Деспот

Деспот (од грч. δεσπότης [despótēs] — „господар”) била је старија византијска дворска титула која је додјељивана синовима или зетовима владајућег цара, а првобитно је означавала престолонасљедника. Из Византијског царства се током средњег вијека проширила на Балканско полуострво, а додјељивана је и у државама које су биле под византијским утицајем, као што су Латинско царство, Бугарска, Србија и Трапезунд. То је довело до уздизања неколико кнежевина на ранг „деспотовине” које су постојале као независне државе или као зависна територија кнежева који су имали и титулу деспота, међу којима су најпознатије Епирска деспотовина, Морејска деспотовина и Српска деспотовина. Супруга деспота је била деспотица (од грч. δεσπότισσα).

У савременом значењу, ријеч је стекла другачије значење: деспотизам је облик владавине у коме један појединац влада са апсолутном влашћу. Сематичком промјеном термин је изједначен са термин тиранин, античком грчком ријечју која првобитно није имала негативно значење и латинском ријечју диктатор, владар који има потпуни ауторитет у Римској републици. У савременом говорном грчком језику, ријеч се често користи за епископе.

Списак познатих носиоца титуле

Српско царство и државе насљеднице

Име Посједовање Додјелио Биљешке Референце
Марина Смилец 1298—7. април 1355 Смилец „Праве мајке Царевине Срба и Грка”. Тета Стефана Душана. [1]
Јован Оливер 1334—1356 Андроник III Палеолог Аутономни српски великаш, титулу деспота добио од Андроника III послије византсијско-српског мировног споразума 1334. године [2]
Симеон Урош 1345/1346—1363 Стефан Урош IV Душан Полубрат Стефана Душана, титулу је добио након Душановог крунисања за цара. Владар Епира, прогласио се царем 1356. године и покушао да устави контролу над Србијом али неуспјешно. Владар Тесалије и већине Епира од 1359. до смрти око 1370. године [3]
Јован Комнин Асен 1345/1346—1363 Стефан Урош IV Душан Дјевер Стефана Душана, титулу је добио након Душановог крунисања за цара. Владар Валоне све до своје смрти [4]
Иваниш fl. 1348 Стефан Урош IV Душан Близак рођан Стефана Душан. Вларад области у Топлици [5]
Дејан Послије августа 1355 Стефан Урош IV Душан или Стефан Урош V Дјевер Стефана Душана. Владар области у околини Куманова [6]
Ђин Буа Спата око 1360/1365 — око 1399/1400 Симеон Синиша Албански племенски вођа, почетком шездесетих година 14. вијека као деспота и владара Етолије га је признао српски цар и владар Тесалије Симеон Синиша. Он је дефакто био независтан, а 1374. године је анектирао Деспотовину Арту и покренуо неуспјешне нападе на Јонију [7][8]
Петар Лоша Око 1360/1365—1374 Симеон Синиша Албански племенски вођа, почетком шездесетих година 14. вијека као деспота и владара Акарнаније (га је признао српски цар и владар Тесалије Симеон Синиша. Он је дефакто био независтан и напао је Тому Прељубовића у Јонији, прије него што је постигао договор са њим. Умро је од куге 1373/1374. године [9][10]
Вукашин Мрњавчевић 1364—1365 Стефан Урош V Једна од најмоћнијих српски великаша за вријеме Стефана Душана, титулу деспота му је 1364. године и потом краља савладара додјелио Стефан Урош V. Он је дефакто постао независтан 1368. године, а Османлије су га убиле у бици на Марици 1371. године [11]
Угљеша Мрњавчевић 1365—1371 Стефан Урош V Брат Вукашина Мрњавчевића, титулу деспота је наслиједио од свог брата и постао је владар Сера заједно са Душановом удовицом Јеленом Бугарском. Од око 1368. године био је дефакто независтан владар, све до своје смрти у бици на Марици 1371. године [12]
Јован Драгаш 1365 — око 1378 Стефан Урош V Брат од тетке Стефана Уроша V и нећак Стефана IV Душана, са братом Констатином Драгашом владаро је посједима источно од Команова до Велбужда. Од битке на Марици био је османски вазал [13]
Српска деспотовина
Стефан Лазаревић 1402—1427 Манојло II Палеолог Владар Србије као османски вазал. Добио је титулу деспота током посјете Цариграду 1402. године. Владао је Српском деспотовином као аутономни господар све до своје смрти 1427. године [14]
Ђурађ Бранковић 1429—1456 Манојло II Палеолог Насљедник Стефана Лазаревића као владар Србије од 1427. године, стекао је титулу деспота 1429. године. Османски вазал је поста 1428. године [15]
Лазар Бранковић 1440е—1458 Манојло II Палеолог Син и насљедник Ђурђа Бранковића, стекао је титулу деспота током очеве владавине [16]
Стефан Бранковић 1458—1459 непознато Син Ђурђа Бранковића, владар Србије. Збачен с власти у корист Стефана Томашевића
Стефан Томашевић Април—јун 1459 непознато Краљ Босне, постао је посљедњи српски владар након његове женидбе са Јеленом, кћерком Лазара Бранковића. , the daughter of Lazar Branković. Преузео је титулу деспота (или га је можда наградила Лазарева удовица, византијска принцеза Јелена Палеолога). Његову пријестолницу Смедерово су освојиле Османлије неколико мјесеци касније [16]
Титуларни деспоти у изгнанству под угарским сизеренством
Вук Гргуревић 1471—1485 Матија Корвин Унук Ђурђа Бранковића
Ђорђе Бранковић 1486—1496 Матија Корвин Син Стефана Бранковића
Јован Бранковић 1486—1502 Владислав II Син Стефана Бранковића
Иваниш Бериславић 1504—1514 Владислав II Оженио удовицу Јована Бранковића, Јелену Јакшић
Стеван Бериславић 1514—1521 Владислав II Син Иваниша Бериславића
Радич Божић 1527—1528 Јован I Запоља
Павле Бакић 1537 Фердинанд I

Референце

  1. ^ Деспотица Марина е вероятната собственичка на златните бижута
  2. ^ Fine 1994, стр. 299.
  3. ^ Fine 1994, стр. 310, 347–348, 350–351.
  4. ^ Fine 1994, стр. 310, 347, 357.
  5. ^ Blagojević 2004, стр. 288.
  6. ^ Soulis 1984, стр. 190.
  7. ^ Nicol 1984, стр. 142, 146–169.
  8. ^ Soulis 1984, стр. 116, 122, 126–127, 130, 132.
  9. ^ Nicol 1984, стр. 142, 145–146.
  10. ^ Soulis 1984, стр. 116, 122, 125–126.
  11. ^ Fine 1994, стр. 362–364.
  12. ^ Fine 1994, стр. 364–364, 377–381.
  13. ^ Soulis 1984, стр. 100, 101.
  14. ^ Fine 1994, стр. 428–429, 522–526.
  15. ^ Fine 1994, стр. 526–528.
  16. 16,0 16,1 Fine 1994, стр. 575.

Литература

Ђорђе Бранковић (деспот)

Ђорђе Стефановић Бранковић, у монаштву назван Максим, српски деспот и архиепископ, родио се 1461. године. Десетак година је „јуначки храбровао на Агарене“ (Турке), па се замонашио и постао монах Максим. Био је ожењен Изабелом, братаницом угарске краљице (из арагонске напуљске династије), али се, како казује у његовом житију Крушедолац из XVI века, „чиста од ње сачувао“.

Титулу деспота Србије је Ђорђу даровао мађарски краљ Матија Корвин 1486. године. Деспот Ђорђе је такође у посед добио градове Купиник (Купиново), Сланкамен и Беркасово у Срему, као и друга места, која су спадала под те градове. Од 1493. године, Ђорђе је делио деспотску титулу са братом Јованом. 1494. године српски деспоти, Ђорђе и Јован, су ратовали против херцега Ловре, који је имао поседе у Срему и Славонији. У децембру 1494. године, деспоти освоје Митровицу (Сремска Митровица) и повере градску управу својим људима. Почетком 1496. године, Ђорђе се закалуђерио, а деспотску титулу је оставио млађем брату Јовану.

Можда га је у монахе одвело ондашње веровање да је од 1492. године (од седамхиљадите године по византијској ери) настао „втори век“, кад сваког тренутка може да буде пропаст света.

Умро је као архиепископ београдски Максим 1516. године. Култ му је начињен 1523. године, у доба кад је Београд већ две године био у турским рукама и кад је турска граница, све до Мохачке битке 1526. године била сасвим близу Крушедола.

У Крушедолу, манастиру који је Максим подигао, почивао је он, деспот и архиепископ српски, и ту је створен његов култ, да би послужио за подизање духова код Срба, који су се, са Мађарима заједно, борили против Турака. У исто време, на истом месту и са истим задатком развијани су култови целе Максимове породице: и оца његовог деспота Стефана Слепог (Стефан Бранковић) (почетак његовог култа 1484. године), и мајке његове деспотице Ангелине (почела да се слави кад и Максим), и брата његовог деспота Јована (имао култ од 1505. године). Крушедолац из XVI века је у црквеним песмама славио све чланове те породице последњих Бранковића, a Мајци Ангелини и Максиму је написао и житије.

Ђурађ Бранковић

Ђурађ Вуковић Бранковић (рођ. 1377), познат и као Ђурађ Смедеревац, био је српски деспот, други син Вука Бранковића и Маре, ћерке кнеза Лазара. Носио је име по свецу (Ђорђу Кападокијском), као и његов унук Ђорђе Бранковић, иако нису имали исто презиме, већ су се по именима очева презивали један Вуковић, а други Стефановић. Од времена Мавра Орбинија (1601. године), историја њихову породицу назива Бранковићима.

Јован Бранковић

Јован Бранковић, српски деспот (1496—1502) је био рођени брат деспота Ђорђа Бранковића, од кога је примио деспотску титулу. Од 1493. године је делио деспотску титулу са братом Ђорђем, а 1496. године, када се Ђорђе закалуђерио, титула остаје Јовану.Деспот Јован је имао сасвим другачије погледе на свет него његов брат Ђорђе. Он је схватио као задатак свога живота не да постом и молитвом стече себи небеско царство, већ да својом војском победи Турке и да их истера из некадашње деспотовине, па да се попне на престо својих предака.Прославио се у борбама са Турцима, својим војничким продорима у Босни, а нарочито код Зворника (Звоника). Припремао је веома опсежне планове да уз помоћ Млетачке републике настави борбу са Турцима до потпуног ослобођења свога народа од њих, али га је смрт спречила у томе 1502. године.

Деспот Јован је и последњи српски деспот из владарске династије Бранковића, који су се осећали као легитимни наследници „светородних Немањића“ и прихватили су се ктиторства Хиландара и других светиња чувајући свој народ и веру.Био је ожењен Јеленом из породице Јакшића и имали су пет ћерки, али не и синова. Једна од ћерки била је Јелена Рареш, а друга вероватно Милица Басараба. После његове смрти Јелена се преудала за Иваниша Бериславића коме је 1504. угарски краљ доделио титулу деспота Србије. Јелена и Иваниш су имали сина Стевана Бериславића који је наследио титулу српског деспота.

Манастир Месић је вероватно његова задужбина, а Манастир Средиште сигурно.

Бранковићи

Бранковићи су српска властелинска и владарска породица из 14. и 15. века.

Вук Бранковић (деспот)

За чланак о његовом претку, погледајте чланак Вук Бранковић.Вук Бранковић (Вук Гргуревић, у народним песмама знан као Змај Огњени Вук или Јајчанин Вук), српски деспот (1471—16. април 1485), син је слепог Гргура Бранковића, сина деспота Ђурђа. У младости је био са Турцима, који су помагали његовом оцу да добије деспотство Србије после смрти деспота Ђурђа (1456).

Када је 1465. године у Београд стигло једно турско посланство да понуди мир, био је међу њима и Вук. Тада он улази у историју, као актер догађаја. Ту је он прешао у службу мађарског краља Матије и постао заповедник српских чета у Срему и околини. Веома храбар и пожртвован, Вук је стекао велики углед, који најбоље показује његово, у народу познато име, Змај Огњени Вук. Јунак је многих народних песама, бугарштица и десетерачких. Надимак је добио или по Витешком реду тог имена или по специјалном оружју које је "бљувало ватру" попут аждаје, али од гвожђа.

Ратовао је са Мађарима против Чеха, Пољака и Аустријанаца, а нарочито против Турака. Добио је због војничких заслуга од краља Матије 1469. године град Белу Стену и дистрикт Тотушевину у Славонији. Именован је за деспота Србије 1471. године и добио је велике поседе на подручју данашње Војводине, који су некад били својина деспота Ђурђа: Купиник (Купиново), Сланкамен, Беркасово, Бечкерек (Зрењанин), Бијелу Стијену и друге.

По легенди, основао је фрушкогорски манастир Гргетег и цркву Св. Николе у Сланкамену. У црквици тој је у зиду високо клин био укуцан, о који је он долазећи на службу, "свој клобук вешао".Вук је био ожењен Барбаром Франкопан. Као деспот, Вук се посебно прославио 1476. године, проваливши у Сребреницу и борећи се испод Шапца и Смедерева.

Године 1479. заповеда српском коњицом у Боју код Кењермеза. Храбрим нападом на турски центар мађарска и српска коњица су разбиле турску војску и натерале је на повлачење. Ова битка сузбила је турске нападе на Мађарску за неколико наредних година.

Нарочито је чувен његов смео поход 1480. године на Сарајево. Ратовао је са успехом против Турака по Србији и 1481. године довео одатле, из околине Крушевца, око 50.000 људи, који су насељени око Темишвара. У сталној борби с Турцима, након борбе на реци Уни, деспот је умро 16. априла 1485. године.

Епирска деспотовина

Епирска деспотовина је била једна од грчких држава-наследница Византијског царства насталих након крсташког освајања Цариграда 1204. године. Постојала у различитим границама до краја 14. века. Језгро јој се налазило у истоименој области Епира и Акарнанији. Историја јој је обележена сталним сукобима са главним регионалним силама на Балкану (Византијским царством васпостављеним ослобођењем Цариграда 1261. и Бугарском, касније са Напуљском краљевином и Србијом), које су покушавале да прошире подручје своје власти на Епир. Свој врхунац је Епирска деспотовина је достигла 1224. године када је Теодор Анђео (деспот 1214—1224, цар 1224—1230) заузео Солун, срушио Солунску краљевину и прогласио се за цара. Међутим, већ 1230. године у бици на Клокотници претрпео је пораз од Бугара после чега је уследио процес пропадања и лагане дезинтеграције деспотовине. Раздробљен на бројна засебна господства, Епир је постепено интегрисан у Османско царство 1386-1449.

Термин Епирска деспотовина као ознака за западногрчку државу није историјски и не користи се у савременим изворима. Међутим, Епир је био независан у односу на Никејско односно растаурирано Византијско царство Палеолога. Његови владари су се понекад називали архонтима или само кировима (господинима). У периоду после 1230. неки епирски владари су добили деспотску титулу од никејског односно византијског цара.

Иваниш Бериславић

Иваниш Бериславић (лат. Joannes Berizlo; ум. 1514) је био славонски великаш, српски деспот од 1504. до 1514. године и јајачки бан (у два наврата). Истакао се у борбама против Турака у Босни.После смрти деспота Јована Бранковића (1502), Иваниш се оженио његовом супругом Јеленом, те је од угарског краља добио титулу деспота Србије (1504). Деспот Иваниш је постао заштитник православне цркве у Угарској, а у повељама се потписивао по „милости Божијеју деспот српски“. Његов син, Стефан Бериславић је носио титулу српског деспота све до своје погибије у борби са Турцима 1535. године.

Деспот Иваниш је од мађарског краља добио некадашње поседе деспота Јована, које је угарска влада после Јованове смрти конфисковала. Резиденција деспота Иваниша је био град Купиник у Срему. Поред деспотске титуле, Иваниш је постао и бан Јајачке бановине (1511), са обавезом да чува јужне границе Угарске и поверени му народ. Поред Купиника, деспот је имао седиште и у граду Броду на Сави, из кога је надгледао деспотске градове по Срему и Славонији, као и Јајачку бановину.

Пошто је служба на две стране била напорна, деспот је почетком 1513. године молио мађарског краља да га разреши дужности јајачког бана, што је краљ и учинио. Деспот Иваниш је умро 1514. године, а после тога се његова супруга, деспотица Јелена, помиње као господарица деспотских чета.

Године 1521, турска војска је кренула да освоји Шабац. Пошто се Купиник, резиденција деспотице Јелене, налазио у близини Шапца, деспотица пошаље једног човека Турцима, да јави како ће се покорити султану. Султан пристане да јој поштеди земљу. Ради тачнијег споразума, пошаље султан у Купиник једног тумача, али се деспотица, међутим, предомисли, па покупи своје ствари и побегне из Купиника у Угарску, а тумача пошаље као роба угарском краљу.

Кад султан сазна за ово, наложи Бали-бегу да заузме Купиник, а Мустафа паши да заузме остале градове у Срему. После заузимања Шапца, кренуо је султан на Земун и Београд, а успут је свратио у Купиник, да разгледа напуштене деспотске дворове. Бали-бег је у току септембра 1521. разорио и спалио многа места у Срему, као Сланкамен, Карловце, Петроварадин, Каменицу, Черевић и Митровицу. Народ се у страху спасавао бекством преко Дунава испред турских чета. Деспотица Јелена се склонила на славонске поседе фамилије Берислава.

Као српског деспота наследио га је син Стефан Бериславић.

Лазар Бранковић

Лазар Бранковић (око 1421 — 20. фебруар 1458) био је српски деспот и владар (1456—1458), син Ђурђа Бранковића.

Момчило Спремић

Момчило Спремић (Доња Бадања код Лознице, 29. август 1937) је српски историчар.

Морејска деспотовина

Морејска деспотовина је држава која је постојала у оквиру Византије и којом је управљао један од принчева са деспотском титулом. Обухватала је данашњи Пелопонез са центром у Мистри, а Турци су је освојили 1460. године.

Мурат II

Мурат II (тур. II. Murad; звани Коџа — Велики 1404 — 3. фебруар 1451) је био турски султан од 1421. до 1451. године.

Мурат II је ступио 1421. године са својих 17 година на престо и живио је у миру са својим европским сусједима и вазалима. У марту 1430. године Османлије су заузеле Солун. Онда су Турци упали у Србију и Угарску. Београд је 1440. године био опседан, али без успеха.

1443. године повео је Мађар Јанош Хуњади (у српским народним пјесмама познат као Сибињанин Јанко) крсташку војску против Османлија, која је заустављена код Ниша, а код Јаловца поражена. Остаци војске су морали да предају Софију. 1444. године био је закључен мир са Угарском у самом Сегедину. Тако су границе политичке моћи Османлија остале очуване, а Влашка је обавезана на плаћање данка Угарској. Једна од његових супруга била је српска принцеза Мара Бранковић. Мурат II је одустао од своје владавине у име даље владавине свога сина Мехмеда и повукао се у Магнесију. Угарска је поновно, још исте године, послала своју крсташку војску до Варне, али је тамо била потпуно потучена. За време 6 последњих година своје владавине, Мурат II је предузео више војних похода на Балкан. 1451. године Мурат II је умро код Једрена и био је сахрањен у Бурси.

Владавина Мурата II је била од велике политичке и културне важности за развој Османског царства. Он је наставио даље са политиком консолидације Мехмеда I. Најугледнији везири Мурата II су припадали старим породицама и били су му дубоко одани. Он је био мецена исламске културне баштине, посебно када је ријеч о литератури и пјесмама.

Мурат II је био човек мира и сви су га сматрали за доброг султана а његови непријатељи су га се плашили.

Племство

Племство, властелинство или властела, било је привилеговани друштвени сталеж у току средњег вијека.

Након појаве буржоазије и капитализма, племство знатно губи своју политичку, друштвену и новчану моћ, да би касније потпуно ишчезло. Данас, племство постоји као почасни сталеж у неким земљама свијета, нпр. у Уједињеном Краљевству.

Уз племићки статус често су се додјељивале и племићке титуле, као нпр. барон, виконт, гроф, маркиз, војвода, кнез итд.

Рангирање племићких титула:

велики војвода (надвојвода код принчева династије Хабсбурга од 1453. до 1918)војводамаркиз (у Француској, Шпанији, Италији и Русији)гроф (у Енглеској еквивалент ерл)виконтбаронвитезУ Византији:

деспотсевастократоркефалија (провинцијални гувернер)

Списак српских владара

Списак српских владара обухвата српске владаре (жупане, кнезове, деспоте, краљеве и цареве) поређане према државама којима су владали.

Српска деспотовина

Српска деспотовина је била српска средњовековна држава која је постојала од 1402. године када је Стефан Лазаревић, син кнеза Лазара Хребељановића, добио од византијског цара титулу деспота па до 1459. године када су Османлије освојиле Смедерево, престоницу коју је подигао деспот Ђурађ Бранковић. Српски деспоти настојали су да идеолошки наставе традиције немањићке Србије. Многе институције из државе Немањића наставиле су да постоје у Српској деспотовини. Ипак због нових међународних околности војне службе добијају све већи значај у држави српских деспота. У међународном погледу Српска деспотовина се налазила између све јачег Османског царства и Краљевине Угарске. Она је била зависна од међусобног односа ових сила. После смрти деспота Ђурђа, 1456. године, расуло у Србији и борбе око престола међу његовим наследницима олакшали су пропаст државе, па је 1459. године Србија коначно пала под турску власт.

Стефан Бериславић

Стефан Бериславић (1510 — 1535) је био српски деспот у Угарској, почевши од 1520. године. Био је најстарији син Иваниша Бериславића, српског деспота (1504—1514) и Јелене, рођене Јакшић, која је претходно била удата за Јована Бранковића (ум. 1502), последњег српског деспота из рода Бранковића, те је по том основу деспотска титула, заједно са поседима, прешла на њеног другог мужа Иваниша, а потом и на њиховог сина Стефана.Кад му је умро отац, Стефан је имао мање од десет година, тако да му је титула деспота званично додељена тек 1520. године, од стране тадашњег угарског краља Лудвига II Јагелонца. После пораза Угара на Мохачу 1526. године, у Угарској су се створиле две политичке струје; једну је предводио нови краљ Фердинанд Хабзбуршки на чију страну је испрва стао и српски деспот Стефан Бериславић, па му је ердељски војвода Јован Запоља, који је као вођа друге струје такође био пороглашен за угарског краља, одузео ово достојанство. Међутим, ова одлука није имала стварног ефекта, тако да је Стефан наставио да носи деспотско звање све до своје смрти 1535. године.

Уз њега се као српски деспот у Угарској помиње и Радич Божић (1527-1528), коме је то достојанство било додељено од стране Јована Запоље.

Стефан Бранковић

Стефан Бранковић је био српски деспот и владар 1458-59.

Стефан Лазаревић

Стефан Лазаревић (Крушевачки Град, 1377. — Главица код Младеновца, село Марковац, заселак Црквине, 19. јул 1427), познат и као Стеван Високи, био је син кнеза Лазара који је са титулама кнеза (1389–1402) и деспота (1402–1427) владао Србијом. У своје време је важио за једног од најбољих витезова и војсковођа, а његова књижевна дела га чине једним од највећих српских књижевника у средњем веку.

Након очеве погибије у Косовском боју 1389. године, као малолетан је дошао на власт и уз помоћ мајке Милице Хребељановић је владао до свог пунолетства 1393. године.

Као османски вазал, млади Стефан је предводио српске помоћне одреде у биткама на Ровинама, код Никопоља и Ангоре. После битке код Ангоре је од Византинаца у Цариграду добио звање деспота (1402), а крајем 1403. или почетком 1404. године, ступио је у вазалне односе и са угарским краљем Жигмундом од кога је добио Мачву, Београд (у који 1405. године сместио своју престоницу), Голубац и друге поседе, а касније (1411) и Сребреницу.

После великог пораза код Ангоре, отпочео је грађански рат у Османској царевини, али и сукоби међу српском властелом, прво између Лазаревића и Бранковића, а потом и између самог Стефана и његовог млађег брата Вука. Сукоби у Србији су се окончали 1412. године измирењем Стефана и његовог сестрића Ђурђа, док је као победник из борби међу Османлијама изашао 1413. године Мехмед I, захваљујући српској помоћи, након чега је, за Србију, уследио период мира. После смрти свог сестрића Балше III Балшића, наследио је Зету, око чијих приморских градова је водио рат против Млечана. Пошто није имао деце, Стефан је на сабору у рудничкој Сребрници 1426. године именовао свог сестрића Ђурђа за наследника.

На унутрашњем плану, он је сломио отпор властеле, а периоде мира је искористио за снажење Србије у политичком, економском, културном и војном погледу. Он је 29. јануара 1412. године објавио „Законик о рудницима“, са посебним делом којим се уређује живот у, тада највећем руднику на Балкану, Новом Брду. Тиме је додатно појачао развој рударства, које је било главна привредна грана тадашње Србије, тако да је крајем његове владавине Србија била један од највећих произвођача сребра у Европи. На пољу архитектуре, наставља се развој Моравског стила, који је започео у доба његовог оца градњом Раванице и Лазарице.

Био је велики покровитељ уметности и културе пружајући подршку и уточиште како ученим људима из Србије, тако и избеглицама из околних земаља које су заузеле Османлије. Поред тога, он је и сам био писац, а његово најзначајније дело је „Слово љубве“ које се одликује ренесансним цртама. Поред књижевног стваралаштва самог деспота, у овом периоду се, између осталих, јављају Константин Философ и Григорије Цамблак, а развија се и богата преписивачка делатност ( Ресавска преписивачка школа).

Стефан Томашевић Котроманић

Стефан Томашевић (око 1438 — 5. јун 1463) је био српски владар из династије Котроманића, који је био и краљ Босне, Приморја, Хумске земље, Доњих Краја, Усоре, Соли, Подриња и Западних страна (10. јул 1461 — 5. јун 1463). Током своје краткотрајне владавине је пред надмоћном османском војском борбом грчевито бранио смедеревску тврђаву Смедерево и српску деспотовину, а потом у покрајини Босни је био издат од племића Радослава који је за обећани новац Турке пустио ноћу да уђу у српски град Кључ. Радослав је потом одведен пред султана Мехмеда II (1451—1481) где му је одрубљена глава као издајнику свога краља.

Угљеша Мрњавчевић

Јован Угљеша Мрњавчевић (умро 26. септембра 1371.) је био српски деспот из династије Мрњавчевић. Управљао је Серском државом од 1365. до своме смрти. Угљеша је био брат српског краља Вукашина Мрњавчевића. Са братом је покушао да спречи продор Турака у Европу, али је погинуо у Маричкој бици 1371. године. Угљешина супруга је била Јелена (монашко име Јефимија), која је извезла Похвалу кнезу Лазару. Угљеша је чест лик у српским народним епским песмама преткосовског циклуса.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.