априла, када се у селу Такову одржавао велики народни сабор, и тада је у село долазио народ из многих крајева. Припреме за устанак су биле држане у највишој тајности а агитација је у почетку била ограничена само на рудничку, крагујевачку и чачанску нахију.На Састанку су се окупили сви виђенији људи из рудничке нахије и околних села и том приликом је одлучено да се, и после неуспеха Првог српског устанка, поново дигне устанак, а за вођу устанка је изабран Милош Обреновић.

У недељу, 23. априла, на празник Цвети, после завршене службе у цркви у Такову, Милош Обреновић је изашао пред народ, попео се на један већи камен и почео говорити:

„Слушајте браћо. Чујте свеколики Срби. Чуј велико и мало, мушко и женско, који сте год дошли ево овде данас. А тко није данас овде, онај свакако од вас да чује и очује, и да свак добро разумије и упамти ово што ћу свима сада за вазда прозборити. Ако сте ради мене имати с вама и пред вама од сада за свагда у општем послу и руководца за народ и завичај и ако сте ради да сви наши труди буду напредни, а ви сад сви из једног овди грла пред овим божијим домом то изреците и пред светим олтаром завјет чините, да ви на ваше душе примате све оно што би од овог предузетог посла могло изаћи несреће и пострадања, пак и то да мени сад овди обећавате и одмах да ми дате пуну власт и слободну вољу да ја могу заповиједати сваком вам и да могу наказати (казнити) сваког који ме год не би што хтео послушати или који би што укварио.”

На то сви једногласно повичу „Све на нашу душу, и врат, и образ...". Затим су сви редом пољубили руку кнезу Милошу и пожелели му успех.

Након тога, кнез Милош је у Црнући, где се окупило доста људи, ушао у свој вајат и обукао најсвечаније одело, узео заставу, изашао напоље и рекао:

„Ево мене, а ето вам рата с Турцима!”

Смедеревски санџак

Смедеревски санџак (тур. Semendire Sancağı) или Београдски пашалук (тур. Belgrad Paşalığı) је назив за управну јединицу Османског царства, формирану након пада Српске деспотовине, у којој су касније избили Први и Други српски устанак. Београдски пашалук је домаћи колоквијални назив за ову територију, а њен званичан назив је у ствари био Смедеревски санџак. Међу Османлијама Смедеревски санџак је такође био познат и као област Морава (незваничан назив). На основу данашњих процена Смедеревски санџак је у моменту избијања Првог српског устанка имао око 400.000 становника, од којих су око 40-50.000 били муслимани (највећим делом српског језика).

Спомен-комплекс Други српски устанак

Спомен-комплекс Други српски устанак је историјски комплекс који обухвата грађевине и споменике везане за подизање Другог српског устанка. Налази се у Такову у општини Горњи Милановац.

Поуздано се зна да је на овом простору била густа храстова шума, а као сећање на њу остало је неколико моћних храстова, сада под заштитом државе .

У тадашњем забрану, на Цвети 1815. године, под највећим храстом, донета је коначна одлука о подизању Другог устанка .

Српска револуција

Термин Српска револуција се односи на период историје Србије од 1804. до 1835. године, а први га је употребио Леополд фон Ранке у својој књизи Die Serbische Revolution. Од њега га је касније прихватио и Вук Стефановић Караџић.

Период на који се термин односи обухвата:

Први српски устанак (од 1804. до 1813. године), предвођен Карађорђем,

Хаџи Проданову буну (1814. године),

Други српски устанак (1815. године), предвођен Милошем Обреновићем

период владавине Милоша Обреновића до доношења Сретењског устава 1835. године.Као последице ових догађаја сматрају се се ослобођење Србије од турске власти, и препород у српском друштву који је донео Сретењски устав, мада је он убрзо по доношењу био укинут.

Танаско Рајић

Атанасије (Танаско) Рајић је рођен у селу Страгари под Рудником 1754. године. Његови најближи потомци тврде да је рођен 31. јануара по старом, односно 11. фебруара по новом календару, на Светог Атанасија зимског по коме је добио име Атанаско (Танаско). У Страгарима постоји Кућа Танаска Рајића.

Црква брвнара у Такову

Црква Светог Ђорђа је једна од најстаријих цркви брвнара у Србији, а уједно и једна од најпознатијих. Налази се у селу Такову код Горњег Милановца. Историја ове цркве везана је за подизање Другог српског устанка. У овој цркви су се, на Цвети 1815. године, након што је Милош Обреновић подигао устанак, причестили окупљени устаници и заклели на верност Милошу Обреновићу. Споменик је културе. Припада Епархији жичкој Српске православне цркве.

Други српски устанак

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.