Драгица Кончар

Драгица Кончар рођена Стојић (Јошан, код Удбине, 1. јануар 1915Загреб, 21. август 1942), учесница Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

ДРАГИЦА КОНЧАР
Dragica Koncar
Драгица Кончар
Датум рођења1. јануар 1915.
Место рођењаЈошан, код Удбине
 Аустроугарска
Датум смрти21. август 1942. (27 год.)
Место смртиЗагреб
Независна Држава Хрватска НД Хрватска
СупругРаде Кончар
Професијаслужбеница
Чланица КПЈ од1938.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
Народни херој од23. јула 1953.

Биографија

Рођена је 1. јануара 1915. године у селу Јошану, код Удбине. Њени родитељи, Јелена и Никола Стојић, били су најбогатији сељаци у крбавској долини. Пошто је завршила основну школу у селу и четири разреда гимназије у Кореници наставила је школовање у гимназији у Госпићу, али без успјеха. Послије тога, родитељи је шаљу у Загреб, гдје се најприје запошљава као службеник у пошти, затим као радница у фабрици папира и папирних врећица „Југословенско дионичко друштво Батес“, а од октобра 1935. као писар у ауто-механичарској радионици Стјепана Крушњака, да би се, августа 1937. године, запослила у „Сименсу“, у одјељењу за електромоторе.

У Загребу се упознала са својим земљаком Радом Кончаром, будућим секретаром ЦК КПХ, који ју је укључио у револуционарни раднички покрет. Најприје ју је учланио у радничко спортско друштво „Металац“ где је играла хазену, а у априлу 1936. и у Савез металаца. Од тог времена, заједно с Радом и сама, смишљено и упорно агитује међу радницима да се учлањују у синдикат. Одлази међу раднике и у друге фабрике. Уз то, чита марксистичку литературу, сама учи да би учила друге, а пише и текстове за „Женски свијет“.

Dragica Koncar-Zagreb
Биста Драгице Кончар у Загребу

С Радом се вјенчала 24. фебруара 1938. године. Убрзо послије тога, постала је члан Комунистичке партије Југославије, и као већ зрео борац за радничка права наставила да се бори за остварење револуционарних циљева радничке класе, због чега је уживала велики углед међу радницима. Истицала се у свим демонстрацијама, штрајковима и другим акцијама које је покретала и којима је руководила КПЈ у Загребу.

Због револуционарног рада, загребачка полиција ју је прогонила, хапсила и злостављала. Први пут је била ухапшена 28. децембра 1938, и у наредне двије године још пет пута. У јесен 1940. године постала је плаћени функционер у Уједињеним радничким синдикатима (УРС). И када су, 30. децембра, забрањени УРС-ови синдикати, она је 2. и 3. јануара 1941. године обишла десетак загребачких фабрика, због организовања протестних демонстрација, а сама је 4. јануара повела протестну колону на Кватерников трг, када је и шести пут ухапшена. Свједочанство о томе оставила је полиција, која је у свом извјештају написала: „Дана 4. 01. о. г. око 18,20 сати покушали су на Кватерниковом тргу неки појединци да произведу демонстрације вичући комунистичке повике, али је тај покушај у самом почетку онемогућен. Поведеним извидима је установљено да се ту нарочито истакнула Драгица Кончар, приватна намјештеница, иначе позната комунисткиња и супруга илегалца Рада Кончара. Иста је након извршених извиђа кажњена с 30 дана затвора и изгоном из Загреба 3 године.“

Иако прогнана у Лику, Драгица се већ послије десетак дана враћа у Загреб, и под именом Штефица Колак и Драгица Михелић, од фебруара 1941. живи и ради илегално најприје као члан максимирског, а од јесени те године као члан чрномерачког рејонског партијског комитета, а наредне године и као члан Мјесног комитета КПХ за Загреб. Послије окупације, у условима усташког терора, често мијењајући илегалне станове, Драгица примјерно извршава партијске задатке. Била је неустрашива жена и борац дорастао најтежим искушењима. У исто вријеме, с пуно мајчинске њежности припремала се за долазак дјетета. Под туђим именом, 4. марта 1942. године, у породилишту у Петровој улици, родила је сина, и дала му, по оцу, име Раде, који је управо тих дана у Шибенику очекивао пресуду и извршење смртне казне. Послије изласка из болнице, сина — „најмлађег илегалца“ у Другом свјетском рату — прихватиле су друге илегалке и илегалци, а сама је наставила да извршава партијске задатке, мијењајући стан веома често, и поред тога, средином августа 1942, усташки агенти успијевају да је ухапсе у Чрномерцу и спроведу у затвор у Савској цести, гдје су је мучили. Драгица се држала херојски - није рекла ни ријечи. Не успевши да изнуде било какво признање, усташе су је 21. августа 1942. године бациле везану, с другог спрата, у затворско двориште.

Указом Президијума Народне скупштине Федеративне Народне Републике Југославије, 23. јула 1952. године, проглашена је за народног хероја.[1]

Референце

  1. ^ Народни хероји 1982, стр. 396.

Литература

Јошан

Јошан (Јошани) је насељено мјесто у Лици. Припада општини Удбина, у Личко-сењска жупанији, Република Хрватска.

Драгица

Драгица је српско, хрватско и словеначко женско име, изведено од имена Драган (као деминутив) или Драга.

Жене народни хероји Југославије

Орденом народног хероја одликована је 91 жена учесница Народноослободилачког рата. Оне су најчешће одликоване постхумно, a приликом одликовања су добијале почасни назив народног хероја, због чега су често називане народним хероинама.

У редовима Народноослободилачке војске Југославије (НОВЈ) борило се преко 100.000 жена, од којих је око 25.000 погинуло. Од око 40.000 жена, колико је рањено током Народноослободилачке борбе, њих преко 3.000 су постале тешки инвалиди. Више од 2.000 жена постале су официри Народноослободилачке војске Југославије, а поред тога жене-борци су биле — делегати, политички комесари, командири и команданти, референти санитета, болничарке, борци, пушкомитраљесци, бомбаши, партијски и скојевски руководиоци и одборници Народноослободилачких одбора. Од око 1.700.000 жртава које је Југославија поднела током Другог светског рата око 620.000 су биле жене, а само у логорима их је убијено више од 282.000 жена. Партизанску споменицу 1941 добиле су укупно 3.344 жене.

Жене у Народноослободилачкој борби

Током Народноослободилачке борбе народа Југославије од јула 1941. до маја 1945. године у редовима Народноослободилачке војске и партизанских одереда Југославије борило се преко 100.000 жена, од којих је око 25.000 погинуло. Поред њих, велики број жена учествовао је у раду у позадини, а посебно масовно учешће жена забележено је у устанички крајевима. Под руководством Комунистичке партије Југославије током Народноослободилачке борбе осниване су организације жена које су биле различите јер су услови били другачији у појединим крајевима Југославије, али су циљеви свима били исти - ослобођење жена од окупатора, али и од њене зависности и неравноправног положаја у друштву.

Жене су се масовно укључивале у Народноослободилачки покрет - као делегати, политички комесари, командири и команданти, референти санитета, болничарке, борци, пушкомитраљесци, бомбаши, партијски и скојевски руководиоци и одборници Народноослободилачких одбора. КПЈ је и у предратном периоду настојала да жене укључи у револуционарни покрет, али посебних женских организација није било. У почетку рата оснивани су месни, општински и градски одбори жена, а после великих успега постигнутих у борби током 1941. и 1942. године, дошло је до стварања посебне женске организације - Антифашистичког фронта жена Југославије основаног 6. децембра 1942. године у Босанском Петровцу.

Од око 40.000 жена, колико је рањено током рата, преко 3.000 су постали тешки инвалиди. За народне хероје проглашена је 91 жена, а њих 3.344 добило је Партизанску споменицу 1941. Више од 2.000 жена постале су официри Југословенске армије. Од око 1.700.000 Југословена, колико је страдало током Другог светског рата, око 620.000 су жене, а само у логорима их је убијено више од 282.000.

Народни херој Југославије

Народни херој Југославије (или само Народни херој) (словен. Nаrodni herоj Jugoslavije; мкд. Народен херој на Југославија) је било почасно звање у Социјалистичкој федеративној Републици Југославији које се додељивало свим носиоцима Ордена народног хероја. Поред овог звања, у СФРЈ је постојало и звање јунака социјалистичког рада, које се додељивало носиоцима Ордена јунака социјалистичког рада.

Раде Кончар

Раде Кончар (Кончарев Крај, код Плитвичких Језера, 6. август 1911 — Шибеник, 22. мај 1942), револуционар, секретар Централног комитета КП Хрватске и члан ЦК КП Југославије, један од организатора Народноослободилачке борбе у Хрватској и народни херој Југославије.

Машинбраварски занат је учио у Лесковцу од 1922. до 1925. године, а почетком 1927. се запослио у Електричној централи у Београду. Ту се прикључио радничком покрету и 1932. постао члан Савеза комунистичке омладине, а наредне године члан тада илегалне Комунистичке партије. За време одслужења војног рока, августа 1934. године је био ухапшен и због комунистичког деловања осуђен на годину дана затвора. Након изласка из затвора, запослио се у фабрици „Сименс” у Загребу. Ту се повезао са комунистичким организацијама и од 1936. године је био члан Месног комитета КПЈ за Загреб. Крајем исте године је био поново ухапшен и подвргнут мучењу у полицији. Из истражног затвора је пуштен октобра 1937. године.

Као истакнути партијски радник млађе генерације, 1939. године је био кооптиран у чланство Централног комитета КП Хрватске, а од краја исте године је постао вршилац дужности секретара ЦК. Марта 1940. године званично је постао секретар ЦК КПХ, а на Петој земаљској конференцији КПЈ је изабран за члана Политбироа ЦК КП Југославије. Због сталних полицијских потера за њим у Загребу, почетком 1941. године је прешао у Београд, где је накратко вршио дужност секретара Покрајинског комитета КПЈ за Србију. Након окупације Југославије, априла 1941. године вратио се у Загреб.

У току лета и јесени 1941. године, као члан новог Оперативног руководства КП Хрватске, радио је на организовању устанка у резаним деловима Хрватске. Септембра 1941. године је био учесник на саветовању Главног штаба НОПО Југославије у Столицама, код Крупња. Почетком октобра је отишао у Даламцију, где је радио на организовању устанка против италијанског окупатора. У једном окршају са Италијанима 17. новембра 1941. године је био рањен и заробљен. Упркос разним мучењима у затвору, није хтео да каже ништа о себи, па је истражитељима требало доста времена да открију његов прави индентитет. Средином маја 1942. године је са групом од 60 антифашиста пребачен у Шибеник, где од стране Специјалног суда за Далмацију осуђен на смрт. Стрељан је 22. маја 1942. године на Шубићевцу у Шибенику, заједно са још 25 антифашиста.

Неколико месеци након смрти, међу првим партизанским борцима је средином августа проглашен за народног хероја. Народним херојем проглашена је и његова супруга Драгица Кончар (1915—1942), коју су усташе убиле 21. августа 1942. године у затвору на Савској цести у Загребу. Њихов син — Раде Кончар је као тек рођена беба био један од „најмлађих илегалаца” за којим је трагала усташка полиција.

Раде Кончар (син)

Раде Кончар (Загреб, 4. март 1942 — Београд, 1. новембар 1989), адвокат, друштвено-политички радник СР Србије.

Списак споменика НОБ у Хрватској

Списак споменика посвећених Народноослободилачкој борби, од 1941. до 1945. године, као и народним херојима и истакнутим личностима Народноослободилачког покрета који се налазе у Републици Хрватској. Због обимности чланак је подељен у три целине.

Хронологија усташких злочина 1942.

Независна Држава Хрватска (1941-1945) проглашена је 10. априла 1941. након уласка њемачких окупационих трупа у Загреб. Током прве године постојања НДХ почињени су неки од најмасовнијих злочина усташа над српским, јеврејским и ромским цивилима и комунистима, међу којима је највише било припадника хрватског народа.

Идеологија усташког покрета била је темељена на расистичкој и екстремно националистичкој политици, по узору на фашистичке покрете у Европи, особито оне најутицајније - у Италији и Њемачкој, на основу чега овај покрет убрајамо међу фашистичке покрете. Основна тенденција усташке политике тицала се стварања етнички хомогеног простора у коме неће бити мјеста за припаднике српског, јеврејског и ромског народа, као и за политичке неистомишљенике, особито када је ријеч о комунистима. Оваква политика резултирала је масовним уништавањем српског, јеврејског и ромског становништва, као и свих политичких противника без обзира на етничко поријекло. Оваква пракса била је карактеристична за све дјелове НДХ.

Избијањем партизанског устанка током 1941. у Хрватској и Босни и Херцеговини, смањен је интензитет усташких злочина у појединим регионима на подручју НДХ. Бољом организацијом партизанског покрета и масовнијим приливом бораца омогућен је активнији отпор фашистичким формацијама и стварање слободне територије. Усташе сада морају ангажовати велике снаге како би продрле у српска насеља, док им је током љета 1941. полазило за руком да са мањим снагама похватају велик број становника које би потом ликвидирали. Међутим, у појединим регионима у којима су услови организовања антифашистичке борбе били отежани (Срем, Славонија, градска насеља, итд.) или у регионима који су били изложени офанзивама усташких и њемачких снага (Козара, Кордун, Фрушка гора, итд.) забиљежени су масовни злочини и масовне депортације локалног становништва у логоре, што је подразумјевало изузетно високе људске губитке. Такође, током 1942. запажа се масовније уништавање ромског становништва него претходне године. Ово се односи на колективне депортације ромских заједница у логор Јасеновац. Исто тако, током 1942. учестале су колективне депортације становништва српских села Босанске крајине, Славоније и дијела Баније, као и масовне депортације из других региона, у логор Јасеновац, а настављене су и депортације јеврејског становништва у логоре, као и претходне године.

Поједини региони настањени српским становништвом, пре свега у Босни, били су 1942. поштеђени усташких покоља и масовнијих депортација у логоре захваљујући споразумима о сарадњи са органима НДХ локалних четничких одреда. Ипак, ови споразуми, ако и непосредна сарадња четника са НДХ, омогућили суоружаним формацијама НДХ да се више усредсреде на подручја под контролом партизана, што је резултирало масовних страдањима цивилног становништва и бораца НОВЈ.

Народни хероји из Лике
Госпић
Грачац
Доњи Лапац
Кореница
Оточац
Удбина
Остали
Жене народни хероји из Хрватске
Погинуле
Преживеле

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.