Дејвид Рикардо

Давид Рикардо (енгл. David Ricardo; 19. април 177211. септембар 1823), био је британски економиста, коме је често приписивана заслуга да је систематизовао економику и један од најутицајнијих класичних економиста.[2][3] Такође је био успешан пословни човек, финансијер и шпекулант, и стекао је значајно богатство.

Лични живот

Давид Рикардо је рођен у Лондону, као треће од седамнаесторо деце у сефардској Јеврејској породици, која је емигрирала из Холандије у Енглеску мало пре његовог рођења.[4] Са 14 година, Рикардо се придружио оцу на Лондонској берзи.

Рикардо је одбацио ортодоксна јеврејска веровања своје породице и побегао са квекерком, Присилом Ен Вилкинсон, кад је имао 21 годину. Његов отац је био толико несрећан због овога, да се одрекао Давида и никада више није проговорио са њим. Отприлике у исто време Рикардо је постао унитаријанац.

Рикардо је на берзи стекао прилично богатство, што му је омогућило да се пензионише из посла 1814, када му је било 42 године. Тада се преселио у Гатком Парк и купио имање у Глостерширу.

Године 1819, Рикардо је постао члан Британског парламента, као представник Портарлингтона, општине у Ирској. Био је члан парламента све до своје смрти. Као члан парламента, Рикардо се залагао за слободну трговину и укидање житних закона.

Умро је у Гаткомб Парку када је имао 51 годину.

Рикардо је био близак пријатељ Џејмса Мила, који га је охрабривао у политичким амбицијама и писању о економији. Међу осталима, пријатељи су му је били Томас Малтус, чије идеје о расту становништва је прихватио и Џереми Бентам.

Идеје

Ricardo - Opere, 1852 - 5181784
Works, 1852

Рикардо се заинтересовао за економију након што је прочитао Богатство народа Адама Смита 1799. Године.

Неке од његових публикација су:

  • Висока цена злата, доказ о депресирању банкнота (1810), где се залаже за усвајање металне валуте
  • Есеј о утицају ниске цене жита на профите акција (1815), где је тврдио да би укидање житних закона водило редистрибуцији богатства ка продуктивним члановима друштва (на штету рентијера)
  • Принципи политичке економије и опорезивања (1817), анализа која закључује да земљишна рента расте како се становништво увећава. Овде је такође предложио теорију компаративних предности, која је показала да све земље могу имати користи од слободне трговине, чак иако су мање ефикасне у производњи свих врста робе од својих трговинских партнера.

Друге идеје које се везују за Рикарда су:

  • Рикардијанска једнакост, идеја која тврди да под одређеним околностима избор владе да плати за потрошњу користећи било порезе, било дефицитарну потрошњу може бити без утицаја на економију.
  • Гвоздени закон о најамнинама, који тврди да ће реални доходак радника остати близу нивоа опстанка, упркос било којим покушајима да се најамнине подигну.
Давид Рикардо
Класична економија
David Ricardo(1)
Датум рођења19. април 1772.
Место_рођењаЛондон
Датум смрти11. септембар 1823. (51 год.)
Место смртиЛондон
Националност УК
ИнституцијаХарвард
ОбластКласична економија
Комперативна предност
УзорАдам Смит
Џереми Бентам
УтицајРикардов социјалиста
Карл Маркс
Пиеро Срафа
Роберт Баро
ДоприносиРикардијанска еквиваленција
теорија радне вредности
комперативна предност
Закон падајућих приноса[1]

Теорија компаративних предности

А. Смит је у теорији апсолутних предности доказао да се исплати специјализација и извоз робе која се у земљи производи ефикасније него у иностранству. Рикардо поставља питање шта би се догодило кад би једна земља имала апсолутну предност у производњи свих производа?

Претпоставке ове теорије су:

  • разматрају се два производа
  • размена се обавља између два производа
  • постоје стални трошкови производње
  • једноличан је састав капитала
  • занемарију се транспортни трошкови
  • апстрахује се новац као средство размене

Теорија компаративних предности настоји да објасни структуру међународне размене. Бави се одређивањем добара које ће нека земља учесница спољашње трговине извозити и увозити у одређеном тренутку. Постоје две су верзије теорије компаративних предности које доминирају у развоју савремене теорије.

Рикардо разлоге специјализације и размене види у различитој продуктивности производних фактора. Ово је начело формулисао 1817. године Дејвид Рикардо на моделу две земаље које производе два иста производа с различитим трошковима производње. Претпоставио је за разлику од Смита да једна од две земље има апсолутну предност у производњи оба производа. Према том начелу свака земља ужива корист ако се специјализује за производњу и извоз оних добара које може произвести уз релативно ниже трошкове.

Рикардо је сматрао како је трговина међу земљама одређена оним у чему је свака земља релативно боља. Рикардо истиче да исто правило, које руковиди релевантном вредношћу робе у једној земљи, не руководи релативном вредношћу робе која се замењује између две земље или више њих у систему потуно слободне трговине. На пример количина вина коју Португалија мора добити у замену за енглеско платно, није одређена односним количинама рада уложеним у једну или другу робу, као што би то било кад би оне биле произведене у Енглеској или Португалији. На примеру трговине ове две земље и два производа Рикардо доказује да би било добро за Португалију да извози вино у замену за платно, чак и у случају да се платно може производити у Португалији уз мања улагања него у Енглеској.

Дејвид Рикардо написао је „Начела политичке економије и опорезивања” 1817. године. Посвећује се питању расподеле богатства, а не његовог стварања, сматрајући да је Смит сасвим добро решио проблем стварања богатства. Рикардо заступа радну теорију вредности. Роба, ако је корисна, добија прометну вредност из два разлога: њена реткост и количина рада која је потребна за њену производњу.

Референце

  1. ^ Miller, Roger LeRoy. Economics Today. Fifteenth Edition. Boston, MA: Pearson Education. p. 559
  2. ^ Sowell, Thomas (2006). On classical economics. New Haven, CT: Yale University Press.
  3. ^ http://www.policonomics.com/david-ricardo/
  4. ^ Heertje, Arnold (2004). „The Dutch and Portuguese-Jewish background of David Ricardo”. European Journal of the History of Economic Thought. 11 (2): 281—94. doi:10.1080/0967256042000209288.

Литература

  • Case, Karl E.; Fair, Ray C. (1999), Principles of Economics (5th изд.), Prentice-Hall, ISBN 978-0-13-961905-2
  • Samuel Hollander (1979). The Economics of David Ricardo. University of Toronto Press.
  • G. de Vivo (1987). "Ricardo, David," The New Palgrave: A Dictionary of Economics, v. 4, pp. 183–98
  • Samuelson, P. A. (2001). "Ricardo, David (1772–1823)," International Encyclopedia of the Social & Behavioral Sciences, pp. 13330–34. Abstract.
  • (на језику: француски) Éric Pichet, David RICARDO, le premier théoricien de l'économie, Les éditions du siècle, 2004*

Спољашње везе

Богатство народа (књига)

Истраживање природе и узрока богатсва народа, позната под скраћеним именом Богатство народа, је књига шкотског филозофа и економисте Адама Смита. У питању је једно од првих дела у коме се теоријски анализира и описује, шта узрокује и чини богатсво једног народа. Први пут је објављена 1776.године, у периоду који обележава почетак Индустријске револуције. У складу са временом у коме настаје, књига објашњава феномене које је Индустријска револуција покренула, као што су подела рада, слободна трговина и приватна иницијатива. Књига је извршила огроман утицај, пре свега на конституисање економије као модерне научне дисциплине, зачетак школе класичне политичке економије, а поготову на политику оличену у економском либерализму.

Класични либерализам

Класични либерализам је политичка идеологија и огранак либерализма који се залаже за грађанске слободе под владавином права са нагласком на економској слободи. Блиско сродан са економским либерализмом, он се развио током раног 19. века, надограђујући се на идеје из претходног века као респонс на урбанизацију и на индустријску револуцију у Европи и Сједињеним Државама. Значајне особе чије су идеје допринеле класичном либерализму су између осталих Џон Лок, Жан Батист Сеј, Томас Роберт Малтус, и Дејвид Рикардо. У класичном либерализму долази до примене класичних економских идеја које је подржавао Адам Смит у својој Првој књизи Богатства народа и на верувању у природно право, утилитаризам, и прогрес. Термин „класични либерализам” примењен је у ретроспективи да би разликовао ранији либерализам из 19. века од новијег социјалног либерализма.

Марксизам

Марксизам је филозофски правац, социолошка теорија, критика политичке економије и политичка идеологија утемељена на списима немачког филозофа Карла Маркса (по којој је добио име) и Марксовог пријатеља и сарадника Фридриха Енгелса. Од свих тих списа је најважнија Марксова недовршена књига Капитал (нем. Das Kapital).

Марксизам своје мотиве, метод и основне категорије црпи на критици енглеске политичке економије, француског утопијског социјализма и немачке идеалистичке филозофије из прве половине 19. века у свом настојању да капиталистичко друштво надогради на научној и револуционарној основи. Марксизам историју тумачи кроз сукоб повлашћених и потлачених друштвених класа, и сматра да ће експлоатација рада, идеолошке заблуде и ауторитарни односи бити укинути стварањем бескласног друштва званог комунизам. Као прелазна фаза између капитализма - кога марксисти сматрају последњим стадијумом класног друштва - и комунизма, успоставља се социјализам у коме би постепено требало да се укине робоновчана привреда заснована на:

оплодњи вредности,

оптицају капитала,

приватном власништву над средствима за производњу, и

тржишној алокацији ресурса, роба и услуга.Марксизам се данас углавном повезује с револуционарним социјализмом, односно разним комунистичким покретима и државама, иако су све до 20. века међу марксисте спадали и умерени социјалисти од којих ће касније настати модерна социјалдемократија.

Након пада Берлинског зида и пропасти комунистичких режима у Источној Европи, марксизам - који је био њихова службена идеологија - је изгубио доста поборника, али је мањи део марксиста то схватио као прилику за рехабилитацију своје филозофије, коју су, по њиховим наводима, изопачили заговорници тоталитаризма као Стаљин, Енвер Хоџа, Мао и Пол Пот.

Према филозофском схватању историје, марксизам полази од претпоставке историјског материјализма који је сажето изражен у Марксовом предговору Прилогу критици политичке економије из 1859. године: У друштвеној производњи свога живота људи ступају у одређене, нужне, од њихове воље независне односе – односе производње, које одговарају одређеном ступњу развитка њихових материјалних производних снага. Целокупност тих односа производње сачињава економску структуру друштва, реалну основу на којој се диже правна и политичка надградња и којој одговарају одређени облици друштвене свести. Начин производње материјалног живота условљава друштвени, политички и духовни процес живота уопште. Не одређује свест људи њихово биће, већ обрнуто, њихово друштвено биће одређује њихову свест. На извесном ступњу свога развитка материјалне производне снаге друштва долазе у противречност са постојећим односима производње, или – што је само правни израз за то – са односима својине у којима су се дотле развијале. Из облика развитка производних снага ти се односи претварају у њихове окове. Тада наступа епоха социјалне револуције. С променом економске основе врши се брже или спорије преврат у читавој огромној надградњи... У општим цртама могу се азијатски, антички, феудални и савремени буржоаски начин производње означити као наредне епохе економске друштвене формације.

Кроз скуп филозофских и социолошких теорија друштва, економске критике и анализе историјског развоја идеја, структура и односа једног друштва проналази се заједнички именитељ свих марксистичких праваца који се препознаје у сагледавању екслпоатације рада као темељној чињеници на којој се одиграва читава материјална репродукција друштвеног живота. У капитализму специфичност експлоатације рада почива на оплодњи вредности роба и услуга намењеним размени на тржишту. Стога се већина марксиста труди да препозна скривене облике друштвених процеса и институција кроз које се радничка класа лишава вишка вредности који присваја буржоазија. Свака политичка пракса која је темељена на радовима Маркса и Енгелса може се звати марксизмом; у то спадају различити облици политика и деловања комунистичких странака и комунистичких држава као и академско истраживање унутар многих поља друштвених наука. Иако постоје многе теоријске и практичне разлике између марксистичких струја већина њих деле заједнички темељ који је садржан у:

третирању материјалних услова људског живота и друштвених односа као полазне основе у анализи конкретног друштва у одабраном историјском тренутку

поставци да свест људи огледану у њиховој идеологији и култури одражава материјалне услове и односе у производњи, расподели, размени и потрошњи једног друштва

разумевању класа у погледу различитих улога које имају у економским производним односима и одређеним положајима моћи које имају у друштву

разумевању историчности и пролазности материјалне основице друштвених односа, затим идеолошких категорија једне епохе и институционалног склопа датог друштва

погледу на историју према коме класна борба обликује сваку епоху одређене друштвено-економске формације, покрећући револуционарне политичке, друштвене и економске промене

симпатијама према радничкој класи и пролетаријату као главном субјекту револуционарног обарања капитализма.Главне тачке раздора међу марксистима концетришу се око начина извођења револуције и колико су радници спремни за такав подухват с обзиром на специфичне околности сваке земље и њен ниво развоја производних снага, затим у погледу карактера социјализма као прелазног друштвеног облика ка комунизму; ту спада и критика реал-социјалистичких држава које су постојале током 20. века. Унутар марксизма постоје различите струје, које су чак и у међусобном сукобу у погледу теоријских и методолошких поставки дијалектичког и историјског материјализма али и критике политичке економије. Све то чини да је веома тешко дати јединствену дефиницију марксизма, пошто се он и данас развија у критичкој дистанци према претходним полазиштима, у различитим националним културним срединама и с обзиром на актуелне кризе капиталистичког система који је у међувремену добио глобалне размере, како у погледу распрострањености у друштвима широм света, али и као међународног економског поретка.

Теорија радне вредности

Теорија радне вредности је економска теорија која тврди да је цена сваке робе примарно одређена квантитетом и квалитетом утрошеног минулог и живог рада, објективно утрошених фактора производње (капитала и рада) у њеном стварању, тј. самом вредношћу робе. Између цене и вредности робе не постоји унапред дата подударност. Посредством тржишног механизма долази до сталног, већег или мањег, одступања цена од вредности. Таква размена назива се нееквивалентна размена.

Теорија радне вредности се обично повезује са марксистичком економијом, иако се појављује и у теоријама ранијих класичних либералних економиста као што су Адам Смит и Дејвид Рикардо, а касније и у анархистичкој економији. Смит је видео цену робе у смислу рада који купац мора да потроши да би је купио, што одражава концепте колико радна снага може, на пример, да уштеди купцу.

Теорија радне вредности је централна за марксистичку теорију, која тврди да се радничка класа експлоатише у капитализму и раздваја цену и вредност. Маркс никада није поменуо своју теорију вредности као "радну теорију вредности" чак и једном. Неокласична економија тежи да негира потребу за теоријом радне вредности, уместо тога концентрише се на теорију о ценама коју одређује понуда и потражња.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.