Динарске планине

Динарске планине (Динариди или Динарски Алпи) јесу планински масив у јужној Европи, који се протеже западним делом Балканског полуострва кроз Словенију, Хрватску, Босну и Херцеговину, Србију, Црну Гору и Албанију.

Dinaric Alps map sr
Мапа Динарских планина
Karstformationen Nationalpark-Nord-Velebit
Велебит - са типичном одликом динарских планина - крашким рељефом

Име

Динарске планине су добиле име по планини Динари, која се налази на граници Далмације, Босанске крајине и Херцеговине.

Положај

Динариди се пружају правцем северозапад-југоисток, пратећи Јадранску обалу, правцем познатим као „Динарски правац“. На северозападу се спајају са Јулијанским Алпима, а на југоистоку са Шарско-Пиндски планинским венцем. Дужина Динарског ланца је 645 km. Највиша планина су Проклетије са Језерским врхом на 2.694 m надморске висине, а просечна висина планина је 1500-2200 m, док су планине на ободу ниже.

Геологија и геоморфологија

Геолошки гледано овај планински масив представља ороген формиран током процеса Алпске орогенезе. Динарски ороген заправо представља деформисану маргину континенталне Јадранске микроплоче, преко које су обдуковани делови океанске коре океана Неотетиса[1]. И континентални делови (који су у тектонски нижој позицији) и обдуковани делови океанске коре (оригинално у тектонски вишој позицији услед процеса обдукције) су у периоду од горње креде до данас заједно деформисани током неколико тектонских фаза[1]. Кредна до доњомиоценска тектоника у подручју Динарида била је везана за фазе компресије, које су биле условљене конвергенцијом Јадранске микроплоче и европског континента (на истоку), а манифестована је набирањем у неколико фаза, као и активацијом великих навлака и реверсних раседа[2][3][4]. Претпоставља се да су ови тектонски услови били одговорни и за вишефазни олигоценско-миоценски калко-алкални магматизам[5][4][6][7]. Миоценска тектоника карактерише се екстензијом великих размера, која је у Динаридима пратила екстензионе процесе активне у Панонском басену. То је довело до формирања динарског језерског система, који је постојао све до горњег миоцена[8][5]. Период неотектонске активности у Динаридима карактерише се компресионом до транспресионом тектоником, која је условљена даљим сударањем Јадранске микроплоче и стабилног европског континента[9]. У подручју Динарида то доводи до сеизмичности, која је најјача на границама или близу граница плоча (далматинска обала) и постепено опада идући према унутрашњости континента.

Динариди су, макар према геолошким и тектонским карактеристикама подељени у две зоне: спољашње и унутрашње Динариде. Спољашњи део Динарида формиран је у карбонатима (кречњаци, доломити, доломитични кречњаци) Јадранске платформе. Због своје геолошке грађе, Динариди су узети као типичан пример развоја крашког процеса у свету[10]. Поједини геоморфолошки облици, које је Јован Цвијић проучавао управо на Динаридима, имају исти назив и у светској литератури (нпр. крашко поље, увала, шкрапа)[10]. Унутрашњи део Динарида има много сложенију геолошку грађу - у основи су ниско-метаморфне и седиментне стене континенталних јединица Јадранске микроплоче, а преко њих леже океанске стене, офиолити и офиолитски меланж, које потичу од океана Неотетиса.

Од геоморфолошких облика, најбројнији су облици крашког процеса, како површински, тако и подземни. Јављају се и облици флувијалног процеса, специфичних за крас (клисуре, кањони, слепе долине, понорнице, висеће долине). На високим планинама, присутни су и облици глацијалног процеса, као што су циркови, валови, морене, као и ледничка језера.

Становништво Динарског краја

У Динарском крају постоји много остатака ранијих цивилизација. Римљанима је требало три века да покоре Илире, скривене у гудурама Динарида. У мирним временима месно становништво се често одлучивало на исељавање због лоших услова живота (непроходност, изолација, испрекиданост, лош квалитет земљишта, недостатак воде у многим деловима). Због тога је овај крај и данас слабо насељен, а шумарство и рударство и до данас су остале главне привредне гране овог краја.

Специфичност месног становништва је његова висина - сматра се да су људи из Динарског краја (тзв. „Динарци") највиши у Европи. По неким подацима просечан одрастао мушкарац висок је 185,6 см, док су жене ниже за неколико см.

Планине

Lovcen-008-p1010045
Ловћен је планина са веома приметним крашким рељефом

Најпознатије планине Динарског система су:

Tara jezero Djurici
Језеро Ђурићи на Тари
Planina Jahorina
Јахорина је најпознатији зимски туристички центар у Републици Српској

Референце

  1. 1,0 1,1 Schmid S., Bernoulli D., Fügenschuh B., Matenco L., Schefer S., Schuster R., Tischler M., Ustaszewski K. 2008. The Alpine – Carpathian – Dinaride orogenic system: correlation and evolution of tectonic units. Swiss J. Geosci. 101: 139 – 183. doi: 10.1007/s00015-008-1247-3
  2. ^ Zelić M., Marroni M., Pandolfi L., Trivić B. 2010b. Tectonic setting of the Vardar suture zone (Dinaric – Hellenic belt): The example of the Kopaonik area (southern Serbia). Ofioliti 35 (1): 49 – 69
  3. ^ Ilić A., Neubauer F. Tertiary to recent oblique convergence and wrenching of the Central Dinarides: Constraints from a paleostress study. Tectonophysics 410: 465 – 484
  4. 4,0 4,1 Mladenović A., Trivić B., Cvetković V. 2015. How tectonics controlled post-collisional magmatism within the Dinarides: Inferences based on study of tectono-magmatic events in the Kopaonik Mts. (Southern Serbia). Tectonophysics 646: 36 - 49, doi: 10.1016/j.tecto.2015.02.001
  5. 5,0 5,1 Schefer S., Cvetković V., Fügenschuh B., Kounov A., Ovtcharova M., Schaltegger U., Schmid S. 2011. Cenozoic granitoids in the Dinarides of southern Serbia: age of intrusion, isotope geochemistry, exhumation history and significance for the geodynamic evolution of the Balkan Peninsula. Int. J. Earth Sci. 100: 1181 – 1206. doi: 10.1007/s00531-010-0599-x
  6. ^ Prelević D., Foley S.F., Romer R.L., Cvetković V., Downes H. 2005. Tertiary ultrapotassic volcanism in Serbia: Constraints on petrogenesis and mantle source characteristics. J Petrol 46: 1443–1487
  7. ^ Cvetković V., Prelević D., Downes H., Jovanović M., Vaselli O., Pécskay Z. 2004. Origin and geodynamic significance of Tertiary postcollisional basaltic magmatism in Serbia (central Balkan Peninsula). Lithos 73 (3—4): 161-186. doi:10.1016/j.lithos.2003.12.004
  8. ^ Matenco L., Radivojević D. 2012. On the formation and evolution of the Pannonian Basin: Constraints derived from the structure of the junction area between the Carpathians and Dinarides. Tectonics 31: TC6007. doi:10.1029/2012TC003206
  9. ^ Ustaszewski K., Herak M., Tomljenović B., Herak D., Matej S. 2014. Neotectonics of the Dinarides – Pannonian Basin transition and possible earthquake sources in the Banja Luka epicentral area. Journal of Geodynamics 82: 52 - 68, doi: 10.1016/j.jog.2014.04.006
  10. 10,0 10,1 Марковић М., Павловић Р., Чупковић Т. 2003. Геоморфологија. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства

Литература

  • Мала енциклопедија Просвета (3 изд.). Београд: Просвета. 1985. ISBN 978-86-07-00001-2. Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  • Марковић, Јован Ђ. (1990). Енциклопедијски географски лексикон Југославије. Сарајево: Свјетлост. ISBN 978-86-01-02651-3.
Јавор (западна Србија)

Јавор је планина у југозападној Србији. Налази се на путу Ивањица — Сјеница, на тромеђи између општина Нова Варош, Ивањица и Сјеница.Највиша тачка планине Јавор је Василин врх са 1.519 метара надморске висине. У подножју планине Јавор се налази река Увац, која се улива у реку Лим.

Има динарски правац пружања. Обрасла је листопадном (буковом) шумом, док са јужне стране расту четинари. Има доста пашњака, извора и потока, а могу се наћи и разни шумски плодови. Све реке из овог краја одликују се бистром, чистом водом, са богатим рибљим фондом, нарочито поточном пастрмком. На планини влада умерена планинска клима.Јавор је историјска планина, на њој су вођени бојеви и ратови 1804, 1876—1878 и 1912. Све до балканског рата (1912) ту се налазила српско-турска граница , а дуго је и превој Јавор био миграциони канал за људе који су селили из црногорских брда, даље у Србију . На Кушићима, у подножје планине је Карађорђе од 1806—1809, са својим устаницима градио јака утврђења и шанчеве, који се још увек препознају и данас их зову Карађорђеви шанчеви. На узвишици изнад бивше царинарнице налази се споменик великом јунаку Јаворског рата (1876—1878) мајору Михаилу Илићу, по коме носи име Основна школа на Кушићима. Поред споменика се налази гробље српских војника изгинулих на Калипољу.Постоји велики број народних песама које су опевале планину Јавор. Једне од најпознатијих народних-музичких дела, које певају овој планини су : „Ој ливадо росна траво Јаворе“ и „Под Јавором село што је“.

Јадранско море

Јадранско море, водена је површина која раздваја Балканско полуострво од Апенинског полуострва и Динарске планине и Апенинских планина. Јадрансо море је најсвјеренији крак Средоземног мора, који се просторе од Отрантских врата (гдје се спаја са Јонским морем) до Падске низије на сјеверозападу. Земље са обалом на Јадрану су Италија, Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Црна Гора и Албанија. У Јадранском мору се налази преко 1.300 острва, која се углавном налазе на источној, хрватској, обали. Подјељена је у три басена, сјеверни је најплићи а јужни најдубљи, са највећом дубином од 1.233 метра. Отрантски праг, подводни гребен, налази се на граници између Јадранског и Јонског мора. Најчешће струје теку у смијеру супротном од Отрантских врата, дуж источне обале и назад до мореуза дуж западне (италијанске) обале.

Јахорина

Јахорина је планина која се налази дијелом у општини Пале и мањим дијелом у општини Трново Република Српска, БиХ, која припада Динарском планинском систему. Највиши врх је Огорјелица са 1.916 m надморске висине. Лети је прекривена густом зеленом травом, а зими и до 3 m високим снегом. Јахорина се простире од 43°39' до 43°47' сјеверне географске ширине и од 18°31' до 18°43 источне географске дужине.

Изванредна конфигурација терена, обиље врло квалитетног снега, погодна клима, 20 km стаза за алпске дисциплине као и благе падине (Рајска долина) уврстиле су ову планину међу најлепше и најпознатије ски-центре.

Просечан број дана са снежним покривачем на Јахорини је 175, и то од октобра до краја маја. Десетогодишњи просјек висине снежног покривача у фебруару износи 106 cm.

На четрнаестим Зимпским олимпијским играма у Сарајеву, на Јахорини су одржане алпске дисциплине за жене.

Јахорина је од Сарајева удаљена 30 km, а од Пала 15 km.

Биоково (планина)

Биоково је друга по величини планина у Републици Хрватској. Планина се налази на обали Јадранског мора у Сплитско-далматинској жупанији, изнад Макарске.

Простире се од ушђа реке Цетине до реке Неретве. Највиши врх планине, Свети Јуре (Свети Ђорђе) је висок 1.762 метра. Он се наставља на врхове Сусвид (1.155 m) и Рилић (836m) који представљају делове Биоковског венца. На врху Свети Јуре се налази ТВ торањ Свети Јуре. До врха води асфалтни пут.

Планина је углавном гола и кршевита, а ниже стране су покривене ретким шумама. Део планине, површине 196 km², је заштићен парком природе.

Када је време лепо са врха је могуће видети Апенинско полуострво.

Бјелашница

Бјелашница је планина у средишњем делу Босне и Херцеговине, смештена југозападно од града Сарајева. Као и сусједна Јахорина и Бјелашница припада динарском планинском систему.

Велебит

Велебит или велебитски масив је најдужа (145 km) планина у Републици Хрватској, ширине од 10 до 30 km. Површина му је око 2200 km2, а највиши врх Вагански врх је висок 1.757 m. Припада Динарским планинама.

Пружа се уздуж Велебитског канала, дијела Јадранског мора, од пријевоја Вратник изнад Сења на сјеверозападу до кањона ријеке Зрмање на југоистоку. С копнене стране га окружују Гацко, Личко и Грачачко поље с ријекама Гацком, Ликом и Отучом.

У литератури је уобичајено да се Велебит дијели на:

Сјеверни Велебит, започиње на пријевоју Вратник и завршава на пријевоју изнад приморског насеља Јабланац. Дужине је око 30 km, а највеће ширине до 30 km.

Средњи Велебит, завршава на пријевоју Башке Оштарије преко којег води пут Карлобаг-Госпић. Дужине је око 24 km, а највеће ширине до 20 km.

Јужни Велебит, завршава на пријевоју Мали Алан, на старом путу која спаја Обровац и Ловинац. Дужине је око 46 km, а најмање ширине око 10 km.

Југоисточни Велебит, започиње на истом пријевоју, а завршава уз кањон ријеке Зрмање. Дужине је око 40 km.Таква подјела се заснива на географским, морфолошким, рељефним и биолошким посебностима појединих велебитских дијелова. Црте подјеле иду дуж пријевоја, преко којих путеви спајају унутрашњост с приобаљем.

Цијело подручје планине заштићено је као парк природе, а Сјеверни Велебит и Пакленица су проглашени националним парковима. Унутар НП Сјеверни Велебит налази се и посебно заштићени строги резерват Хајдучки и Рожански кукови.

Најпознатија биљна ендемска врста је велебитска дегенија (Дегениа велебитица) из породице крсташица, приказана на наличју новчића од 50 липа (први ју је описао и класификовао ботаничар Арпад Деген и по њему је добила име). На Велебиту се налазе и најдубљи спелеолошки објекти у Хрватској: тродијелна „Лукина јама“ дубока је 1.392 m (од висине 1.436 m до дубине од 81 m n/m), а „Словачка јама“ 1.320 m.

За планинаре је на Велебиту уређено много маркираних стаза и путева, који уздужно и попречно повезују околна мјеста и планинарске домове на планини. По својој посебности, уређености и посјећености нужно је споменути Премужићеву стазу која је грађена између два свјетска рата, а повезује Планинарски дом Завижан, преко Великог Алана с Оштаријским вратима; тј. пролази уздужно Сјеверним и Средњим Велебитом.

За Велебит се веже позната народна пјесма Вила Велебита.

Планина представља значајну препреку у комуникацији сјеверне и јужне Хрватске. Уз Вратник (698 m), најважнији пријевоји преко којих су саграђени путеви су Оштаријска врата (928 m) између Госпића и Карлобага и Презид (766 m) између Грачаца и Обровца. Савремена путна веза кроз Велебит остварена је тек 2003. отварањем тунела Свети Рок. Уз обалу подно Велебита пролази Јадранска магистрала која је на том дијелу позната по великом броју завоја и честом затварању због буре током зиме.

Виситор

Виситор је планина у југоисточном делу Црне Горе између Плавскогусињске котлине на истоку и изворишта рекчице Злоречице на западу. Планина се пружа правцем југозапад-североисток и чини границу између општина Андријевица и Плав.

Највиши врх је висок 2211 метара. Највиши врхови Виситора су грађени од тријских кречњака, који леже преко метаморфисаних шкриљаца. У најнижем ледничком цирку Виситора, чије дно се састоји од зелених шкриљаца, налази се језеро, на апсолутној висини 1820 метара. Воду губи према Мурињској реци, кроз наслагане моренске бедеме. Уоквирено је четинарском шумом и бујним пашњацима.

Динара

Динара је планина по којој је цели Динарски планински систем добио име. Чини природну границу између Босне и Херцеговине и Републике Хрватске.

На североистоку се граничи са Граховским и Ливањским пољем, на северозападу долином река Бутишнице и Граба, на југозападу долином реке Цетине и на југоистоку планином Камешницом и нижим земљиштем које веже Сињско поље са Бушким блатом. По дужини Динара је друга међу Динарским планинама са 84 km.

Највиши врх је Троглав (1913 м). који се налази у Босни и Херцеговини. Други по величини је врх Динара (Сињал) (1831 м) што је највиши планински врх у Хрватској. Називи овог врха се разликују зависно како их зове локално становништво. Географи га обележавају као Динара.

Остали виши врхови су: Бат (1854 м), Гњат (1806 м), Јански врх (1790 м), Јанково брдо (1779 м), Сокол (1589 м) и Орловац (1484 м).

Због кречњачке грађе, на планинама нема водених токова, нити значајнијих извора, ако се изузму понори на северном и врела на јужном подножју. Супротности присојних и осојних страна су наглашене у вегетацији. Присојна страна је претежно оголели крашки камењар са ретко разбацаним оазама ксерофилне шуме и шикаре, а осојна претежно под мешаном буковом и јеловом шумом и мало смреке. На облим врховима и пространим таласастим долинама између њих су планински пашњаци.

Оскудне пољопривредне културе налазе се у ограђеним просторима. Осим многобројних сточарских стаза и путева преко Динаре води и пут преко Вагањског седла (1137 м) који спаја Ливно и Сињ. У географским појмовима планински простор од Словеначких Алпа, преко Јелице, Мучња и Голијских планина до Шарских планина се назива Динаридима.

Златар (планина)

Златар (Велика Кршева 1.625 m) је планина у југозападном делу Србије. Налази се између река Лима, Увца, Милешевке и Бистрице. Златар припада Динарским планинама, које се настављају до мора.

Игман

Игман је планина у централној Босни и Херцеговини. Налази се југозападно од Сарајева, окружујући планину Бјелашницу и део града, Илиџу. Простире се правцем исток—запад. Највиши врх се налази на надморској висини од 1.502 метра. Спада у Динарске планине.

Игман је популарна дестинација за планинарење и скијање. Током 14. зимских Олимпијских игара у Сарајеву 1984. године, била је главна планина кориштена за олимпијске догађаје, уз Јахорину и Бјелашницу, када су изграђене стазе за смук, слалом, велеслалом, биатлон и скакаонице, тако да су створени услови за изванредну зимску рекреацију. Постоје планови за нову жичару између Игмана и дела Илиџе, Храснице. Данас је Игман једна од водећих туристичких атракција Сарајева.За време Другог светског рата, у ноћи између 27. и 28. јануара 1942. године, преко планине се одвио марш Прве пролетерске бригаде познат као Игмански марш. Због напора и промрзлина током овог присиљеног марша много људи је страдало.

Игман је подручје најнижих забележених температура у региону од -43 °C.

Мањача

Мањача је планина која улази у састав Динарског планинског система. Налази се око 25 километара јужно од Бање Луке, односно у сјеверном дијелу Републике Српске. Налази се на подручју општина Мркоњић Град и Бања Лука. Њен највиши врх се зове Велика Мањача и смјештен је на висини од 1.239 метара.

Планину одликује крашки терен са доломитским и кречњачким стијенама, у којима се налази велики број пећина и јама. Овде се налази једна од најдубљих јама на подручју Републике Српске, која достиже 302 метра дубине. Мањачу карактерише и велико богатство биљног и животињског свијета, а окружују је двије ријеке: Врбас (на истоку) и Сана (на западу).

На овом локалитету се налазила касарна Војске Републике Српске.

Планине Србије

Највећи део територије Србије заузимају планине, које чине планинску регију. Она се протеже од Панонског побрђа на северу до црногорске, албанске и македонске границе на југу. Од запада ка истоку протеже се од босанско-херцеговачке до бугарске границе.

Планине Србије се деле на:

Родопске планине,

Карпатско-балканске планине и

Динарске планине.

Планине у Северној Македонији

Северна Македонија је углавном планинска земља.

Средња надморска висина терена је 850 метара.

Скоро 80% државе отпада на планине и брда.

Планине Северне Македоније се деле на две групе: Динарске и Родопске планине.

Родопске планине су старије и протежу се у источном делу Републике Македоније.

Динарске планине су млађе по пореклу и оне се налазе у западном и централном делу државе.

Динарске планине се деле у три подгрупе: подручје око реке Вардар, подручје око долине Пелагонија и подручје у северозападном делу Р. Македоније.

Следи списак најбитнијих планина у Северној Македонији:

Кораб (2.764 m)

Шар планина (2.747 m)

Баба (2.601 m)

Јакупица (2.540 m)

Ниџе (2.521 m)

Дешат (2373 m)

Крчин (2.341 m)

Галичица (2.288 m)

Стогово (2.273 m)

Јабланица (2.257 m)

Осогово (2.252 m)

Бистра (2.163 m)

Беласица (2.029 m)

Плакенска планина

Конечка планина

Малешевска планина

Плачковица

Бушева

Бабуна

Огражден

Селечка планина

Скопска Црна Гора

Пљешевица (Лика)

Пљешевица или Пљешивица је планина на граници Хрватске и Босне и Херцеговине, у источном делу Личке висије.

Романија

Романија је планина и регија у источном делу Републике Српске. Романијски плато и регија обухвата градове, Пале, Соколац, Хан Пијесак, Рогатица; док се планина Романија простире југозападно од Сокоца, североисточно од Пала и источно од Источног Сарајева. Највиша тачка је Велики Лупоглав са надморском висином од 1.652 метара. На јужној страни, изнад Пала, налази се чувена Новакова пећина, чији је назив везан за хајдука Старину Новака. На западној страни, изнад Мокрог, су познате Црвене стијене. На висоравни Равној Романији, 2002. године изграђена је црква Св. Великомученика Георгија. Романија је део Сарајевско-романијског региона у Републици Српској. Регион обухвата Источно Сарајево и планину Романију.

Свилаја

Свилаја је веначна планина у Далмацији, Република Хрватска. Припада планинском систему Динарида (Динарске планине) и пружа се правцем СЗ-ЈИ на дужини од 40 km. Највиши врх је Свилаја (1.509 m), а други већи врхови су Јанчаг (1.483 m), Црни Умац (1.303 m) и Лисина (1.301 m).

Сињајевина

Сињајевина је планина у Црној Гори, југоисточно од Дурмитора. Грађена је од палеозојских и мезозјских кречњака, местимично од млађих еруптивних стена. Највиша тачка је Торна са 2.277 m. На планини има високо-планинских пашњака.

Тара (планина)

Масив планине Таре налази се у западној Србији, у северозападном делу оивичен дубоким кањоном реке Дрине, док му се огранци спуштају ка креманској долини и долини реке Ђетиње, где се ослања на огранке Златибора. Подручје планине Таре сачињава најзападнију скупину из групе Старовлашко-рашких планина и, у ширем смислу, састоји се од три подеоне целине, донекле издвојене речним долинама, превојима или седлима.

Тара у ужем смислу или Равна Тара део је масива са Калуђерским барама и кречњачком висоравни између следећих река: Дрина, Рача, Коњска река, Бели Рзав и Дервента (врх Збориште 1.544 м).

Црни врх се налази између суве границе Србије и Босне те између села Заовине и Растиште. У вези је са Равном Таром на превоју Чемериште, а са Звијездом на седлу Предов Крст (врх Козји рид 1.591 м).

Звијезда се налази у троуглу између села Растиште и Јагоштица и кањонског дела Дрине (врх Велики крај 1.444 м).Са овим деловима јединствено физичко-географско подручје сачињава и Велики Столац (1.673 м) који је у Босни и истовремено највиши врх читавог подручја.

На основу дугогодишњих проучавања и истраживања овог подручја, а ради заштите изузетних природних вредности које оно поседује Скупштина Србије је 1981. посебним Законом подручје Таре прогласила за Национални парк.

Планина Тара је познато и традиционално летње и зимско рекреативно подручје. Повољни климатски услови, велики број сунчаних дана, средња висина око 1000 метра надморске висине. Испод северних падина Таре лежи варошица Бајина Башта.

Планину Тару су проучавали многи научници. Први је био Јосиф Панчић, који је на овој планини 1875. открио ендемску врсту четинара, названу Панчићева оморика. Познати планинар Др Куно Видрић, који је препешачио скоро све важније планине Европе, највише je времена провео на Тари обележавајући планинарске стазе и прикупљајући грађу за више књига о овој прелепој планини.

Шумадијске планине

Шумадијске планине су планине које заузимају средишњи део Србије. Простиру од река Западне Мораве и Ђетиње на југу до Саве и Дунава на северу и од Дичине, Љига и Колубаре на западу, до Велике Мораве на истоку. Шумадијска греда је углавном динарског планинског система, али има и родопских планина. Највиши врх Шумадијске греде планина је Цвијићев врх, раније познат као Велики Штурац 1.132м нв на планини Рудник.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.