Деспотизам

Деспотизам (грч. Δεσποτισμός [Despotismós]) је неограничено господарење, неограничена владавина, самовоља, тиранство. Поданици стоје правно према деспоту у истом односу као ма који део предмет поседа. Деспотизам се разликује од апсолутизма непостојањем неке уређене државе.[1]

Колоквијално, реч деспот се пежоративно односи на оне који користе своју моћ и ауторитет да тлаче своје становништво, поданике или подређене. Тачније, тај се термин често односи на шефа државе или владе. У том смислу, слична је пежоративним конотацијама које су повезане са појмовима тиранин и диктатор.[2]

Етимологија

Енглески речник дефинише деспотизам као „владавина деспота; вршење апсолутне власти”.[3]

Референце

  1. ^ Despotism. archive.org (film documentary). Prelinger Archives. Chicago, IL: Encyclopædia Britannica, Inc. 1946. OCLC 6325325. Приступљено 2015-01-27.
  2. ^ Pop, Vox (2007-09-29). „Are dictators ever good?”. the Guardian.
  3. ^ „The definition of despotism”. dictionary.com. Приступљено 15. 8. 2016.

Спољашње везе

Апсолутна монархија

Апсолутна или апсолутистичка монархија је облик власти који се у Европи јавио у Француској у 17. веку за време Луја XIV, који је рекао: „Држава, то сам ја“.Сматра се да су идеје о апсолутизму настале од првих француских кардинала (премијера) Ришељеа и Мазарена.

Владар има апсолутну власт, а влада уз помоћ бирократског апарата (моћ пера) - чиновници и уз помоћ репресивног апарата (моћ мача) - полиција и војска.

Владар је био потпуно заштићен и подржаван и имао је своју армију.

Позната апсолутистичка монархија била је и Шпанија , којом је управљао Карло I који је говорио да у његовој земљи "сунце никада не залази" јер је он био цар Светог Римског Царства и Шпаније. Његов наследник , Филип II, организовао је бројне војне походе и живео раскошним животом.

Последња апсолутна монархија у Европи, не рачунајући Ватикан, је била Руска Империја која је нестала за време Првог светског рата.

Просвећени апсолутизам долази до изражаја у Аустрији(Марија Терезија).

Војна апсолутна монархија долази до изражаја у Османском цартсву што је уједно и прва и последња таква европска апсолутна монархија.

Аристократија

Аристократија је врста владавине коју чине мале привилеговане класе или мањине састављене од оних најбоље кваливикованих за управљање. Појам аристократија је значио у старој Грчкој систем владања као „владавину најбољих“. Реч је изведена од две грчке речи: „аристо“ што значи најбоље и „кратиа“ што значи владати.

Грчки филозофи, Платон и Аристотел, под аристократијом су подразумевали систем „владавине најбољих“, морално и интелектуално супериорнијих који, претпоставља се, владају у интересу становништва. Ова врста владавине се разликује од монархије или тираније, олигархије и тимократије, као и од многих врста демократије. Будући да је „најбољи“ вредносна и субјективна категорија, врло је тешко објективно и квалитативно разликовати аристократију од олигархије или тимократије. Пошто монархија такође има и аристократију и пошто се бирају најбољи и у демократским системима, може се рећи да су по дефиницији и у њима присутни елементи аристократије. Из ових разлога, појам аристократија се користи и за означавање система где постоји један виши слој који управља ширим слојем неког друштва. Стога, виши ранг неке владе чини политичка аристократија државе, највиши слој у религији чини аристократију цркве и најбогатији индустријалци и финансијери чине аристократију економског богаства.

У ширем значењу речју аристократија се мисли на богатији слој друштва, на породице и наследнике већ доказаних властодржаца, па и на племство које је остварило различите бенефиције у друштву рецимо кроз јунаштво у ратовима њихових предака.

Кроз историју се сматрало да припадници аристократије не само да имају већа права него други људи, већ тада имају и веће обавезе да се владају пристојно, племенито, узвишено и дарежљиво. Они су често били ступови друштва, и ако је њихово владање било узвишено, тада је и друштво у целини било просперитетно. Вреди и обратно.

Војна хунта

Војна хунта је један од облика ауторитарне власти. На власт долази недемократски, обично насилним пучевима.

Појава војних хунти је била честа у Латинској Америци током 20. века. Реч хунта (шп. junta) долази из шпанског језика, и значи одбор, обично управни одбор.

Понекад од хунте настаје војна диктатура, али ови изрази нису синоними.

Аугусто Пиноче је предводио војну хунту која је извршила државни удар у Чилеу 1973. године и збацила социјалистичког председника Салвадора Аљендеа и увела војну диктатуру.

12. августа 1981. генерал Леополдо Галтијери је постао председник Аргентине у војном удару. Нова владајућа војна хунта је започела планове за окупацију Фолкландских Острва у намери да скрене пажњу јавности са тешке економске ситуације и тако је избио Фолкландски рат.

У Грчкој је на власти била војна хунта од 1967. до 1974. године, у њеној свргавању имале су утицаја демонстрације 17. новембра 1973. и група Седамнаести новембар.

Деспот

Деспот (од грч. δεσπότης [despótēs] — „господар”) била је старија византијска дворска титула која је додјељивана синовима или зетовима владајућег цара, а првобитно је означавала престолонасљедника. Из Византијског царства се током средњег вијека проширила на Балканско полуострво, а додјељивана је и у државама које су биле под византијским утицајем, као што су Латинско царство, Бугарска, Србија и Трапезунд. То је довело до уздизања неколико кнежевина на ранг „деспотовине” које су постојале као независне државе или као зависна територија кнежева који су имали и титулу деспота, међу којима су најпознатије Епирска деспотовина, Морејска деспотовина и Српска деспотовина. Супруга деспота је била деспотица (од грч. δεσπότισσα).

У савременом значењу, ријеч је стекла другачије значење: деспотизам је облик владавине у коме један појединац влада са апсолутном влашћу. Сематичком промјеном термин је изједначен са термин тиранин, античком грчком ријечју која првобитно није имала негативно значење и латинском ријечју диктатор, владар који има потпуни ауторитет у Римској републици. У савременом говорном грчком језику, ријеч се често користи за епископе.

Диктатура

Диктатура се према облику власти и државног уређења сврстава у прву подјелу а то је према облику владавине. Ова подјела се узима према особинама које имају носиоци власти, начину доласка на власт, те према односу власти и владара према грађанима (поред диктатуре у ову подјелу још се убрајају и монархија и република).

Диктатура или тиранија постојала је у прошлости али и постоји и у садашњости. Владавина није утемељена у праву него у насиљу. Платон и Аристотел је сматрају изопаченом. Владар монополизује сву власт у држави и преузима све функције. У античкој Грчкој и Риму било је познато безброј диктатура. У новије вријеме имамо Мусолинија и Хитлера, док модификованом облику приписујемо Стаљина и Чаушескуог. Диктатори на власт долазе нелегално, па и државним ударом (Фидел Кастро је на власт дошао државним ударом,под изговором да скида са власти диктатора). Власт се настоји проширити на све сфере људског живота, привредне токове, културни и породични живот. Могли бисмо рећи да самим тим што диктатор има апсолутну власт над свим нивоима власти то онемогућава организовани криминал да се инфилтрује. То је само у теорији. Наиме, многи диктатори управо стварају организовани криминал ради своје користи (нпр. Норијега у Панами итд.).

Меритократија

Меритократија је вођство, теоретски засновано на заслугама, таленту, вештини, интелигенцији и другим релевантним вештинама, пре него на наслеђу (аристократија), богатству (плутократија) или вољи већине (демократија).

Облик државе

Облик државе или врста државе је структура, одређени модел државног уређења, укључујући и врсте територијалне организације, принципе, начине формирања и интеракције органа државне власти, као и метод добијања власти, како би се обезбједила примјена одређене државне политике. Скуп различитих знакова државног уређења разликује једну државу од друге.

До различитог облика државе долази усљед утицаја различитих фактора, као што су историјски, привредни и политички фактори. Главни међу њима су сљедећи:

историјска традиција развоја националне државе;

историјске карактеристике формирања националне државе;

реални однос друштвених снага у земљи;

национални састав становништва;

менталитет становништва;

страно присуство;

животни стандард;

степен утицаја бивших метропола на избор облика државе у пријашњим колонијама;

улога међународне заједнице.Облик државе у сваком случају зависи од изазова са којим се држава суочава и начина на који функциониште.

Олигархија

Олигархија – владавина мањине (грчки oligos – мало и arkhê – владање), је врста власти у којој је већина политичке моћи у рукама малог дела популације, али које је номинално најмоћније, било по свом богатству, војној сили, страховлади или политичком утицају.

Политички аналитичари кажу да је свако друштво неизбежно олигархијско ма који политички систем гледали. Број чланова олигархије не представља један сигуран критеријум за одређивање олигархијског система. Стога је битно анализирати с више пажње критеријуме припадности олигархијском друштву: како постати члан, како исти остати и како изаћи из тог друштва. Разне врсте критеријума, више или мање службене и више или мање стабилне у времену, могу ући у игру. Олигархије су сложени политички системи са често више кругова моћи, која је све више и више концентрисана, специјализована складно домену моћи, на пример - економска, правна, религиозна, војна, технолошка итд., чије изражавање је често дискретно и колегијално. У том случају обично говоримо о доминантним породицама за које политичка позиција јесте део наследства који се преноси деци и чије образовање је организовано у тој перспективи. Најактуелнији пример таквог понашања који нам је свима познат јесу породице Буш и Кенеди у Сједињеним Америчким Државама. Треба рећи да је олигархијско друштво нестабилно, његова моћ се мења временом (било да опада или расте) и тај феномен је додатно закомпликован спољашњим утицајима, на пример - ратни услови допуштају једном појединцу да концентрише и узме велики део моћи, али уз ризик да ће постојећа олигархија нестати било поразом било победом (Рим који је и поред освајања доживео дебакл ).

Охлократија

Охлократија (грч. οχλοκρατια, лат. ochlocratia) је назив који се користи за владавину руље или масе људи, односно њену способност да утиче на уставне власти.

Полибије види опасност деградације демократије у охлократију када њене врлине пропадају, те маса људи даље немају за циљ интерес свих већ једино своје и својих групација.

Парламентарна република

Парламентарна република или парламентарна уставна република је облик републике која дјелује под парламентарним системом власти, гдје легитимитет извршна власт (влада) добија од законодавне власти (скупштина). Постоји велики број различитих парламентарних република. Већина има јасну разлика између шефа владе и шефа државе; гдје шеф владе држи стварну власт, баш као у уставним монархијама. Неке имају спојене улоге шефа државе и шефа владе, као у предсједничком систему, али са зависношћу од законодавне власти.

Плутократија

Плутократија је облик олигархијске владавине у коме је власт централизована на узак број људи који се од остатка становништва разликују по високом материјалном богатству.

Од аристократије и других облика се разликује по томе што материјално богатство није повезано с племенитим пореклом, заслугама у рату или неким сличним факторима.

За већину данашњих западних демократија се често тврди да представљају плутократије. То је поготово случај са САД где се на власт не може доћи без обилних финансијских средстава.

У 20. веку је израз плутократија добио пежоративно значење, а поготово су га волели користити пропагандисти Трећег рајха и других фашистичких држава како би нагласили разлику од западних демократских држава као што су Француска, Велика Британија и САД.

Просвећени апсолутизам

Просвећени апсолутизам или деспотизам је израз којим се у најширем смислу описује владавина апсолутног или аутократског монарха, односно деспота који владарска овлаштења користи како би постигао благостање и напредак својих поданика, по правилу мотивисан настојањем да се досегне неки узвишени и апстрактни идеал. У ужем смислу се тај израз користи за апсолутистичке монархије у Европи 18. века чији су владари, у већој или мањој мери, прихватили идеје просветитељства, најчешће темељене на рационализму, те су настојали да их примене у пракси кроз низ реформи којима је, у већој или мањој мери, увођена слобода вероисповести, слобода изражавања, право власништва, слободна трговина и сл. У том смислу су такви владари били „просвећени”, али с друге стране, нису прихваћали никакве реформе политичког система у смеру демократије односно смањивања њихових владарских овлашћења, сматрајући да је управо њихов „апсолутизам” оно што омогућава такве реформе, односно да једино владарски ауторитет може сломити конзервативне и „ирационалне” отпоре модерним идејама.

Просвећени апсолутизам је био идеал, односно систем који су подржавали и многи просветитељски мислиоци као што је Волтер, док су каснији просветитељи у њему видели клицу тираније те као алтернативу предлагали идеје конституционализма и републиканства које ће свој идеал наћи у грађанским револуцијама. Након њих је у свету остало врло мало држава које су по свом устројству апсолутне монархије, а самим тиме и мало прилика да се неки владар назове „просвећеним деспотом”.

Теократија

Теократија је облик владавине у којој религија или вера играју доминантну улогу. У теократским друштвима је верска структура комплементарна структури власти или доминира над њом. Реч потиче из грчког језика и дословно значи „владавина Бога”. Државе које данас имају елементе теократије су: Иран, Израел, Саудијска Арабија, Ватикан. Теократске власти примењују теономију (од грчке речи теос [θεός] - Бог, номос [νόμος]- закон)

Тимократија

Тимократија (грч. τιμή - част, слава) је облик државе где пресудан утицај имају амбициозни и моћни ратници. То је држава ратника који су славу стекли у борбама, где су задобили поседе и на тај начин постали моћни и утицајни. Тимократија представља прелаз из аристократије у олигархију.

По Платону то је један од облика владавине који настаје као деградација аристократије као идеалног облика владавине. Узрок овој деградацији Платон види у погрешном склапању бракова који дају поколења управљача која нису савршена. Тада долази до нестанка реда и хармоније у држави, сукоба, преотимања поседа и претварања слободних грађана у робове. У овим борбама надјачавају искусни и амбициозни ратници и њихов утицај преовладава. Највише се цене сила и богатство. Временом тимократија прелази у олигархију где новац и богатство имају пресудни утицај.

Тоталитаризам

Тоталитаризам је један од облика политичког поретка. Најједноставније речено, тоталитаризам је систем свеобухватне политичке владавине утемељене на идеолошкој манипулацији, терору и бруталности. Тоталитаризам тежи остварењу „тоталне моћи” кроз политизацију друштвене и личне егзистенције и зато подразумева потпуно укидање грађанског друштва и личне приватности. Настао је у 20. веку, мада његову појаву прорекао је Токвил тридесетих година деветнаестог века рекавши да ће нови облик деспотизма свеобухватнији, такорећи тоталан. Дефиниција тоталитаризма као таквог је настала у првој половини 20. века када се појављују први тоталитарни режими. Први који је употребио тај израз био је Бенито Мусолини.

Федерација

Федерација (или савезна држава) је облик државног уређења и односи се на такву структуру државе где више држава пристаје да део свог суверенитета пренесе на нову државну творевину. Свака од тих држава има неки облик самоуправе, али постоји центар који има део, али најзначајнијих функција државе. Сједињене Америчке Државе су пример федерације. Иако свака од 50 држава има своју самоуправу (на пример бира гувернера), Вашингтон има највећу моћ (из њега се управља остатком државе). Има много примера федерација у свету и неке од њих су: Сједињене Америчке Државе, Русија, Мексико, Аустралија, Швајцарска и друге. Босна и Херцеговина је у јединственој позицији у свету, наиме, то је једина држава која у својој структури има републику и федерацију (свака са својом посебном администрацијом), али и владу на државном нивоу.

Држава у којој не постоји подела на територијалне јединице се зове унитарна држава, док облик уређења где државе чланице имају слабе везе јесте конфедерација.

Хегемонија

Хегемонија је политички, културни или економски утицај или доминација (надмоћ) једне нације, друштва или групе над другима. Хегемонија се у прошлим временима постизала најчешће употребом силе. Данас се она чешће односи на снажан економски и културни утицај механизмима глобализације.

Царство

Царство је израз који у свом ужем, односно дословном смислу означава сваку државу, односно монархију на чијем се челу налази шеф државе с титулом цара или царице. Понекад се за такав тип државе користи и израз царевина. У том смислу једини пример царства у савременом свету представља Јапан.

Шамил

Шамил (рус. Шамиль; 1797 — 1871) био је имам Дагестана и вођа ослободилачког покрета кавкаског становништва (1834—1859) против руске експанзије (Кавкаски ратови).

Од 1834. године на челу устаничких снага изводи успешно нападе на руске утврђене линије, пресреће казнене експедиције и уништава њихове позадинске делове. Ослободивши са око 60.000 устаника већи део Дагестана и Чечења, успоставља 1838. године феудални поредак. Деспотизам Шамила и социјални и економски проблеми поколебали су верност устаника и створили незадовољство у народу, па је устанички покрет од 1850. године почео малаксавати. После Кримског рата отпор устаника је сломљен концентричним нападима руских снага (око 40.000) којима се Шамил предао и био заточен. Умро је при ходочашћу у Медину.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.