Драгимир

Драгимир или Драгомир био је српски владар Травуније и Захумља из династије Војислављевића с почетка 11. века, односно око 1000. до 1018. године.[1] Био је син кнеза Хвалимира, владара Травуније и првог познатог владара династије Војислављевића. Оженио је кћерку рашког жупана Љутомира. Са њом је имао сина Стефан Војислава који га је наследио. Једини сачувани средњовековни извор који помиње владара Драгимира је Љетопис попа Дукљанина, у поглављима 34-37. Године 1009. или 1010. бугарски цар Самуило окупирао је Драгимирове земље, заједно са Дукљом, делом Босне и Рашке [2] Драгимир се повлачи пред бугарском војском у планине, али је убрзо у преговорима са царем Самуилом добија да управља Травунијом и Захумљем као његов вазал. Самуило је претходно направио сличан договор у Дукљи са Јованом Владимиром, сином и наследником његовог брата Петрислава. Владимир је убијен у 1016. године од стране Самуиловог наследника Јована Владислава, последњег владара Првог бугарског царства, који је и сам убрзо убијен крајем 1017. године. У првој половини 1018, Драгимир је крено у Дукљу у пратњи својих војника са намером да преузме власт након смрти његовог братанића Јована Владимира. Када је дошао у Котор, становници овог града припремили су гозбу за њега на малом острву у Боки Которској. Драгимир је отишао тамо са само неколико својих људи, који нису могли да га бране од Которани, који су га на превару убили. Након тога, његови војници вратили су се у Травунију.[1][3] Када је Драгимирова жена чула за то, одмах се повукла у свој родни крај. Врати се код свог оца и нађе га мртвог, па са мајком оде у Босну код својих ујака. На путу на месту које се зове Брусно у Босни родила је Стефана Војислава.[4] Драгимиров син Стефан Војислав постао је владар Дукље у 1018. године. [1][5]

Драгимир
Датум смрти1018.
Место смртиКотор
Дукља
ДинастијаВојислављевићи
ОтацХвалимир (кнез Травуније)
Супружникћерка Љутомира
ПотомствоСтефан Војислав
Кнез
Периодоко 1000 – 1018
ПретходникХвалимир (кнез Травуније)
НаследникСтефан Војислав

Извори

  1. 1,0 1,1 1,2 Živković 2006, „Стефан Војислав“.
  2. ^ Živković 2006, „Владимир“.
  3. ^ Živković 2009, стр. 272.
  4. ^ Летопис Попа Дукљанина
  5. ^ Fine 1991, стр. 203.

Литература

Јован Владимир

Јован Владимир (Дукља, око 990 — Преспа, 22. мај 1016) био је српски владар Дукље, најмоћније српске кнежевине тог доба, од око 1000. до 1016. године.

Његова владавина одвијала се током дуготрајног рата између Византије и Самуиловог царства. Владимир је био познат као побожан, праведан и мирољубив владар. Признат је као светац и мученик, а у Српској православној цркви се празнује 22. маја као Свети мученик Јован Владимир, кнез Српски. Данијеле Фарлати га назива: Vladimiri regis serblorum - Владимир краљ Срба (српски). Иван Јастребов пише да је Владимир владао и овим предјелима: Дебром, Матом, Дукађином и др. са Драчем. Тај предио се звао Тривалија (Трибалија). Касније Тривалијом влада краљ Владислав, као и градом Драчем. Послије опет владају српски краљеви и цареви. За време Душана владао је његов шурак Комнин и био је врховни управитељ Албаније. Био је у блиским односима са Византијом, што му није помогло да сачува своју земљу од цара Самуила, који је освојио Дукљу око 1010. године, а кнеза Владимира утамничио. Према Љетопису попа Дукљанина, Самуилова кћерка Теодора Косара је, завољевши заробљеног кнеза, молила оца да је уда за њега. Цар је дао Косару за жену Владимиру, а затим свог новопеченог зета вратио на дукљански пријесто да влада као његов вазал. Владимир није учествовао у ратним походима свога таста. Рат је кулминирао 1014. године византијском побједом над Самуилом и недуго након тога његовом смрћу. По наређењу Самуиловог синовца Јована Владислава, који је преузео власт над царством 1015. године, Владимир је убијен 22. маја 1016. године. Одрубљена му је глава испред цркве у Преспи, царске пријестонице, гдје је и сахрањен. Косара је пренијела његове мошти у манастир Пречиста Крајинска, близу његовог двора на југоистоку Дукље. Од 1381. године мошти су чуване у манастиру Светог Јована Владимира код Елбасана, а од око 1995. године у православној саборној цркви у Тирани. Свечеве мошти се сматрају хришћанским реликвијама и привлаче многе вјернике, нарочите на дан празновања, када се његове мошти односе у манастир код Елбасана, гдје се на тај дан окупи велики број вјерника.

Владимиров крст за који се вјерује да га је држао у рукама за вријеме погубљења, сматра се хришћанском реликвијом. Крст се традиционално чува у породици Андровић из Вељих Микулића код Бара. Сваке године на Тројичин дан износи се пред литијом на врх планине Румије. Свети Јован Владимир се сматра првим српским свецем и небеским заштитником града Бара. Његово најстарије, данас изгубљено житије настало је у Дукљи вјероватно између 1075. и 1089. године; сачувано је у скраћеном облику у Љетописа попа Дукљанина, написаном на латинском. Грчко житије, засновано на усменим предањима, објављено је 1690. године, а превод истог на црквенословенски, уз извјесне исправке, штампан је 1802. На иконама се светац обично представља као краљ у владарском руху са круном на глави, са крстом у десној, а својом одрубљеном главом у лијевој руци. Он је по предању сам донио своју главу на мјесто гдје је сахрањен.

Гага

Гага је мушко словенско име и у Србији је то изведено име од имена Гаврило, потиче од старохебрејског „gabriel“, што значи „Бог му је дао снагу“, те означава снажног, јаког, моћног човека. Користи се у Србији и Хрватској и у овој другој земљи сродно је именима Драгица, Драга, Агата и Драгана. Гага је хипокористик и од мушких имена као што су Агатон, Драган, Драги, Драгић, Драгимир/Драгомир, Драгислав/Драгослав, Драгиша, Драгивој, Драгољуб, Драгорад, Драгосав, Драговит, Драгутин, Габријел, Габрило, Гавријел, Гаврил.

Пиносава

Пиносава је приградско насеље у подножју Авале, које припада Градској општини Вождовац у Београду. Према попису из 2011. било је 3151 становника. У насељу Пиносави постоји основна школа Васа Чарапић која је истурено одељење исте школе у Белом Потоку (са старом школом, школа је славила 100 година постојања). Црква Светог Марка саграђена је 2002—2003. године. Из Пиносаве се добро види планина Авала и кроз насеље саобраћају линија 401 (Вождовац — Пиносава) и ноћна линија 401 (Дорћол — Пиносава).

Стефан Војислав

Стефан Војислав (Брусно, око 990 — Прапратна, око 1044), по „Летопису попа Дукљанина” познат и као Доброслав, био је српски (јужнословенски) кнез (архонт) Дукље и Травуније из прве половине 11. века, који је збацио византијску власт и успешним биткама, превасходно код Бара, одбранио независност своје државе. У том раздобљу, његова вазална власт се проширила и на суседне области Захумља, Босне и Рашке. По њему се целокупна династија која је владала Дукљом, Травунијом и осталим српским земљама током скоро два века назива Војислављевићима.

Травунија

Травунија (лат. Tribunia) је српска историјска област, која је током раног средњовековног раздобља постојала као посебна удеона кнежевина у склопу српских земаља. Травунска кнежевина је током 9. и 10. века обухватала југоисточне делове данашње Херцеговине, најзападније делове данашње Црне Горе и крајњи јужни део данашње Далмације, укључујући и Конавле. Главни историјски извор за историју ове кнежевине су историографски списи византијског цара Константина VII Порфирогенита, који је Травунију описао као једну од српских области:

„Земља Травуњана и Конављана је једна. Тамошњи становници воде порекло од некрштених Срба, који су ту живели од оног архонта који je пребегао цару Ираклију из некрштене Србије ... Архонти Травуније увек су били под влашћу архонта Србије.”

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.