Дијецеза

Дијецеза се може односити на:

Види још

Бискупија

Бискупија (лат. dioecesis — администрација, дијецеза) је назив за административну јединицу у неправославним хришћанским заједницама са традиционалним бискупским уређењем, као што су Римокатоличка црква или Англиканска црква. Бискупијом управља бискуп.

У Православној цркви постоји епархија (епископија).

Дакија

Дакија (лат. Dacia) је античка историјска област, која се простирала северно од доњег тока реке Дунава, у ширем захвату карпатских планина. Име је добила по Дачанима, који су на том простору током првог века нове ере створили моћну државу, која је била главни супарник Римског царства. Током дачких ратова, римске легије су уништиле дачку државу и запоселе највећи део Дакије. Римски цар Трајан (98-117) је на освојеном подручју створио римску провинцију Дакију (лат. Dacia Felix), која је касније више пута дељена на неколико управних области.

Римска провинција Дакија је током 2. и 3. века била изложена честим нападима варварских народа, тако да је морала бити напуштена у време цара Аурелијана (270-275). Том приликом је извршена евакуација не само војске, већ и знатног дела становништва. Пресељеници су настањени у областима јужно од реке Дунава, првенствено у дотадашњем источном делу римске провинције Горње Мезије. У исто време, извршено је и преуређење провинсцијске управе, тако да је на поменутим просторима створена нова провинција Дакија Аурелијана (лат. Dacia Aureliana). Оснивањем ове провинције под таквим именом, појам Дакије се пренео и на области јужно од реке Дунава.

Каснијом реорганизацијом државне управе створене су две посебне покрајине Прибрежна Дакија (лат. Dacia Ripensis) и Средоземна Дакија (лат. Dacia Mediterranea). Накнадно је установљена и шира управна област, која је названа Дијецеза Дакија (лат. Dioecesis Daciarum). Све ове области, како у старој Дакији северно од Дунава, тако и у новој Дакији, јужно од поменуте реке, преплавила су током 6. века словенска племена.

Дијецеза Египат

Дијецеза Египат (лат. Dioecesis Aegypti, грч. Διοίκηση Αιγύπτου) је била једна од дијецеза касног Римског царства, која је настала за време Теодосија I, када ју је овај 380. г. издвојио из Источне дијецезе, узевши јој за седиште Александрију и поставивши јој за управника августовског префекта (praefectus Augustalis). Судећи по схематском приручнику за канцеларију и војску, званом Notitia Dignitatum, првобитно су је чиниле следеће провинције: Aegyptus, Augustamnica, Arcadia, Thebais, као и Lybia Superior (касније Pentapolis) и Lybia Inferior (касније Lybia Sicca). За време Јустинијана I примећене су извесне измене и то на основу онога што је сачувано из царевог 13. едикта, где јасно стоји да су поједине провинције (Aegyptus, Augustamnica и Thebais) већ биле подељене на два дела. Јустинијановим реформама августовском префекту је одузета управа над Египатском дијецезом. Његово остваривање војних и цивилних власти ограничено је на провинције Aegyptus I и II, с тим да је му је у овој последњој био подређен цивилни гувернер. Августовски дукс који је био надлежан за провинцију Thebais имао је и војна и цивилна овлашћења, а њему су била подређена двојица цивилних гувернера који су управљали обема половинама (горњом/јужном и доњом/северном) провинције. Либија је такође имала свог дукса, којем је био подређен цивилни гувернер. Дијецеза је трајала све док њене територије нису коначно потпале под власт муслиманских завојевача 40-их година 7. века, који су били материјално потпомагани од стране аутохтоног коптског становништва.

Дијецеза Исток

Дијецеза Исток или дијецеза Оријент (лат. Dioecesis Orientis, грч. Διοίκηση Ανατολής), је била дијацеза позног Римског царства, укључуивала је покрајине на из западног дела Блиског истока, између Средоземног мора и Месопотамије. Током касне антике, то је била један од главних комерцијалних, пољопривредних, верским и интелектуалним области царства, а њен стратешки положај окренут према Сасанидиском царству и немирна пустињска су племена јој дали изузетан војни значај.Њен главни град је био у Антиохија, а њен гувернер имао је посебан назив комес Орјентис ("Управитељ Истока", ачин вир спектабилис и каснији вир Глориосус) уместо обичног "Викариус".Дијецеза је основана након реформи Диоклецијана (р. 284-305), и била је подређена преторијанском префектуре на истоку.Дијецеза је укључени првобитно укључивала све блискоисточне покрајине Царства: Исаврија, Киликија, Кипар, Еуфратенсис, Месопотамија, Осроена, Сирија Коела, Феникија, Палестина Прима, Палестина Секунда, Арабија, и египатске провинције Аегиптус, Аугустамника, Тебаис, Либија Супериор и Либија Инфериор, које су груписане у одвојене Дијецезе Египта под Валенсом (р. 364-378). Током 4. века, неколико покрајине је подељено, што је резултирало појавом нових провинција Киликија I и II Киликија, Сирија I и Сирије II Салутарис, Феникије I и II Феникије Либаненсис (источно од планине Либана), Палестине I, Палестине II и Палаестине Салутарис (или Палаестина III). Последњи стварање нових покрајина било је у време владавине Јустинијана I (Р. 527-565), када је Теодорида, регион око Лаодикије, одвоји од Сирије I. Отприлике у исто време, Кипар је подељен и постало део нове супер-покрајине, у квестура Екеркитус.Године 535, у оквиру својих административних реформи, Јустинијан I је укинуо Дијецезе, а комес Орјетнис постао је провинцијски гувернер Сирије I, задржавајући свој претходни чин вир спектабилис и његове приходе.Цело подручје некадашње дијецезе дошао под Сасанидко-персијском окупацију током 610-тих и 620-тих година, током византијско-сасанидског рата 602-628. Убрзо након византијске победе у рату и опоравака региона, она је поново изгубиљена, овај пут трајно, у муслиманским освајањима: од 640-тих година, Киликија је формирала границу између Византије и новог арапског килафата, а Кипар је постао спорна територија. Од старих провинција Дијецезе Истока, само Исаврија и два дела Киликије остала су под византијском влашћу, груписани под новом Темом Анатоликом.

Дијецеза Панонија

Дијецеза Панонија (лат. Dioecesis Pannoniarum — „Дијецеза Панонаца“), од 395. позната као дијецеза Илирик или дијецеза Илирикум (лат. Dioecesis Illyricum), била је управна област, односно дијецеза (лат. dioecesis) у склопу позног Римског царства. На челу управе налазио се царски намесник са титулом "викар" (лат. vicarius), а главни град дијецезе био је Сирмијум (лат. Sirmium).

Панонскoј дијецези су припадале римске провинције: Панонија Прва, Панонија Валерија, Панонија Савија, Панонија Друга, Далмација, Норик Медитеранеум и Норик Рипенсис. Средином 4. века налазила се у саставу префектуре Илирик, а приликом поделе државе 395. године припала је Западном римском царству. Већи део ове дијецезе пострадао је током хунске инвазије средином 5. века. Око 490. године њено подручје је потпало под власт Острогота, који су на том простору организовали посебне војно-управне јединице у саставу Остроготске краљевине.

Целокупно подручје ове бивше дијецезе тешко је пострадало током аварске инвазије у другој половини 6. века и почетком 7. века. И исто време, на просторима ове разорене дијецезе започиње и насељавање Словена.

Дијецезе Римског царства

Римске дијецезе (грч. διοίκησις; лат. diacesis) су биле управне јединице позног Римског царства. У административној хијерархији, дијецеза је била испод нивоа преторијанске префектуре, а изнад нивоа провинције, тако да се свака префектура делила на дијецезе, а ове су се даље делиле на посебне провинције. На челу дијецезе се налазио викар (лат. vicarius), који се у источним областима царства називао и егзарх (грч. ἔξαρχος). По титули управитеља, дијецезе су понекад називане и викаријатима, односно егзархатима.

Илирик

Илирик (лат. Illyricum — Илирикум) у древно доба северозападни део Балканског полуострва и Јадранског мора назван по Илирима. Јужни део земље које су насељавали Илири (јужна Далмација) дошла је у индиректну контролу Рима после Првог илирског рата вођеног 229/228. п. н. е.

Илирик (у смислу земаља у унутрашњости Балкана до реке Саве) постаје од средине 1. века п. н. е. земља која се додељивала на управу римским промагистратима, а тек под владавином Октавијана Августа коначно покорена и тако постаје римска провинција.

Након пораза Илира у устанку од 6. до 9. године нове ере. долази до дељења на провинције Illyricum inferius (Панонија) и Illyricum superius (Далмација). Након дељења царства 395. Далмација и Панонија припадају Западном римском царству.

У 4. веку је на западним просторима југоисточне Европе створена префектура Илирик, која је накнадно подељена на источни и запдани део (дијецеза Илирик). У VII. веку насељавају се јужнословенска племена.

Илирикум

Илирикум (Illyricum) је латински назив за Илирик.

Илирикум такође може бити:

Префектура Илирик

Дијецеза Панонија, од 395. позната као дијецеза Илирик

Илирија

Илирија (антгрч. Ἰλλυρία [Illyría] — Илириа или Ἰλλυρίς [Illyrís] — Илирис, лат. Illyria — Илириа) је назив који се у античко доба користио за западни део Балкана, који су насељавали антички Илири.

Илирска краљевина

Илирска краљевина је назив државе која је постојала на Балканском полуострву у античко доба.

Илирски владари

Ово је списак илирских владара.

Македонија (вишезначна одредница)

Македонија се може односити на:

Македонија у савременој географији:

Македонија, историјско-географска област у Југоисточној Европи на југу Балканског поуострва у саставу неколико држава

Северна Македонија, суверена држава на Балканском полуострву од 1991. чија се територија поклапа са географском облашћу Вардарске Македоније

Егејска Македонија, јужни део шире географске области Македонија у Грчкој

позната и као Беломорска Македонија, Јужна Македонија, Грчка Македонија, или у Грчкој само Македонија

Вардарска Македонија, северни део шире географске области Македонија који се поклапа са територијом Северне Македоније

позната и као Српска Македонија и Вардарска Србија

Пиринска Македонија, источни део географске области Македонија у Бугарској, данас административно Благоевградска област

позната и као Источна Македонија и Бугарска Македонија

Административне јединице у Грчкој:

Периферија Западна Македонија, административна јединица на северу Грчке

Периферија Средишња Македонија, административна јединица на северу Грчке

Периферија Источна Македонија и Тракија, административна јединица на северу ГрчкеМакедонија у историји:

Античка Македонија, античка држава, краљевина Филипа II, Александра Великог и њихових претходника и наследника

Дијецеза Македонија, административна јединица Рисмког царства

Римска Македонија, административна јединица Рисмког царства

Византијска тема Македонија, административна јединица Византијског царстваСрпска Македонија, назив за Вардарску Македонију у Краљевини Србији и Краљевини СХС/Југославији

Македонска војно-инспекциона област, област формирана у току Првог светског рата од окупираних делова Србије од стране Бугарске на просторима Вардарске Македоније и јужних делова Косова и Метохије

Македонски фронт, други назив за Солунски фронт у Првом светском рату

Југословенска Македонија, назив за Вардарску Македонију после Првог светског рата до распада СФР Југославије

Независна Држава Македонија, покушај стварања марионетске државе 1944. од стране Нацистичке Немачке

Социјалистичка Република Македонија (носила назив Демократска Федерална Македонија до 1945. Народна Република Македонија од 1945. до 1963.), административна јединица, једна од шест република Друге Југославије, предходница независне Републике Северне Македоније

Македонија (провинција)

Македонија (лат. Macedonia) је била римска провинција основана 146. године п. н. е., пошто је римски војсковођа Квинт Цецилије Метел поразио Андриска 148. п. н. е. у последњем у низу македонских ратова, пошто су укинуте четири клијентске републике које је Рим био раније основао на територији античке Македоније. Римска провинција обухватала је и део Епира, Тесалију и делове Пеоније. Илирије и Тракије.

Главни град провинције је био Солун.

У 3. веку или 4. веку нове ере провинција Македонија подељена је на два дела, јужни и северни. Јужни део је постао нова провинција Македонија Прима (лат. Macedonia Prima) са центром у Солуну, док је северни део постао нова провинција Македонија Секунда (лат. Macedonia Secunda) са центром у Стобију. Те су две провинције биле укључене у Македонску дијецезу, коју су још чиниле Тесалија, Епир, Ахаја и Крит. Македонска дијецеза је, заједно с Дакијском дијецезом и Панонском дијецезом, чинила Илирску префектуру, која је установљена 318. године н. е. Када је Илирска префектура 379. године подељена на Западни и Источни Илирик, македонске су провинције укључене у Источни Илирик. Након поделе Римског царства на Западно римско царство и Источно римско царство 395. године, Македонија је припала источном делу, односно Византији.

Оријент

Оријент је израз који води порекло од латинске ријечи oriens у значењу „исток“. Стари Римљани су поред општег значења овог појма сковали и посебно територијално значење, које се непосредно односило на источне области Римског царства. Тако је настао хороним Оријент (Oriens), који је у свом поебном територијалном значењу био озваничен за време владавине цара Диоклецијана (284-305). Тада је установљена посебна административна јединица - Дијецеза Оријент, која је обухватала простране области од Сирије, преко Палестине, до Египта. Територијално значење појма Оријент се додатно проширило током 4. века, када је створена Преторијанска префектура Оријент. Из римске терминологије појам Оријента је посредством латинског језика касније пренет у разне европске језике, усталивши се у свом теиторијалном значењу.

У савременој терминологији, појам Оријент се користи за описивање Источног свијета, односно култура и земаља азијског континента. Под тиме се може подразумијевати Блиски исток или Далеки исток, односно Азија у цјелини. То је традиционални назив за све што припада Источном свијету или је на Далеком истоку, у односу на Европу. У енглеском језику је metonym што значи да се односи на различите дијелове Азије. Израз се такође користи за означавање источног смјера у историјској астрономији као придјев оријент.

Оријент обухвата простор југозападне и централне Азије те сјеверне Африке, који припада исламскоме културном кругу. То је подручје у којему је у 7. вијеку настала нова религија ислам, односно нова култура која се ширила и уједињавала велика пространства од Индије на истоку до Пиринејског полуострва на западу, те од степских подручја централне Азије на сјеверу до афричког Сахела на југу. Ширењем ислама развијали су се и градови. Оријент је простор старих цивилизација с дугом традицијом урбанизације, па је ислам наставио баштинити развој старих, али и подизати нове градове. Градови у овом простору имају своје функционалне, социјалне и морфолошке специфичности те чине посебан културно-генетски тип града који се назива оријентални или исламски град.

За особе које су поријеклом из Азије се понекад користи израз оријенталац, али мање него у прошлости, јер се често сматра увредљивим и „политички некоректним“.

Префектура Илирик

Преторијанска префектура Илирик или преторијанска префектура Илирикум (лат. Praefectura praetorio per Illyricum, грч. Ἐπαρχότης/Ὑπαρχία [τῶν πραιτωρίων] τοῦ Ἰλλυρικοῦ), је била једна од четири велике префектуре унутар позног Римског царства и Источног римског царства, односно Византије. Административни центар префектуре је био град Сирмијум (данашња Сремска Митровица у Србији).

Римска дијецеза

Римска дијецеза може бити:

у црквеној терминологији:

назив за древну Римску епископију, средишњу епархију првобитне Римске цркве, из времена ранохришћанске пентархије

назив за потоњу Римску бискупију, средишњу дијецезу Католичке цркве, након Великог раскола (1054)у политичкој терминологији:

други назив за првобитну староримску Дијецезу Италију (лат. Dioecesis Italiciana), са центром у Риму, коју је за подручје читаве Италије и Реције основао цар Диоклецијан (284-305)

други назив за потоњу Дијецезу Доњу Италију (лат. Italia Suburbicaria), насталу поделом претходне у време цара Константина (306-337); обухватала је јужну и средњу Италију, са центром у Риму

САО Сјеверна Босна

САО Сјеверна Босна (Српска аутономна област Сјеверна Босна) је била српска аутономна област у СР БиХ. Постојала је од 1991. до 1992, када се ујединила са осталим српским областима БиХ и оформила Републику Српску. Главни град је био Добој.

Списак античких племена у Илирији

Списак илирских племена (абецедним редом), између 10. века п. н. е. и 7. века н. е.. Простор обухвата територије западног Балкана и делова јужне Италије, а повезује их говор заједничког илирског језика.

На просторима Илирије, заједно са Илирима су живела и следећа неилирска племена:

трачка: Дарданци

келтска: Латобики

венетска: Јаподи, Карни, Либурни, Хистри

остало: Булини, Биљонци, Ћелидонци, Еордајци, Хииерстами, Хилејци, Манији, Нестеји, Орици, Скордисци итд.

Теута

Теута (231. п. н. е. - 228. п. н. е.) је била илирска краљица из III века п. н. е. која је владала после смрти свог супруга једног од најзначајнијих илирских краљева Агрона, а уместо малолетног сина (пасторка) Пинеса. Није успела да настави снажну Агронову владавину. Помагала је и штитила илирске гусаре по Јадранском и Јонском мору, што је доводи у сукоб са Римом. Временом су илирске старешине почеле да јој отказују послушност и подривају јој власт. Ипак, њена флота, под командом Деметрија Хваранина, креће 229. године п. н. е. у поход на Епидамнос (Драч) Аполонију и острво Коркиру (Крф).

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.