Династија Дука

Дука (средњовековни грчки: Δούκας [Doúkas]; од латинског: dux — „вођа“[1] или грчког: δοὺξ [doúks]) је назив византијске грчке племићке породице која је у 11. веку једно време била владајућа династија Царства. Побочна линија, Комнинодуке, основала је Епирску деспотовину у 13. веку, а друга грана је владала Тесалијом.

Династија Дука
Δυναστεία των Δουκών
ДржаваВизантијско царство
Владарска титулаВизантијски цар
ОснивачКонстантин X Дука
Посљедњи владарНићифор III Вотанијат
Владавина1059-1081
Смјенадинастија Комнина
ВјераПравославље

Пре доласка на власт

Ништа се засигурно не зна о пореклу породице Дука. Хроничар Нићифор Вријеније сматра да су Дуке потомци римског цара Константина I који су у 4. веку цариградом владали са титулом дукса. Наводи Нићифора Вријенија, међутим, очигледно су имали за циљ да уздигну породицу Дука у време када је она била владајућа династија Царства[2].[3]. Неки писци указују на могућност јерменског порекла Дука, али је готово сигурно да Дуке потичу са грчког говорног подручја, вероватно из Пафлагоније у северној Анадолији, где су се налазила њихова имања[4]. Први представник породице Дука појављује се средином 9. века као регент царице Теодоре (842-855), када је послат да насилно преведе Павлићане у православље[5][6]. Његово име није познато. Познат је као син дукса иако Скилица указује на име Андроник. Династија Дука постаје значајна почетком 10. века. Андроник Дука и његов син Константин били су високи генерали на двору цара Лава VI Мудрог (886-912). Око 904. године Андроник је уплетен у неуспешан устанак због чега је приморан да побегне у Багдад где је убијен 910. године. Константин је остао на високом положају Доместика Схоле. Убијен је, заједно са својим синовима Георгијем и Михаилом у неуспешном пучу 913. године[7] Ове смрти, кастрација и прогонство Константиновог млађег сина Стефана и смрт Николе Дуке у бици код Катасиртаија 917. године довели су до изумирања прве гране династије Дука која је забележена у византијским изворима. Зонара сматра да је династија опстала кроз женску линију[5][7][8] Крајем 10. века појављује се грана Лидији (вероватно по Лидији). Њој су припадали Андроник Дука Лид и његови синови Кристифор и Варда. Породица Лидија учествовала је у побуни Варде Склира против цара Василија II (976-1025), али су њени припадници касније помиловани те су наставили своје каријере. Варда Монг ("промукли") је 1017. године предводио војну експедицију против Хазара[9][10]

Дуке на власти

Byzantiumforecrusades
Византијско царство 1076. године током владавине Михаила Дуке

Династији Дука је у 11. веку припадало неколико генерала и гувернера. Изгледа да су они дошли из Пафлагоније и да су били изузетно богати. Поседовали су велика имања у Анадолији. Везе ове гране Дука и грана из 9. и 10. века нису јасне. Зонара је то питање оставио отворено, док повезаност прихватају Михаило Псел и Никола Каликлес.[11][12]. Константин X се, пре него што је постао цар, ородио са моћном породицом Даласина и узео за другу жену Евдокију Макремволитису, нећаку патријарха Михаила Керуларија[13]. Константин је подржао збацивање Исака I Комнина 1057. године. Постепено је стао на страну судске бирократије против реформи новог цара[14]. Константин је 1059. године крунисан за цара захваљујући утицају Михаила Псела[15]. Исак је абдицирао 24. новембра исте године. Константин Дука је уздигао чланове своје породице, пре свега синове Михаила VII и Константина Дуку[16]. Свога брата Јована Дуку именовао је цезаром. Константинова владавина поклапа се са слабљењем византијске одбране и распуштањем јерменске локалне милиције од 50.000 људи у пресудном тренутку када су Турци Селџуци напредовали ка истоку[17] Константин је поништио многе реформе цара Исака Комнина. Сенат је испунио својим присталицама[18] Константин је изгубио већи део Италије. Њу заузима нормански војсковођа Роберт Гвискар[16]. Одржало се једино подручје око Барија. Константин је поставио четири катепана Италије. Константин је претрпео нападе Алп Арслана у Малој Азији 1064. године (што доводи до губитка јерменске престонице)[19], напад Огуза на Балкан 1065. године[20] и губитак Београда кога заузимају Мађари[21] Умро је 22. маја 1067. године.

Евдокија Макремволитиса се, након смрти првог мужа, удала за Романа IV Диогена који је крунисан за цара.[22]. Роман је био син византијског војсковође Константина Диогена, једног од најзначајнијих учесника устанка комитопула. Пре Евдокије, био је ожењен ћерком устаника Алусијана, сина Јована Владислава. Евдокијину одлуку подржао је патријарх Јован VIII. Због опасности од Селџука био је потребан способан цар. Роман је постао заштитник Константинових синова, Михаила, Константина и Андроника Дуке[23]. Роман је лично стао на чело војске која је Селџуцима нанела неколико пораза на истоку[24] Селџуци, међутим, нису сузбијени због чега је Роман 1071. године предузео велики поход. Освојен је град Манцикерт, али је између Манцикерта и језера Ван неколико дана касније вођена велика битка. Сам Роман је рањен у руку што га је спречило да држи мач. Убрзо је пао у заробљеништво. Алп Арслан га је ослодио за 1.500.000 номизми + још 360.000 номизми годишњег данка[25][26]. Непосредно пред битку код Манцикерта Нормани у Италији заузимају последње византијско упориште, Бари[27] У међувремену је опозиција против Романа, на челу са цезаром Јованом Дуком и Михаилом Пселом, приморала Евдокију да се повуче у манастир. Потом су одбили да признају договор између Романа и Алп Арслана. У сукобу са Дукама Роман је поражен и свргнут са власти. Повукао се у Киликију. Јован Дука га је ослепео 29. јуна 1072. године пре него што га је послао у изгнанство на острво Проте у Мраморном мору. Роман је убрзо умро од инфекције[28]

Јован Дука и Михаило Псел су за цара прогласили Михаила VII. Нови цар крунисан је 24. октобра 1071. године. Иако је примао савете од Јована Дуке и Михаила Псела[27], Михаило VII се све више почео ослањати на свог министра финансија, евнуха Нићифорицу[29]. Нићифорица је повећао трошкове византијске војске. Михаило се суочио са озбиљним проблемима на Балкану. Тамо је трговац Ђорђе Војтех 1072. године подигао устанак покушавајући да обнови Самуилово царство. Устанку се придружио и српски кнез дукље Михаило, са сином Константином Бодином и војсковођом Петрилом. Устанак је угушио војсковођа Нићифор Вријеније Старији[29]. Византијско царство, међутим, није било у стању да поврати своје губитке у Малој Азији. Последице битке код Манцикерта биле су катастрофалне. Оне ће бити поништене тек битком код Дорилеја 1097. године у Првом крсташком рату.[30]. Војска под Исаком Комнином, братом будућег цара Алексија, поражена је 1073. године[31] Истовремено се Византија суочава и са проблемима са плаћеничком војском. Војска Алексија Комнина, ојачана снагама селџучког султана Малик шаха I (коме је византијски цар признао освајања) поразила је плаћенике на челу са Јованом Дуком 1074. године[32] Међутим, проблеми у које је запало царство довели су до велике економске кризе[33]

Године 1078. два устанка подигнута су против владавине цара Михаила. Првог је на Балкану подигао Нићифор Вријеније Старији, а другог у Анадолији Нићифор III Вотанијат. Вотанијат, подржан од Селџука, први стиже до Цариграда. У Никеји је себе прогласио за цара. Михаило је приморан на абдикацију и повлачење у манастир светог Јована Крститеља (31. март 1078).[34]. Нићифора је у Цариграду крунисао патријарх Козма I. Уз помоћ генерала Алексија Комнина, Вотанијат је поразио Нићифора Вријенија. Наређено му је, потом, да нападне свога рођака Нићифора Мелисенеса у Малој Азији што је одбио.[35] Због тога је деградиран. Опозиција Нићифору убедила је Алексија да се прикључи завери која се спремала против цара. Значајну улогу у пучу одиграла је Алексијева мајка, Ана Даласена, заједно са Вотанијатовом супругом, Маријом Аланијом. Аланија је усвојила Алексија за сина иако је била само пет година старија од њега[36] Алексије је 1081. године подигао војску против Нићифора Вотанијата. Подмитио је трупе које су чувале град. Алексије и Исак Комнин улазе у Цариград победоносно 1. априла 1081. године. Нићифор је присиљен на абдикацију[37] Алексије је крунисан за цара чиме је на власт дошла династија Комнин.

Након 1081. године

Повезаност Дука са династијом Комнин обезбедила је опстанак династије и њено место у врху византијске аристократије током периода владавине Комнина. Дуке су у време владавине Алексија Комнина играле значајну улогу у политичком животу Византије[38]. Константин Дука је као вереник Алексијеве ћерке Ане признат за наследника цара, али је то право касније изгубио рађањем Јована II Комнина. Протоспатар Михаило Дука и мега дукс Јован Дука су били једни од најистакнутијих Алексијевих војсковођа.[39]. Лоза Константина X највероватније је изумрла пре 1100. године иако су, због угледа династије, бројне друге породице узимале назив Дука за презиме[40] Последњи познати потомак Константиновог брата, цезара Јована, живео је у првој половини 12. века[41] Побочна грана Дука, Комненодуке, основале су Епирску деспотовину након пада Цариграда 1204. године. Деспотовину је основао Михајло I Комнин Дука уз помоћ других потомака Јована Дуке, унука цара Алексија Комнина и Ирене Дукине. Презиме Дука су користили грчки и српски владари Тесалије из 15. века[42] Носили су га никејски цар Јован III Дука Ватац (1221-1254) и његови рођаци[43], позновизанијски историчар Дука[44] и официр Димитрије Дука Кавасилас средином 14. века[45].

Цареви династије Дука

Слика Име Рођење Наследник Владавина Смрт Дужина владавине
Costantino X - histamenon - Sear 1847v Константин X Дука 1006. Исак I Комнин 24. новембар 1059—22. мај 1067. мај 1067. 8 година
BnF Fr232 fol323 Alp Arslan Romanus Роман IV Диоген око 1030. Константин X Дука 1. јануар 1068—24. октобар 1071. 1072. 3 године
Michael VII Doukas on the Holy Crown Михајло VII Парапинак око 1050. Роман IV Диоген 24. октобар 1071—24. март 1078. 1090. 7 година
Meister der Predigtsammlung des Heiligen Johannes Chrysostomus 001 Нићифор III Вотанијат око 1002. Михајло VII Парапинак 7. јануар 1078—1. април 1081. 10. децембар 1081. 3 године

Извори

  1. ^ Polemis 1968, стр. 4.
  2. ^ Polemis 1968, стр. 3.
  3. ^ Krsmanović 2003, Chapter 2.
  4. ^ Polemis 1968, стр. 5–6
  5. 5,0 5,1 Kazhdan 1991, стр. 655.
  6. ^ Polemis 1968, стр. 2, 16
  7. 7,0 7,1 Krsmanović 2003, Chapter 3.
  8. ^ Polemis 1968, стр. 2, 6–8, 25–26
  9. ^ Polemis 1968, стр. 2, 8, 26–27
  10. ^ Krsmanović 2003, Chapter 4.
  11. ^ Krsmanović 2003, Chapter 5.1.
  12. ^ Polemis 1968, стр. 8–11
  13. ^ Kazhdan 1991, стр. 504
  14. ^ Norwich, стр. 337
  15. ^ Finlay 1854, стр. 15
  16. 16,0 16,1 Canduci 2010, стр. 271
  17. ^ Norwich, стр. 341
  18. ^ Finlay 1854, стр. 17
  19. ^ Norwich, стр. 342
  20. ^ Finlay 1854, стр. 27
  21. ^ Finlay 1854, стр. 24
  22. ^ Norwich, стр. 343
  23. ^ Dumbarton Oaks, Catalogue of the Byzantine Coins in the Dumbarton Oaks Collection and in the Whittemore Collection: Leo III to Nicephorus III, 717–1081 (1973). стр. 785.
  24. ^ Finlay 1854, стр. 33-36
  25. ^ Norwich, стр. 348-353.
  26. ^ Finlay 1854, стр. 42.
  27. 27,0 27,1 Norwich, стр. 355
  28. ^ Norwich. стр. 355-358. Canduci. стр. 272.
  29. 29,0 29,1 Norwich, стр. 359
  30. ^ Грусе, стр. 89
  31. ^ Finlay 1854, стр. 52
  32. ^ Norwich, стр. 360
  33. ^ Canduci 2010, стр. 273
  34. ^ Norwich, стр. 361
  35. ^ Norwich 1996, стр. 3.
  36. ^ Norwich 1996, стр. 5
  37. ^ "Alexiad" 2, 1, 4–6, 2.3.2–3, 2.3.4; cf, Bryennius 4.2
  38. ^ Polemis 1968, стр. 10.
  39. ^ Kazhdan 1991, стр. 655, 657–658
  40. ^ cf. Polemis (1968). стр. 80–199.
  41. ^ Polemis 1968, стр. 10–11, 189
  42. ^ Polemis 1968, стр. 85–100
  43. ^ Polemis (1968). стр. 107ff.
  44. ^ Polemis 1968, стр. 198–199
  45. ^ Polemis 1968, стр. 123.

Литература

Јован Дука (мега дукс)

Јован Дука (грчки: Ἰωάννης Δούκας; око 1064. - између 1117. и 1136.) је био један од најзначајнијих војсковођа Алексија I Комнина (1081-1118). Као гувернер Драча успео је да поврати византијску власт у Далмацији и Албанији у рату са Србима. Као мега дукс, ратовао је против емира Смирне, Чака Беја. Угушио је побуну на Криту. У Првом крсташком рату био је главни заповедник византијских снага које су, након проласка крсташа, обнављале византијску власт у Малој Азији. Последње године живота провео је као монах Антоније.

Јован Дука (цезар)

Јован Дука (грч. Ιωάννης Δούκας) је био византијски племић из породице Дука и цезар, из друге половине XI века. Био је брат цара Константина X (1059—1067) и једно време најутицајнија личност у Византији, током владавине његовог младог братанца, Михајла VII (1071—1078), кога је довео на власт државним ударом.

Јован Комнин Дука

Јован Комнин Дука (грчки: Ιωάννης Κομνηνός Δούκας; умро 1244) је био владар Солуна од 1237. године до своје смрти.

Ана Анђелина Комнина Дукина

Ана Анђелина Комнина Дукина (грчки: Ἄννα Ἀγγελίνα Κομνηνή Δούκαινα), је била српска краљица, супруга Радослава Немањића (1228-1234).

Афрички егзархат

Афрички егзархат или Картагински егзархат (латински: Exarchatus Africae) је била полуаутономна афричка провинција Византијског царства основана током владавине цара Маврикија (582-602). Постојао је у периоду од 585. до 698. године.

Византијска војска

Византијска војска прошла је неколико етапа у свом развоју:

Рани период (330—717) карактерише војска наслеђена од позног Римског царства: професионални легионари, елитне јединице тешке коњице и помоћне трупе савезничких вараварских народа (Хуна, Херула, Гота).

Средњи период (717—1204) одликовао се тематским системом, са територијалном одбраном састављеном од слободних сељака и ситних земљопоседника, док је царска гарда била састављена од страних најамника ( Скандинаваца, Енглеза, Руса).

Касни период (1204—1453) одликовала је војска састављена од феудалних одреда крупних земљопоседника (пронијара) и страних најамника (Турака, Италијана, Шпанаца).

Ирина Дукина

Ирина Дукина (грчки: Εἰρήνη Δούκαινα; око 1066. - 19. фебруар 1138), била је византијска царица, супруга Алексија I Комнина и мајка цара Јована II Комнина и Ане Комнине. Припадала је династији Дука. За Алексија се удала 1078. године. Након мужевљеве смрти, Ирина је узела учешћа у завери своје ћерке Ане против Јована Комнина. Завера је откривена те су Ирина и Ана послате у манастир Кехаритомен где су провеле остатак живота. На иницијативу Ирине Дукине, Нићифор Вријеније је отпочео са писањем Алексијаде, важног извора за византијску историју крајем 11. и почетком 12. века као и за историју Првог крсташког рата.

Константин X Дука

Константин X Дука (грч. Κωνσταντίνος Ι΄ Δούκας; 1006—мај 1067) је био византијски цар од 1059. до 1067. године.

Константин Дука (син Михајла VII)

Константин Дука (Порфирогенит) (грч. Κωνσταντίνος Δούκας) је био наследник византијског престола крајем XI века (1074—1078. и 1081—1087) и најстарији син византијског цара Михајла VII (1071—1078).

Рођен је око 1074. године у Цариграду, у браку његовог оца и Марије од Аланије. Сматран је наследником престола и као савладар је приказан на једном портрету, уз оца. Након очеве абдикације у корист Нићифора Вотанијата (1078—1081), који се оженио његовом мајком, Константин се налазио под мајчином заштитом пошто га Нићифор није признао за свог наследника. Доласком Алексија Комнина (1081—1118) на власт, поново је признат за наследника и заручен за цареву ћерку Ану. Међутим, након рођења Алексијевог сина Јована (II) (1118—1143) 1087. године, Константин је изгубио свој статус престолонаследника, а његов брак са Аном није реализован.

Није познато када је и како завршио свој живот, али је забележено да је 1094. године угостио Алексија на свом поседу, недалеко од Сера, током његовог похода против рашког жупана Вукана.

Константин Дука (умро 1179)

Константин Дука (грч. Κωνσταντίνος Δούκας; ?, ? — ?, 8. април 1179) био је византијски генерал и стратег Драча под Манојлом I Комнином.

Марија Аланија

Марија од Аланије, рођена као Марта Багратиони (грузијски: მართა) је била византијска царица, супруга царева Михаила VII и Нићифора III.

Марија Бугарска

Марија Бугарска (умрла после 1081.) је била протовестијарија, супруга доместика схоле и протовестијара Анроника Дуке. Припадала је бугарској династији Комитопула.

Михаило Главас

Михаило Дука Главас Тарханиот (грчки: Μιχαὴλ Δοῦκας Γλαβᾶς Ταρχανειώτης; око 1235. - после 1304.) је био познати византијски војсковођа у другој половини 13. века.

Михаило Дука (протостратор)

Михаило Дука (грчки: Μιχαήλ Δούκας; око 1061—9. јануара пре 1117.) је био византијски генерал са титулом протостратора. Служио је византијског цара Алексија I Комнина (1081-1118). Једини извор о његовој каријери је "Алексијада" Ане Комнине.

Михајло VII Дука

Михајло VII Парапинак (грч. Μιχαήλ Ζ΄ Δούκας) је био византијски цар (1071—1078), син Константина X (1059—1067) и царице Евдокије (1067—1068). Као цар је био изузетно неспособан и препуштао је владавину људима из своје околине, што је довело до поражавајућих последица по Византију кобне 1071. године, а целокупну његову владавину обележиле су сталне побуне широм Царства. Припадао је цивилном племству, једној од сукобљених страна у Византији током XI века.

Списак византијских царева

Ово је списак царева Источног римског царства које се у модерној историографији назива Византијско царство или једноставно Византија. Ова листа не укључује бројне савладаре који никада нису постали самостални владари или пак нису стекли положај старијих владара унутар царског колегијума.

Сви цареви пре Ираклија (610—641) званично су носили титулу августа, мада су и друге титуле попут титуле господара (лат. dominus) повремено коришћене. У званичним документима царевом имену је претходио назив император цезар Флавије (лат. Imperator Caesar Flavius), a након имена ишла би и титула августа (лат. Augustus). Од Ираклија званична титула постаје василевс (грч. Βασιλεύς), што је у античка времена била генерална ознака за владара или краља (нпр. краља Персијанаца). Василевс је тако постао термин који је означавао римског (византијског) цара, док су владари других народа тј „краљеви“ означавани титулом регас (грч. Ρήγας од латинског rex) или једноставно архонт (грч. Άρχων) тј „владар“ (нпр. српски владари преднемањићког периода). Византијски цареви су неретко својој владарској титули додавали и друге почасне називе који је требало да подвуку њихову јединствену улогу првих међу земаљским владарима и јединим царевима хришћанског света. Такве су титуле самодржац тј аутократор (Αυτοκράτωρ) или владар васељене тј космократор (грч. Κοσμοκράτωρ). Византија је модеран термин који је ушао у употребу током 16. века. Сами Византијци су се сматрали Римљанима (тј Ромејима) а њихов владар је од 812, када је Михаило I Рангабе признао царску титулу франачком цару Карлу Великом, под обавезно носио титулу римског цара (василевса Ромеја) како би се подвукао легитимитет византијског цара. Међутим, током 15. века цареви су се понекад називали и „хеленским царевима“.

Стратег

Стратег (грчки: στρατηγός, pl. στρατηγοί; војсковођа) био је гувернер у античкој Грчкој. У хеленистичкој ери и Византијском царству термин се користио и за војне гувернере.

Теодора Палеологина Дукина Ватацина

Теодора Дукина Ватацина (грчки: Θεοδώρα Δούκαινα Βατάτζαινα; око 1240 - 4. март 1303), била је последња никејска (до 1261) и византијска царица, супруга Михаила VIII Палеолога. Мајка је византијског цара Андроника II Палеолога, бугарске царице Ирине и трапезунтске царице Евдокије.

Теодосијева династија

Теодосијева династија била је римска царска династија. Основао ју је цар Теодосије I Велики 379. године. Династија је владала Западним римским царством до 455. године, а Источним до 457. године.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.