Детињци

Детињци се славе трећу недељу пред Божић. Тога дана ујутру рано, или по доласку из цркве са богослужења, одрасли вежу своју или туђу децу. За везивање се обично користи каиш, гајтан или обичан канап, или обичан дебљи конац. Обично се завежу ноге или руке, па се једним делом канап завеже за сто или столицу. Везивање за Детињце, Материце и Оце, има вишеструку симболику. Прво симболизује чврсте породичне везе, слогу, мир, поштовање и међусобно помагање у свим приликама. Друго, упућује укућане на штедљивост и истрајност у врлинама, јер онај ко поседује поштено зарађену имовину и добра дела, лако ће себе откупити у свим споровима пред земаљским судовима, а посебно на последњем Страшном суду, где ће се само вредновати оно шта је у свом животу човек добро учинио. Добра и штедљива деца прикупе нешто средстава штедњом па за тај дан набаве неку част и дреше се онима који их вежу.

Ревија "Историја" у новембарском броју за 2014.г. нам доноси и податак како су Детинци и Материце прослављани почетком 20.века у Београду: "Божићно славље је наговештавао низ празника који су му претходили. Детинци, Материце и Оци су били слављени у оквиру породице, али су се кућне догодовштине са "везивањем" препричавале по кафанама и на женским седељкама. На Детинце родитељи "везују" своју децу парчетом канапа, а потом се деца "дреше" поклонима.Вриска млађе деце у бежању пред родитељима је обавештавала кад се и код кога почињало. Наравно, обично би отац дао неку пару да се мајци купи поклон. Понеко дете би уштедело нешто од кусура из продавница, па би купило симболичан поклон. Важно је било показати пажњу. Деца без родитеља која су се сама старала о себи, а таквих није било мало на Дорћолу, увек су "случајно" пролазила поред кућа оних супружника који нису имали деце. Често су они баш те недеље излазили "послом" на улицу, правећи се да не хају за децу око њих. Изненада би им се у рукама нашли комади канапа и почела би трка по улици,уз невиђену цику и вриску. Најчешће би најмлађи који не могу још довољно брзо да побегну први били ухваћени и "везани". Пошто нису имали чиме да се "откупе", поклоне су добијали ако свечано изјаве да су добри били целе године. Материце су биле већ озбиљнији празник. Тад деца везују своју мајку, али знају да заређају и по родбини и комшилуку, и везују све на које наиђу. У кући Богдановића (позната рибарска породица) ни кућна помоћница, Словакиња Јулка, није била поштеђена. Изабарана деца из дома али и понеко друго сирото дете били би одведени у двор да "везују крањицу" и приме поклоне. Њено величанство краљица Марија Карађорђевић је била веома активна у прослави овог празника. Следећи њен пример и најугледније београдске даме су биле жустре чланице добротворних друштава, највише "Кола српских сестара", којима је главни празник био материце јер су тада делиле поклоне сиромашној деци. На Очеве су се "дрешили" очеви, али без јавног "везивања", то је било само у кругу породице. И опет су се делили поклони и помоћ сиротињи. Богати људи су тога дана давали издашне јавне поклоне, јер је и то био начин исказивања престижа у друштву. Купили би нову и лепу одећу за неколико десетина малишана, поделили то деци и обавезно се фотографисали. Те су слике објављиване по новинама, "као пример за углед другима".

Литература

  • Српске славе и верски обичаји; Епископ Николај и Протођакон Љубомир Ранковић
  • "Pravopis čudnog srpskog jezika" - Milica Veljić

Види још

Оци

Оци или Очеви је српски празник који се слави прву недељу пред Божић. Тога дана, исто као и на Материце, деца везују своје очеве, а ови им се дреше („одвезују“) поклонима, исто као и мајке.

Оци, Материце и Детињци су породични празници и за тај дан домаћице припремају свечани ручак на коме се окупи цела породица.

Ревија "Историја" у новембарском броју за 2014.г. нам доноси и податак како су Детинци, Материце и Оци прослављани почетком 20.века у Београду: "Божићно славље је наговештавао низ празника који су му претходили. Детинци, Материце и Оци су били слављени у оквиру породице, али су се кућне догодовштине са "везивањем" препричавале по кафанама и на женским седељкама. На Детинце родитељи "везују" своју децу парчетом канапа, а потом се деца "дреше" поклонима.Вриска млађе деце у бежању пред родитељима је обавештавала кад се и код кога почињало. Наравно, обично би отац дао неку пару да се мајци купи поклон. Понеко дете би уштедело нешто од кусура из продавница, па би купило симболичан поклон. Важно је било показати пажњу. Деца без родитеља која су се сама старала о себи, а таквих није било мало на Дорћолу, увек су "случајно" пролазила поред кућа оних супружника који нису имали деце. Често су они баш те недеље излазили "послом" на улицу, правећи се да не хају за децу око њих. Изненада би им се у рукама нашли комади канапа и почела би трка по улици,уз невиђену цику и вриску. Најчешће би најмлађи који не могу још довољно брзо да побегну први били ухваћени и "везани". Пошто нису имали чиме да се "откупе", поклоне су добијали ако свечано изјаве да су добри били целе године. Материце су биле већ озбиљнији празник. Тад деца везују своју мајку, али знају да заређају и по родбини и комшилуку, и везују све на које наиђу. У кући Богдановића (позната рибарска породица) ни кућна помоћница, Словакиња Јулка, није била поштеђена. Изабарана деца из дома али и понеко друго сирото дете били би одведени у двор да "везују крањицу" и приме поклоне. Њено величанство краљица Марија Карађорђевић је била веома активна у прослави овог празника. Следећи њен пример и најугледније београдске даме су биле жустре чланице добротворних друштава, највише "Кола српских сестара", којима је главни празник био материце јер су тада делиле поклоне сиромашној деци. На Очеве су се "дрешили" очеви, али без јавног "везивања", то је било само у кругу породице. И опет су се делили поклони и помоћ сиротињи. Богати људи су тога дана давали издашне јавне поклоне, јер је и то био начин исказивања престижа у друштву. Купили би нову и лепу одећу за неколико десетина малишана, поделили то деци и обавезно се фотографисали. Те су слике објављиване по новинама, "као пример за углед другима".

Српски народни календар

Српски народни календар (Годишњак временски) представља скуп мање-више неписаних правила којих се српски народ вековима придржавао, паралелно са црквеним правилима. Народни календар се базира на црквеном календару Српске православне цркве али се од њега и доста разликује: по именима празника, којима је дао своја специфична обележја, месеце назвао старословенским именима или именима празника старословенске митологије, и дао им своја тумачења и начине израчунавања.

Српски народни календар је био званични календар средњовековних српских држава од 1219. године када га је у црквени кодекс унео Свети Сава, па све до 19. века. По њему су писане повеље, закони, одлуке, облигације.

Најстарији запис о српском календару јесте надгробни споменик из 6. века. На споменику цару Лазару, деспота Стефана Лазаревића, стоји да се Косовска битка догодила 6897. године.

По српском народном календару, године се броје од 5508. п. н. е., односно од времена када се по предању десио Велики потоп, односно ново стварање света.

Година дели на лето и зиму. Лето почиње на Ђурђевдан, 6. маја, а зима на Митровдан, 8. новембра.

Посебно значајно је и Преображење, 19. август. када се по старом веровању "мењају гора и вода".

Јануар
Фебруар
Март
Април
Мај
Јун
Јул
Август
Септембар
Октобар
Новембар
Децембар

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.