Држава Палестина

Палестина (арап. فلسطين‎ [Filasṭīn]), званично Држава Палестина (арап. دولة فلسطين [Dawlat Filasṭīn]), делимично је призната држава на Блиском истоку.[2] Службено је настала унилатералним усвајањем декларације о независности коју су 15. новембра 1988. у егзилу у Алжиру донеле Палестинска ослободилачка организација и Национално веће Палестине. Међународно-правни статус признат јој је 29. новембра 2012. након гласања у Генералној скупштини ОУН, када је Палестини додељен статус државе посматрача у Уједињеним нацијама (са 138 гласова за, 9 против и 41 уздржаних).[3][4] Чланица је Арапске лиге, Организације исламске конференције, Г77, Међународног олимпијског комитета и других међународних организација.

Држава Палестина
دولة فلسطين (арапски)
Химна: Fidāʼī
فدائي‎‎
Ратник
Положај Државе Палестине
Главни градЈерусалим (званично)
Рамала / Газа (де факто)
Службени језикарапски
Владавина
 — ПредседникМахмуд Абас
 — ПремијерМухамед Штајех
 — Председник СкупштинеСалим Занун
Историја
Независност15. новембар 1988.
(проглашена)
29. новембар 2012.
(призната)
Географија
Површина
 — укупно6.220 km2(-)
 — вода (%)220 км² (Мртво море)
Становништво
 — 2014.[1]4.550.368(126)
 — густина731,57 ст./km2
Економија
Валутаегипатска фунта (EGP)
јордански динар (JOD)
израелски шекел (ILS)
Остале информације
Временска зонаUTC +2 (лети +3)
Интернет домен.ps
Позивни број+970

Географија

Палестина се састоји из две одвојене територијалне целине - Појаса Газе и Западне обале. Ова два дела Палестине раздваја територија Израела. Палестина се граничи са Израелом, Египтом и Јорданом.

Назив

Назив Палестина потиче од народа под називом Филистејци, који је настањивао ово подручје у античко доба. Филистејци су имали неколико независних градова-држава, од којих су најзначајнији били Газа, Ашдод и Ашкелон. Филистејци су били индо-европски народ грчког порекла чије изворно име (највероватније Кафтори) остаје непознато. Реч Палестина (Пелешет) је реч хебрејског порекла, и у историјском, лингвистичком и културолошком погледу односила се искључиво на древне Филистејце, док се у модерној политичкој терминологији повезује са арапским становништвом Палестине. Филистејци су се населили на подручје Леванта у 12. веку пре нове ере, а филистејска држава била је уништена од стране Асирије у 8. веку пре нове ере.

Након неуспелог јеврејског устанка против Римљана 135. године нове ере, Римљани су преименовали провинцију Јудеју у провинцију Сирија-Палестина, да би негирали историјску везу јеврејског народа са том земљом. Термин „Палестина“ био је након тога спорадично коришћен од стране европских историчара, као и од стране крсташа. За време Отоманске империје званичан назив за Палестину био је Вилајет Сирија-Јерусалим. Британци су своју колонију, основану 1920. године, назвали такође Мандаторна Палестина. Након Израелско-арапског рата 1948, а посебно након Шестодневног рата, термин Палестина и Палестински народ почињу се у терминолошко-лингвистичком смислу повезивати са арапским становништвом ове области.[5][6][7][8]

Историја

Од 7. века, Палестина је део Арапског калифата, а у 11. веку је освајају крсташи. Након победе муслимана над крсташима у 12. веку, Палестина улази у састав државе Ајубида, а у 16. веку постаје део Османског царства. Након Првог светског рата, Палестина постаје колонија Британске империје, да би 1947. године била предложена њена подела на две независне државе - јеврејску и арапску. Створена је, међутим, само јеврејска држава Израел, која је поред територија које би јој припале према плану поделе, анектирала и нека подручја која је требало да припадну држави Арапа (Палестинаца). Делови Палестине који нису ушли у састав Израела (Западна Обала и Појас Газе) укључени су тада у састав Јордана и Египта.

Током рата из 1967. године, Израел осваја Западну Обалу и Појас Газе да би на делу ових територија била формирана аутономна Палестинска Народна Самоуправа 1994. године. 2004. године, Израел се повлачи из Појаса Газе, али задржава контролу над Западном Обалом. 2007. године контролу над Појасом Газе преузима палестинска организација Хамас, која у Појасу Газе формира сопствену палестинску владу супротстављену палестинској влади на Западној Обали.

29. новембра 2012. године Генерална скупштина ОУН-а примила је Палестину као посматрача у непуноправно чланство.

Kingdoms around Israel 830 map sr

Филистејско подручје у античко доба

Mohammad adil-Rashidun-empire-at-its-peak-close

Арапски калифат у 7. веку

Ottoman levant

Османска управна подела Палестине у 19. веку

UN Partition Plan Palestine

План из 1947. о подели Палестине на јеврејску и арапску државу

Гувернорати

Palestine governorates
Гувернорати Палестине.
Zones A and B in Israel (Zone C hatched)
Територије на које полаже право држава Палестина и територије које тренутно контролишу Палестинци (црвено). Под контролом Палестинаца налази се цео Појас Газе и већина палестинских насеља на Западној Обали. Међутим, подручја Западне Обале изван палестинских насеља су под директном контролом Израела, који експлоатише готово све локалне ресурсе.

Територија Палестине је подељена на 16 гувернората, од којих се 11 налази на Западној Обали, а 5 у Појасу Газе.

Гувернорати на Западној Обали:

  • Џенин
  • Тубас
  • Наблус
  • Тулкарм
  • Салфит
  • Калкилија
  • Рамала и ел Бира
  • Јерихон
  • Јерусалим
  • Витлејем
  • Хеброн

Гувернорати у Појасу Газе:

  • Деир ел Балах
  • Хан Јунис
  • Рафа
  • Северна Газа
  • Газа

За разлику од гувернората у Појасу Газе, које потпуно контролишу Палестинци, гувернорати на Западној Обали су делимично под контролом Палестинаца, а делимично под директном контролом Израела.

Градови

Највећи градови у Појасу Газе су:

  • Газа (400.000)
  • Хан Јунис (200.000)
  • Џабалија (103.000)
  • Рафа (152.920)
  • Баит-Лахија (40.000)

Највећи градови на Западној Обали су:

Највећи град Палестине је Газа, док је званични главни град државе Источни Јерусалим. С обзиром да је Источни Јерусалим анектирао Израел и званично га спојио са Западним Јерусалимом, седишта две палестинске владе се налазе у Рамали и Гази. Сви већи градови Палестине, изузев Источног Јерусалима, су под контролом Палестинаца.

Демографија

У Појасу Газе живи 1.604.238 становника, од чега су 99,9% Палестинци. 85,8% становништва су муслимани, а 14,2% хришћани.

На Западној Обали живи 3.092.555 становника, од чега су 83% Палестинци и 17% Јевреји. Поред Палестинаца, на Западној Обали живи и око 524.000 јеврејских колониста.

Политика

Palestine recognition only
Државе које су званично признале независност Палестине

Иако је од стране УН-а призната за суверену државу, Палестина само делимично контролише своју територију, а постоје и две супротстављене палестинске владе. Појасом Газе, који у потпуности контролишу Палестинци, управља палестинска влада организације Хамас, док Западном Обалом, која је и даље под окупацијом Израела, управља палестинска влада организације Фатах.

Галерија

MiddleEast.A2003031.0820.250m

Географска карта Државе Палестине

BritishMandatePalestine1920

Палестина 1920.

Flag of Palestine - long triangle

Застава Државе Палестине

Jerusalem from mt olives

Јерусалим, формално главни град Државе Палестине

1 Palestine Pound 1939 Obverse

Палестинска фунта (1939)

عملة فلسطينية معدنية

Палестинска фунта (1941)

British Mandate Palestinian passport

Палестински пасош у време Британског мандата над Палестином

1759 map Holy Land and 12 Tribes

Палестина 1759.

Modern Palestine, Illustrated atlas, and modern history of the World, 1851

Палестина 1851.

1864 Johnson Map of Israel, Palestine, or the Holy Land - Geographicus - Palestine-j-64

Палестина 1864.

Map of Palestine in Russian, a. 1900

Палестина 1900.

Palestine according to Eusbius and Jerome - Smith 1915

Палестина 1915.

BritishMandatePalestine1920

Палестина 1920.

Palestine south 1924

Палестина 1924.

Палестина 1946.

UN Partition Plan Palestine

План Уједињених нација о подели Палестине на јеврејску и арапску државу (1947)

Види још

Референце

  1. ^ Национална агенција за статистику
  2. ^ „United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications”. Millenniumindicators.un.org. 31. 10. 2013. Приступљено 13. 4. 2015.
  3. ^ Charbonneau, Louis. „Palestinians win implicit U.N. recognition of sovereign state”. Reuters. Приступљено 10. 3. 2013.
  4. ^ „Generalna Skupština Un: Palestina dobila status države posmatrača! - Telegraf”. Naslovi.net. 30. 11. 2012. Приступљено 10. 3. 2013.
  5. ^ Philistine (people) - Encyclopedia Britannica
  6. ^ Origin of the Name Palestine
  7. ^ The History of the Words Palestine And Palestinians
  8. ^ Origin of "Palestine" | Jewish Virtual Library

Литература

Спољашње везе

.ps

.ps је највиши Интернет домен државних кодова (ccTLD) за Палестинске територије.

Јерихон

Јерихон (арап. ‏أريحا‎‎, грч. Ίεριχώ, хебр. יְרִיחוֹ) је једно од најстаријих утврђених насеља на свету. Налази се на Аутономној палестинској територији на западној обали реке Јордана, 15 km северозападно од Мртвог мора. Надморска висина Јерихона је 258 m испод нивоа мора, и по томе је ово најнижи град на свету.

Газа

Газа (арап. غزة‎ [Ġazzah]; хебр. עזה ['Azzah]) је највећи град у Појасу Газе који је део Палестине. Налази се на обали Медитерана и има око 400000 становника. Велики део популације чине Палестинске избеглице. Град има дугу историју која сеже до 2000. године п. н. е. У граду се налази велики број значајних грађевина од којих се издваја џамија Ал Омари из 12. века, као и црква Светог Порфирија из 4. века.

Овде се налази већи број археолошких налазишта из дуге историје. Међу њима су и остаци манастира Светог Илариона који се простиру на два хектара, а откривени су 1999. године.

Грб Палестине

Грб Палестине се може односити на амблем који користи Палестинска Народна Самоуправа (ПНА) и Држава Палестина или на амблем који користи Палестинска ослободилачка организација (ПЛО).

Државе чланице Организације уједињених нација

Земље чланице Организације уједињених нација су 193 суверене државе које су чланице Организације уједињених нација и једнако су заступљене у Генералној скупштини ОУН. ОУН је највећа међувладина организација на свијету.

Услови за пријем нових чланица у ОУН наведени су у члану 4. главе 2. Повеље ОУН:

Пријем у чланство Организације уједињених нација отворен је свим другим мирољубивим државама које приме обавезе садржане у овој Повељи, а способне су и вољне, по оцјени Организације, да те обавезе извршују.

Примање сваке такве државеу чланство Организације уједињених нација врши се одлуком Генералне скупштине на препоруку Савјета безбједности.Препорука за пријем од Савјета безбједности захтијева афирмативне гласове од најмање девет од укупно петнаест чланица, при чему ниједна од пет сталних чланица не смије искористити моћ вета. Препорука Савјеза безбједности затим мора бити усвојена у Генералној скупштини дво-трећинском већином гласова.У принципу, само суверена држава може постати чланица ОУН и све тренутне чланице ОУН су суверене државе. Иако пет чланица није било суверено када су се придружиле ОУН, све су постала потпуно незавнисне између 1946. и 1991. године. С обзиром да држава може бити примљена у чланство само уз одобрење Савјета безбједности и Генералне скупштине, одређени број држава које се према Монтевидејској конвенцији сматрају сувереним нису чланице ОУН. Разлог је тај што ОУН не сматра да та држава има суверенитет, углавном због недостатка међународног признања или због противљења неке од сталних чланица.

Осим држава чланица, ОУН позива и држава које нису чланице да постану посматрачи у Генералној скупштини (тренутно двије: Ватикан и Палестина), омогућавајући им да учествују и говоре у Генералној скупштини, али без права гласа. Посматрачи су углавном међувладине организације и међународне организације и ентитети чији државност или суверенитет нису прецизно одређени.

Застава Палестине

Застава Палестине је дизајнирана 1916. за време арапске побуне против Османског царства. 1917. године је кориштена као застава арапског националног покрета. 1948. влада целе Палестине је поново усвојила заставу, а 1964. године је усвојена као застава палестинског народа. 1988. године застава је постала званично застава државе Палестине.

Застава се састоји из три водоравне линије панарапских боја (црна, бела и зелена) и црвеног троугла на левој страни.

Зоолошки врт Калкилија

Зоолошки врт Калкилија је мали зоо врт на површини од 2 хектара у палестинском граду Калкилија на западном рубу Западне обале. Основан је 1986. године, то је једини општински зоолошки врт на палестинским територијама. Овај зоолошки врт дом је 170 животиње, Природњачког музеја, дечијег забавног парка и ресторана.

Односи Србије и Палестине

Односи Србије и Палестине су инострани односи Републике Србије и Државе Палестине.

Палестина (регион)

За друга значења, погледајте Палестина (вишезначна одредница).

Палестина (историјски Ханан и Terra Sancta/Света Земља, арап. فلسطين‎‎ Filasṭīn, Falasṭīn, Filisṭīn, грчки. Παλαιστίνη) лежи на југоисточној обали Средоземног мора, Палестина се налази у срцу Средњег истока између западне Азије и северне Африке и Синајског полуострва код тачке сусрета ова два континента.За хришћанство, ислам и јудаизам овај регион има изузетан историјски и религијски значај, а посебно Јерусалим - Ал-Кудс (главни град историјске Палестине). У рату 1948 након расељавања стотина хиљада Палестинаца из њихове домовине, Палестина је подељена на јеврејску државу Израел и арапски део Западну обалу која је постала део Јордана и Појас Газе који је био под контролом Египта. Након шестодневног рата 1967. ове две арапске области су дошле под контролу Израела, а две деценије касније 1988. на окупираној Западној обали и Појасу Газе проглашена је држава Палестина. Услед те окупације дошло је до немирне ситуације на целом Блиском истоку која је резултирала већим бројем ратова, немира и побуна. Становништво у границама региона Палестине се процењује на око 11.900.000 људи. Велики део популације (46%) историјске Палестине су Арапи (муслимани, хришћани и Јевреји), а други део (49%) су јеврејски имигранти и њихови потомци, као и други народи.

После Првог светског рата, пада Османског царства које је контролисало Палестину, Севрског споразума, конференције у Сан Рему и Сајкс-Пикотовог споразума, нацртане су границе Британског мандата над Палестином, па се граница уздужно протеже од севера ка југу око четири степена, и протеже се између географских ширина 29.30 и 33.15 северно, и између географских ширина 34.15 дужине и 35.40 источно. На површини од 26.990 km², укључивао је Галилејско језеро и половину Мртвог мора. На западу се граничио са обалом Средоземног мора дужине 224 km, на истоку са Сиријом и Јорданом, на северу са Либаном и на југу Египтом и Акапским заливом. Палестина је правоугаоног облика, њена дужина је 430 km од севера ка југу, а њена ширина на северу се креће између 51-70 km, у средини 72-95 km код Јерусалима, а на југу њена дужина је до 117 km код Рафе и Кан Јуниса до Мртвог мора. Овај регион има веома разноврсну земљу, географски се дели у четири регије (од запада према истоку) приобалне равнице, брда, планине (Галилеја, Наблус, Јерусалим, Хеброн) и долине (долина Јордан). На крајњем југу налази се пустиња по имену Негев. Између планина Наблус и планина Галилеја налази се ливада Ибн Амер која сече планину Кармел. Која се севернозападно продужује од планина Наблус, приобалне равнице. Надморска висина се креће од 417 m испод нивоа мора у Мртвом мору (то је најнижа тачка на површини земље у свету) до 1.204 m изнад нивоа мора на врху планине Мерон.

Палестинска Народна Самоуправа

Палестинска Народна Самоуправа (арап. السلطة الوطنية الفلسطينية‎) је била тијело привремене самоуправе основано ради управе над Западном обалом и Појасом Газе према ословском споразуму из 1994. Основана је 1994. под називом Палестинска Управа, а 2013, када су Уједињене нације признале Палестину за државу посматрача, званично је трансформисана у Државу Палестину. Налазила се на Блиском истоку између Средоземног мора и ријеке Јордан, у западном дијелу историјске регије Палестина.

Држава Палестина није општепризната као суверена држава, али палестинска аутономија има de facto суверенитет и призната је од стране неких држава.

Европске државе које признају палестинску државу су: Албанија, Аустрија, Белорусија, Бугарска, Кипар, Чешка, Мађарска, Малта, Пољска, Румунија, Исланд, Русија, Србија, Турска, Украјина, Ватикан, Шведска. Друге државе које признају суверенитет Палестине су: Кина, Индија, Бразил, Аргентина, већина држава Африке и Азије (укупно 135 земаља). Неке друге државе, на пример: Сједињене Америчке Државе, Мексико, Канада, Аустралија, Јапан, као и Организација уједињених нација, не признају ову државност. Француска, Њемачка, Италија и Уједињено Краљевство признају дипломатски статус представницима Палестине.

Границе ове државе тренутно није могуће поуздано установити. Став палестинског руководства је да области Западне обале и појаса Газе у целини сачињавају територију државе Палестине. Став Израела је да границе тек треба утврдити.

Палестинска ослободилачка организација

Палестинска ослободилачка организација (арап. منظمة التحرير الفلسطينية‎), позната по свом акрониму ПЛО (од енгл. PLO – Palestine Liberation Organization), је организација која је основана 1964. и која се бори за стварање независне палестинске државе. Створена је на иницијативу Египта и других арапских држава, као кровна организација која је требало да окупи различите палестинске фракције, и у почетку је била под њиховом контролом. Након Шестодневног рата, контролу над организацијом преузимају Јасер Арафат и његов покрет Фатах. Израел и САД су је сматрале терористичком организацијом све до 1991. ПЛО је 1993. признала право Израела на постојање и одбацила тероризам, а Израел је заузврат признао ПЛО као легитимног представника палестинског народа.

Палестинске територије

Палестинске територије или Окупиране палестинске територије (ОПТ) је израз који се најчешће користио за Западну обалу (укључујући Источни Јерусалим) и Појас Газе. Влада Израела тврди да је подручје дио територијалног спора. Обим територија, као дио будућих преговора, одређен је Зеленом линијом. Израз „Палестинске територије, окупиране” користиле су ОУН и друге међународне организације између 1998. и 2013. за Палестинску Народну Самоуправу, и замијењен је 2013. појмом Држава Палестина.Израел је окупирао територије Западне обале и Појаса Газе у Шестодневном рату 1967, које су раније окупирали Јордан и Египат, односно држали су контролу над њима.

Појас Газе

Појас Газе (арап. قطاع غزة‎‎ [Qiṭāʿ Ġazzah]) је уски приобални појас на источном Медитерану у области Блиског истока. Ово је мањи и територијално издвојени део делимично признате палестинске државе, јер њен већи део чини Западна обала, а не постоји копнени ни водени пут који повезује ова два дела Палестине. Део је територије коју је Израел окупирао 1967. године, током шестодневног рата, а политички статус регије је предмет преговора, неспоразума и сукоба. Тренутну власт над овим подручјем у потпуности врши држава Палестина. У претходном периоду, управу је вршила Палестинска аутономна власт (1994—2007) и Хамасова влада у Појасу Газе (2007—2014 и 2016-), која је била супротстављена палестинској влади на Западној Обали. У области живи око 1,4 милиона људи, а површина је око 360 km². Главни град је Газа, по којем и цела област носи име. Остали већи градови су Рафа и Кан Јунис. Већину становништва чине палестинске избеглице протеране за време ратова са Израелом.

Рамала

Рамала (ар. رام الله Rām Allāh, превод: Божје брдо) је палестински град у средишту Западне обале са око 25.500 становника. Рамала је од Јерусалима удаљена 10 километара на северозапад. Налази се на 900 m надморске висине.

Тренутно је Рамала незванично седиште палестинске аутономије.

Списак непризнатих и дјелимично признатих држава

Одређени број политичких субјеката прогласио је независност и тражио дипломатско признање међународне заједнице као дејуре суверена држава, али оне нису универзално признате као такве. Ови субјекти често имају дефакто контролу над својом територијом. Неколико тавких субјеката је постојало у прошлости.

Постоје двије традиционалне доктрине које пружају индикације о томе како настају дејуре суверене државе. Декларативна теорија дефинише државу као страну у међународном праву уколико испуњава сљедеће услове, тј. да има:

Дефинисану теорију,

Стално становништво,

Владу и

Способност да ступи у односе са другим државама.Према декларативној теорији, државност субјекта је независна од признања од стране друге државе. Насупрот томе, конститутивна теорија дефинише државу као страну у међународном праву само ако је као такву признају друге државе које су већ чланице међународне заједнице.Квази државе се често позивају на једну или обје теорије како би легитимизовале своје тврдње о државности. На примјер, постоје субјекти који испуњавају декларативну теорију (са дефакто дјелимичном или потпуном контролом над претендованом територијом, владом и сталним становништвом), али њихову државност није признала ниједна друга држава. Непризнавање је често посљедица сукоба са другим држама које сматрају да су ти субјекти саставни дио њихове територије. У том случају, двије или више дјелимично признате државе могу имати претензије на исту област, док свака од њих дефакто контролише дио територије (случајеви Републике Кине и Народне Републике Кине, као и Републике Кореје и Демократске Републике Кореје). Субјекти које признају само мање државе обично се позивају на декларативну теорију како би легитимисали своје тврдње.

У многим ситуацијама, међународно непризнање настало је усљед присуства страних војних снага на територији спорној субјекта, чинећи тиме дефакто статус државе проблематичним. Међународна заједница може сматрати ово војном присуство превише наметљивим, сводећи субјекат на марионетску државу у којој ефективни суверенитет има страна сила. Историјски примјери су Манџукуо под патронатом Јапана и Словачка и Хрватска под патронатом Њемачке прије и током Другог свјетског рата. У слаучају Лоизидоу против Турске из 1996. године, Европски суд за људска права осудио је Турску због вршћења власти на територији Сјеверног Кипра.

Постојали су и субјекти који нису имали контролу над било којом територијом или нису јасно испуњавали услове декралативне теорије за државност, али их је најмање једна држава признала као дејуре суверени субјекат. Историјски то се дешавало у случајевима са Светом столицом (1870—1929), Естонијом, Литванијом и Летонијом (током постојања СССР) или у примјеру Државе Палестине у вријеме проглашења 1988. године. Малтешки витешки ред се тренутно налази у том положају. Погледајте списак влада у изгнанству за непризнате владе без контроле над територијом над којом полажу претензије.

Списак суверених држава

Ово је азбучни списак свих држава света. Уз редне бројеве, списак садржи заставе, скраћене и пуне облике имена држава, њихов међународни статус, те листе њихових зависних и аутономних територија. Иако постоје критеријуми за утврђивање и држава и зависних територија, ипак не постоји и политичка усаглашеност око броја истих, па је тешко одговорити колико „држава“ има у свету.

Списак садржи:

195 суверених држава (193 чланица и 2 посматрача УН) са њиховим зависним и аутономним територијама, које класификујемо као:

територије са посебним облицима суверенитета, и то:

придружене зависне државе, које се налазе у придруженом и зависном односу према некој другој држави,

територије са посебним суверенитетом, који је дефинисан специјалним међународним уговорима

самоуправне зависне територије,

прекоморске територије, укључујући и слабо насељене територије, те

националне и конститутувне аутономије субјекти и подсубјекти унутар суверених држава и

друге територије, укључујући прекоморске посједе, територијалне претензије, ексклаве и спорне територије.Списак садржи и:

13 Територија са спорним статусом,

3 Спорне слабонасељене територије,

4 Микронације са одређеним међународним релацијама.

Фатах

Фатах (арап. فتح‎; познат и под именом Фатех) палестинска је политичка странка и највећа фракција Палестинске ослободилачке организације, вишепартијске конфедерације.

Углавном се сматра да је Фатах био активни учесник у револуционарним борбама у прошлости, као и да садржи велики број милитантних група. Фатах се блиско идентификовао са вођством свог оснивача Јасера Арафата све до његове смрти 2004. године. Од тада, фракционализам и идеолошка разноликост у оквиру покрета је постала очигледна.

Током легислативних избора у Палестини 2006. године, партија је изгубила своју већину у палестинском парламенту од Хамаса, поднете су оставке на свим позицијама у влади, уместо преузимања улоге главне опозиционе партије. Победа Хамаса на изборима довела је до расцепа између две главне палестинске политичке партије, с тим што је Фатах задржао контролу над Палестинским националним органом на Западној Обали. У априлу 2011. године, званичници Хамаса и Фатаха су изјавили да су обе странке постигле договор око уједињења у једну владу, као и да планирају изборе који ће бити одржани 2012. године. Затим је потписан Фатах-Хамас договор у Дохи 7. фебруара 2012. године, где су потписници били председник Махмуд Абас и вођа Хамаса, Халед Мешал. Потписивању договора је присуствовао емир Катара, шеик Хамад бин Халифа ал Тени. Циљ овог договора јесте било успостављање мира између Хамаса и Фатаха. Затим је у мају 2012. године потписан поновни договор у Каиру.

Хеброн

Хеброн (арап. al-Ḫalīl / al Khalīl, الخليل ; хеб. חֶבְרוֹן ; ст. хеб. Ḥeḇrôn; тиб. хеб. Ḥеḇрôн) је град у јужној Јудеји, односно делу Западне обале. У њему живи око 120.000 Палестинаца и 600 израелских насељеника, а око 7.000 Јевреја живи у оближњем граду Кирјат Арба. Хеброн се налази 930m изнад нивоа мора.

Име „Хеброн“ долази од хебрејског израза за град, што потиче од речи חבר (хабар 598), односно „придружити се, спојити, бити у савезу“. Име „Хеброн“ потиче од истог корена као и Хебер."На арапском „إبراهيم الخليل“ значи „Ибрахим пријатељ“, што симболизује да је, према исламском учењу, Алах (Бог) одабрао Ибрахима (Аврама) за свог пријатеља .Хеброн се налази 30 km јужно од Јерусалима. Познат је по својој виновој лози, грнчарским и стакларским радњама. Град Хеброн карактеришу уске, гранајуће улице, камене куће с равним кровом и стари базари. У њему се налази Универзитет Хеброн и Палестински политехнички универзитет. Хеброн је други најсветији град

јеврејске религије.Најважнија историјска локација у Хеброну се налази у Пећини патријараха или пећини Макпела (хебрејски: מערת המכפלה, или Ме'арат ха-Мацхпелах; арапски: الحرم الإبراهيمي, или ал-Харам ал-Ибрахими, „Уточиште Абрахамово“). Место је свето за све три најдоминантније религије на том подручју: јудаизам, хришћанство и ислам. Према „Првој књизи Мојсијевој“ Аврам је купио пећину и околно поље како би у њему сахранио супругу Сару. Јевреји верују да су Аврам, Сара, Исак, Ребека, Јаков и Леа закопани у пећини (преостали матријарх, Рахела је сахрањена ван Витлејема). Због тог разлога Јевреју град називају „Градом Патријарха“, те је због тога један од најсветијих јудаистичких градова (заједно с Јерусалимом, Тиберијадом и Тзфатом). Сама пећина је друго по светости у јудаизму, а цркве, синагоге и џамије су се у граду зидале кроз историју. Исакова хала је данас Џамија Ибрахими, док Абрахамова хала и Јаковова хала служе као јеврејске синагоге.

Током 1929. муслимански екстремисти извршили су масакр локалног јеврејског становништва. У масакру је страдало 67 цивила, а преостало јеврејско становништво избегло је из града. Након Шестодневног рата 1967, и израелског заузимања Хеброна, јеврејско присуство у граду је обновљено.

Химна Палестине

Химна Палестине носи назив „Ратник” арап. فدائي‎‎ Fidāʼī‎ и написао ју је Сејид ел Музејин (познат као Fata Al Thawra, Дечко револуције). а музику је компоновао египатски композитор Али Исмаел, и носила је име „Химна палестинског искупљења”. Усвојена је 1996. године од стране Палестинске Ослободилачке Организације (ПЛО), у складу са Чланом 31 палестинске Декларације независности из 1988. године.

Државе и територије у Азији
Суверене државе
Зависне територије и
непризнате државе
Чланице ОУН
Посматрачи ОУН
Нису чланице ОУН

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.