Дејан Савићевић

Дејан Савићевић, надимци Дејо, Il Genio, Геније, (рођен у Подгорици 15. септембра 1966. године) је бивши југословенски фудбалер. Од 1986. до 1999. године је наступао за репрезентацију у 56 утакмица и постигао 19 голова. Добитник је златне значке Спорта за 1991. годину, а у избору за најбољег играча Европе године заузео је друго место.

Савићевић је у каријери играо у Будућности, Црвеној звезди, Милану и Рапиду. Два пута је освојио Лигу шампиона, први пут са Црвеном звездом 1991, а други пут са Миланом 1994.

Дејан Савићевић
Dejan Savićević
Дејан Савићевић
Лични подаци
Надимак Дејо, Геније
Датум рођења 15. септембар 1966.(53 год.)
Место рођења Подгорица, СФРЈ
Позиција везни играч
Јуниорска каријера
1981—1983
1983—1984
ОФК Титоград
Будућност Титоград
Сениорска каријера*
Године Клуб Наст. (Гол)
1983—1988
1988—1992
1992—1998
1999
1999—2001
Будућност
Црвена звезда
Милан
Црвена звезда
Рапид
130 (36)
72 (23)
97 (20)
3 (0)
44 (25)
Репрезентативна каријера**
1986—1999 Југославија 56 (19)
* Датум актуелизовања: 19. октобар 2006.
** Датум актуелизовања: 5. септембар 2015.

Играчка каријера

Клупска

Савићевић је почео своју фудбалску каријеру са 15 година у млађим тимовима ОФК Титоград. Играо је за Будућност у Првој лиги, а за репрезентацију је дебитовао 1986. против Турске.

Црвена звезда

Након добрих игара у Будућности, најбољи југословенски тимови су тражили 21-годишњег Савићевића у лето 1988. Савићевић је одабрао Црвену звезду. Како се и ФК Партизан, у то време клуб у ком су велики утицај имали официри Југословенске народне армије, интересовао за њега, Савићевић се скривао до почетка прелазног рока, а уговор са Црвеном звездом је потписао првог дана прелазног рока. После тога је добио позив за ослужење редовног војног рока, па је пропустио целу сезону 1988/1989. У ЈНА је играо у спортској чети да би остао у форми. Ипак, државне власти су дозволиле да игра важне утакмице као што је сусрет против Милана у Купу европских шампиона. Савићевић је имао важан удео у ремију на Сан Сиру када је Драган Стојковић постигао важан гол у гостима за 1:1. У реваншу у Београду Савићевић је постигао гол, али је немачки судија Дитер Паули прекинуо утакмицу због магле која је прекрила цео град. Друга утакмица је играна сутрадан, резултат је опет био 1:1, па су извођени једанаестерци које су Италијани добили 4:2, након промашаја Савићевића и Митра Мркеле.

Савићевић је био део екипе која је освојила три узастопне шампионске титуле (1989/1990, 1990/1991 и 1991/1992), два национална купа 1990. и 1992. и Куп европских шампиона и Интерконтинентални куп 1991. Звезда је изгубила Суперкуп Европе од Манчестер јунајтеда 1:0 у Манчестеру, а реванш у Београду се није одиграо из политичких разлога. Након успеха Црвене звезде у Европи, Савићевић је поделио друго место са Дарком Панчевом у гласању за Европског фудбалера године.

Због санкција уведених СРЈ због рата у бившој Југославији, Црвена звезда је била приморана да своје утакмице игра ван Југославије.

Милан

Због санкција уведених СРЈ, Фудбалска репрезентација Југославије је враћена са Европског првенства 1992. у Шведској.

Савићевићеве добре игре су натерале Милан да га доведе пред почетак сезоне 1992/93, да би надокнадио рупу насталу након повреде Марка ван Бастена. Ипак, у својој првој сезони у Италији није био у првом плану тренера Фабија Капела и играо је само на 10 утакмица и постигао 4 гола. Следеће сезоне је постао стандардан првотимац, предводивши Милан до титуле у националном првенству и Лиги шампиона и добио је надимак „Геније“ од Силвија Берлусконија, власника миланског клуба.[1] У финалу против Барселоне на Парку принчева, Савићевић је асистирао Масару за водећи гол Милана, а сам је лобовао голмана каталонског тима Андонија Зубизарету са око 30 метара за трећи гол Милана на тој утакмици.[2] Упркос лошој форми Милана следеће сезоне, Савићевић је предводио клуб до финала Лиге шампиона у Атини против Ајаксаа, који је Ајакс добио 1:0. Капело га је изоставио у финалу због наводне повреде, иако је Савићевић инсистирао да је био спреман.

Следећих пар сезона Савићевић је пао у сенку Жоржа Вее, па је добијао све мање шанси за игру и вратио се у Црвену звезду. Са Миланом Савићевић је освојио 7 трофеја, укључујући три скудета (1992/93, 1993/94 и 1995/96), куп Италије, Лигу шампиона и Суперкуп Европе.[3] Упркос надимку геније, италијански медији су га критиковали за непружање добрих игара против мањих клубова.

Повратак у Црвену звезду

После одласка из Милана на крају сезоне 1997/98. Савићевић није имао клуб, па се вратио у Црвену звезду јануара 1999.[4] Одиграо је три утакмице за Црвену звезду, укључујући и вечити дерби са Партизаном, без постигнутог поготка, у првенству које је прекинуто због НАТО бомбардовања СРЈ. Звезда је првенство завршила на трећем месту, иза Партизана и Обилића, али је освојила куп, који је одигран након завршетка рата. Савићевић је каријеру тог лета наставио у бечком Рапиду.

Рапид

У Рапиду Савићевић је провео две сезоне. На 44 утакмице у две сезоне за овај клуб постигао је 18 голова. Каријеру је окончао када је 2002. изабран за члана селекторске комисије, након оставке дотадашњег селектора Југославије Милована Ђорића.

Репрезентативна

Прва утакмица СРЈ
1. Горан Пандуровић
2. Слободан Комљеновић
3. Слободан Дубајић
4. Бранко Брновић
5. Мирослав Ђукић
6. Славиша Јокановић
7. Владимир Југовић
8. Дејан Савићевић
9. Предраг Мијатовић
10. Драган Стојковић (к)
11. Синиша Михајловић
сел. Слободан Сантрач
БРАЈУГ 2:0 (23. 12. 1994)

За репрезентацију Југославије одиграо је 56 утакмица и постигао 19 голова. Дебитовао је 29. октобра 1986. против Турске (4:0) у Сплиту. Забележио је три меча на Светском првенству 1990. у Италији, када је СФР Југославија заузела пето место, а 1998. у Француској одиграо је две утакмице, када је СР Југославија била 10. на крају планетарног шампионата. Последњи меч за национални тим је одиграо у квалификацијама за Еуро 2000 у Загребу против Хрватске (2:2), а пре тога је имао шта да поручи пролазнику који га је вређао приликом изјаве за телевизију.[5] Током каријере је имао проблема са повредама, а због тога је пропустио Европско првенство у Холандији и Белгији 2000. године.

Селектор

У мају 2001. године, Дејан Савићевић је заједно са Вујадином Бошковим и Иваном Ћурковићем изабран у селекторску комисију репрезентације Југославије, која је наследила Милована Ђорића.[6][7] Комисија није успела да надокнади наслеђени заостатак селекције Југославије на старту квалификација и да одведе Југославију на Светско првенство у Јапану и Јужној Кореји 2002. године, а Савићевић је као члан комисије на клупи „плавих“ остварио четири победе, два ремија и два пораза.

Савићевић је крајем 2001. године почео самостално да обавља дужност селектора.[8] И поред солидног старта у квалификацијама за Европско првенство у Португалији 2004. године нерешеним резултатом против Италије у гостима и победом над Финском у Београду, плави су доживели неуспех највише због нерешеног резултата у мечу са Азербеџаном у Подгорици (2:2), а касније и пораза од исте селекције у Бакуу (2:1) у јуну 2003. То је била прва победа Азербејџана у званичним утакмицама у историји. Савићевић је одмах по завршетку меча поднео оставку,[9][10] а за селектора је изабран Илија Петковић. Као селектор Савићевић је са репрезентацијом СЦГ, од фебруара 2002. до јуна 2003. остварио четири победе, забележио три нерешена резултата и доживео десет пораза. Биланс у квалификацијама за Европско првенство у Португалу, 2004. био је једна победа, два ремија, два пораза.

Остало

Савићевић је био ожењен Валентином Брајовић (развели се 2000) са којом има двоје деце, сина Владимира и ћерку Тамару. Син Владимир је такође фудбалер и играо је у омладинској селекцији Црне Горе.[11]

Дејан Савићевић је 2006. године отворено подржао независност Црне Горе, његов лик је коришћен у пропагандној кампањи Блока за независну Црну Гору.[12]

Трофеји

Црвена звезда
Милан [3]

Референце

  1. ^ Савићевић сведок Берлусконијеве империје
  2. ^ Дејан Савићевић – Лоб за сва времена
  3. 3,0 3,1 „Кућа славних ФК Милан - Дејан Савићевић”.
  4. ^ Звезди синуо (и)Деја
  5. ^ Дејо о 'пургеру': Бар да је био нека сила од човека, него јадо од метар и 60... (ВИДЕО)
  6. ^ Ђорића мењају Бошков, Ћурковић и Савићевић
  7. ^ Уместо Ђорића комисија: Бошков, Ћурковић, Савићевић
  8. ^ Савићевић селектор на (не)одређено време
  9. ^ АЗЕРБЕЈЏАН – СЦГ 2:1
  10. ^ Азербејџан - Србија и Црна Гора 2:1
  11. ^ „Ево зашто деца Деја Савићевића НИСУ НИ НАЛИК Пиксијевој деци”. Архивирано из оригинала на датум 22. 01. 2016. Приступљено 20. 01. 2016.
  12. ^ Дејо против "Кока- Коле", "Марлбороа" и "Сузукија"

Спољашње везе

15. септембар

15. септембар (15.9.) је 258. дан у години по грегоријанском календару (259. у преступној години). До краја године има још 107 дана.

Љубомир Љубојевић

Љубомир Љубојевић (Ужице, 2. новембар 1950) је српски шахиста.

Једно време је био међу десет најбољих шахиста света, победивши између осталог Гарија Каспарова.

Игра за Србију, али тренутно живи у Шпанији.

Ања Спасојевић

Ања Спасојевић (Београд 4. јул 1983) бивша је српска одбојкашица и репрезентативка. Позната је и као Женски Вања, по Вањи Грбићу, због сјајног смеча и невероватног броја поена постигнутог на Светском првенству 2006. у Јапану.

Златна лопта 1994.

Златна лопта 1994. је признање за најбољег фудбалера Европе у 1994. години које је додељено 20. децембра те године.Бугарину Христу Стоичкову.

Христо Стоичков је први и до данас једини бугарски фудбалер који је освојио ово признање. Истовремено он је трећи фудбалер Барселоне после Шпанца Луиса Суареза (1960) и Холанђанина Јохана Кројфа (1973, 1974)

Ивана Исаиловић

Ивана Исаиловић (рођена 1. јануар 1986.) је српска одбојкашица која игра на позицији средњег блокера. Са репрезентацијом Србије освојила је сребрну медаљу на Европском првенство 2007. у Белгији и Луксембургу. Већи део каријере провела је у Црвеној Звезди. Међународну каријеру започела је у Марибору, а након тога је четири године провела у Немачкој. Године 2011. играла је финале Купа Немачке. Тренутно је члан пољског тима Висле из Варшаве.

Куп Југославије у фудбалу 1989/90.

Куп Југославије у фудбалу у сезони 1989/90. је четрдесетдруго такмичење за Пехар Маршала Тита.

У завршницу такмичења су се квалификовала 32 клуба из СФРЈ.

Победник Купа је постала Црвена звезда, по дванаести пут у историји.

Кућа фудбала

Кућа фудбала је модеран спортски комплекс Фудбалског савеза Србије у Старој Пазови. Комплекс је отворен 14. маја 2011.

Укупна цена објекта износила је 15 милиона евра. Комплекс је укупне површине од 11,5 хектара, што укључује и 10.000 m² затвореног простора, и 60.000 m² отворених терена. Поред фудбалских терена, комплекс има атлетску стазу, хотел, ресторан и теретану.Отварању комплекса присуствовали су председник ФИФА Сеп Блатер, председник УЕФА Мишел Платини, председник ФСС Томислав Караџић, председници фудбалских савеза Црне Горе и Хрватске Дејан Савићевић и Влатко Марковић.

Милош Терзић

Милош Терзић (Лазаревац, 13. јун 1987) је српски одбојкаш и некадашњи играч Црвене звезде. Игра на позицији примача сервиса.

Михајло Митић

Михајло Митић (Велико Градиште, 17. септембар 1990) је српски одбојкаш и капитен Црвене звезде. Игра на позицији техничара.

Немања Мајдов

Немања Мајдов (Источно Сарајево, 10. август 1996) српски је џудиста.

Предраг Мијатовић

Предраг Мијатовић (рођен 19. јануара 1969. у Титограду) је бивши југословенски фудбалер.

Играо је за Будућност (1987—1989), Партизан (1989—1993), Валенсију (1993—1996), Реал Мадрид (1996—1999), Фиорентину (1999—2002) и Леванте (2002—2004) За репрезентацију Југославије је играо 73 пута и постигао 29 голова.

Од јула 2006. до маја 2009. обављао функцију спортског директора Реал Мадрида.

СД Црвена звезда

Спортско друштво Црвена звезда из Београда је спортско друштво које обухвата велики број клубова који се такмиче у одређеним спортским дисциплинама. Клубови Црвене звезде су освојили 702 трофеја. Од тога 679 титула националног шампиона, националног купа или суперкупа, 8 титула европског првака, 12 титула регионалног шампиона и 3 титуле светског првака. Црвена звезда је најуспешније спортско друштво у Србији.Навијачи СД Црвена звезда називају се Делије север. Навијачка група је основана 1989. године. У оквиру спортског друштва постоје готово сви спортови, али најпознатији је ФК Црвена звезда.

Сава Ранђеловић

Сава Ранђеловић (Ниш, 17. јул 1993) је српски ватерполиста. Тренутно је члан италијанске Бреше. Са јуниорском репрезентацијом Србије освојио је сребрну медаљу на Европском јуниорском првенству у ватерполу 2012. у Канеу. На Олимпијским играма у Рију 2016. са репрезентацијом Србије је освојио златну медаљу.

Сава Ранђеловић је ватерполо почео да тренира у Нишу са седам година. После десет година проведених у овом клубу, прешао је у кикиндски ЖАК. После једне сезоне прешао је у Црвену звезду, с којом је освојио титулу првака Европе. Од лета 2015. игра за италијанску Брешу.

Слободан Комљеновић

Слободан Комљеновић (2. јануар 1971) је бивши српски фудбалер и национални репрезентативац. Играо је у одбрани.

Спорт (дневни лист)

„Спорт“ је био српски дневни спортски лист дуге традиције. Основан је као „Фискултура“ и први број изашао 5. маја 1945. године. Касније носио име Југословенски спортски лист „Спорт“, а потом Дневни спортски лист „Спорт“.

Издаван је обично ћириличним писмом, на 24-32 странице, објављујући вести, резултате, извештаје, репротаже, интервјуе из земље и света, пратећи више од 60 спортских грана и дисциплина.

ФК Будућност Подгорица

ФК Будућност Подгорица је фудбалски клуб из Подгорице у Црној Гори, члан Прве црногорске лиге и део Спортског друштва „Будућност”.

Фудбалски савез Србије и Црне Горе

Фудбалски савез Србије и Црне Горе (ФС СЦГ) је био највиши фудбалски орган у ДЗ Србији и Црној Гори са седиштем у Београду. Наследио је Фудбалски савез Југославије 2003. године. Учествовао је у организовању Прве лиге Србије и Црне Горе, фудбалске репрезентације, Купа Србије и Црне Горе као и других лига у двема републикама.

После референдума о независности Црне Горе 2006. формира се Фудбалски савез Црне Горе и обнавља Фудбалски савез Србије као наследник ФС СЦГ.

Фудбалски савез Црне Горе

Фудбалски савез Црне Горе (ФСЦГ) је највиши фудбалски орган који руководим фудбалским такмичењима у Црној Гори са седиштем у Подгорици.

Спортисти године Црвене звезде
Добитници „Златне значке” Спорта

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.