Драган Стојковић

Драган Стојковић Пикси (Паси Пољана, код Ниша, 3. март 1965) је бивши српски фудбалер и репрезентативац Југославије, а данас фудбалски тренер.

Каријеру је започео у Радничком из Ниша одакле је 1986. године прешао у Црвену звезду. Убрзо је постао капитен тима и један од најбољих фудбалера у Југославији. Трећег маја 1989. промовисан је у пету Звездину звезду. Године 1990. прешао је у француски Олимпик из Марсеја са којим је већ у првој сезони дошао до финала Купа европских шампиона у којем се његов клуб састао управо са Црвеном звездом, а Стојковић је одиграо свега неколико минута. Из Олимпика је прешао у Верону где је провео једну сезону. Играчку каријеру је завршио у Нагоји (Јапан).

За репрезентацију Југославије је у периоду од 1983. до 2001. године одиграо 84 утакмице и постигао 15 голова. Играо је на два Светска првенства (1990. и 1998), два Европска првенства (1984. и 2000) и два Олимпијска турнира (1984. и 1988).

Драган Стојковић
Dragan Stojković with Guangzhou R&F F.C
Драган Стојковић
Лични подаци
Пуно име Драган Стојковић
Надимак Пикси
Датум рођења 3. март 1965.(54 год.)
Место рођења Паси Пољана, код Ниша, Југославија
Висина 1,75 m
Позиција везни играч
Сениорска каријера*
Године Клуб Наст. (Гол)
1981–1986
1986–1990
1990–1994
1991–1992
1994–2001
Раднички Ниш
Црвена звезда
Олимпик Марсеј
Верона
Нагоја Грампус
70 (8)
116 (54)
29 (5)
19 (1)
183 (57)
Репрезентативна каријера**
1983–2001 Југославија 84 (15)
Тренерска каријера
2008–2013
2015–
Нагоја Грампус
Гуангџоу
* Датум актуелизовања: 7. мај 2011.
** Датум актуелизовања: 7. мај 2011.

Клупска каријера

Раднички Ниш

Стојковић је каријеру почео у пионирима Радничком из Ниша, давне 1979.[1] Имао је 14 година. После само две године, 7. августа 1981, потписао је уговор о стипендирању. За Нишлије је дебитовао на пријатељској утакмици 8. јула 1981. у Неготину против Хајдук Вељка (6:0), а деби на првенственој утакмици је имао 3. априла 1982. у Нишу против Вардара из Скопља (2:1).[1] Први првенствени гол за Раднички је постигао 3. априла 1982. против загребачког Динама (1:1).[1] Први професионални уговор са Радничким је потписао 16. марта 1983, са тек навршених 18 година, обавезујући се на четворогодишњу верност.[1] За Нишлије је играо до 1986. године и за то време одиграо 70 првенствених утакмица и постигао 8 голова.

Црвена звезда

Стојковић је у Црвену звезду стигао у лето 1986. године из нишког Радничког, као врло перспективан играч, репрезентативац и звезда прелазног рока. Потписао је уговор у последњи час, пред сам крај времена за летње преласке играча из клуба у клуб.[2] Већ у првој сезони се наметнуо као лидер екипе и вођа на терену, иако је био међу млађим фудбалерима у екипи. Био је најбољи стрелац Звезде у шампионату са 17 голова на 30 утакмица. По три поготка постигао је у убедљивим победама против загребачког Динама (5:2) и Жељезничара из Сарајева (6:1), док се два пута у стрелце уписао у тријумфима против Осијека (4:1) и Спартака (3:1), али су изостали трофеји. У сезони 1987/88. надокнадио је све титулом шампиона Југославије постигавши 15 голова на 28 мечева у првенству. Поново је био први стрелац Звезде, а потез за памћење је извео у победи против Партизана од 3:2 у 81. вечитом дербију, када је директно из корнера савладао чувара мреже црно-белих за вођство од 1:0.[3] Доминирао је на терену и својим мајсторством у игри доносио превагу у корист Звезде. Три гола је постигао против Приштине у победи од 7:1, по два против нишког Радничког (4:2) и Осијека (6:1), доносио бодове клубу головима против Војводине (3:2), Приштине (3:2) и Вардара (2:0), али је и ноншалантно извео пенал у финалу Купа против Борца из Бање Луке, што је на крају коштало Звезду трофеја усред Београда.[4]

Црвено-бели су у сезони 1988/89. играли незаборавне мечеве осмине финала Купа европских шампиона против Милана. Обе утакмице су завршене резултатом 1:1, а Милан је прошао даље бољим извођењем једанаестераца у Београду са 4:2. У првој утакмици у Италији, Пикси је играо сјајно против једног од најславнијих тимова у историји фудбала, и постигао врло ефектан гол. У реваншу је Звезда водила голом Савићевића, али је та утакмица прекинута због густе магле, па је игран нови меч.[5] Славни Марко ван Бастен је ударцем главом довео госте у вођство у поновљеној утакмици, да би Пикси изједначио сјајним поготком под пречку. Милан је касније постао шампион Европе, а годину касније је одбранио европску круну. Они су последњи тим који је два пута узастопно освојио елитно такмичење. Стојковић је и трећу сезону заредом био први стрелац тима у шампионату са 12 голова на 27 утакмица, али је Војводина на крају освојила титулу.

Црвено-бели су 1990. године у великом стилу освојили дуплу круну. Драган Стојковић је постигао десет голова у првенству и као капитен тима подигао оба трофеја у опроштајној сезони у клубу.

За Звезду је одиграо 159 званичних утакмица и постигао 65 голова. Освојио је две шампионске титуле 1988. и 1990. године и један национални куп 1990. године. Три пута узастопно је проглашаван за најбољег спортисту СД Црвена звезда у избору Звездине ревије, од 1987. до 1989. године, а два пута за најбољег фудбалера шампионата Југославије 1988. и 1989. године.

Иностранство

У лето 1990. године прешао је у француски Олимпик из Марсеља, тада један од најбољих клубова Европе, предвођен контроверзним председником Бернаром Тапијем, за рекордну суму новца у домаћем фудбалу. Судбина је хтела да се Звезда и Олимпик сретну у финалу Купа шампиона у Барију 29. маја 1991. године, а Пикси је у игру ушао осам минута пре краја другог продужетка. Одбио је да шутира пенал против Звезде,[6][7] која је бољим извођењем једанаестераца са 5:3 постала шампион Европе.

Није био стандардан у Марсељу, па је сезону 1991/92. провео у италијанској Верони, где је на 19 утакмица постигао један гол. У Марсељу је имао и доста проблема са повредама, а у француском клубу се задржао до 1994. године, када је прешао у јапанску Нагоју и касније постао легенда тамошњег фудбала. Био је најбољи играч лиге 1995. године, када је освојио Царски куп Јапана, а за Нагоју је одиграо 183 утакмице и постигао 57 голова. Три пута је биран у идеални тим шампионата 1995, 1996. и 1999. године. У Нагоји је играо све до 2001. када је завршио каријеру. Јапанци су га обожавали због сјајних игара. Добио је улицу, а такође једна трибина и улаз број 10 на стадиону носе његово име, пошто је целу каријеру носио тај број на дресу.[8]

Стојковић је одиграо две опроштајне утакмице током октобра 2001. године. Први меч је одигран 7. октобра у Нагоји а састали су се домаћи тим и Црвена звезда, а друга утакмица је одиграна 29. октобра на нишком стадиону Чаир где је Раднички дочекао Вардар (тим против којег је Пикси дебитовао у првенству).[9]

Репрезентација

За репрезентацију Југославије одиграо је 84 утакмице и постигао 15 голова. Дебитовао је 12. новембра 1983. године против Француске (0:0) у Београду, а опростио се 4. јула 2001. против Јапана (0:1). Учествовао је на Светским првенствима 1990. у Италији и 1998. у Француској. На Мундијалу у Италији 1990. одиграо је пет утакмица и постигао два гола против Шпаније у осмини финала за победу од 2:1 и пласман у четвртфинале, где је Аргентина зауставила Југославију после бољег извођења пенала. Пето место са тог шампионата један је од последњих успеха репрезентације на великим такмичењима.

У Француској 1998. одиграо је сва четири меча и постигао гол против Немачке у групној фази (2:2), а национални тим је такмичење завршио на десетом месту поразом од Холандије у осмини финала (1:2). На Европском шампионату 1984. је као тинејџер одиграо три утакмице и постигао гол у поразу од Француске (2:3). На Европском првенству 2000. у Белгији и Холандији забележио је наступе на сва четири меча, а Југославија је заустављена у четвртфиналу против Холандије (1:6). Освојио је бронзану медаљу на Олимпијским играма 1984. године у Лос Анђелесу.

Административна каријера

У октобру 2001. године Стојковић је постао председник Фудбалског савеза Југославије, наследивши на том месту Миљана Миљанића.[10][11] За време његовог мандата репрезентација није успела да се пласира на Светско првенство 2002. године у Јапану и Јужној Кореји и на Европско првенство 2004. године у Португалу. Стојковић се на позицији председника савеза задржао до истека мандата 2005. године.

У јулу 2005. Стојковић је постао председник ФК Црвена звезда.[12][13] За две сезоне као председник освојио је две дупле круне (све трофеје на домаћој сцени), био два пута на корак од Лиге шампиона (Звезда елиминсана у последњем колу квалификација од Милана и Ренџерса). Клуб је у те две сезоне два пута учествовао у групној фази Купа УЕФА, а био је и близу да презими у Европи у сезони 2005/06. али је гол Кевина Гамеира у надокнади времена утакмице у Стразбуру коштао изабранике Валтера Зенге европског пролећа.

Тренерска каријера

У току фудбалске сезоне 2007/08. одлази поново у Јапан да би тренирао Нагоју. У дебитантској сезони са клубом заузима треће место у првенству. У трећој сезони као тренер Нагоје, 2010. године је донео прву титулу шампиона овом клубу и тако се заувек уписао у клупску историју.[14] Нагоју је напустио 2013. године.

У августу 2015. Стојковић је преузео кинески Гуангџоу.[15]

Успеси

Прва утакмица СРЈ
1. Горан Пандуровић
2. Слободан Комљеновић
3. Слободан Дубајић
4. Бранко Брновић
5. Мирослав Ђукић
6. Славиша Јокановић
7. Владимир Југовић
8. Дејан Савићевић
9. Предраг Мијатовић
10. Драган Стојковић (к)
11. Синиша Михајловић
сел. Слободан Сантрач
БРАЈУГ 2:0 (23. 12. 1994)

Играчки

Црвена звезда
Олимпик Марсељ
Нагоја
  • Куп Императора: 1995, 1999
Југославија
Индивидуални

Тренерски

Нагоја
  • Јапанска Џеј лига: 2010
  • Најбољи тренер јапанске Џеј лиге: 2010
  • Јапански Суперкуп: 2011
Индивидуални
Одликовања
  • JPN Kyokujitsu-sho 4Class BAR
    Орден Излазећег Сунца, IV степена (Царевина Јапан). [20]
JPN Kyokujitsu-sho 4Class BAR

Приватни живот

Ожењен је и има троје деце.

Референце

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 „Драган Стојковић Пикси”. vreme.co.rs. Приступљено 15. 5. 2017.
  2. ^ „10 МИНУТА ПРЕ ПОНОЋИ: Драган Стојковић Пикси је пре 29 година потписао уговор са Звездом”. kurir.rs. Приступљено 15. 5. 2017.
  3. ^ „Пиксијев гол из корнера Партизану”. sportskasecanja.com. Приступљено 15. 5. 2017.
  4. ^ „Величанствени успјех Борца за сва времена”. glassrpske.com. Приступљено 15. 5. 2017.
  5. ^ „25 ГОДИНА ЗВЕЗДИНЕ МАГЛЕ: Дан када је Бог спасао велики Милан (ВИДЕО)”. kurir.rs. Приступљено 15. 5. 2017.
  6. ^ „ПИКСИ РАЗУМЕ ПИЖОНА: Не пуцајте у њега и ја сам одбио да шутирам пенал за Олимпик”. kurir.rs. Приступљено 15. 5. 2017.
  7. ^ „ПАТРИОТА: Пикси је несвакидашњим гестом у Барију показао да је права "Звездина звезда" (ВИДЕО)”. srbijadanas.com. Приступљено 15. 5. 2017.
  8. ^ „БОЖАНСТВО Ево шта све носи Пиксијево име у Јапану”. sport.blic.rs. Приступљено 15. 5. 2017.
  9. ^ „Два Пиксијева опроштаја”. strategija.org. Приступљено 16. 5. 2017.
  10. ^ „Председник ФСЈ Драган Стојковић Пикси”. b92.net. Приступљено 16. 5. 2017.
  11. ^ „Стојковић нови председник ФСЈ”. arhiva.srbija.gov.rs. Приступљено 16. 5. 2017.
  12. ^ „Пикси нови председник Црвене звезде”. b92.net. Приступљено 16. 5. 2017.
  13. ^ „"Пикси" нови председник Звезде”. sportskacentrala.com. Приступљено 16. 5. 2017.
  14. ^ „Стојковић довео Нагоју до титуле”. rts.rs. Приступљено 16. 5. 2017.
  15. ^ „Пикси у Кини до 2017.”. mondo.rs. Приступљено 16. 5. 2017.
  16. ^ „Wenger wants Stojkovic to replace him at Arsenal”. ESPN. 6. 2. 2016. Приступљено 30. 10. 2016. (на језику: енглески)
  17. ^ „"Пикси" најбоља Олимпикова "десетка" у историји”. sportskacentrala.com. 10. 4. 2010. Приступљено 16. 5. 2017.
  18. ^ „Пикси спортска личност године у Нишу”. juznevesti.com. 14. 12. 2010. Приступљено 16. 5. 2017.
  19. ^ „ФСС: Тадић најбољи играч, Стојковић тренер у 2016. години”. novosti.rs. 13. 12. 2016. Приступљено 16. 5. 2017.
  20. ^ Piksiju "Orden izlazećeg sunca" b92.net Приступљено 15. 5. 2017.

Спољашње везе

Претходник:
Златко Вујовић
Капитен Југославије
Наследник:
Саво Милошевић
Претходник:
Миљан Миљанић
Председник фудбалског савеза Србије
Наследник:
Томислав Караџић
Јовица Цветковић

Јовица Цветковић (Београд, 18. септембар 1959) је бивши југословенски рукометаш и репрезентативац а данас рукометни тренер.

Љубомир Љубојевић

Љубомир Љубојевић (Ужице, 2. новембар 1950) је српски шахиста.

Једно време је био међу десет најбољих шахиста света, победивши између осталог Гарија Каспарова.

Игра за Србију, али тренутно живи у Шпанији.

Ања Спасојевић

Ања Спасојевић (Београд 4. јул 1983) бивша је српска одбојкашица и репрезентативка. Позната је и као Женски Вања, по Вањи Грбићу, због сјајног смеча и невероватног броја поена постигнутог на Светском првенству 2006. у Јапану.

Вера Јефтимијадес

Вера Јефтимијадес (25. мај 1937, Београд, Краљевина Југославија) је југословенска мачевалка грчког порекла.

Вукица Митић

Вукица Митић (рођена 7. децембра 1953. у Београду — 27. јун 2019, Београд) била је некадашња југословенска и српска кошаркашица која је играла на позицији плејмејкера. Била је вишегодишњи члан Црвене звезде и капитен Југословенске репрезентације.

Дејан Савићевић

Дејан Савићевић, надимци Дејо, Il Genio, Геније, (рођен у Подгорици 15. септембра 1966. године) је бивши југословенски фудбалер. Од 1986. до 1999. године је наступао за репрезентацију у 56 утакмица и постигао 19 голова. Добитник је златне значке Спорта за 1991. годину, а у избору за најбољег играча Европе године заузео је друго место.

Савићевић је у каријери играо у Будућности, Црвеној звезди, Милану и Рапиду. Два пута је освојио Лигу шампиона, први пут са Црвеном звездом 1991, а други пут са Миланом 1994.

Драган Стојковић Босанац

Драган Стојковић Босанац (Сарајево, ФНРЈ, 2. децембар 1953) српски је хармоникаш, композитор и аранжер.

Жељко Танасковић

Жељко Танасковић (Лучани, 8. јул 1967) је бивши српски одбојкаш и тренер, који тренутно обавља функцију председника Партизана.

Звезде Гранда

Звезде Гранда je српско музичко такмичење које организује Гранд продукција, у потрази за новим музичким талентима. Учесници су амбиционзи певачи из јавних аудиција. Шоу садржи елементе из интернационалних франшиза као што су Идол и X фактор. Емитује се на комерцијалним каналима бивше Југославије, примарно на телевизији Прва, раније на телевизији Пинк, као и на регионалним телевизијским каналима. Такмичење је до сада произвело тринаест сезона.

Шоу је до сада добио четрнаест победника, као и многих личности које су се такмичиле и тако добиле популарност, као што су Тања Савић, Славица Ћуктераш, Милица Павловић, Рада Манојловић, Милан Станковић, Катарина Живковић, Александра Пријовић, Теодора Џехверовић, као и многи други. Звезде Гранда су најпопуларнији талент шоу на Балкану са највише гледаности по сезонама.

Звезде Гранда (сезона 14)

Четрнаеста сезона Звезда Гранда одржава се током 2019. и 2020. године. Жири у овој сезони чине Драган Стојковић Босанац, Ана Бекута, Јелена Карлеуша, Марија Шерифовић, Вики Миљковић, Ђорђе Давид и гостујући ментори из првог круга. Ово је друга сезона у којој је уведен менторски формат такмичења. У овој сезони сваки члан жирија ће да формира свој тим такмичара које ће да обучава, тако да осим такмичара, такмичиће се и ментори.

Ивана Исаиловић

Ивана Исаиловић (рођена 1. јануар 1986.) је српска одбојкашица која игра на позицији средњег блокера. Са репрезентацијом Србије освојила је сребрну медаљу на Европском првенство 2007. у Белгији и Луксембургу. Већи део каријере провела је у Црвеној Звезди. Међународну каријеру започела је у Марибору, а након тога је четири године провела у Немачкој. Године 2011. играла је финале Купа Немачке. Тренутно је члан пољског тима Висле из Варшаве.

Игор Бутулија

Игор Бутулија (Требиње, 21. март 1970) бивши је југословенски и српски рукометаш, некадашњи репрезентативац Југославије. Након што је завршио играчку каријеру, ради као рукометни тренер.

Милош Терзић

Милош Терзић (Лазаревац, 13. јун 1987) је српски одбојкаш и некадашњи играч Црвене звезде. Игра на позицији примача сервиса.

Михајло Митић

Михајло Митић (Велико Градиште, 17. септембар 1990) је српски одбојкаш и капитен Црвене звезде. Игра на позицији техничара.

Немања Мајдов

Немања Мајдов (Источно Сарајево, 10. август 1996) српски је џудиста.

СД Црвена звезда

Спортско друштво Црвена звезда из Београда је спортско друштво које обухвата велики број клубова који се такмиче у одређеним спортским дисциплинама. Клубови Црвене звезде су освојили 702 трофеја. Од тога 679 титула националног шампиона, националног купа или суперкупа, 8 титула европског првака, 12 титула регионалног шампиона и 3 титуле светског првака. Црвена звезда је најуспешније спортско друштво у Србији.Навијачи СД Црвена звезда називају се Делије север. Навијачка група је основана 1989. године. У оквиру спортског друштва постоје готово сви спортови, али најпознатији је ФК Црвена звезда.

Сава Ранђеловић

Сава Ранђеловић (Ниш, 17. јул 1993) је српски ватерполиста. Тренутно је члан италијанске Бреше. Са јуниорском репрезентацијом Србије освојио је сребрну медаљу на Европском јуниорском првенству у ватерполу 2012. у Канеу. На Олимпијским играма у Рију 2016. са репрезентацијом Србије је освојио златну медаљу.

Сава Ранђеловић је ватерполо почео да тренира у Нишу са седам година. После десет година проведених у овом клубу, прешао је у кикиндски ЖАК. После једне сезоне прешао је у Црвену звезду, с којом је освојио титулу првака Европе. Од лета 2015. игра за италијанску Брешу.

Слободан Живојиновић

Слободан „Боба“ Живојиновић (Београд, 23. јул 1963) југословенски је и српски тенисер, који је наступао за СФР Југославије. Заједно са Ненадом Зимоњићем је једини тенисер из Србије који је стигао до највише позиције у конкуренцији дублова и први који је освојио. Муж је певачице Лепе Брене.

Татјана Мирковић

Татјана Мирковић, раније Јелача (Сремска Митровица, 10. август 1990) српска је атлетичарка и рекордерка у бацању копља. Највећи успех у каријери јој је сребрна медаља коју је освојила на Европском првенству 2014. у Цириху.

Награде
Састави репрезентације Југославије
1992–данас

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.