Династија

Династија је појам који означава чланове исте фамилије, најчешће краљевске или царске, а који владају неким политичким ентитетом у наследном праву. Историчари често посматрају историју многих суверених држава унутар оквира сукцесивних династија, на пример, историју древног Египта, и Персије. Већим делом европске политичке историје доминирале су династије као што су Каролинзи, Анжујци, Капете, Бурбони, Хабсбурзи, Стјуарти, Хоенцолерни и Романови. До 19. века, сматрало се уобичајеним да је легитимна функција монарха била да увећа славу своје династије, тј. да повећа територију, богатство и моћ чланова породице.[1]

У већини случајева наследник се одређује по мушкој линији фамилије. Међутим, мушки који су били потомци династије су преко женских особа усвојили име неке друге династије како би ојачали своју позицију или наследство (на пример, династија Орање, Багратион, Хабзбург-Лорен).

Термин капиталистичка династија

Термин „капиталистичка династија“, често се користи у левичарским политичким круговима. Први пут је почео да се користи у Совјетском Савезу и државама Варшавског пакта. Реч се најчешће односи на председнике и политичаре из САД који су родбински повезани. Ту се најчешће мисли на бивше председнике САД, рођаке Теодора Рузвелта и Френклина Рузвелта, оца и сина Џорџа Буша I и на његовог сина Џорџа Буша II, као и на Била Клинтона и његову супругу Хилари Клинтон.

Термин комунистичка династија

Термин „комунистичка династија“, све чешће је почео да се употребљава у западним медијима. Реч се најчешће односи на породицу Ким у Демократској Народној Републици Кореји, због преношења власти са оца на сина. Такође, исти термин може да се односи и на породицу Кастро из Социјалистичке Републике Кубе, због преношења власти са старијег брата Фидела Кастра на његовог млађег брата Раула Кастра.

Референце

  1. ^ Thomson 1961, стр. 79-80

Литература

  • Thomson, David (1961). „The Institutions of Monarchy”. Europe Since Napoleon. New York: Knopf. стр. 79—80.
Једанаеста египатска династија

Једанаеста египатска династија (у Теби) заједно са Седмом Осмом, Деветом и Десетом често се сврстава под назив Први прелазни период Египта .

Десета и Јеанаеста династија датују се у период између 2160. и 2025. године п. н. е. .

Од једанаесте египатске династије до краја четрнаесте египатске династије, отприлике између 1991. п. н. е. и 1648. п. н. е. треје период у историји старог Египта под називом Средње краљевство.

Ахемениди

Ахемениди су били једна од династија древног Ахеменидског царства. На врхунцу своје моћи, око 500. п. н. е., Ахеменидски владари Персије су држали територије који се данас налазе под Ираном, Ираком, Јерменијом, Авганистаном, Турском, Бугарском, Грчком, Египтом, Сиријом, Индијом/Пакистаном, Јорданом, Израелом/Палестином, Либаном, Арабијом и Либијом.

Прво познато помињање Ахемена, наводно првог у низу Ахеменида (по коме династија и носи име) у историји појављује се од стране Дарија Великог, који га помиње као предака Кира Великог, и зачетника целе династије. Верује се да је Ахемен дошао на власт 648. п. н. е. У два наврата Ахемениди су владали и Египтом где се помињу као двадесет седма и тридесет прва династија. Последњи Ахеменидски краљ је био Дарија III, кога је коначно победио Александар Македонски 330. п. н. е.

Ахемениди су вероватно први владари који су се наметнули целој Персији после Заратустрине смрти, и већина њих су подредили своју владавину двема својствима која су део заратустранске поруке: то су ред, у правди човечјој од свега што је до тада виђено у античком свету и безмало догматска потврда важности истине спрам свих облика лажи. Религија Ахеменида, међутим, сачувала је и поприличан број одлика натуралистичког пантеона сазданог још у древној цивилизацији бакарног доба.

Међу Ахеменидима, крупне фигуре Кира Великог II. (601. п. н. е. - 530. п. н. е.) и Дарија I. (549. п. н. е. - 486. п. н. е.) носе ореол моралног достојанства и славе коју су Грци узносили толико, да је Ксенофонт од Кира направио јунака своје Киропедије. Кир, први „Краљ краљева“ био је победник Креза, Астијага и ослободилац Вавилона, краљ који се у Јеврејским веровањима помиње као Помазаник Господњи и Месија Јахвеов, што је можда изазвано чињеницом да их је он ослободио вавилонског ропства.

Питање је да ли су Ахемениди и пре Ксеркса били зороастрејци у правом смислу речи јер се нису директно позивали на Заратустру. Кир и Дарије се помињу као изузетно племенити владари (племенитост душе је Заратустра захтевао од ашавана, служитеља божанског поретка, „несебичних бораца за мудрост и светлост Ахура Мазде“.) што представља, ако је тачно, корениту промену у односу на дотадашњег типичног аутократског монарха, чија се снага изравнавала са снагом богова уз које би владар наводно боравио после смрти. У сваком случају сигурно је да је прекретница у то доба извршена према нешто хуманијем облику владавине.

Међу источњачким народима, Хетитима, Асиро-Вавилонцима и Јеврејима, код којих самилост и трпељивост нису биле религијски пожељне особине или су се доводиле у везу са слабошћу, Ахемениди су се издвојили прихватајући те и сличне особине као врлине којих се треба поносити. Посебно је та врлина уочљива у њиховом поступању с пораженим непријатељима и према њиховим култовима. Наиме, Ахемениди су се одликовали толико неуобичајеном благошћу према непријатељима да су им се ови понекад и дивили. (Пример уобичајеног поступања других народа према непријатељима у то време је да су нпр. поражени краљеви морали да вуку краљевска кола носећи на леђима одрубљену главу једног свог земљака, или су затварани у кавезима са псима, како би били показивани у јавности и вређани од целог народа). Такође су били били поборници дотад невиђене религијске трпељивости према култовима покорених народа.

У целом старом веку Кир је вероватно био најчовечнији од свих победника, а свој ванредни углед засновао је на својој великодушности, показујући да он трпељивост и опраштање прихвата као знаке моралне снаге, а не слабости. Тако је, спасивши Креза, богатог краља Лидије, који га је напао, направио од њега једног од својих најближих саветника, а такође је и са свргнутим краљем Астијагом, својим свирепим дедом по мајци, поступио с племенитошћу која се нипошто не би очекивала од вазала који се свети. Својим војницима није допуштао да пљачкају освојене градове, и да по обичају, са земљом сравњују храмове и кипове, већ је често водио политику измирења народа, поштујући туђе култове.

Ахеменидска Персија слободно је понудила Јеврејима своју високу заштиту,

Од првих Ахеменида па до краја сасанидске империје, тј. око 12 векова, главна религија Персије је маздаизам, иако су значајни и други култови, као нпр. Митре и Анахите. Зерванизам, који је поставио Ахура Мазду и Ахримана у строги дуализам, се врло брзо наметнуо уз изворни зороастризам, тако да је понекад тешко извитоперавао његову космологију. У расправама око тога да ли ахеменидска религија може потпасти под зороастризам са једне стране стоје они који су, са модерним Иранцима, истом националном славом објединили пророка древне Персије и славне владаре. Насупрот њима стоје стручњаци који се ограничавају само на авестијске текстове где нема ни речи о Ахеменидима, и у натписе које су ови оставили у којима нема никаквог помињања Заратустре. Одсуство пророковог имена је општеприхваћени аргумент против зороастризма Ахеменида мада по некима он уопште не доказује да су елементи његовог учења били сасвим непознати владарима, јер је синкретизам царства и Мага уопште онемогућавао да се у бога уздигне један пророк, макар и тако сјајан као Заратустра, а сем тога није свима онима који су стекли елементе заратустријанског учења нужно да помињу и његово име. Ако се има на уму да Заратустра никад није тежио да присвоји себи право на лични култ, пошто је цела његова етика за циљ имала морализовање обичаја и одуховљење религијских пракси, ово постаје још један аргумент у прилог тезе о ахеменидском зороастризму.

Поврх тога, на њега се примењује исти критички метод, као што је онај који се употребљава за народе богате књижевности, док су се Персијанци тог доба углавном ослањали на усмена предања. Иако је Персија врло рано упознала асирско писмо и иако су се у библиотекама у Сузи, Екбатани и Персепољу чували стари рукописи и архиви ахеменидских министарстава, у Александровом освајању су они растурени или уништени, па није ни чудо што ова дилема не може бити до краја разрешена.

Дванаеста египатска династија

Дванаеста египатска династија је династија која припада периоду Средњег краљевства, заједно са Тринаестом и Четрнаестом. Почетак овог периода обележила је Једанаеста египатска династија (за цео Египат). Дванаеста династија имала је седиште у Теби. Основао ју је Аменемхет I.

Деветнаеста египатска династија

Деветнаеста династија, осамнаеста династија и двадеста династија се често називају, једним именом, Ново краљевство.

Династија (Салинас Викторија)

Династија (шп. Dinastía) насеље је у Мексику у савезној држави Нови Леон у општини Салинас Викторија. Насеље се налази на надморској висини од 504 м.

Карађорђевићи

Карађорђевићи су српска краљевска породица која је владала Србијом и Југославијом. Њен родоначелник је вожд Ђорђе Петровић - Карађорђе. На власти су били 1804—1813, 1842—1858. и 1903—1945, када је Југославија постала република.

Кина

Кина, или званично Народна Република Кина (скраћено НРК, понекад и као НР Кина; кин. 中华人民共和国, пин. Zhōnghuá Rénmín Gònghéguó — Џунгхуа Женмин Гунгхегуо), позната и као континентална Кина, држава је у источној Азији. НР Кина има обалу од 14.500 km и граничи се са (смер казаљке сата, од истока ка северу) Вијетнамом, Лаосом, Мјанмаром, Индијом, Бутаном, Непалом, Пакистаном, Авганистаном, Таџикистаном, Киргизијом, Казахстаном, Русијом, Монголијом и Северном Корејом. Главни град је Пекинг.

Кина је трећа по величини земља у свету са површином преко 9,6 милиона km², као и најмногољуднија земља света , по површини је мало већа од САД , али је мања од Канаде . Са преко 1,35 милијарди становника, што је око 20 % од укупног броја становника на свету. НР Кина је једнопартијска држава са владајућом Комунистичком партијом Кине и главним градом Пекингом. Административно је подељена на 22 провинције, пет аутономних региона, четири општина са директном контролом (Пекинг, Тјенцин, Шангај и Чунгкинг) и два региона са специјалним статусом (Хонгконг и Макао). Кина тврди да је Тајван 23. провинција Кине.

Историја Кине је историја једне од најстаријих цивилизација која је била базирана на Хуангхе реци у севернокинеској низији. Током више од једног миленијума, Кинески политички систем је био заснован на наследним монархијама, познатим као династије, које почињу од полумитолошке династије Сја око 2000. п. н. е. Од 221. п. н. е., када је династија Ћин прва покорила више државица и оформила Кинеско царство, држава се ширила, распадала и реформисала више пута. Династија Ћинг је збачена са власти 1911. године када је проглашена република која је разбијена 1949. Након пораза Јапана у Другом светском рату, Комунистичка партија Кине поразила је националисте на континенталној Кини и прогласила Народну Републику Кину у Пекингу 1. октобра 1949, док су се националисти повукли на Тајван.

Од почетка спровођења економских реформи 1978, Кина је постала економија са највећим растом у свету. До 2013. године постала је друга економија по величини по номиналном БДП-у, а такође и највећи извозник роба и услуга. Кина је призната нуклерна сила и има највећу активну војску те други по величини војни буџет. Кина је члан Уједињених нација од 1971, када је заменила Тајван као стални члан у Савету безбедности Организације уједињених нација. Члан је и већег броја формалних и неформалних мултилатералних организација, укључујући Светску трговинску организацију, Азијско-пацифичку економску сарадњу, БРИКС, Шангајске организације за сарадњу, БКИМ и Г20. Према великом броју научника и академика, војних аналитичара, и економских аналитичара, Кина се сматра за потенцијалну супер силу, 2016. године је постала прва економска сила у свету.

Ла Династија (Ла Конкордија)

Ла Династија (шп. La Dinastía) насеље је у Мексику у савезној држави Чијапас у општини Ла Конкордија. Насеље се налази на надморској висини од 595 м.

Немањићи

Немањићи су средњовековна српска династија која је владала Србијом више од два века и остварила највеће проширење средњовековне Србије. Династија је названа по Стефану Немањи I, оснивачу династије који је повезан са Вукановићима по мушкој линији и са Војислављевићима по женској линији. У династији има једанаест владара, с тим што се династија можда наставила, женском линијом у династију Лазаревића. Како су Лазаревићи родбински повезани са династијом Бранковића, који су владали делом Срба до прве половине шеснаестог века постоји могућност да су по женској линији и ти Бранковићи били потомци Немањића.

Обреновићи

Обреновићи су били српска владарска породица у периоду 1815—1903. изузев 1842—1858. По једном предању преци Обреновића су доселили из Бањана у Брусницу око 1700. године, а потичу од Копривица.

Њен родоначелник био је Милош Обреновић, а последњи владар Александар Обреновић. За време владавине Обреновића Србија је стекла независност на Берлинском конгресу 1878. Затим 7. марта 1882. од кнежевине је постала краљевина.

Осим владара значајни чланови династије су и њихове супруге: кнегиње Љубица и Јулија, краљице Наталија и Драга, затим браћа кнеза Милоша Јован и Јеврем и Милан. Међу познате чланове ове фамилије убраја се и Велимир Михаило Теодоровић, ванбрачни син кнеза Михаила.

Осамнаеста египатска династија

Осамнаеста династија, деветнаеста династија и двадеста династија се често називају, једним именом, Ново краљевство.

Осамнаеста династија је можда најпознатија од свих староегипатских династија. У њу спада Тутанкамон, чија је скоро нетакнута гробница једно од највећих археолошких открића двадесетог века, Ехнатон, познат по увођењу једне од првих монотеистичких религија, и још много моћних фараона.

Оснивач осамнаесте династије је био Ахмосе I, брат Камоса, последњег владара седамаесте династије. Почетком осамнаесте династије, завршава се други прелазни период, а почиње Ново краљевство.

У осамнаесту династију спада и краљица Хатшепсут, која је владала за време званичне владе свог пасторка, као и први званични односи старог Египта са иностранством (за време Аменхотепа III).

У последњим годинама династије непозната удовица краља Нибуререје (највероватније је то Акхенатон или Тутанкамон) писала је краљу Хетита, Супиулиумасу I, тражећи од њега да јој пошаље неког од својих синова за мужа, који би тако постао нови владар Египта. Супилулиумас I је послао гласника да испита ствари, а тек након тога послао и свог сина, који је, међутим стигао жив само до границе (највероватније је убијен).

Деветнаеста династија Рамзеса I је започела 1292. п. н. е.

Прва египатска династија

Прва египатска династија заједно са другом египатском династијом чини Рани династички период Египта.

Птолемејиди

Птолемејиди (или Лагиди) су македонска (хеленска) династија, која је владала Египтом од 305. п. н. е. до 30. п. н. е. .

Оснивач династије је Птолемеј, један од војсковођа Александра Великог.

После Александрове смрти 323. п. н. е. Птолемеј је именован сатрапом (намесником) Египта. Краљ Египта постаје 305. п. н. е. као краљ Птолемеј I, знан касније као

Птолемеј I Сотер („спасилац“).

Египћани брзо прихватају Птолемејиде као наследнике фараона у независном Египту.

Птолемејиди владају до 30. п. н. е. Мушки чланови династије узимају име Птолемеј, а имена краљица су обично била Клеопатре, Арсиноја или Береника. Најпознатија је последња краљица Клеопатра VII, позната по својој улози у римским грађанским ратовима Јулија Цезара и Помпеја, а касније између Октавијана и Марка Антонија. Кад су Римљани окупирали Египат, Клеопатра је извршила самоубиство и тиме је завршена владавина Птолемеја али и доба хеленизма на пољу политичке историје.

Република Кина

Република Кина (кин. 中華民國, пин. Zhōnghuá Mínguó), колоквијално позната као Тајван, фактички је независна држава у источној Азији коју као такву признаје двадесетак држава. Народна Република Кина себе сматра наследницом Републике Кине, а територију коју контролише влада са Тајвана сматра својом.

Списак византијских царева

Ово је списак царева Источног римског царства које се у модерној историографији назива Византијско царство или једноставно Византија. Ова листа не укључује бројне савладаре који никада нису постали самостални владари или пак нису стекли положај старијих владара унутар царског колегијума.

Сви цареви пре Ираклија (610—641) званично су носили титулу августа, мада су и друге титуле попут титуле господара (лат. dominus) повремено коришћене. У званичним документима царевом имену је претходио назив император цезар Флавије (лат. Imperator Caesar Flavius), a након имена ишла би и титула августа (лат. Augustus). Од Ираклија званична титула постаје василевс (грч. Βασιλεύς), што је у античка времена била генерална ознака за владара или краља (нпр. краља Персијанаца). Василевс је тако постао термин који је означавао римског (византијског) цара, док су владари других народа тј „краљеви“ означавани титулом регас (грч. Ρήγας од латинског rex) или једноставно архонт (грч. Άρχων) тј „владар“ (нпр. српски владари преднемањићког периода). Византијски цареви су неретко својој владарској титули додавали и друге почасне називе који је требало да подвуку њихову јединствену улогу првих међу земаљским владарима и јединим царевима хришћанског света. Такве су титуле самодржац тј аутократор (Αυτοκράτωρ) или владар васељене тј космократор (грч. Κοσμοκράτωρ). Византија је модеран термин који је ушао у употребу током 16. века. Сами Византијци су се сматрали Римљанима (тј Ромејима) а њихов владар је од 812, када је Михаило I Рангабе признао царску титулу франачком цару Карлу Великом, под обавезно носио титулу римског цара (василевса Ромеја) како би се подвукао легитимитет византијског цара. Међутим, током 15. века цареви су се понекад називали и „хеленским царевима“.

Стари Египат

Стари Египат, још и древни Египат и антички Египат, био је цивилизација древне северне Африке, концентрисана дуж доњег тока реке Нил на простору на коме се данас налази Арапска Република Египат. Староегипатска цивилизација уследила је након преисторијског Египта и сединила се око 3100. године пре н. е. (према конвенцијалној египатској хронологији) са политичким уједињењем Горњег и Доњег Египта под Менесом (често идентификован као Нармер). Историја старог Египта настала је као низ стабилних краљевстава, раздвојених периодима релативне нестабилности познатих као прелазни периоди: Старо краљевство током раног бронзаног доба, Средње краљевство током средњег бронзаног доба и Ново краљевство током касног бронзаног доба.

Египат је врхунац своје моћи достигао током Новог краљевства, када је владао већим делом Нубије и значајним делом Блиског истока, након чега је уследио период постепеног слабљења. Током своје историје Египат је био нападнан или освојен од стране бројних страних сила, међу којима су Хикси, Либијци, Нубијци, Асирци, Ахемениди и Македонци под командом Александра Великог. Хеленистичко Птолемејско краљевство, настало након Александрове смрти, владало је Египтом до 30. године пре н. е., када га је, за време Клеопатре, освојило Римско царство и постало је римска провинција.Успех староегипатске цивилизације настао је делом због њене способности да пољопривреду прилагоди условима речне долине Нила. Придвидљиве поплаве и контролисано наводњавање плодне долине произвеле су вишак усева, потребан за густо становништво, као и друштвени развој културу. Уз резерве ресурса, управа је спонзорисала експлоатацију минералних сировина у долини и околним пустињским регионима, рани развој независнох система писања, организацију колективних грађевинских и пољопривредних пројеката, трговину са околним регијама и војску која је за циљ имала потврдити египатску доминацију. Мотивисање и организација ових делатиности вршила је бирократија сачињена од елитних писара, верских вођа и управитеља под контролом фараона, који је осигуравао сарадњу и јединство египатског народа у смислу разрађеног систем религијских веровања.Међу многим достигнућим старог Египта налазе се технике експлоатације, геодетске и грађевинске технике које су осигурале градњу монументалних пирамида, храмова и обелиска; систем математике, практичан и ефикасан систем медицине, систем наводњава и технике пољопривредне производње, први познати дашчани чамци, египатску технологију фајанса и стакла, нови облици књижевности и најранији познати мировни споразум, склопљен са Хетитима. Стари Египат је остави трајно наслеђе. Уметност и архитектура старог Египта су често копиране, а староегипатски антиктвитети су однесени у далеке крајеве света. Монументалне рушевине старог Египта су вековима инспирисале машту путника и писаца. Новостечена пажња према антиквитетима и ископавања у раном савременом добу која су предводили Еврпљани и Египаћни, довела су до научног истраживања египатске цивилизације и већег уважавања њене културне баштине.

Трећа египатска династија

Трећа египатска династија била је прва династија Старог египатског краљевства. Оснивач династије је фараон Џосер. Обе листе краљева (Торински канон и Абидоски попис краљева) наводе пет фараона Треће династије. Престоница египатске државе за време Треће династије била је у Мемфису.

Тринаеста египатска династија

Тринаеста египатска династија је династија древног Египта. Период владавине 13. и 14. династије је од 1795. до 1650. године п. н. е.. Тринаеста династија, заједно са Дванаестом и Четрнаестом припада периоду Средњег краљевства. Почетак овог периода обележила је Једанаеста египатска династија (за цео Египат).

Током Тринаесте династије дошло је до слабљења централне власти, што се одразило на јужној граници, коју заузима Куш и на северу где долази до пробоја азијских народа и локалне династије формирају Четрнаесту династију.

Хабзбурзи

Хабзбург (множина: Хабзбурзи; придјев: хабзбуршки; за припаднике те лозе користи се израз Хабзбурговац, множина: Хабзбурговци) била је једна од владарских кућа (династија) Европе: Хабзбурговци су владали Аустријом (као војводе 1282-1453, надвојводе 1453—1804. и цареви 1804—1918), били су краљеви Шпаније (1516—1700) и цареви Светог римског царства више вијекова до 1806.

Њихово име потиче од швајцарског дворца Habichtsburg (Јастребов дворац), сједишта породице у 12. и 13. вијеку у мјесту Хабзбург. Кренувши из југоисточне Њемачке, породица је проширила свој утицај и посједе на источне крајеве Светог римског царства, који отприлике одговарају данашњој Аустрији (1278—1382). Након само двије-три генерације, Хабзбурзи су успјели досегнути царско престоље, које ће уз краће прекиде држати вјековима (1273—1291, 1298-1308, 1438-1740. и 1745—1806).

Након абдикације цара Карла V, који је уједно био и краљ Карло I Шпански (1516—1556), династија се подијелила на аустријске и шпанске Хабзбурговце.

Шпански Хабзбурговци су изумрли 1700, што је изазвало рат за шпанско наслеђе, док су аустријски Хабзбурговци изумрли 1740, што је изазвало рат за аустријско наслеђе. Као један од разлога њиховог нестанка, наводи се велики број бракова унутар породице, мада је оваквих веза било мало у аустријској лози, а мале богиње, које су убијале младе потомке се истичу као прави разлог. Ипак, насљедница последњег аустријског Хабзбурга, Марија Терезија, удала се за Франца Стефана, лоренског војводу, па су њихови насљедници наставили хабзбуршку традицију у Бечу под династичким именом Хабзбург-Лорен.

Свето римско царство је нестало 1806, кад је француски цар Наполеон I реформисао власт у Њемачкој. Знајући да ће изгубити звање Светог римског цара, Франц II се прогласио насљедним царем Аустрије и тако постао Франц I.

Цар Франц I Аустријски службено је носио овај велики наслов: „Ми, Франц I, милошћу Божјом цар Аустрије; краљ Јерусалима, Угарске, Чешке, Далмације, Хрватске, Славоније, Галиције и Лодомерије; надвојвода Аустрије; војвода Лорене, Салцбурга, Франачке, Штајерске, Корушке и Крањске; велики војвода Кракова; кнез Трансилваније; маркгроф Моравске; војвода Сандомјежа, Мазовије, Лублина, Горње и Доње Шлезије, Аушвица и Затора, Тешина и Фурланије; кнез Берхтесгадена и Мергентхајма; кнежевски гроф Хабзбурга, Горице, Градишћа и Тирола; маркгроф Горњих и Доњих Лужице и Истре".

Аустријско царство је након Аустро-угарске нагодбе постало Аустроугарска 1867. године. Хабзбурзи су одступили с власти 1918, након пораза у Првом свјетском рату.

Данашњи главни представник породице Хабзбург је Карл фон Хабзбург, син Отоа, и унук последњег цара Карла.

Четврта египатска династија

Четврта египатска династија Древног Египта карактеристична је по златним годинама Старог краљевства. Трајала је од 2613. године п. н. е. до 2498. године п. н. е.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.