Драгаш

Драгаш може да се односи на:

Види још

Јелена Драгаш

Јелена Драгаш (Дејановић) (1372 — 23. март 1450) или Августа Хелена Палеолог (монашко име Ипомонија) била је српска принцеза из породице Драгаша и супруга византијског цара Манојла II Палеолога и мајка последњих византијских царева Јована VIII и Константина XI.

Јован VIII Палеолог

Јован VIII Палеолог (грч. Ίωάννης Η' Παλαιολόγος; Цариград, 18. децембар 1392. — Цариград, 31. октобар 1448.) је био претпоследњи византијски цар и владао је од 1425. до 1448. године.

Био је син и наследник цара Манојла II и Јелене Драгаш. Покушао је да спасе Византију од турског освајача, тражећи ослонца код папе и на Западу (Фирентинска унија, 1439. у време патријарха Јосифа II), али сви ти покушаји су били узалудни. Наследио га је брат Константин XI Палеолог Драгаш.

Женио се три пута, трећа жена је била Марија Велика Комнина Палеологина.

Јован Драгаш

Јован Драгаш (око 1343—око 1378) је био српски деспот из породице Дејановића, који је са братом Константином и мајком Теодором, управљао пространом облашћу, која је обухватала јужне делове данашње Србије, источне делове данашње Македоније и југозападне делове данашње Бугарске.

Био је син деспота Дејана и Теодоре Немањић, полусестре Душана Силног. Његов отац је владао пространом облашћу која је обухватала простор између Прешева, Куманова и Велбужда. После његове смрти или повлачења у манастир, малолетне Јована и Константина је потиснуо севастократор Влатко Паскачић, уз подршку Мрњавчевића.

Цар Урош је Јовану, као блиском сроднику (брату од тетке), доделио титулу деспота, са којом се он у изворима први пут јавља 1373. године.

Обнова и ширење власти браће Дејановић, почиње после Маричке битке 1371. године. Они су, користећи се тадашњим приликама, обновили очеву државу и удвостручили је. Потиснули Влатковог малолетног сина, кесара Угљешу и овладали Прешевом, Иногоштем (Сурдулица), Славиштем и Врањем. Преузели су и област деспота Јована Оливера (Овче Поље и област дуж леве обале Вардара) од његових малолетних синова, а запосели су и део некадашњих поседа Мрњавчевића у источном делу данашње Македоније.

Браћа Драгаши су признали врховну власт султана Мурата I, али се сматра да су ова ширења извели без османске војне помоћи и да су у својој области задржали велики степен независности.

Јован Драгаш је умро око 1378. године, а владавину над државом Дејановића је преузео његов млађи брат Константин, коме се све више у владавини прикључује њихова мајка, монахиња Јевгенија.

Битка на Ровинама

Битка на Ровинама је вођена 17.05. 1395. године недалеко од данашњег Куртеа де Арђеша у Румунији, између влашког војводе Мирче Старијег (1386—1418) и османског султана Бајазита I (1389—1403). Влашки војвода је уживао подршку угарског краља Жигмунда Луксембуршког (1387—1437), док су се османској војсци нашле српске велможе (Стефан, Марко, Константин Драгаш и вероватно Константин Балшић) које су, као Бајазитови вазали, предводили помоћне одреде. Османска војска је највероватније поражена у борби, али није претрпела значајне губитке. Са друге стране, влашки војвода је после битке признао султанову врховну власт и обавезао се да му плаћа данак.

Битка је природни наставак војне кампање након освајања Великог Трнова (1393) и играла се у чувеној влашкој гори.

Горанци

Горанци или Горани су етничка заједница у Србији, врло слична Србима у Средској и Торбешима у западном делу Северне Македоније. Насељавају регион Гора, који обухвата општину Гора, на крајњем југу Србије, затим део Албаније, и Северне Македоније. Исламске су вероисповести, а говоре дијалектом шире познатим као горански говор или нашенски како свој говор сами називају, односно српским језиком (призренско-тимочки дијалект), који се некада изучавао и у чувеној призренској Богословији, која је 1999. године спаљена до темеља. Школују се на српском језику према наставном плану и програму Министарства просвете Србије и припадају српској језичкој заједници, и српској националној заједници (Србију доживљавају као своју домовину). Према попису становништва из 2011. године, у Србији (без Косова и Метохије) је живело 7.767 Горанаца. Према проценама Горанаца има више од 60.000.Горанска насеља у Србији, којих има укупно 19 су: Баћка, Брод, Велики Крстац, Враниште, Глобочица, Горња Рапча, Диканце, Доња Рапча, Драгаш, Зли Поток, Крушево, Кукуљане, Лештане, Љубовиште, Мали Крстац, Млике, Орћуша, Радеша и Рестелица. У Албанији горанских насеља има 9: Борје, Запод, Кошариште, Оргоста, Орешек, Орчикле, Пакиша, Црнолево и Шиштавец. У Северној Македонији су 2 горанска насеља: Урвич и Јеловјане.У Албанији и Северној Македонији немају право да се изјасне као Горанци, док на Космету, привремене косовске институције само декларативно признају Горане. Држава Србија Горанцима како и због историјске конотације, због своје вишевековне посебности, као и због етничког, културног, говорног и верског идентитета, од 1991. даје могућност да се изјасне као Горанци, онако како сами себе декларишу и како се осећају и онако како их и чувени географ Јован Цвијић бележи. Горанци у формалном смислу у Србији себе не сматрају мањином јер сматрају да су аутохтон народ и да немају другу државу . Срби, признајући им све особености, Горанце сматрају делом свог националног бића, највише због уважавања и повластица које им великодушно даје Цар Душан у средњем веку, као и историјске улоге Горанаца. Године 1991, осим права на изјашњавање и статистичко уважавање, Горанци формирају општину Гора одлуком Народне Скупштине Србије, на много мањој површини него што је некада био Горски срез са административним центром у Драгашу. Велелепна зграда Среза, изграђена у доба Краљевине Југославије, постаје зграда општине Гора. Општина Гора осим политичку улогу учвршћивања државности Србије у Метохији, била је сатисфакција за дотад одузета права и одраз искреног поштовања државе према Горанцима. Данас постоји општина Драгаш, као и од 1956. до 1990. год, која обухвата осим Гору и област Опоља. Упоредо са систематским протеривањем горанског становништва, у Гори је на делу бошњакизација. Притисак на Горанце да се изјашњавају као Бошњаци је страховит и константан, а у ствари не долази само од Бошњака и бошњачких интелектуалаца, већ највише од аутохтоних Горанаца који су након рата 1999. године наводно схватили свој прави бошњачки идентитет.

Горанци су под притиском да напусте школство на српском језику и почну да се школују на бошњачком или албанском. Притисци на Горанце не престају и долазе са свих страна, те и Северна Македонија и Бугарска, увиђајући сличност првенствено у језику, а затим користећи сличност Горанаца са Торбешима и Помацима, у циљу остварења националних интереса, дају Горанцима своја држављанства, али не уважавајући их као Горанце, већ само уколико се изјасне као Македонци, односно Бугари.

Дејан (деспот)

Дејан (око 1310 — пре децембра 1371) је био српски великаш из доба Царства, родоначелник породице Дејановића, који је са титулама севастократора и деспота управљао облашћу око Куманова и Велбужда.

Његово порекло није познато, а после брака са Душановом полусестром Теодором, добио је високу титулу севастократора, са којом се последњи пут помиње 10.08. 1355. године. После тога су му или Душан или његов син и наследник Урош додели деспотску титулу.

Он је уживао велики углед у тадашњој Србији, о чему сведочи папа Иноћентије VI. Он је своје посланство, упућено у Србију (мај 1355) ради преговора о склапању црквене уније и заједничкој акцији против Османлија, препоручио Дејану.

Дејан је свој посед, који је обухватао жупе Жеглигово и Прешево, проширио на област око Велбужда и горњег тока реке Струме, који му је додељен на управу, као и подручје око Мелника. У доба када је распад Српског царства све више узимао маха, он се све мање укључивао у борбе око власти, највероватније због тога што је тада већ био јако стар. Већи део времена проводио је водећи рачуна о својим задужбинама, првенствено Архиљевици код Куманова коју је подигао на потпуно новом месту (што сведочи о његовог економској моћи) и Белови крај Земена. Једна од његових задужбина је Карпински манастир.

Сматра се да је деспот Дејан преминуо пре 1371. године, а не зна се поуздано да ли се пре смрти повукао са власти и замонашио. У браку са Теодором Немањић, имао је троје деце:

Јован Драгаш, деспот који је са братом до смрти (око 1378) управљао породичним поседима

Константин Драгаш, који је са братом и касније самостално до погибије на Ровинама (1395) управљао породичним поседима

Теодора Драгаш, која се удала прво за Жарка (око 1356), а после његове смрти за Ђурђа I Балшића (после 1371)

Дејановићи

Дејановићи или Драгаши су били српска средњовековна властелинска породица која је у другој половини 14. века управљала простором око тромеђе данашњих република Србије, Бугарске и Северне Македоније. Њен родоначелник је био севастократор Дејан који је био ожењен рођеном сестром цара Душана (краљ 1331 — 1345, цар 1346 — 1355) Теодором (у монаштву Евдокија) и који је управљао жупама Жеглигово и Прешево. Током владавине цара Уроша (1355—1371) од кога је добио титулу деспота и после смрти Јована Оливера проширио је своје просторе на области око Велбужда и Радомира. После његове смрти га наслеђују синови деспот Јован Драгаш и господин Константин Драгаш који су заједнички управљали њиховим поседом који су проширили тако да је обухватао широку област од Врања и Прешева до Радомира и на југ до Штипа, Радовишта и Струмице. После Маричке битке 1371. године су постали вазали Османског царства, а после Јованове смрти 1377. или 1378. године Константин наставља да управља својим областима у склопу Османског царства. Он је своју ћерку Јелену из првог брака удао за византијског цара Манојла II Палеолога (1391 — 1425) и у том браку се се родили последњи византијски цареви (Јован VIII (1425—1448) и Константин XI (1449 — 1453)) и морејски деспоти. Последњи византијски цар Константин XI, који је јуначки погинуо приликом покушаја одбране Цариграда од Османлија 1453. године, је био познат под презименом своје мајке Драгаш које је носио. После Константинове смрти у бици на Ровинама 1395. године у којој је погинуо и његов сусед Марко Мрњавчевић (1371 — 1395), његовим областима наставља да управља његов син Јакуб који је примио ислам.

Константин Драгаш је опеван у српској народној епској поезији као друг Марка Краљевића под именом бег Костадин. Поред тога, његово име се очувало у данашњем називу Велбужда којим је управљао, а који се данас зове Ћустендил што је изведено од турског назива Kjustendil, што значи „Константинова Бања“.

Драгаш (Гора)

Драгаш (алб. Dragash или Dragashi, или Sharr или Sharri) је градско насеље и седиште општине Гора у Србији, које се налази у јужном делу Косова и Метохије и припада Призренском управном округу. Према попису из 2011. године било је 1.098 становника. Некада је Драгаш био средиште Горског среза.

Константин XI Палеолог Драгаш

Константин XI Палеолог (понекад погрешно означен и као Константин XII, грч. Κωνσταντίνος ΙΑ΄ Δραγάσης Παλαιολόγος; Константинопољ, 8. фебруар 1405 — Константинопољ, 29. мај 1453), познат као Константин Драгаш, био је морејски деспот (савладар 1428—1437, 1443 — 1449), царски регент у Цариграду (1423—1424. и 1437—1440) и последњи византијски цар од 6. јануара 1449. године до своје смрти 29. маја 1453. године. Припадао је династији Палеолога, а био је син Манојла II (1391—1425) и српске принцезе Јелене Драгаш, чије је презиме Драгаш усвојио.

Као морејски деспот је заузео Атинско војводство, помогао брату Томи да сломи Ахајску кнежевину и подигао велики бедем на Коринту Хексамилеон, али је пред налетом Османског царства морао да се повуче са поседа ван Пелопонеза.

Као последњи византијски цар покушао је да добије помоћ западне Европе за одбрану Цариграда, али му то није пошло за руком, тако да се са нешто мало добровољаца са Запада и својим људима супротставио Мехмеду II (1451—1481). Током скоро два месеца опсаде, успевао је да спречи Османлије да продру у Цариград, али је у рано јутро 29. маја одбрана пробијена, а он сам је погинуо у покушају да заустави продор Османлија у Цариград. Не зна се тачно где је и како погинуо, нити где је сахрањен, због чега је за њега везан већи број легенди и предсказања. Током свог живота и владавине уско је сарађивао са својим пријатељем и сарадником Георгијем Сфранцесом, коме је био кум на венчању.

Константин Драгаш Дејановић

Константин Драгаш Дејановић је био српски велможа који је у другој половини XIV века владао деловима данашње североисточне Македоније, југоисточне Србије и југозападне Бугарске. Био је син севастократора Дејана и Теодоре Немањић, а власт је делио са братом деспотом Јованом, до његове смрти 1378. или 1379. године. Браћа су после Маричке битке 1371. године постали османски вазали, а сам Константин је погинуо 1395. године, предводећи помоћне одреде у бици на Ровинама. Женио се два пута, а његова ћерка Јелена се 1392. године удала за византијског цара Манојла II (1391—1425) и била је мајка последњих византијских царева Јована VIII (1425—1448) и Константина XI (1449—1453). Заједно са мајком и братом је помогао светогорске манастире, а град Ћустендил, у данашњој Бугарској, назван је по њему.

Милош Драгаш

Милош Драгаш (Прибој, 11. јун 1990) је српски рукометаш и репрезентативац који игра за македонски Вардар. Висок је 2.02 метра и игра на позицији левог бека.

На дресу носи број 2. Члан је репрезентације која је учествовала на Светском првенству 2013. у Шпанији. Милош је 2012. године постао члан РК Вардар. Пре Вардара играо је за РК Металопластика.

Мистра

Мистра (грч. Μυστράς) је утврђена престоница Морејске деспотовине. Налази се на брду изнад истоименог села у срцу Пелопонеза, на око 6 km северозападно од древне Спарте. Пала је у турске руке 1460. године, а данас је једна од најочуванијих тврђава у Грчкој са остацима деспотског двора и цркве у којој је овенчан и последњи византијски цар Константин XI Драгаш, због чега је 1989. године уврштена у светску културну баштину (#511).

Данас је Мистра градић и општина у оквиру округа Лаконија, дела периферије Пелопонез.

Општина Гора

Општина Гора је најјужнија општина у Републици Србији на Косову и Метохији, која припада Призренском управном округу. Површина општине је 385,6 km². Административни центар је у селу Враниште.

Општина Гора је међу општинама Заједнице српских општина, које треба да буду установљене будућим преговорима између Владе Републике Србије и привремених косовских институција.Након доласка УНМИК администрације формирана је општина Драгаш која обухавата Опоље и територију општине Гора. Иако су Горанци у Гори апсолутна већина, новоформираној општини Драгаш су припојена опољска насеља, насељена Албанцима, тако да Горанци чине мањину (око 33% становништва).

Општина Драгаш

Општина Драгаш по законима привремених институција Косова, се налази на крајњем југу Косова и Метохије а настала је од некадашње општине Гора и некадашње општине Опоље и обухвата 35 насељених места.

Према резултатима пописа становништва 2011. године у општини је живело 33.997 становника од тога је било 20.287 Албанаца (59,67%), 8.957 Горанаца (26,35%) и 4.100 Бошњака (12,06 %). Српски језик

као матерњи језик је навело 1.795 становника на истом попису.

Горанско становништво средње образовање завршава по наставним програмима Републике Србије у средњој школи у насељу Млике.

Пад Цариграда (1453)

Пад Цариграда (грч. Άλωση της Κωνσταντινούπολης; тур. İstanbul'un fethi — освајање Истанбула) је историјски догађај османског освајања Цариграда, главног града Византије (Источног римског царства/Ромејског царства), који се одиграо у уторак, 29. маја 1453. године. Овај догађај је означио пад Византијског царства, иако су се неке земље (Деспотовина Мореја и Трапезунтско царство) одржале још неколико година. Пад Цариграда имао је далекосежне последице, јер су се Османлије коначно утврдили на Балкану и више их ништа није могло спречити у њиховом походу на Европу, који ће се окончати тек под Бечом 1683. године. Велики број учених људи из Византије ће, после пада Цариграда и њеног слома, побећи у западну Европу и допринети појави хуманизма и ренесансе у европској култури.Због свега овога се пад Цариграда често сматра догађајем који је означио крај средњег века. У завршним борбама током опсаде живот је изгубио и последњи византијски цар, Константин Драгаш.

Палеолози

Палеолози су последња владарска династија која је владала Византијом. Своју владавину су започели ослобађањем Цариграда 1261. године, а окончали су је падом Цариграда 1453. године када у одбрани града гине последњи византијски цар Константин Драгаш. Споредна линија која је управљала Монфератом одржала се до почетка XX века.

Теодора Дејановић Балшић

Теодора Драгаш Дејановић Балшић, у монаштву Ксенија (умрла после 1397.) је била супруга властелина Жарка и Ђурађа I Балшића.

Теодора Немањић

Теодора Немањић (1330 - после 1381.) била је деспотица Куманова као жена деспота Дејана.

Тома Палеолог

Тома Палеолог (грч. Θωμάς Παλαιολόγος) је био последњи морејски деспот (1428—1460). Био је најмлађи син византијског цара Манојла II (1391—1425) из династије Палеолога и његове супруге, српске принцезе, Јелене Драгаш. Власт је делио са својом браћом, а последње године владавине је провео у готово сталном сукобу са братом Димитријем (1449—1460). За разлику од њега, који се залагао за сарадњу са Османлијама, Тома је био наклоњен Западу и залагао се за сарадњу са Папом и италијанским државицама. Непосредно пре пада Мореје 1460. године, напустио је државу и са породицом отишао у Рим. Касније (1472) ће се његова ћерка Зоја (Софија) удати за московског кнеза Ивана III (1462—1505), након чега ће Москва постати Трећи Рим.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.