Дивља гуска

Дивља гуска (лат. Anser anser) је птица из породице Anatidae. Перје јој је сиве и беле боје, кљун и ноге наранџасте боје. У питању је велика гуска, дужина јој се креће од 74-91 cm, просечно тежи 3.3 kg. Широко је распрострањена (од Исланда па све до Владивостока) а презимљује у јужној Азији. Предак је домаће гуске.[2]

Дивље гуске се гнезде око мочвара, језера и обалских острва. У гнезда полажу 3-5 јаја, женка лежи на јајима стим што се оба родитеља брину о младунчадима. Младунчад се одвајају од родитеља након годину дана. Зиму проводе близу водених станишта као што су ушћа, мочваре и поплављена поља, хране се травом и често и пољопривредним усевима.

Дивља гуска
Greylag Goose - St James's Park, London - Nov 2006
Anser anser
Научна класификација
Царство:
Тип:
Класа:
Ред:
Породица:
Потпородица:
Племе:
Род:
Врста:
A. anser
Биномијално име
Anser anser
Подврсте
  • A. a. anser (Linnaeus, 1758)
    Западна дивља гуска
  • A. a. rubrirostris (Swinhoe, 1871)
    Источна дивља гуска
  • A. a. domesticus (Kerr, 1792)
    Домаћа гуска
Anser anser distribution map
зелена: парење, наранџаста: презимљавање
Синоними

Anas anser Linnaeus, 1758

Anser anser MHNT.ZOO.2010.11.14.3
Anser anser

Таксономија

Дивља гуска је члан породице Anatidae. Карл фон Лине је први забележио и описао ову гуску 1758, две године касније француски зоолог Матурја Жак Барисон (франц. Mathurin Jacques Brisson) премешта је у нови род Anser. Постоје две признате подврсте: западна подврста A. a. anser (пари се на Исланду северној и централној Европи) и источна подврста A. a. rubrirostris (пари се у Румунији, Турској, Русији и северној Кини). Дивља гуска се понекад укршта са другим врстама гуски као нпр. белоликом гуском и канадском гуском и ретко са црвенокљуним лабудом.[3] Дивља гуска је једна од првих животиња које је човек припитомио, то се десило бар пре 3000 година у старом Египту, латински назив припитомљене врсте A. a. domesticus.[4] Пошто је домаћа гуска подврста дивље могу се без проблема укрштати а њихово потомство има особине и једне и друге врсте.[5]

Опис

Дивља гуска је највећа гуска у роду Anser али је лакше грађена и више агилна од свог припитомљеног рођака A. a. domesticus-а. Има кружно, масивно тело са дугим и танким вратом и велику главу и кљун. Ноге су јој ружичасте, кљун наранџаст са белим или браон врхом.[6] Дужина јој се креће од 74 до 91 cm, крило од 41.2 до 48 cm, реп од 6.2 до 6.9 cm, кљун од 6.4 до 6.9 cm, тежина од 2.16 до 4.56 kg (просек 3.3 kg) а распон крила од 147 до 180 cm.[7][8][9] Мужјаци су већи од женки, полни диморфизам је изражени у источној подврсти.[6] Перје гуске је сиво браон боје, глава је тамна, груди и стомак су бледи са црним тачкама.

Распрострањеност и станиште

Ова врста има палеоартичку распрострањеност. Паре се у Исланду, Норвешкој, Шведској, Финској, балтичким државама, северној Русији, Пољској, источној Мађарској и Румунији. Такође се паре локално у Великој Британији, Данској, Немачкој, Аустрији, Чешкој, Словачкој и Македонији. Источна врста се простире целом дужином азијског континента.[10] Европске гуске мигрирају ка медитерану и северној Африци док азијске ка Белуџистану, Азербејџану, Ирану, Пакистану, северној Индији, Бангладешу.[10]

Понашање

Дивље гуске су биљоједи и хране се травама. Једу махом младу траву и често се могу наћи на пашњацима заједно са овцама и кравама.[11] Због ниске хранљивости трава, већи део свога времена троше на исхрану.[12] Хране се такође воденим биљкама као што су Lemna и Glyceria fluitans. Зими се хране травама, лишћем, житарицама односно пољопривредним усевима (нарочито ноћу). Познато је да се хране овасом, пшеницом, јечмом, хељдом, лећем, грашком и уопште коренским усевима. Понекад се такође хране жировима а на обалама морском травом.[10]

Референце

  1. ^ BirdLife International (2012). Anser anser. IUCN Red List of Threatened Species. IUCN. 2012: e.T22679889A40116131. doi:10.2305/IUCN.UK.2012-1.RLTS.T22679889A40116131.en. Приступљено 29. 8. 2016.
  2. ^ Jobling, James A (2010). The Helm Dictionary of Scientific Bird Names. London: Christopher Helm. стр. 48. ISBN 978-1-4081-2501-4.
  3. ^ Carboneras, Kirwan & Garcia 2014.
  4. ^ Hugo, Susanne (2002). „Chapter 1: Origins and Breeds of Domestic Geese”. Ур.: Buckland, Roger; Guy, Gérard. Geese: the underestimated species. FAO Agriculture Department. ISSN 0254-6019.
  5. ^ „Domestic Geese”. British Waterfowl Association. Приступљено 2. 06. 2016.
  6. 6,0 6,1 Madge & Burn 1988, стр. 140–141
  7. ^ Dunning 1992
  8. ^ Ogilvie & Young 2004
  9. ^ „Greylag Goose”. oiseaux-birds.com. Приступљено 17. 10. 2011.
  10. 10,0 10,1 10,2 Witherby 1943, стр. 149–186.
  11. ^ Scheiber et al. 2013, стр. 9–10.
  12. ^ „Greylag goose (Anser anser)”. Wildscreen Arkive. Архивирано из оригинала на датум 22. 06. 2013. Приступљено 20. 10. 2015.

Спољашње везе

Банчићи (Љубиње)

Банчићи су насељено мјесто у општини Љубиње, Република Српска, БиХ. Према попису становништва из 2013. у насељу је живјело свега 43 становника.

Становници овог села су познати по дуговјечности, па је село Банчићи познато и као ’Село стогодишњака’.

Гуска

Пољске гуске или гуска (лат. Anser) је род птица средње величине из породице пловке (Anatidae). Највећи део ових животиња има склоност ка сезонској миграцији. Гуска се дуги низ година узгаја и као домаћа животиња.

Дивљач у Србији

Дивљач у Србији је веома разноврсна и цењена у целој Европи. У дивљач спадају све животиње које се лове због укусног меса. Дивљач такође служи и за одстрел у спортском лову. У Србији постоји велики број врста дивљачи које су распрострањене у брдским и равничарским крајевима. Дивљач можемо поделити на крупну и ситну. У крупну углавном спадају папкари и звери, док у ситну зечеви, глодари, птице. Крупна дивљач је у Србији најзаступљенија на подручју Војводине због добро одржаваних ловишта као и богатог равничарског предела.

Дивљач делимо на две класе: Сисари, Птице.

Домаћа гуска

Домаће гуске (подврста Anser anser domesticus (европска гуска) и подврста Anser cygnoides domesticus (кинеска гуска)) су гуске које се наменски узгајају због свог меса, јаја и перја.

Зоолошки врт у Санкт Петербургу

Зоолошки врт у Санкт Петербургу (рус. Ленингра́дский зоопа́рк) у Санкт Петербургу (бивши Лењинград), налази се у Александровом парку у Петроградској улици. Основали су га Софија Герхардт и Јулиус Герхардт 1865. Има око 2.000 животиња од 410 различитих врста, међу којима су и поларни медведи То је један од најстаријих зоолошких вртова у Русији, као и најсевернији.

Зоолошки врт је преименован из "Зоолошки врт" у "Лењинградски зоолошки врт" 1952. године.

Године 1991. име је задржано, чак и након што је град наставио са својим ранијим именом Санкт Петербург, у част радницима зоолошког врта који су спасили животиње током Лењинградске опсаде.

Ловачки савез Републике Српске

Ловачки савез Републике Српске (ЛСРС; енгл. Hunters Association of Republika Srpska) представља и заступа интересе својих чланица, савјетодавно и стручно дјелује на њих, врши промоцију ловства и ловног туризма, организује и учествује на сајмовима, развија ловну етику, кинологију и ловно стрељаштво и обавља друге послове који се тичу ловства у земљи и иностранству ловства на територији Републике Српске.

Самостално, невладино и нестраначко је удружење које има статус правног лица. Савез има oko 20.000 чланова (ловаца), а 105 чланица која су правна лица. Чланство ЛСРС чине 79 ловачких удружења Републике Српске, једно ловачко удружење из Дистрикта Брчко, 18 шумских газдинстава Републике Српске којима газдује ЈП „Шуме Републике Српске“, два национална парка Републике Српске два рибњака и три друштва с ограниченом одговорношћу. ЛСРС је члан Међународног савјета за лов и заштиту дивљачи (CIC) и Европског савјета за ловство (FACE). Главни циљ ЛСРС је узгајање, заштита и кориштење дивљачи уз одржавање природне равнотеже, затим унапређење лова као гране привреде, спорта и спортског туризма, заштита природе и животне средине, те развој ловачког стрељаштва и ловачке кинологије. Сједиште ЛСРС се налази у улици Меше Селимовића бр. 15 у Бијељини. Канцеларије ЛСРС налазе се у Сокоцу ул. Романијска бр. 1 и у Бањалуци ул. Васе Пелагића бр. 15.

Мала лисаста гуска

Мала лисаста гуска (лат. Anser erythropus) врста је гуске која је врло слична и сродна лисастој гуски (A. albifrons). Гнезди се на далеком северу Азије и врло је малобројна гнездарица Европе. У Феноскандинавији је враћена на стара станишта програмом реинтродукције. Научно име долази од латинског назива за гуску — anser и назива за црвена стопала — erythropus, који потиче од старогрчког eruthros што значи "црвено" и pous што значи "стопало".Мала лисаста гуска зимује на крајњем југу Европе и јако је ретка на Британским острвима и Индији. Атрактивна врста и широко држана у приватним колекцијама, па се дешава да често бежи из заточеништва. Примерци виђени током лета или у друштву других домаћих животиња указују на могуће порекло из приватних колекција.

Обе врсте лисастих гусака се мало разликују у величини. Мала лисаста, са 53—66 центиметара дугачким телом и распоном крила 120—135 центиметара, није много већа од глуваре (Anas platyrhynchos), али се обе врсте лисастих гусака јасно разликују од дивље гуске својим јарко наранџасто обојеним ногама и мишолико обојеним покровним перима крила. Дивља гуска има кљун и ноге боје свежег меса, док су покровна пера крила плавкастосиве боје.

Обе врсте лисастих гусака имају изразито бело лице и широке црне пруге преко стомака.

Одрасла мала лисаста гуска, поред тога што је мања од лисасте гуске, има уочљив прстен жуте боје око ока, а белина на лицу иде до врха главе, док код лисасте белина иде само до чела.

Мала лисаста гуска се сматра угроженом, али постоје програми реинтродукције животињских врста у дивљину како би се оснажиле крхке дивље популације. Мала лисаста гуска је обухваћена Споразумом о заштити афричко-азијских миграторних птица мочварица (AEWA).

Милграмов експеримент

Милграмов експеримент је низ социјално психолошких експеримената, који су први пут спроведени 1961. у Њу Хејвену. Експеримент је развио психолог Стенли Милграм са намером да тестира спремност просечних особа да се супротстави наредбама ауторитативне особе које крше властита морална начела или су у супротности с њиховом савешћу.

Милграмов експеримент је првобитно развијен у потрази за социјално психолошким објашњењем злочина из доба нацизма. Експеримент је почео три месеца након почетка суђења немачког нацистичког ратног злочинца Адолфа Ајхмана у Јерусалиму.

Експеримент је требало да одговори на питање „Да ли је могуће да су Ајхман и милион његових саучесника у холокаусту само извршавали наређења?‟ и да провери

теорију „Немци су другачији‟ која се темељила на претпоставци да Немци имају особеност посебне послушности према надређенима.

Експерименти су довели до шокантног закључка. Знатан број особа су обављале оно што се тражило од њих, и нису се супроставили приговорима савести, док се чинило да наредбе долазе од легитимних ауторитета.

У наредним годинама експерименти су поновљени много пута са конзистентним резултатима у различитим друштвима, мада не са истим процентима широм света.

Општина Варварин

Општина Варварин је општина у Расинском округу у средишњој Србији. Према попису становништва из 2011. године, општина има 17.966 становника. Средиште општине је град Варварин, који има 2.198 становника.

Орнитофауна Европе

Орнитофауну Европе чини око 700 врста птица које постоје у региону Европе при чему се под Европом подразумева само континент, а не већи западни део Палеарктика, који обухвата делове Блиског истока и северне Африке. (Ту се рачуна и део Руске Федерације који пада на Европски континент.) Орнитофауна Европе је слична орнитофауни Азије северно од Хималаја, са којим дели исте екозоне. Постоје и многе сличности са орнитофауном Северне Америке.

Насупрот томе, многих врста из јужне хемисфере уопште нема на тлу Европе (на пример, птице из реда Struthioniformes, којем припада ној или њихови сродници Тинамуи).

На списку птица Европе се налазе 534 врсте, подељене 20 редова и 69 фамилија.

Парк природе Јегричка

Парк природе Јегричка налази се на територији Војводине у оквиру општина Бачка Паланка, Темерин, Врбас и Жабаљ. Захвата површину од 11.144 хектара и 81 ар. Под заштитом је државе као значајно природно добро III категорије. Док је по МУЗП класификацији у V категорији као заштићен копнени/морски предео. Парк природе је у средњем делу тока Јегричке.

Пловуше

Пловуше или гушчарице (лат. Anseriformes) су ред птица средње величине, са неколико крупнијих врста. Ред обухвата око 150 врста, које су у свом животу везане за воду. Група садржи, између осталих, птице које у свакодневном језику називамо гуске, патке и лабудови.

Птице у 10. издању Systema Naturae

10. издање Systema Naturae публиковано 1758. године, шведског природописца Карл фон Линеа садржало је 554 врста птица из целог света. Он је поделио врсте у 6 редова и 63 рода.У 12. издању Systema Naturae публикованом 1766. године, Лине је убацио много нових врста које нису били у 10. издању. 12. издање је имало 931 птичјих врста подељених у 6 редова и 78 родова. Данас се верује да постоји око 10.000 живећих врста.У листи птица света, коју одржавају Франк Џил и Давид Донскер испред Интернационалне Орнитолошке Уније, из 2016. године је укључено 448 врста птица које је описао Лине у свом 10. издању и сматра њиховим легатором. Од овог броја врста птица је само 101 задржала оригинално име, а 347 је померено у друге родове. Такође постоје 5 врсте које је описао Лине, а које се сматрају данас подврстама. У поређењу са врстама из 12. издања, где су од 257 описаних модерних врста, само 25 остале у оквиру рода које им је Лине дао.Лине је описао класу птица као:

Леп и радостан део креиране природе који сачињавају животиње које имају тело покривено перјем и паперјем, продужених и огољених вилица (кљун), са два крила формираних за летење и две стопала. То су ваздушни, вокални, хитри и лагани и лишени спољашњег уха, усана, зуба, скротума, материце, бешике, епиглотиса, лат. corpus callosum-а и његовог лука и без дијафрагме организми.

Карактеристике по Линеу

Срце: 2 преткоморе и 2 коморе. Топла и тамна црвена крв

Плућа: дишу наизменично

Вилице: обавезне, голе, издужене, без зуба

Јаја: покривена љуском од калцијум карбоната

Чулни органи: језик, ноздрве, очи и уши без ушне шкољке

Покров: обавезно и преклапајуће перје

Ослонац: 2 стопала и 2 крила и срцолика задњица. Лете и певајуЛине је поделио птице на основу каратктеристика кљуна и стопала и то је укључивало следећих 6 редова и 63 рода. У листи доле с Линеова биномијална имена.

Списак заштићених врста птица у Србији

Списак ретких и заштићених врста птица у Србији .

Србија

Србија, званично Република Србија, суверена је држава која се налази на раскрсници путева средње и југоисточне Европе у јужном делу Панонске низије и центру Балканског полуострва. Већим делом захвата Балканско полуострво, а мањим Панонску низију. Србија се на северу граничи са Мађарском, на североистоку са Румунијом, на истоку са Бугарском, на југу са Северном Македонијом, на југозападу са Албанијом и Црном Гором, а на западу са Хрватском и Босном и Херцеговином (ентитетом Република Српска). Србија без Косова и Метохије броји око 7 милиона становника, док са Косметом броји око 8,8 милиона становника. Главни град је Београд, који спада међу најстарије и највеће градове у југоисточној Европи. Са 1.659.440 становника у широј околини, по попису из 2011. године, он је административно и економско средиште државе. Званични језик је српски, а званична валута је српски динар.

После словенских миграција на Балкану (6. век), Срби су у раном средњем веку основали неколико држава. Српско краљевство добило је признање од стране Рима и Византијског царства 1217. године, достигавши свој врхунац 1346. године као релативно кратковечно Српско царство.

До средине 16. века, читава модерна Србија била је у склопу Османског царства, све док га није прекинула Хабзбуршка монархија, која је почела да се шири према Централној Србији од краја 17. века, а одржавала је упориште у модерној Војводини. Почетком 19. века, Српска револуција успоставила је националну државу као прву уставну монархију у региону, која је касније проширила своју територију.Србија је, након катастрофалних губитака у Првом светском рату и уједињења са бившом Хабсбуршком круницом Војводине (и другим територијама), постала суоснивач и саставни део заједничке државе са већином Јужних Словена првобитно у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, (касније преименованој у Краљевину Југославију), затим у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији, Савезној Републици Југославији и Државној заједници Србији и Црној Гори. Године 2006, после одржаног референдума у Републици Црној Гори, народи су се мирно разишли и Државна заједница је престала да постоји, а Република Србија је, на основу Уставне повеље, наставила државно-правни континуитет са Србијом и Црном Гором.

У саставу Републике Србије су и две аутономне покрајине: Војводина и Косово и Метохија. Од НАТО бомбардовања СРЈ, покрајина Косово и Метохија се налази под протекторатом Уједињених нација. Институције привремене самоуправе на Косову и Метохији, на којем Албанци чине етничку већину, 17. фебруара 2008. године једнострано и противправно (противно уставу Републике Србије од 2006. године и Резолуцији Савета Безбедности ОУН 1244, али и међународном праву) прогласиле су независност, коју Република Србија, многе друге државе и Организација Уједињених нација не признају.

Република Србија је члан Уједињених нација, Савета Европе, Организације за европску безбедност и сарадњу, Партнерства за мир, Организације за црноморску економску сарадњу, Централноевропског уговора о слободној трговини, а приступа Светској трговинској организацији. Од 2014. године земља преговара о приступању у Европској унији са перспективом придруживања Европској унији до 2025. године и једина је земља у садашњем програму проширења која је од Слободне Куће названа „слободном”.Србија се од 2007. године формално придржава политике војне неутралности. Економија је са вишим средњим приходом, са доминантним услужним сектором, праћеним индустријским сектором и пољопривредом. Земља је високо рангирана на индексу хуманог развоја (67), индексу друштвеног напретка (47), као и индексу глобалног мира (54).

Строги природни резерват Косовски божур — Газиместан

Строги природни резерват Косовски божур — Газиместан је станиште аутохтоног косовског божура (Paeonia decora), терцијарног реликта и природне реткости која се налази на списку Уредба о заштити природних реткости („Службени гласник Републике Србије“, бр. 50/93, 93/93). Резерват се налази на територији општине Обилић на Косову и Метохији, проглашен за резерват природе 1950. године, на површини од 12 ha.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.