Драгољуб Ојданић

Драгољуб Ојданић (Равни, 1. јун 1941) бивши је начелник Генералштаба ВЈ и министар одбране СРЈ. У периоду од 1998. до 2000. године обављао је функцију начелника Генералштаба Војске Југославије, а током 2000. године министра одбране Савезне Републике Југославије.

Пред Међународним судом за ратне злочине у Хагу оптужен за кршења закона и обичаја рата и злочине против човечности.

ДРАГОЉУБ ОЈДАНИЋ
No portrait gray test-sr
Датум рођења1. јун 1941.(78 год.)
Место рођењаРавни, код Ужица
Србија Србија
Професијавојно лице
Учешће у ратовимаРат на Косову и Метохији
СлужбаЈугословенска народна армија
Војска Југославије
19582000.
Чингенерал армије
Министар одбране СРЈ
Период2000.
ПретходникПавле Булатовић
НаследникСлободан Краповић
Начелник Генералштаба ВЈ
Период19982000.
ПретходникМомчило Перишић
НаследникНебојша Павковић
Одликовања
Орден слободе
Орден народне армије
Орден заслуга за народ са сребрним венцем
Орден братства и јединста
Орден народне армије
Орден за војне заслуге
Орден народне армије
Орден за војне заслуге

Биографија

Младост

Драгољуб Ојданић је рођен 1. јуна 1941, у селу Равни у Ужицу у породици Драгослава и Милијане, као једно од петоро деце (имао је две сестре и два брата). Село Равни, које је такво име добиле јер је смештено на једној заравни. Ојданићев отац се борио у Другом светском рату, потом је био командир милиције у Чајетини, а 1945. отишао је у Обласни комитет партије у Ужицу.

Драгољуб је одрастао на Златибору. Основну школу завршио је с одличним успехом, као и Подофицирску школу у Сарајеву, где је матурирао 1958. године. Војну академију копнене војске завршио је 1964. Похађао је и Командно-штабну академију и Школу националне одбране, где је магистрирао 1985. године.

Војна каријера

Прву службу добио је у Ђаковици, после чега је службовао у Сарајеву, Призрену и на крају у Приштини. Током немира Албанаца 1981, био је политички комесар Приштинског корпуса.

Године 1992. године био заменик команданта 37. корпуса ЈНА, потоње ВЈ, са командом у Ужицу. У чин генерал-мајора произведен је 20. априла 1992. године и постао је командант Ужичког корпуса. Под његовом командом Ужички корпус је ангажован у војним операцијама у источној Босни у време рата у Босни и Херцеговини. Ужички корпус је уз слаб отпор ушао у Вишеград и Рудо и победио снаге Мурата Шабановића, који је држао таоце у унутрашњности бране хидроелектране на Дрини и претио њеним дизањем у ваздух.[1]

Служио је као начелник Генералштаба Прве армије СРЈ 1993. и 1994. године. Између 1994. и 1996. године био је командант Прве армије. Заменик начелника Генералштаба ВЈ постао је 1996. године. Слободан Милошевић је 26. новембра 1998. године поставио Ојданића за начелника Генералштаба ВЈ, сменивши генерала Момчила Перишића. Ојданић је био начелник генералштаба током НАТО бомбардовања Југославије (мартјун 1999). Током рата унапређен је у чин генерала армије и одликован је Орденом слободе.

Фебруара 2000. године, после убиства министра Павла Булатовића, постављен је за министра одбране Југославије.

Био је члан СКЈ. После распада СФРЈ и СКЈ Ојданић није приступио ни једној политичкој странци.

Одлазак у Хаг и пуштање на условну слободу

25. априла 2002. године, Драгољуб Ојданић је пребачен из Србије, Савезне Републике Југославије (СРЈ), у затворску јединицу Међународног суда за ратне злочине почињене у бившој Југославији, у Хагу. Из Хага је пуштен на привремену слободу у Београду. После смрти бившег југословенског председника Слободана Милошевића, Ојданић је присуствовао сахрани, што је изазвало негативне реакције Хашког трибунала који захтева објашњење државе СЦГ ко му је дозволио да оде на сахрану.

По одслужењу две трећине казне пуштен је на слободу 29. августа 2013. године.[2]

Референце

  1. ^ Icty - Tpiy :, Приступљено 1. 4. 2013.
  2. ^ Ојданић се у четвртак враћа у Србију („Вечерње новости“, 28. август 2013)

Литература

  • Иветић, Велимир (2000). Начелници генералштаба 1876—2000. Београд: Новинско-информативни центар ВОЈСКА.

Спољашње везе

1. јун

1. јун (1.6.) је 152. дан године по грегоријанском календару (153. у преступној години). До краја године има још 213 дана.

17. април

17. април (17.04) је 107. дан у години по грегоријанском календару (108. у преступној години). До краја године има још 258 дана.

17. фебруар

17. фебруар је четрдесет осми дан у години у Грегоријанском календару. 317 дана (318 у преступним годинама) остаје у години после овог дана.

21. август

21. август (21.08) је 233. дан у години по грегоријанском календару (234. у преступној години) До краја године има још 132 дана.

7. фебруар

7. фебруар је тридесет осми дан у години у Грегоријанском календару. 327 дана (328 у преступним годинама) остаје у години после овог дана.

Атиф Дудаковић

Атиф Дудаковић (Орахова, 2. децембар 1954) бивши је генерал и командант 5. корпуса Армије Републике БиХ.

Војска Југославије

Војска Југославије (скраћено ВЈ) је била оружана сила Савезне Републике Југославије. Постојала је од 20. маја 1992. до 4. фебруара 2003. године. Настала је од оних делова Југословенске народне армије који су се након распада СФРЈ (и завршетка војних повлачења из бивших југословенских република) затекли на територији Савезне Републике Југославије. Војска Југославије је, непосредно после званичног проглашења Државне Заједнице Србија и Црна Гора, преименована у Војску Србије и Црне Горе. Војска Југославије је учествовала у борбама са албанским терористима на Косову и Метохији, а потом и на југу Србије. Током НАТО агресије на СРЈ, ВЈ се сукобила са јединицама северноатланстког пакта на простору СРЈ.

Живота Панић

Живота Панић (Горња Црнишава, 3. новембар 1933 — Београд, Србија, 19. новембар 2003) је био генерал-пуковник ЈНА. Био је последњи вршилац дужности Савезног секретара за народну одбрану СФРЈ и последњи начелник генералштаба ЈНА.

Збор народне гарде

Збор народне гарде (ЗНГ- зенге је био колоквијални назив за припаднике ЗНГ-а) је име прве модерне хрватске војске. Основао ју је Фрањо Туђман 20. августа 1991. године. Због законских и политичких разлога била је у оквиру Министарства унутрашњих послова Републике Хрватске, али јединицама ЗНГ-а наређивало је Министарство одбране.

Зелене беретке (БиХ)

Зелене беретке су паравојна формација Странке демократске акције пре, током и након грађанског рата у Босни и Херцеговини.Уз Патриотску лигу и неке друге мање паравојне формације, чинили су претечу будуће про-муслиманске Армије БиХ. Познати су по бројним злочинима над заробљеним припадницима ЈНА и над српским цивилима.

Зелене беретке су одговорне за масакр у Добровољачкој улици у Сарајеву 1992. године, за који још нико није одговарао пред судом.

Масакр у Зеници

Масакр цивила у Зеници се догодио 19. априла 1993. око поднева, када је од граната испаљених на центар Зенице са положаја ХВО-а позиционираним у Путичеву, 16 километара западно од Зенице погинуло и рањено више цивила у тренутку велике гужве.У то доба дана одвијала се велика трговачка активност у самом центру града, а у географској зони која је била гранатирана налазило око две до три хиљаде људи.Тачан број граната испаљених на центар Зенице остао је неутврђен, иако се помиње бројка од девет граната испаљених из хаубице.

Мате Бобан

Мате Бобан (Совићи, 12. фебруар 1940 — Совићи, 7. јул 1997) био је хрватски политичар из Босне и Херцеговине.

Био је један од оснивача и први предсједник Хрватске заједнице Херцег-Босне, као и оснивач и врховни заповједник Хрватског вијећа одбране, те један од предсједника Хрватске демократске заједнице Босне и Херцеговине.

Момчило Перишић

Момчило Перишић (Коштунићи, 22. мај 1944) је генерал-пуковник ВЈ, бивши начелник Генералштаба Војске Југославије.

Небојша Павковић

Небојша Павковић (Сењски Рудник, код Деспотовца, 10. април 1946), пензионисани је генерал-пуковник Војске Југославије. У периоду од 2000. до 2002. године обављао је дужност начелника Генералштаба Војске Југославије, а током рата на Косову и Метохији 1999. године обављао је дужност команданта Треће армије Војске Југославије.

Операција Врбас 92

Операција Врбас 92 је била војна операција Војске Републике Српске, која је била покренута током јула 1992. године. Борбе за Јајце су трајале до краја октобра, када је 30. лака пјешадијска дивизија ВРС заузела сам град и протерала хрватске и муслиманске снаге.

Операција ОУН за враћање поверења

Операција Уједињених нација за враћање поверења, познатије као УНКРО је завршена мисије Уједињених нација. Заменила је Заштитне снаге Уједињених нација (УНПРОФОР) у Хрватској.

Орден слободе

Орден слободе (мкд. Орден на слободата; словен. Red svobode) је био највише војно одликовање Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, као и одликовање Савезне Републике Југославије и Државне заједнице Србије и Црне Горе, које се додељивало од 1945. до 2006. године.

Орден је установило је Председништво Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ) 9. јуна 1945. године. Додељивао се за изванредне успехе у руковођењу и командовању војним јединицама, а њиме су поред домаћих одликовани и страни држављани. Има облик правилне петокраке звезде, а цела површина Ордена је прекривена драгим камењем. Носио се на левој страни груди.Аутор Ордена био је југословенски вајар Антун Аугустинчић, који је био аутор већине југословенских одликовања, а због компликоване израде, припреме за израдеу прва три примерка су трајала три године, па је прва додела уследила тек 1947. године. Орден је пречника 68 милиметара, а израђен је од злата и платине, а у њега су уграђена 45 рубина и 61 брилијант, од кога је средишњи шест милиметара.До 1955. године Орден је додељивало Председништво АВНОЈ-а, односно Президијум Народне скупштине ФНРЈ, а након тога председник Републике. Предлоге за одликовање Орденом доносили су Савезно извршно веће, републичка Извршна већа, савезни секретар за спољне послове и савезни секретар за народну одбрану. Орденом је одликовано свега деветоро особа, а први одликовани је био Јосип Броз Тито, Врховни командант Народноослободилачке војске и партизанских одреда Југославије (НОВ и ПОЈ) у току Другог светског рата. Поред њега, у време СФР Југославије су одликована још четворица истакнутих партизанских команданата и генерала ЈНА.Године 1956. Орденом слободе је одликован совјетски маршал и истакнути војсковођа Георгиј Жуков, а поред њега Орденом је мимо статута одликован и совјетски лидер Леонид Брежњев. Наиме приликом посете Југославији, новембра 1976. године, Брежњев је видео Орден слободе и пошто му се свидео, сам је инсистирао да му буде додељен. Како би испунио жељу свом госту, али и личном пријатељу, председник Тито га је одликовао овим Орденом. Пошто у том тренутку није било готових примерака Ордена, позајмљен је Орден генерала Косте Нађа, који је додељен Брежњеву, а Нађу је накнадно уручен нови примерка Ордена.Након распада СФР Југославије, 1992. године одликовање се није додељивало све до 4. децембра 1998. године, када је доношењем Закона о одликовањима СР Југославије, поново уврштено у одликовања Савезне Републике Југославије, а касније и Државне заједнице СЦГ. У овом периоду Орден је додељен једини пут након НАТО бомбардовања СРЈ, 1999. године, када су њиме одликовани генерали Драгољуб Ојданић, начелник Генералшатаб ВЈ и Небојша Павковић, командант Треће армије.

Српска добровољачка гарда

Српска добровољачка гарда је била паравојна формација коју је основао и предводио Жељко Ражнатовић Аркан, услед чега је била позната и под именом Арканови тигрови или Аркановци.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.