Достиника

Достиника (Дестиник, Даштаник; грч. Ντοστινίκ, Δεστινίκον; лат. Dostinica[1]) је била најстарија позната престоница Србије (?—друга половина X века) и седиште прве српске државе под Властимировићима. Она се помиње на првом месту међу насељеним градовима у крштеној односно балканској Србији, у спису О управљању Царством византијског цара Константина Порфирогенита (913959), насталог средином X века. Њен положај, као и остаци, до данас нису утврђени, али се сматра да се налазила на простору између данашњих Пријепоља и Сјенице односно у релативној близини границе са тадашњом Бугарском која се налазила у Расу.

Могући положај Достинике према различитим ауторима

Види још

Референце

  1. ^ Johann Gotthelf von Stritter, Memoriae populorum, olim, ad Danubium, Pontium Euxinum, Paludem Maeotidem, Caucasum, Mare Caspium, et inde magis ad septemtriones incolentium, Impensis Academiae Scientiarum, 1779
  2. ^ Достиника - прва престоница Србије („Вечерње новости“, 21. септембар 2013)

Литература

Јеринина кула над Подграђем

Јеринина кула је тврђава у Србији, чији се остаци налазе на истоименом врху (553 m нмв) изнад реке Клине и села Пограђа, североисточно од Дрсника, недалеко од Клине. Према неким мишљењима, на овом локалитету се налазила прва престоница Србије, Достиника.

У питању су остаци масивне донжон куле, која је током времена претворена у велику камену купу. О њеној првобитној величини, сведоче димензије саме купе чија висина је око 7–8 m, пречник основе око 20 m, док је пречник њеног заравњеног врха, око 8–9 m.

У непосредној близини куле, уочљиви су темељи грађевина, које су вероватно биле део њеног некадашњег подграђа.

Босна и Херцеговина

Босна и Херцеговина (скраћено БиХ) држава је у југоисточној Европи, на Балканском полуострву. Претежно је планинска земља. Заузима површину од 51.209,2 km2. На сјеверу, западу и југу се граничи са Хрватском, на југоистоку са Црном Гором, а на истоку са Србијом; код Неума — дужином обале од 21,2 km — излази на Јадранско море. Главни град државе је Сарајево.

Босна и Херцеговина се састоји од два ентитета: Федерације Босне и Херцеговине и Републике Српске, док Брчко Дистрикт има посебан статус. Три најбројнија народа су Бошњаци, Срби и Хрвати; они су конститутивни на цијелој територији Босне и Херцеговине. Уз конститутивне народе, Босна и Херцеговина је земља и бројних националних мањина попут Рома, Јевреја, Црногораца, Словенаца, Украјинаца и других заједница. Према резултатима пописа становништва из 2013. године, Босна и Херцеговина има 3.531.159 становника.СР Босна и Херцеговина је била једна од шест република СФР Југославије. По распаду Југославије, избио је рат; завршен је 14. децембра 1995. године, потписивањем Дејтонског мировног споразума.

Градиште (дримско)

Градиште или Градеш, су остаци средњовековне тврђаве на узвишењу у близини ушћа Рибника у Бели Дрим, за које неки аутори сматрају да би могли бити остаци прве престонице Србије Достинике. Налазе се изнад Швањског Моста, недалеко од села Геџа у општини Ораховац, на АП Косово и Метохија. Данас постоје скромни остаци града већих размера, који потиче из IX или X века, док се у непосредној близини налазе остаци насеља из праисторијског доба (VIII век пне).

Двор у средњовековној Србији

Двор је у средњовековној Србији био место боравка владара или других великодостојника али је пре свега представљао место вршења владалачких дужности. Према средњовековним схватањима сматрало се да је двор био тамо где је боравио владар и одакле је вршио власт. Из тог разлога тешко је говорити о сталној престоници јер је готово сваки владар имао већи број различитих боравишта која су била различитог карактера, од утврђених градова до војних логора са шаторима.

Најранији дворови у српским средњовековним државама о којима пише Константин Порфирогенит познати су само по имену и највећим делом их није могуће прецизно убицирати (Стон, Прапрат, Достиника). Од 12. века повећава се број изворних података о дворовима. О боравишту српских великих жупана у Расу сачувано је више изворних података а низ археолошких истраживања употпунила су слику о овој раној резиденцији српских средњовековних владара. Након краљевског крунисања Стефана Првовенчаног 1217. године Србија је имала краљевски двор чија локација није до сада утврђена. Познат је комплекс резиденција око језера на Косову које је данас исушено. Значајне промене у дворском животу, пре свега у дворксом церемонијалу донело је царско крунисање Стефана Душана 1346. године. Временом се двор српских средњовековних владара све више везује за боравак у градовима што је посебно карактеристично за последње српске средњовековне владаре деспота Стефана Лазаревића и Ђурђа Бранковића.

Историја Срба у раном средњем веку

Историја Срба у раном средњем веку обухвата период српске историје у средњем веку од доласка Срба са осталим словенским племенима у југоисточну Европу у првој половини 7. века, до доласка на власт династије Немањића у другој половини 12. века.

После доласка на Балкан, Срби су формирали неколико међусобно повезаних кнежевина и населили простор од Јадрана до Саве и од Цетине, Имотске жупе и реке Врбас на западу до долина Ибра, Груже, Љига, Јадра и Дрине на истоку.

Средином 9. века, формира се јако државно средиште у тадашњој Србији под кнезом Властимиром, који је током трогодишњег рата успео да одбије бугарске нападе. Почетком осме деценије 9. века, током владавине његових потомака, Срби су примили хришћанство. Током владавине бугарског владара Симеона I Срби су се активно укључили у византијско-бугарски сукоб. Последњи Властимировић, кнез Часлав је уз помоћ и подршку Византије обновио и ојачао српску државу, тако да је она могла да парира тадашњем Првом бугарском царству. После Часлављеве смрти, Србија се распала, а кнежевине које су је чиниле ушле су у састав Самуиловог царства.

Нови државни центар створен је у првој половини 11. века у Дукљи (Зети), под кнезом Стефаном Војиславом који је у бици код Бара 1042. године до ногу потукао Византинце и изборио независност своје државе. Његов син Михаило, постао је 1077. године први српски краљ, док је под његовим унуком Константином Бодином, остварена црквена аутокефалност стварањем Барске надбискупије. После Бодинове смрти, Зету су захватиле унутрашње борбе око власти, а примат у борби против Византије преузела је Рашка, на челу са великим жупаном Вуканом. Прву половину 12. века карактеришу покушаји рашких жупана да уз помоћ Мађара прошире своју област и стекну независност од Византије. Доласком на власт Стефана Немање након династичких борби у Рашкој између 1166. и 1168. године, почиње нова епоха српске историје.

Током овог периода Срби су примили хришћанство и почела је да се развија писменост међу њима, што ће довести до стварања српскословенског језика. Из овог периода постоји релативно мало остатака од историјског и културног значаја. Међу њима треба поменути: Печат кнеза Стројимира (из друге половине 9. века), Темнићки натпис (с краја 10. и почетка 11. века) и Маријинско јеванђеље (с почетка 11. века).

Клина (река)

Клина је река у јужној Србији која припада Јадранском сливу, а површина њеног слива износи 393 km². Извире на Сувој планини и свој 62 km дугачак ток завршава као лева притока Белог Дрима. Већа места на њеним обалама су Србица и Клина, подигнута на њеном ушћу.

Клонимир Стројимировић

Клонимир Стројимировић (грч. Кλονιμης, лат. Clonimerus) је био српски кнез који је кратко владао српским земљама крајем 9. веку. Седиште му је било град Достиника.Његов отац Стројимир Властимировић је био најмлађи син кнеза Властимира, једног од најзначајнијих владара из српске владарске лозе Властимировића. Стројимир и његов брат Гојник побунили су се против најстаријег брата, кнеза Мутимира, али били су поражени и прогнани, и заробљени од стране бугарског владара Бориса.

После смрти Мутимира око 890—891. године, кнез Прибислав Мутимировић је годину дана владао Србијом све док га Петар Гојниковић није поразио у борби и постао владар Србије. Клонимир је покушао да преузме српски престо од свог рођака Петра Гојниковића око 896. године уз подршку бугарскога владара Бориса. Умро је око 897. године.

Кнежевина Србија у раном средњем веку

Кнежевина Србија у раном средњем веку је назив за прву српску државу, којом је владала прва српска династија Вишеславића. Обухватала је средишње српске области у сливовима Ибра, Западне Мораве, Лима, Дрине, Босне и Врбаса. Настала је након досељавања Срба на ове просторе у првој половини 7. века и постојала је све до друге половине 10. века.

Престонице Србије

Престоница Србије данас је Београд који је то постао 1841. године, када је кнез Михаило Обреновић (прва влада 1839—1842, друга влада 1860—1868) преместио престоницу из Крагујевца. Списак историјских престоница Србије се налази испод и поређан је по хронолошком редоследу.

Списак тврђава у Србији

Списак тврђава у Србији представља списак остатака средњовековне фортификационе архитектуре на територији Републике Србије, рађен на основу података које је сакупио Александар Дероко са сарадницима. На списку се налазе:

Тврђаве

Утврђене куле (тзв. „донжон куле“)

Манастирска утврђењаНа списку се налази више назива за исту утврду ради лакшег сналажења.

Србија

Србија, званично Република Србија, суверена је држава која се налази на раскрсници путева средње и југоисточне Европе у јужном делу Панонске низије и центру Балканског полуострва. Већим делом захвата Балканско полуострво, а мањим Панонску низију. Србија се на северу граничи са Мађарском, на североистоку са Румунијом, на истоку са Бугарском, на југу са Северном Македонијом, на југозападу са Албанијом и Црном Гором, а на западу са Хрватском и Босном и Херцеговином (ентитетом Република Српска). Србија без Косова и Метохије броји око 7 милиона становника, док са Косметом броји око 8,8 милиона становника. Главни град је Београд, који спада међу најстарије и највеће градове у југоисточној Европи. Са 1.659.440 становника у широј околини, по попису из 2011. године, он је административно и економско средиште државе. Званични језик је српски, а званична валута је српски динар.

После словенских миграција на Балкану (6. век), Срби су у раном средњем веку основали неколико држава. Српско краљевство добило је признање од стране Рима и Византијског царства 1217. године, достигавши свој врхунац 1346. године као релативно кратковечно Српско царство.

До средине 16. века, читава модерна Србија била је у склопу Османског царства, све док га није прекинула Хабзбуршка монархија, која је почела да се шири према Централној Србији од краја 17. века, а одржавала је упориште у модерној Војводини. Почетком 19. века, Српска револуција успоставила је националну државу као прву уставну монархију у региону, која је касније проширила своју територију.Србија је, након катастрофалних губитака у Првом светском рату и уједињења са бившом Хабсбуршком круницом Војводине (и другим територијама), постала суоснивач и саставни део заједничке државе са већином Јужних Словена првобитно у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, (касније преименованој у Краљевину Југославију), затим у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији, Савезној Републици Југославији и Државној заједници Србији и Црној Гори. Године 2006, после одржаног референдума у Републици Црној Гори, народи су се мирно разишли и Државна заједница је престала да постоји, а Република Србија је, на основу Уставне повеље, наставила државно-правни континуитет са Србијом и Црном Гором.

У саставу Републике Србије су и две аутономне покрајине: Војводина и Косово и Метохија. Од НАТО бомбардовања СРЈ, покрајина Косово и Метохија се налази под протекторатом Уједињених нација. Институције привремене самоуправе на Косову и Метохији, на којем Албанци чине етничку већину, 17. фебруара 2008. године једнострано и противправно (противно уставу Републике Србије од 2006. године и Резолуцији Савета Безбедности ОУН 1244, али и међународном праву) прогласиле су независност, коју Република Србија, многе друге државе и Организација Уједињених нација не признају.

Република Србија је члан Уједињених нација, Савета Европе, Организације за европску безбедност и сарадњу, Партнерства за мир, Организације за црноморску економску сарадњу, Централноевропског уговора о слободној трговини, а приступа Светској трговинској организацији. Од 2014. године земља преговара о приступању у Европској унији са перспективом придруживања Европској унији до 2025. године и једина је земља у садашњем програму проширења која је од Слободне Куће названа „слободном”.Србија се од 2007. године формално придржава политике војне неутралности. Економија је са вишим средњим приходом, са доминантним услужним сектором, праћеним индустријским сектором и пољопривредом. Земља је високо рангирана на индексу хуманог развоја (67), индексу друштвеног напретка (47), као и индексу глобалног мира (54).

Српске земље у раном средњем веку

Појам Српске земље у раном средњем веку обухвата историју српских земаља током раног средњег века, у ширем временском распону од 6. до 12. века.

Средњовековне
Савремене

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.