Добрица Ћосић

Добросав Добрица Ћосић (Велика Дренова, код Трстеника, 29. децембар 1921Београд, 18. мај 2014) био је српски писац, романсијер и есејиста, политички и национални теоретичар, учесник Народноослободилачке борбе и редовни члан САНУ. Био је први председник Савезне Републике Југославије од 1992. до 1993. године. Ћосић је понекад називан „оцем нације“.[1][2]

Добрица Ћосић
Добрица Ћосић (Dobrica Chosich), firct President of Federal Republic of Yugoslavia
Биографија
Датум рођења29. децембар 1921.
Место рођењаВелика Дренова, код Трстеника
 Краљевина СХС
Датум смрти18. мај 2014. (92 год.)
Место смртиБеоград
 Србија
РелигијаПравославни хришћанин
Политичка
партија
Независни политичар
Раније:
Савез комуниста Југославије (до 1968)

Биографија

Добрица Ћосић је рођен 29. децембра 1921. године у селу Велика Дренова, код Трстеника. Школовао се у средњој Пољопривредној школи у Александровцу жупском, али је прекинуо школовање за време Другог светског рата, матурски испит је положио 16. октобра 1942. у Средњој пољоприведној школи у Ваљеву.[3] Касније је завршио Вишу политичку школу „Ђуро Ђаковић“. У току Народноослободилачке борбе био је политички комесар у Расинском партизанском одреду, уредник листа „Млади борац“ и члан Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију. После ослобођења је био члан АГИТПРОПЦентралног комитета КП Србије, а републички и савезни посланик био је 12 година. За посланика је први пут изабран 1945. године, добивши око 6.800 гласова, испред кандидата Земљорадничке странке са 4.000 и кандидата Демократске странке са 3.000 гласова. Један је од ретких који су се јавно успротивили политичкој ликвидацији Александра Ранковића, 1966. године.

Први Ћосићеви прозни радови нису скренули нарочиту пажњу књижевне критике. У домаћу и светску књижевност улази 1951. године са својим првим делом Далеко је сунце. Охрабрен почетним књижевним успехом, Ћосић почиње упорно и истрајно да ради на упознавању модерне домаће и европске прозе и филозофске и социолошке научне мисли, што му је омогућило да својим будућим делима доспе у врх српске књижевности и да значајно преграничи националне међе. Тако од 1951. године Добрица Ћосић постаје слободан уметник, књижевник који је написао култне романе: Корене“, „Деобе“, „Време смрти" (тетралогија), „Време зла“ ("Грешник“, „Отпадник“, „Верник“), „Време власти“, али и многе друге. Од 14. фебруара до 26. априла, Добрица Ћосић је, као члан државне делегације, био сапутник председнику Југославије Јосипу Брозу Титу на броду „Галеб“ којим су обилазили афричке земље. Године 1968. отвара питање Косова и Метохије чиме изазива пажњу чланова из ЦК. Постао је један од најпознатијих опозиционара Јосипу Брозу Титу после размимоилажења са њим. Добрица Ћосић године 1970. постаје члан САНУ, а у својој приступној беседи је рекао „српски народ добијао у рату, а губио у миру“.

Од 1969. до 1972. био је председник Српске књижевне задруге.[4]

Године 1984. основао је Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања који је устајао у заштиту разних противника социјалистичке Југославије. Током 1989. и 1990. године основао је српске националне странке у Хрватској и Босни и Херцеговини. Први председник СРЈ одлуком Савезне скупштине постаје 15. јуна 1992. године. Смењен је годину дана касније (31. мај 1993) гласањем оба већа Савезног парламента.


Године 2000. Добрица је ушао у Народни покрет Отпор, али је касније изјавио да то не би учинио да је знао да је Отпор финансиран из иностранства.

Добрица Ћосић се отворено залагао за поделу Косова и Метохије још деведесетих година.[5] Ћосић се у својој књизи „Косово“ (2004) бави овом темом. Овај предлог је подржао и Ноам Чомски у мају 2006. године. [6]

Поводом Ћосићевог 80. рођендана честитке су му упутили премијер Србије Зоран Ђинђић (назвавши га притом „Српским Томасом Маном“) и председник Савезне Републике Југославије Војислав Коштуница. Председник Србије Борис Тадић је децембра 2005. изјавио да се често консултује са Добрицом. Слободан Милошевић је на суђењу у Хагу назвао Ћосића „највећим српским живим писцем“.

Више од 50 година био је у браку са супругом Божицом, до њене смрти 2006. године. Године 1954. добио је ћерку Ану, а има и двоје унука: Милену (1981) и Николу (1982).

Преминуо је 18. маја 2014. у својој кући у Београду у 93-ој години.[7] Сахрањен је на Новом гробљу у Београду, опело је служио епископ бачки Иринеј.[8][9]

Ћосићев књижевни рад

Stevan Kragujevic, Dobrica Cosic i Ivo Andric
Ћосић и Иво Андрић

Добрица Ћосић је започео свој књижевни рад романом Далеко је сунце 1951. године, у коме евоцира своје ратничко искуство из народноослободилачке борбе и слика моралну и психолошку кризу личности у условима рата. Док је овај роман за садржину имао најсвежије догађаје националне историје, други роман Корени који је објављен 1954. године узима грађу из стварности Србије с краја 19. века. То је слика раскола у једној патријархалној породици, али и раскола у народу. Овде је Ћосић пажљивом психолошком анализом разоткрио менталитет србијанског села, уочио зачетке и узроке политичких превирања, предочио неколико упечатљивих карактера.[10] Након култног романа „Корени“ следи дело „Седам дана у Будимпешти“ (1956), потом роман Деобе (1961), у коме се Ћосић поново враћа Другом светском рату. Средишња тема овог романа је деоба у народу, деоба на партизане и четнике и последице ове поделе. Са књижевно-уметничког становишта, овај роман доноси низ новина, особену композицију, доминацију унутрашњег монолога, откривање уметничког функционисања полилога као средства за испољавање масе као књижевног јунака, уношење документарног материјала, стилску разноврсност и изузетно слојевиту лексику.

Године 1964. Ћосић пише есеје „Акција“ и 1966. есеје „Одговорности“. Те исте године Ћосић објављује тзв. роман парабола који носи назив „Бајка“, а потом поново есеје под називом „Моћ и стрепње“ (1971). У периоду од 1972. до 1979. године Ћосић се враћа епској теми и пише историјски роман „Време смрти“ у четири књиге. То је роман о Првом светском рату, широка фреска времена, догађаја и људских судбина. Тако, настављајући причу о појединцима из породице Катића из села Прерова, започету у роману „Корени“, Ћосић исписује сагу не само о породици Катић него и о Србији која је доживела голготу. Године 1982. објављује још есеја под називом „Стварно и могуће“, а потом трилогију Време зла (Грешник 1985, Отпадник 1986. и Верник 1990), која се може одредити као политички роман, у којем Ћосић наставља причу о појединцима из исте породице, али и о личностима које су започеле свој романескни живот у Времену смрти. Тако је „Временом смрти“ и Временом зла попуњена празнина између романа „Корени“ и романа „Деобе“ и остварена континуирана повест о Србији, Прерову и двема преровским породицама. Као круна свега, 1996. године долази дело „Време власти“, у којем се наставља повест започета романом „Корени“.

У периоду од 2001. године до 2008. године, Добрица Ћосић у шест књига објављује Пишчеве записе. То су пре свега пишчеви записи писани у дневничкој форми. Прва књига обухвата период од 1951. до 1968. и њена композиција је проблемско једињење око кључних догађаја и личности, са асоцијацијама које пружају контекст претпоставки и последица. Језик је и књижевно-литерарни и филозофско-историјски са анализама колективно-психолошким. Друга књига обухвата период 19691980. године који је Ћосић провео у опозицији Титовом режиму, а трећа од 1981. до 1991. године, односно године у којима је Ћосић био носилац или учесник готово свих опозиционих иницијатива у Србији. Четврта књига Пишчевих записа, за разлику од претходне три које обухватају период од четири деценије, ова се ограничава на период од само две године (1992—1993), у којима су збивања била веома бурна и драматична. Ова књига је узбудљив приказ фактичког периода Ћосићевог државничког живота и његових идеја и представља упечатљив пример историјске експозиције у великој драми краја минулог века.

Године 2002. излази Ћосићево дело „Писци мога века“, а од 2002. до 2003. године пише и објављује у две књиге Српско питање. Године 2004. излази књига Косово, 2005. године Пријатељи, затим 2007. Време власти 2, који надограђује причу о породицама Катић и Дачић, обухватајући време владавине Јосипа Броза Тита, који се иначе у роману појављује као литерарно уобличен јунак, а завршава 1998. године, када су, како је Ћосић једном приликом то рекао, Вокерови верификатори окупирали Косово. Претпоследњи Ћосићев роман изашао 2009. године и носи назив „Време змија“,. У овом роману реч је о дневничким белешкама које су настале у време НАТО бомбардовања од 21. марта 1999. до 1. јануара 2000. године. Последњи роман је изашао 2011. године „У туђем веку"; У туђем веку је дневник бившег председника Савезне Република Југославије и књижевника Добрице Ћосића. Он у дневнику износи своје ставове према актуелним друштвено-политичким темама у Србији и свету. Ново издање романа „Време смрти“, прво после 30 година, најављено је 2014. године. Ћосић је тим поводом имао своје „последње обраћање српској јавности“. [11] Убрзо је преминуо.

Награде и признања

Одликован је Орденом заслуга за народ са сребрним зрацима, Орденом братства и јединства са сребрним венцем и Орденом за храброст. Добрица Ћосић је први добитник Нинове награде 1954. за роман Корени, а други пут био је њен лауерат 1961. године за трилогију Деобе. Уз Оскара Давича и Живојина Павловића, један је од тројице књижевника који су ову награду добили више пута.

Удружење књижевника Србије је Ћосићу 1986. доделило награду Удружења за изузетан значај ја књижевно стваралаштво.

Повељу Задужбине Јакова Игњатовића из Будимпеште 1989. Ћосићу је уручио угледни српски писац из Мађарске Стојан Д. Вујичић.

Његошева награда уручена му је 1990. године на Цетињу за трокњижје Време зла.

Два пута је добио традиционалну годишњу награду Народне библиотеке Србије за најчитанију домаћу књигу: 1990. године за роман Верник и 1996. за роман Време власти. Један је од само три писца (уз Слободана Селенића и Љиљану Хабјановић-Ђуровић) који је ову награду добио више пута. Ова награда Ћосићу, из политичких разлога, није уручена осамдесетих година за романе Грешник и Отпадник, иако су ти романи били најчитанији романи у земљи. Ћосић је 1990. ову награду одбио да прими.

Поводом 70. рођендана, Ћосић је 1991. добио специјалну Вукову награду.

Мање од месец дана по смењивању са места председника СРЈ, 24. јуна 1993, Ћосићу је додељена књижевна награда „Златни крст кнеза Лазара“.

Роман „Време власти“ вишеструко је награђиван: наградом Кочићево перо (1996), коју додељује Задужбина „Петар Кочић“, наградом Лаза Костић (1996), коју је Ћосић одбио да прими, наградом која носи име његовог пријатеља Меше Селимовића (1997), наградом Петар Кочић (1997), коју додељује манифестација „Кочићев збор“, Кочићева награда 1998, затим већ поменутом наградом НБС за најчитанију домаћу књигу, а угледни швајцарски лист Нуво Котидиен је, на основу анкете међу читаоцима у тој земљи, почетком маја месеца 1996. овај роман прогласио једним од седам најбољих европских романа. За ову књигу додељена му је и прва награда Светозар Ћоровић (1997).

Године 1998. Ћосићу је у Крушевчаком позоришту уручен „Златни крст деспота Стефана Лазаревића“.

Дана 18. маја 2010. у Москви Ћосић је постао први добитник награде „Пушкин“ за изузетне заслуге у књижевности, у оквиру Првог словенског форума уметности Златни витез. Председник тог форума, познати руски глумац Николај Бурљајев, назвао је Ћосића „легендарном личношћу“ и казао да је по свом стваралаштву Томас Ман окарактерисао почетак 20. века, а крај тог века — Добрица Ћосић. Том приликом председник удружења писаца Русије Валериј Ганичев, уручио је Ћосићу и награду Златни витез за књижевно стваралаштво. [12][13]

Дана 17. јуна 2010. године, Ћосићу је, у Амбасади Русије у Београду уручена јубиларна медаља „65 година победе у Великом отаџбинском рату од 1941. до 1945. године“. Ово признање уручио му је амбасадор Русије у Србији Александар Конузин, по указу руског председника Дмитрија Медведева. Уручивању награде присуствовали су патријарх српски Иринеј, председник Србије Борис Тадић, министри у Влади Републике Србије Вук Јеремић и Ивица Дачић, председник Српске напредне странке Томислав Николић, представници Исламске заједнице и друге званице. [14][15] Ћосић је ову медаљу поклонио Војном музеју у Београду.[16]

Добрица Ћосић је кандидован за Нобелову награду три пута: 1983. и 1989. године од стране француских и британских институција. [17][18] и 2011.[19][20] 6. октобра 2011. године, дошло је до вишечасовне контроверзе, када је више медија, укључујући РТС, Б92, али и британски "Гардијан", пренело погрешну вест да је Ћосић заправо добио Нобелову награду.[21] Када се сазнало да је прави добитник шведски песник Томас Транстремер, одговорност за ову дезинформацију је преузела група „Самоорганизовани веб активисти“, која се противи наводном „опасном утицају политичара и писца Добрице Ћосића“.[21]

Одељење за књижевност и језик Српске академије наука и уметности предложило је 1972. године Ћосића за Октобарску награду Београда за први део романа „Време смрти“. Извршни одбор градске конференције Социјалистичког савеза и Председништво Градског већа Синдиката Београда успротивили су се овоме, јер је Ћосић тих година већ био у жестоком сукобу са политиком Савеза комуниста Југославије. Ћосић награду није добио.

Дела

Дела о Ћосићу

  • Песник револуције на председничком броду, (1986) — Данило Киш
  • Човек у свом времену: разговори са Добрицом Ћосићем, (1989) — Славољуб Ђукић
  • Ауторитет без власти, (1993) — проф. др Светозар Стојановић
  • Добрица Ћосић или председник без власти, (1993) — Драгослав Ранчић
  • Шта је стварно рекао Добрица Ћосић, (1995) — Милан Николић
  • Време писца: животопис Добрице Ћосића, (2000) — Радован Поповић
  • Ловљење ветра, политичка исповест Добрице Ћосића, (2001) — Славољуб Ђукић
  • Време и Роман: Есеји о романима Добрице Ћосића, (2001) — Мирослав Егерић
  • Завичај и Прерово Добрице Ћосића, (2002) — Бошко Руђинчанин
  • Gang of four, (2005) — Зоран Ћирић
  • Књига о Ћосићу, (2005) — Драгољуб Тодоровић
  • Добрица Ћосић: Библиографија, (2010) - Дејан Вукићевић
  • Преписка 1991-1999., (2011) - Мирослав Мајкл Ђорђевић
  • Мој београдски дневник: сусрети и разговори са Добрицом Ћосићем 2006-2011. (2012) - Дарко Худелист
  • Босански рат Добрице Ћосића (2013) - Мухамед Мујкић
  • Огледало Добрице Ћосића (2014) - Миливоје Павловић[24]
  • Дневник о Добрици Ћосићу (2017) - Стојан Бербер

Види још

Референце

  1. ^ „Паланачка филозофија“, Радио Слободна Европа, 24. август 2005
  2. ^ „Треба ли Срби да се поклоне папи“, Република
  3. ^ Мр Милош Митровић: „Из живота ваљевске Средње пољопривредне школе“. стр. 106, у публикацији „Колубара, велики народни календар за просту 2003. годину“, Ваљево, 2003. године
  4. ^ Сећање на преминуле писце („Политика“, 26. септембар 2014)
  5. ^ Ћосић: Трајно и праведно решење за Косово - разграничење, РТВ
  6. ^ НИН, 11.5.2006. Насловна Страна: „Добрица Ћосић и Ноам Чомски: Да ли је подела решење“
  7. ^ [1], Блиц, 18.5.2014.
  8. ^ [2], Блиц, 20. маја 2014.
  9. ^ Сахрањен Добрица Ћосић (СПЦ, 20. мај 2014)
  10. ^ „Добрица Ћосић”. НИН. Приступљено 28. 1. 2018.
  11. ^ „НАЦИОНАЛНИ ТЕСТАМЕНТ ДОБРИЦЕ ЋОСИЋА(Недељник, април 2014)”. Архивирано из оригинала на датум 14. 7. 2014. Приступљено 13. 7. 2014.
  12. ^ [3] Блиц, 18. мај 2010.
  13. ^ [4], Пресс, 18. мај 2010.
  14. ^ [5], Блиц, 18. јун 2010
  15. ^ [6] Архивирано на сајту Wayback Machine (јун 20, 2010) (на језику: енглески), Курир, 18. мај 2010.
  16. ^ [7] Архивирано на сајту Wayback Machine (јун 24, 2010) (на језику: енглески), Курир, 22. јун 2010.
  17. ^ [8], Б92, 29. јун 2009.
  18. ^ [9], Пресс, 11. октобар 2010.
  19. ^ „Добрица Ћосић предложен за Нобелову награду („Курир“, 14. јануар 2011)”. Kurir-info.rs. Архивирано из оригинала на датум 8. 12. 2011. Приступљено 12. 12. 2011.
  20. ^ „Ћосић кандидат за Нобелову награду („Курир“, 1. фебруар 2011)”. Kurir-info.rs. Архивирано из оригинала на датум 10. 3. 2011. Приступљено 12. 12. 2011.
  21. 21,0 21,1 „Vesti - Pometnja zbog Nobela i Ćosića”. B92. 6. 10. 2011. Приступљено 12. 12. 2011.
  22. ^ B. Đ. (19. 10. 2011). „Представљена нова књига Добрице Ћосића („Вечерње новости“, 2. јун 2011)”. Novosti.rs. Приступљено 12. 12. 2011.
  23. ^ Ћосић: Србима, Хрватима и Бошњацима потребно помирење (Политика-Танјуг, 6. март 2012)
  24. ^ Ћосићеве „поруке из боце“ („Политика“, 26. април 2015)

Извори

  • Драгољуб Гајић, Роман о пријатељству ("Дневник о Добрици Ћосићу" Стојана Бербера), Сомборске новине, 7. 4. 2017.
  • Дејан Томић, Хроника о хроничару српске епопеје ("Дневник о Добрици Ћосићу"), Луча (Суботица), 2017, 2:104-107.
  • Мила Ћатовић, О своме и туђем веку ("Дневник о Добрици Ћосићу"), Књижевне новине, септ.-окт., 2017.
  • Драгољуб Стојадиновић, Говор на промоцији књиге Стојана Бербера о Ћосићу, Стиг (Мало Црниће), 2017, 120: 92-96.

Спољашње везе

Велика Дренова

Велика Дренова је насеље у општини Трстеник, у Расинском округу, у Србији. Према попису из 2011. има 2.363 становника, 2002. било је 2.719 становника (према попису из 1991. било је 2.959 становника). До 1965, године је ово насеље седиште Општине Велика Дренова коју су чинила насељена места: Божуревац, Мала Дренова, Мала Сугубина, Медвеђа, Мијајловац, Милутовац, Пољна, Риљац, Рујишник, Селиште, Страгари (тада под званичним именом Страгаре), Велика Дренова (сада у општини Трстеник), Бела Вода, Брајковац, Каменаре, Коморане, Коњух, Лазаревац и Љубава (сада у општини Крушевац).

У Великој Дренови рођен је српски писац и академик Добрица Ћосић, први председник СР Југославије као и први доктор наука педијатрије у старој Југославији Др Радоје Кошаревић.

Верник (роман)

Верник је хронолошки трећи роман трилогије Време зла, српског књижевника Добрице Ћосића, издат 1984. године. Као и у претходна два наставка, Грешнику и Отпаднику, Ћосићеви јунаци су Иван, Милена и Вукашин Катић, затим Богдан и Владимир Драговић, Мишко, Нађа и Бора Луковић и најпосле Петар Бајевић.

У роману се обрађује период од повратка Богдана Драговића у Југославију, преко Априлског рата, до пада Ужичке републике. Роман је последња појава Вукашина Катића, протагонисте Времена смрти и Корена, као и Богдана Драговића и Петра Бајевића.

Време власти 1

Време власти 1 је први од два финална романа Добрице Ћосића, штампан први пут у издању БИГЗ-а 1996. године.

Радња дела прати Ивана Катића, од повратка из Маутхаузена, преко запошљења на факултету, па до његовог повратка са Голог отока (на ком проводи скоро девет година), и до трагичне погибије у Венецији. У роману се, такође, последњи пут појављује његова сестра, Милена. Као новина, може се уврстити лик самог аутора, који из првог лица, непосредно учествује у догађајима о којима дело говори.

Време власти 2

Време власти 2 је последњи роман о породици Катић, српског књижевника Добрице Ћосића, изашао 2007. у издању београдске Просвете. Радња прати исповест последњег Катића, Душана, пензионисаног министра СФРЈ. Временски распон је од средине до краја 20. века. У роману се из перспективе човека на власти сагледа период социјализма у Југославији, што је директан антипод првом делу књиге, који говори о тзв. логорском човеку.

Време зла

Време зла је трилогија српског књижевника Добрице Ћосића, сачињена од романа Грешник (издат 1985.), Отпадник (издат 1986.) и Верник (издат 1984.). Обухвата период од краја двадесетих година 20. века, до слома Ужичке републике.

Главни протагонисти трилогије су Иван Катић, Богдан Драговић и Петар Бајевић.

Време смрти

Време смрти је тетралогија српског књижевника Добрице Ћосића, изашла у периоду од 1972. до 1979. године. Хронолошки, оно је наставак Корена, са радњом која се одвија за време Првог светског рата.

Међу главним јунацима, осим породице Катић (Аћима, Вукашина, Ивана, Милене и Адама), јављају се и Никола Пашић, Живојин Мишић као и регент Александар.

Први део романа говори о периоду непосредно након Церске битке. Следећа о Колубарској бици, док се у трећој и четвртој говори о паклу Ваљевске болнице и повлачењу преко Албаније.

Грешник (роман)

Грешник је, хронолошки гледано, први роман у трилогији "Време зла" српског књижевника Добрице Ћосића, штампан 1985. Може се сместити између Корена и Деоба. Роман је испричан из перспектива више јунака, пре свега Ивана Катића, сина републиканца Вукашина Катића, односно, унука Аћима Катића, сеоског радикала. Остали јунаци овог романа су Иванов отац, Вукашин, његова сестра Милена, њен син Владимир, њихов даљи рођак Најдан, као и руски комуниста херцеговачког порекла, Петар Бајевић.

Радња се може сместити у временске границе од краја Првог светског рата, па до почетка Другог, прецизније одређено, до Београдског Гран Прија, чије ће одвијање Ћосић детаљно описати.

Прича која доминира је исповест Ивана Катића, његова интроспекција и писање аутобиографије, као разочараног комунисте, оптуженог за троцкизам, и то од стране његовог старог пријатеља и шурака, Богдана Драговића. Иван почиње своју причу од ратног заробљеништва, до тренутног времена.

Друга прича јесте љубавна авантура између Милене Катић и Петра Бајевића.

Трећа доминантна фабула јесте управо припрема и одвијање саме аутомобилске трке, последње пред рат.

Деобе

Деобе су роман Добрице Ћосића из 1961. године. Ово дело награђено је Ниновом наградом за 1961.

Колубарска битка (филм)

„Колубарска битка“ је југословенски ТВ филм из 1990. године. Режирао га је Јован Ристић, а сценарио је писао Добрица Ћосић. Истоимену позоришну представу режирао је 1983. године по Ћосићевој књизи "Време смрти" Борислав Михајловић Михиз.

Корени (роман)

Корени су други роман српског писца Добрице Ћосића. Објављен је 1954. године. Овим романом Ћосић је започео својеврсни циклус романа („Време смрти“, „Време зла“, „Време власти“) у којима се као ликови јављају „синови, унуци и праунуци јунака „Корена“, са основном идејном тежњом приказивања „романсиране историје модерне Србије“.Роман се одиграва у измишљеном селу Прерово у последњим деценијама 19. века за време краља Милана и у њему се приказује живот богате сеоске породице Катић и њихових слуга. У мноштву мотива и тема посебно се издвајају: мотив породице и породичног сукоба између очева и синова, породично порекло и проблем идентитета, одржавање култова српске националне митологије, политички сукоби који доводе до народног и породичног раскола и искоришћавање српског сељаштва за ниске политичке побуне, обликовање српских интелектуалаца школованих у иностранству, патријархална деспотија као култ, улога и положај жене у породици, и многи други. Тематско-мотивски слојеви уско су везани за представљање спорог и болног преображаја српског села са преласка из 19. у 20. век.

Јован Деретић „Корене“ жанровски одређује као „поетски психолошки роман, умногостручене субјективне перспективе, у којем се драматични судари међу личностима осветљавају из више углова, са становишта свих актера радње““. „Корени“ такође имају елементе породичног, историјског, друштвеног и филозофско-културолошког романа. Ова еклектична и синтетична форма романа је по речима Милана Радуловића „инспирисана трагањем за интегралним уметничким делом, оним у којем би стварни живот и реални свет били дубоко сагледани, истинито дочарани и вишом правдом самерени, и у којем би уметникова слика света постала жив садржај социјалне и културне свести читалаца“.За овај роман Ћосић је 1954. награђен НИН-овом наградом, која је те године први пут додељена. Уочи педесетогодишњице додељивања НИН-ове награде 2003. године, критичари који су у различитим периодима учествовали у жирију доделили су „Коренима“ девето место на листи најбољих романа награђених овом наградом. Данас има статус класика српске књижевности двадестог века и део је обавезне лектире у средњим школама у Србији.

Мемоари

Мемоари (fr. memoire - сећање, успомена) су прозно дело у којем аутор приповеда своје успомене о прошлим догађајима. У мемоарима се описују историјска, друштвена, политичка и културна збивања у којима је аутор непосредно учествовао или је био њихов сведок. За разлику од аутобиографије, с којом их често изједначавају, мемоари занемарују приказивање приватног живота аутора. Субјективност у мемоарима се огледа у томе што су сви догађаји преломљени кроз ауторову свест и што је за описане догађаје важна ауторова позиција у тим дешавањима.

У писању мемоара аутори се служе различитом грађом, па се поред свог сећања ослањају и на дневнике, записе, биографије, аутобиографије и архивску грађу. Посебну аутентичност дају и коментари писца који расветљавају узроке, последице и околности под којима су се одиграли одређени догађаји, а често се дају и портрети савременика.

Као књижевна врста мемоари потичу из антике, када су представљали важан сегмент историографије, а касније се употребљавају и да би се објаснила генеза неког књижевног дела.

Од 18. века мемоари књижевника постају широко распрострањени, а за српску књижевност значајни су мемоари Симеона Пишчевића, Проте Матеје Ненадовића, Јакова Игњатовића, Симе Матавуља, Нићифора Нинковића. У 20. веку мемоари су често политички списи револуционара] и других друштвено ангажованих појединаца, као што су Добрица Ћосић и Дејан Медаковић.

У светској књижевности међу познатије мемоаре спадају сећања руских генерала Жукова и Бирјузова, Симон де Бовоар, енглеског премијера Винстона Черчила (за које је добио Нобелову награду за књижевност 1953. године).

НИН-ова награда

НИН-ова награда је књижевна награда критике за најбољи роман године, а додељује је НИН. НИН-ова награда први пут је додељена 1954. године, а добио ју је Добрица Ћосић за роман „Корени“. Током протеклих више од пола века додељивана је писцима са простора целе бивше Југославије. Њен троструки лауреат био је само Оскар Давичо, док су двоструки били Добрица Ћосић, Живојин Павловић и Драган Великић. Давичо је и једини лауреат НИН-ове награде две године узастопно (1963. и 1964). Награда је до сада свега пет пута додељена женама-писцима - Дубравки Угрешић 1988. године, Светлани Велмар-Јанковић 1995. године Гроздани Олујић 2009. године, Гордани Ћирјанић 2010. године и Ивани Димић 2016. године. Награда није додељена једино 1959. године, када је направљен преседан ради стимулисања квалитета. Без награде тада је остао Миодраг Булатовић са романом „Црвени петао лети према небу“. Међутим, Булатовић је касније, 1975, ипак добио НИН-ову награду за роман „Људи са четири прста“. НИН-ову награду вратили су Данило Киш, награђен 1972. године за „Пешчаник“, и Милисав Савић, који је то признање добио 1991. године за „Хлеб и страх“. О додели награде одлучује жири већином гласова својих чланова.

Добитник за 2018. годину био је Владимир Табашевић за роман „Заблуда Светог Себастијана”.

Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања

Одбор за одбрану мисли и изражавања основан је на иницијативу Добрице Ћосића, а био је скуп српских интелектуалаца који су имали за циљ да се боре против репресије комунистичког режима у бившој Југославији. Првобитни план академика Ћосића је био да Одбор има југословенски карактер, па је са Словенцем Тарасом Кермаунером и Хрватом Рудијем Супеком имао договор да свако у својој републици пошаље писма истакнутим интелектуалцима са позивом да се прикључе раду Одбора. Док је Ћосић наишао на више него добар одзив, Кармаунер је добио пристанак тринаест словеначких љубљанских интелектуалаца који су били спремни да се боре за грађанска права и слободу говора, ало нико од њих није био спреман да приступи југословенском Одбору, а Супек је изјавио да у Загребу нема никог осим њега ко би учествовао у том одбору. Стога су у одбор ушли само српски интелектуалци. Ћосић у својој књизи Пишчеви записи 1981—1991. на сто двадесет осмој страни, пише да ће настојати да у Одбор учлани и Војислава Коштуницу, до чега није дошло.

У Одбор су ушли:

Добрица Ћосић, књижевник, члан САНУ

Матија Бећковић, књижевник, члан САНУ

Љубомир Тадић, проф. универзитета, члан САНУ

Драгослав Михаиловић, књижевник, члан САНУ

Мића Поповић, сликар, члан САНУ

Коста Чавошки, научни радник, председник Српског филозофског друштва, члан САНУ

Димитрије Богдановић, проф. универзитета, члан САНУ

Никола Милошевић, проф универзитета, члан САНУ

Танасије Младеновић, књижевник

др Гојко Николиш, члан САНУ

Предраг Палавестра, књижевник, члан САНУ

Иван Јанковић, научни радник

Неца Јованов, проф. универзитета

Борислав Михајловић Михиз, књижевник

Радован Самарџић, проф. универзитета, члан САНУ

Драгослав Срејовић, проф. универзитета, члан САНУ

Младен Србиновић, сликар, члан САНУ

Михаило Марковић, проф. универзитета, члан САНУ

Андрија Гамс, проф. универзитета

Отпадник

Отпадник је, хронолошки, други роман у трилогији Времена зла, српског књижевника Добрице Ћосића, штампан 1986. године. роман, као и његов претходник, Грешник, прати животе Ивана Катића, Петра Бајевића, али превасходно Богдана Драговића, Ивановог шурака, од његовог одласка у СССР почетком тридесетих година 20. века, до повратка у Југославију, осуђеног од стране СКПБ-а за троцкизам.

У роману је представљен велики број историјских личности, попут Ангаретиса, Димитрова, Беле Куна, Коларова и Вујковића.

Пишчеви записи

Пишчеви записи су збирке изабраних дневничких записа српског писца Добрице Ћосића које обухватају временски период од 1951. до 2000. године. Претежно се баве националним и политичким јавним радом писца, а у мањој мери и његовим литерарним радом, односно поступком писања романа. Књиге је приредила пишчева ћерка Ана Ћосић-Вукић.

Пишчеви записи 1951—1968. (2001)

Пишчеви записи 1969—1980. (2001)

Пишчеви записи 1981—1991. (2002)

Пишчеви записи 1992—1993. (2002)

Пишчеви записи 1993—1999. (2008)

Пишчеви записи 1999—2000: Време змија (2009)

Пишчеви записи 1981—1991.

Пишчеви записи 1981—1991. cy збирка одабраних дневничких записа Добрице Ћосића која се надовезује на Пишчеве записе 1969—1980.. У периоду од 1981. до 1991. појачава се идеолошки притисак Савеза комуниста на критичку мисао, све су бројнија груба ограничавања грађанских права и слобода у Југославији, а умножавају се и судски процеси политичког карактера. У трећој књизи пишчевих записа значајно место заузимају описи збивања на Косову и Метохији, посебно албанског терора над српским становништвом и борбе Срба за основна животна права. Ова књига објављена је 2002. године. Непосредан наставак ове књиге су Пишчеви записи 1992—1993.

Председник Савезне Републике Југославије

Председник Савезне Републике Југославије је био шеф државе у Савезној Републици Југославији од 1992. до 2003. године.

До 24. септембра 2000. године, председник СРЈ се бирао у Савезној скупштини, коју су чинили Веће грађана и Веће република. Први председник ове државе био је књижевник Добрица Ћосић. Почетком 1993. године, Српска радикална странка га је оптужила за покушај војног удара против председника Републике Србије Слободана Милошевића, који је и иначе био једна од најзначајнијих особа за оснивање државе, па је уз подршку СПС-а, Ћосић био смењен. За његовог наследника је изабран члан СПС-а Зоран Лилић, који је остао на власти до краја мандата. У јулу 1997. године, након истека оба мандата председника Републике Србије, Милошевић је изабран за председника СРЈ.

У јулу 2000. године, усвојени су уставни амандмани, којима се председник бирао директним гласањем, и којима је Милошевићу отворен пут за још најмање један мандат. Ипак, изборе од 24. септембра 2000. године је изгубио, а након демонстрација 5. октобра те године, признао је пораз и повукао се у опозицију, јер је СПС изгубила и већину у скупштини. Последњи председник СРЈ, био је Војислав Коштуница, и на том месту је остао до реконституисања 2003. године.

Након уставних промена 2003. године и стварања Србије и Црне Горе назив је промењен у председник Србије и Црне Горе. Од 2003, дужност је спојена са дужношћу председника Савета министара Србије и Црне Горе, тиме је у СЦГ једна особа држала функцију и председника и премијера.

Пријатељи (мемоари)

„Пријатељи“ су мемоари српског писца Добрице Ћосића објављени 2005. У њима је у виду својеврсних портрета описао своје најближе пријатеље који су му током деценија културног и политичког рада били подршка, помоћ и стимулација. Друго издање мемоара које је издао Службени гласник штампани су под насловом „Пријатељи мога века“.Књига је подељена по поглављима, у којима Ћосић описује пријатељства која су на неки начин утицала на његов живот. Кроз описе својих пријатељстава, он ствара слику о друштвеном, културном и политичком стању у Србији, као и о својим активностима почев од Народоноослободилачке борбе, преко борбе против титозма, до распада Југославије и својих напора везаних за српско национално питање.

"Пријатељи су ми у ослободилачком рату и окупацијској илегали спасли живот; пријатељи су ме у миру убедили да могу да се посветим књижевном раду; пријатељи су ми били подстицај и подршка да се у титоизму борим за истину, слободу и достојанство; пријатељи су ме чинили моћним за све неизвесности у које сам ступао. Ако, поред породице, у мом животу постоји нешто што без двоумљења сматрам срећом, то су моји пријатељи." - Добрица Ћосић

У туђем веку (књига)

У туђем веку је дневник бившег председника Савезне Републикe Југославије и књижевника Добрице Ћосића. Он у дневнику износи своје ставове према актуелним друштвено-политичким темама у Србији и свету.

15. јун 1992 — 1. јун 1993.
ПретходникФункција успостављена
НаследникЗоран Лилић
Добрица Ћосић
Романи
Есеји
Текстови и записи
Мемоари
Остало
Генерални секретари Покрета несврстаних
Уметници у Народноослободилачкој борби
књижевници
сликари
остали

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.