Демократска партија социјалиста Црне Горе

Демократска партија социјалиста Црне Горе (ДПС) је владајућа политичка партија у Црној Гори. Настала је средином 1991. године, трансформацијом дотадашњег Савеза комуниста Црне Горе. Од свог оснивања па све до данас, увијек је била на власти у Црној Гори, самостално или у коалицији са другим странкама. Током своје историје, пролазила је кроз неколико развојних фаза. Први предсједник ДПС био је Момир Булатовић, а садашњи предсједник странке је Мило Ђукановић, који ту функцију обавља од 1998. године.[1]

Иако је првобитно била дефинисана као грађанска странка љевичарског усмјерења, која се након страначког раскола из 1997. године и формално залагала за плуралистичку варијанту црногорског грађанског национализма, током наредних година се у пракси показало да политика ДПС све више скреће ка афирмацији црногорског етничког национализма, што је до пуног изражаја дошло након проглашења државне независности Црне Горе (2006). ДПС-ова политика практичног фаворизовања етничких Црногораца и промовисања њихових интереса показала се већ приликом усвајања новог Устава Црне Горе (2007), чиме је означен почетак интензивне црногоризације у свим областима друштвеног живота.[2]

Са таквом националистичком преоријентацијом странке није се слагала грађанска струја, коју је унутар ДПС предводио Филип Вујановић, али то није имало већег утицаја на вођење страначке политике.[3][4] Коначна побједа националистичке струје најављена је приједлогом новог страначког програма, који је представљен у октобру 2019. године, а којим се одустало од одржавања дотадашњег привида о грађанском усмјерењу ДПС. Та појава је дошла до посебног изражаја у новим програмским одредбама о залагању за стварање аутокефалне православне цркве у Црној Гори, чиме је и формално прекорачена граница између политике и религије.[5][6]

Демократска партија социјалиста Црне Горе
Demokratska partija socijalista Crne Gore
DPSCG-logo
ОснивачМомир Булатовић
ПредсједникМило Ђукановић
Замјеник предсједникаДушко Марковић
ГласноговорникЧаслав Вешовић
СлоганСигурним кораком
Основана1991.
ПретходникСавез комуниста Црне Горе
СедиштеЈована Томашевића бб, Подгорица
 Црна Гора
Млади огранакСавјет младих ДПС
Идеологијаевропеизам,
атлантизам,
неолиберализам,
црногорски грађански национализам
Политичка позицијаЛеви центар
Међународно чланствоПрогресистичка алијанса и Социјалистичка интернационала
Европска странкаПартија европског социјализма
Скупштина Црне Горе
35 / 81
Веб-сајт
www.dps.me

Историја

Milo Đukanović in 2010
Мило Ђукановић, предсједник ДПС
Naprijed Crna Goro logo
Симбол коалиције Европска Црна Гора (2012)

ДПС је настала средином 1991. године, трансформацијом дотадашњег Савеза комуниста Црне Горе. На првом (оснивачком) конгресу ДПС, који је одржан 22. јуна 1991. године у Подгорици, за првог предсједника ДПС изабран је Момир Булатовић, дотадашњи предсједник Централног комитета СКЦГ, који је у то вријеме био и предсједник Предсједништва Црне Горе. Пошто је већина посланика у тадашњој Скупштини Црне Горе учествовала у трансформацији СКЦГ у ДПС, странка је од свог настанка била владајућа, а у најужем руководству странке налазио се и Мило Ђукановић, тадашњи предсједник Владе Црне Горе.

Недуго по оснивању, ДПС се суочила са првим великим искушењем, пошто је већи дио страначког руководства у октобру 1991. године одустао од дотадашњег залагања за очување Југославије, прихвативши приједлог Европске заједнице о признавању пуног државног суверенитета и независности свих југословенских федералних јединица. Усљед негодовања и подјела у страначкој бази, руководство ДПС се вратило на претходне позиције, али мањи дио страначких функционера је и након тога наставио да се залаже за суверенистичку опцију.[7][8][9][10][11]

Пошто се знатна већина грађана Црне Горе у то вријеме залагала за опстанак заједничке државе, руководство ДПС је почетком 1992. године подржало идеју о преуређењу преосталог дијела Југославије, што се у пракси свело на Црну Гору и Србију. На референдуму о државном статусу Црне Горе који је одржан 1. марта 1992. године, ДПС је подржала останак Црне Горе у заједничкој држави са Србијом, што је 27. априла исте године довело до стварања Савезне Републике Југославије. Међутим, у вријеме преговора о уставном уређењу заједничке државе, руководство ДПС се залагао за што снажнију позицију Црне Горе, а један од главних заговорника такве политике је био Мило Ђукановић, тадашњи предсједник Владе Црне Горе, око кога је већ у то вријеме почела да се окупља суверенистичка струја у оквиру ДПС.

На првим предсједничким изборима, који су одржани крајем 1992. године, ДПС је кандидовала свог предсједника Момира Булатовића, који је након изборне поједе постао постао први Предсједник Републике Црне Горе, а на ту дужност је ступио почетком 1993. године.[12] Почетком 1994. године, за потпредсједника ДПС изабран је Мило Ђукановић, чиме је његова позиција у странци додатно ојачана.

Страначки раскол (1997)

Milica Pejanović-Đurišić 2015
Милица Пејановић-Ђуришић предсједница ДПС (1997-1998)
Momir Bulatović (cropped)
Момир Булатовић, први предсједник ДПС (1991-1997)

Највећи потрес у историји ДПС догодио се током 1997. године, усљед избијања отвореног сукоба између двије групације, од којих је прва стајала уз Момира Булатовића, а друга уз Мила Ђукановића. Овај сукоб се из руководства пренио на цијелу странку, што је довело до њене подјеле на два супротстављена крила: Булатовићево и Ђукановићево.[13][14] На предсједничким изборима, који су у Црној Гори одржани у октобру 1997. године, оба крила ДПС истакла су своје посебне кандидате: Булатовића и Ђукановића.[15] Иако је однио побједу у првом кругу, Булатовић је изгубио у другом кругу, тако да је за новог Предсједника Црне Горе изабран Ђукановић, који је на ту дужност ступио почетком 1998. године.[16]

Пошто је Ђукановићево крило, на чијем се челу формално налазила Милица Пејановић-Ђуришић (1997-1998), успјело да се избори за право на задржавање страначког имена, Булатовићево крило се у прољеће 1998. године трансформисало у нову странку под називом Социјалистичка народна партија Црне Горе (СНП). На скупштинским изборима који су у Црној Гори одржани крајем маја 1998. године, ДПС је наступила у оквиру коалиције Да живимо боље (ДПС-НС-СДП), која је однијела побједу на изборима. Недуго потом, крајем 1998. године, за предсједника ДПС изабран је Мило Ђукановић, који је на тој функцији остао до данас.

ДПС као суверенистичка странка

F Vujanovic (crop)
Филип Вујановић, предсједник Владе Црне Горе (1998-2003) и Предсједник Црне Горе (2003-2018)

Непосредно по окончању НАТО агресије на СРЈ (1999), у вријеме тешке унутрашње кризе, ДПС је иступила са захтјевом да се СРЈ трансформише у унију конфедералног типа, најавивши доношење посебне политичке декларације. Након договора између странака које су чиниле тадашњу владајућу коалицију у Црној Гори (ДПС, НС, СДП),[17] Влада Црне Горе је 5. августа 1999. године усвојила политичку декларацију под називом Основи нових односа Црне Горе и Србије, чиме је означен почетак новог раздобља у политичкој дјелатности ДПС, која се од тог времена отворено декларисала као суверенистичка странка.[18][19]

Крајем 2000. године, руководство ДПС је одлучило да одустане од дотадашњег залагања за конфедерални модел односа између Црне Горе и Србије, након чега су ДПС и СДП предложиле да Влада Црне Горе усвоји нову програмску декларацију, засновану на концепту државне независности Црне Горе, али са тим се у оквиру владајуће коалиције није слагало руководство НС, које се и даље залагало за раније дефинисани модел.[20][21] Пошто се испоставило да компромис по том питању није могућ, Влада Црне Горе је 28. децембра 2000. године већином гласова усвојила нову политичку декларацију, засновану на концепту државне независности Црне Горе. За усвајање тог документа гласали су министри из редова ДПС и СДП, док су министри из редова НС најавили напуштање владајуће коалиције. Та одлука је реализована почетком јануара 2001. године, када је НС и званично раскинула коалицију са ДПС и СДП, што је потом довело до пријевремених избора.[22][23]

На скупштинским изборима који су у Црној Гори одржани у прољеће 2001. године, ДПС је заједно са СДП наступила у оквиру коалиције под називом "Побједа је Црне Горе", која је освојила највише гласова, али не и апсолутну већину посланичких мандата, након чега је усљедио период политичке нестабилности, током кога је Црну Гору водила мањинска влада ДПС и СНП. Управо у то вријеме, у рјешавање питања о преуређењу односа у тадашњој СРЈ укључила се и Европска унија, под чијим је покровитељством био постигнут Београдски споразум, који је потписан 14. марта 2002. године од стране највиших представника власти у Црној Гори и Србији. Овај споразум је предвиђао трансформацију СРЈ у лабаву државну заједницу Црне Горе и Србије, тако да је ДПС подржала његово усвајање у Скупштини Црне Горе, док је коалициона СДП гласала против, тако да је споразум на крају био усвојен гласовима посланика ДПС и Коалиције за Југославију (СНП, НС, СНС).[24]

На новим скупштинским изборима који су у Црној Гори одржани у октобру 2002. године, ДПС је учествовала у оквиру коалиције под називом "Демократска листа за европску Црну Гору", која је успјела да освоји већину посланичких мандата. Након конституисања новоизабраног сазива Скупштине Црне Горе, Мило Ђукановић је 25. новембра 2002. године поднио оставку на функцију Предсједника Црне Горе, ради преласка на функцију предсједника Владе Црне Горе, на коју је изабран 8. јануара 2003. године. На предсједничким изборима, који су у Црној Гори одржани у мају 2003. године, ДПС је заједно са својим коалиционим партнерима кандидовала Филипа Вујановића, који је однио побједу, поставши нови Предсједник Црне Горе.[25]

Дјелатност након 2006. године

Pobjeda
Насловна страна дневног листа „Побједа“ од 22. маја 2006. године

Кандидат ове партије на председничким изборима 2008. године био је Филип Вујановић, који је тада по други пут победио. Њихов слоган гласи: „Без дилеме“.

На изборима за предсједника Црне Горе 2013. године, Филип Вујановић осваја свој трећи заредом мандат предсједника Црне Горе.

На последњим парламентарним изборима у Црној Гори (одржаним 16.10.2016), самостално је освојила 35 од 81 мандата, док један мандат припада Либералној Партији како се кандидат те партије нашао на њиховој изборној листи, те је формирала владу са дотадашњим коалиционим партнерима — мањинским странкама Бошњачком странком, Хрватском Грађанском Иницијативом и коалицијом Албанци Одлучно али и Социјалдемократама.

Изборни резултати

Резултати ДПС на изборима за Скупштину Црне Горе, по мандатима:

  • 1990: 83 (66,4%)
  • 1992: 46 (54,12%)
  • 1996: 45 (63,38%)
  • 1998: 32 (41,03%)
  • 2001: 30 (38,96%)
  • 2002: 31 (41,33%)
  • 2006: 33 (40,74%)
  • 2009: 48 (51,54%)
  • 2012: 32 (45,6%)
  • 2016: 35 (41,41%)

Види још

Референце

  1. ^ Predsjednik Demokratske partije socijalista Crne Gore: Milo Đukanović
  2. ^ Раковић 2019, стр. 135.
  3. ^ Политика (2011): Вујановић: Нападају ме црногорски националисти
  4. ^ Slobodna Evropa (2011): Ima li crnogorskog nacionalizma u Crnoj Gori
  5. ^ Вечерње новости (2019): Нови програм ДПС: Миловa партијска црквa
  6. ^ Вечерње новости (2019): Предлог новог Статута ДПС-a: Радићемо на обнови Црногорске православне цркве
  7. ^ Јовић 1995.
  8. ^ Bulatović 2004.
  9. ^ Morrison 2009.
  10. ^ Vijesti (2018): Vlast u CG i Mirovna konferencija u Hagu
  11. ^ Vijesti (2019): Momir "Haški" i medijska haranga
  12. ^ Vijesti (2019): Predsjednički izbori u Crnoj Gori 1992/93. godine: Prve pukotine u vlasti i biranje manjeg zla
  13. ^ NIN (1997): Crnogorski rulet: Razlaz Mila i Momira
  14. ^ Naša borba (1997): Kraj prve faze raskola Demokratske partije socijalista Crne Gore
  15. ^ Naša borba (1997): Predsednički izbori u Crnoj Gori
  16. ^ Vijesti (2019): Dani optimizma i propuštenih šansi
  17. ^ Glas javnosti (1999): Drecun: Platforma za novu državu uglavnom spremna
  18. ^ Osnovi novih odnosa Crne Gore i Srbije (1999)
  19. ^ B92 (1999): Platforma stigla u crnogorski parlament
  20. ^ AIM (2000): Dogovora ni na vidiku
  21. ^ B92 (2000): GO Narodne stranke u nedelju odlučuje o predlozima DPS
  22. ^ B92 (2001): Šoć: Ministri iz NS podneli pismene ostavke
  23. ^ AIM (2001): Povratak narodnjaka u prazninu
  24. ^ B92 (2002): Skupština Crne Gore usvojila polazne osnove
  25. ^ B92 (2003): Nezvanični rezultati: Vujanović predsednik Crne Gore

Литература

Спољашње везе

Влада Милана Панића

Влада Милана Панића је прва влада Савезне Републике Југославије изабрана 14. јула 1992. године чији је председник био Милан Панић. Влада је имала премијера, 3 потпредседника, 19 министара и једног министра без портфеља. Милан Панић је, поред премијерског положаја, задржао и ресор одбране.

29. децембра 1992. изгласано неповерење Милану Панићу на предлог посланика Српске радикалне странке (СРС). За вршиоца дужности премијера именован је Радоје Контић, дотадашњи потпредседник Савезне владе. 3. марта 1993. Године образована је нова влада чији је председник био Радоје Контић.

Драган Кујовић

Драган Кујовић (Миоска, 1948 — Подгорица, 2010) био је црногорски политичар, министар за просвету и науку и професор.

Европска Црна Гора

Европска Црна Гора је бивша политичка коалиција у Црној Гори коју је водила Демократска партија социјалиста Мила Ђукановића.

Ова коалиција је формирана након сукоба у ДПС-у и први пут се појавила на парламентарним изборима 1998. До 2016. овај савез су чиниле увек Демократска партија социјалиста Црне Горе и Социјалдемократска партија Црне Горе и још неке партије. Од 2012. године ЕЦГ-у се прикључила и Либерална партија Црне Горе.

22. јануара 2016. СДП је званично напустила ову коалицију и тиме је де факто престала да постоји.

Избори 1998. Коалиција "Да живимо боље" коју су чинили ДПС, СДП и Народна странка.

Избори 2001. Коалиција "Побједа је Црне Горе — Демократска коалиција" коју су чинили ДПС и СДП.

Избори 2002. Коалиција "Демократска листа за европску Црну Гору" коју су чинили ДПС, СДП, Грађанска странка, Либерални демократи и Народна слога Црне Горе.

Избори 2006. Коалиција "За европску Црну Гору" коју су чинили ДПС, СДП и Хрватска грађанска иницијатива.

Избори 2009. Коалиција "Европска Црна Гора" коју су чинили ДПС, СДП, Бошњачка странка и Хрватска грађанска иницијатива.

Избори 2012. Коалиција "Европска Црна Гора" коју чине ДПС, СДП и Либерална партија Црне Горе.

Избори за посланике у Скупштину Црне Горе 1996.

Избори за посланике у Скупштину Републике Црне Горе 1996. су избори за посланике у Скупштини Црне Горе, који су одржани 3. новембра 1996. године. Избори су одржани по комбинованом систему, који је подразумевао подјелу Црне Горе на изборне јединице, са знатно различитим бројем бирача и посланичких мјеста. Законска рјешења о обрачуну гласова и расподјели посланичких мандата фаворизовала су велике странке и омогућавала преливање гласова приликом утврђивања коначне расподјеле мандата. Захваљујући изборном систему и фаворизованом положају у политичком и друштвеном животу, на изборима је побједила Демократска партија социјалиста Црне Горе, која је освојила апсолутну већину мандата. Након конституисања новоизабраног скупштинског сазива, за предсједника и потпредсједника Скупштине Црне Горе изабрани су Светозар Маровић и Зоран Жижић, док је за предсједника Владе Црне Горе изабран Мило Ђукановић.

Избори за посланике у Скупштину Црне Горе 2012.

Избори за посланике у Скупштину Црне Горе 2012. су одржани 14. октобра 2012. године.

Грађани су бирали 81 посланика у IX. сазив Скупштине Црне Горе, као и нову Владу.

Избори за предсједника Црне Горе 1992.

Избори за предсједника Републике Црне Горе 1992. одржани су у два круга 20. децембра 1992. и 10. јануара 1993.

На изборима је учествовало осам кандидата. Избори су исходили победу Момира Булатовића из Демократске партије социјалиста.

Избори за предсједника Црне Горе 1997.

Избори за Предсједника Републике Црне Горе су били редовни избори за функцију Предсједника Републике Црне Горе, који су одржани у октобру 1997. године. Први изборни круг је одржан 5. октобра, а други 19. октобра. На изборима је учествовало осам кандидата. Иако је добио највише гласова у првом кругу, Момир Булатовић није освојио и законом прописану натполовичну већину, тако да су у други круг ушла двојица првопласираних кандидата, а побједу у другом кругу је однио Мило Ђукановић.

Избори су били одржани недуго након политичког раскола у владајућој Демократској партији социјалиста Црне Горе, што је довело до значајних промјена у односу снага на политичкој сцени Црне Горе.Најзначајније опозиционе и мањинске странке су 25. августа 1997. године склопиле споразум којим су се обавезале да на овим предсједничким изборима неће истицали сопствене кандидате, чиме су остварени предуслови за њихову активну или пасивну подршку Милу Ђукановићу. Поменути споразум су потписале: Народна странка, Либерални савез Црне Горе, Странка демократске акције Црне Горе, Демократски савез у Црној Гори, Демократска унија Албанаца и Социјалдемократска партија Црне Горе. У подршци Милу Ђукановићу посебно се истакло тадашње руководство Народне странке, на челу са Новаком Килибардом. Подршка опозиционих и мањинских странака се показала као пресудна за коначни исход избора.

Црногорски Хелсиншки комитет је оцјенио да су избори одржани у нерегуларној атмосфери. Усљед бројних неправилности које су дошле до пуног изражаја током другог круга гласања, Момир Булатовић је одбио да призна валидност званично проглашених резултата, након чега је усљедио низ протеста против изборне крађе. Највеће неправилности биле су откривене на гласачким мјестима у општинама Цетиње, Улцињ, Плав и Рожаје, у којима је побједу однио Мило Ђукановић. Између два изборна круга, Ђукановићеве присталице у општинској власти Подгорице су након кадровских смјена извршили низ промјена у бирачким списковима, што је довело до протеста грађана и позива на заштиту законитости.Према првобитним подацима Врховног суда Црне Горе, укупан број грађана који су након првог изборног круга по разним основама накнадно уписани у бирачки списак на цјелокупној територији Црне Горе износио је око 9,000 (девет хиљада) што је представљало значајну промјену од око 2% у односу на укупан број бирача, а накнадно се испоставило да је укупан број приспјелих захтјева уочи другог изборног круга премашио цифру од 13,000, што је представљало скоро 3% у односу на укупно бирачко тијело, од чега је позитивно ријешено чак 7,805 случајева.Исход избора је имао далекосежне посљедице по политички развој Црне Горе.

Избори за предсједника Црне Горе 2008.

Избори за предсједника Црне Горе 2008. су били редовни избори за Предсједника Црне Горе, који су одржани 6. априла 2008. године.

Избори за савезне посланике у Веће грађана Савезне скупштине СРЈ 1996.

Избори за савезне посланике у Веће грађана Савезне скупштине СРЈ 1996 су одржани 3. новембра 1996.

Од 7.594.405 грађана са правом гласа, излазност је била око 63% (4.784.475 гласача).

Избори за савезне посланике у Веће грађана Савезне скупштине СРЈ децембра 1992.

Избори за савезне посланике у Веће грађана Савезне скупштине СРЈ децембра 1992 су одржани 20 децембра 1992.

Савезну владу су формирали СПС и ДПС, док је изабран за савезног премијера Радоје Контић из ДПС-а.

Избори за савезне посланике у Веће грађана Савезне скупштине СРЈ маја 1992.

Избори за савезне посланике у Веће грађана Савезне скупштине СРЈ маја 1992 су одржани 31. маја 1992.

Део опозиције је бојкотовала ове изборе.

Влада је формирана од стране коалиције СПС-ДПС, између Социјалистичке партије Србије (СПС) и Демократске партије социјалисте Црне Горе (ДПС) са спољном подршком Савеза комуниста - Покрета за Југославију.

Ипак, изабран је за савезног премијера СРЈ независни кандидат Милан Панић.

Председник Савезне Републике Југославије

Председник Савезне Републике Југославије је био шеф државе у Савезној Републици Југославији од 1992. до 2003. године.

До 24. септембра 2000. године, председник СРЈ се бирао у Савезној скупштини, коју су чинили Веће грађана и Веће република. Први председник ове државе био је књижевник Добрица Ћосић. Почетком 1993. године, Српска радикална странка га је оптужила за покушај војног удара против председника Републике Србије Слободана Милошевића, који је и иначе био једна од најзначајнијих особа за оснивање државе, па је уз подршку СПС-а, Ћосић био смењен. За његовог наследника је изабран члан СПС-а Зоран Лилић, који је остао на власти до краја мандата. У јулу 1997. године, након истека оба мандата председника Републике Србије, Милошевић је изабран за председника СРЈ.

У јулу 2000. године, усвојени су уставни амандмани, којима се председник бирао директним гласањем, и којима је Милошевићу отворен пут за још најмање један мандат. Ипак, изборе од 24. септембра 2000. године је изгубио, а након демонстрација 5. октобра те године, признао је пораз и повукао се у опозицију, јер је СПС изгубила и већину у скупштини. Последњи председник СРЈ, био је Војислав Коштуница, и на том месту је остао до реконституисања 2003. године.

Након уставних промена 2003. године и стварања Србије и Црне Горе назив је промењен у председник Србије и Црне Горе. Од 2003, дужност је спојена са дужношћу председника Савета министара Србије и Црне Горе, тиме је у СЦГ једна особа држала функцију и председника и премијера.

Председници Социјалистичке Федеративне Републике Југославије

Ово је списак шефова државе некадашње Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (Демократска Федеративна Југославија 1945—1946, Федеративна Народна Република Југославија до 1963).

Предсједник Владе Црне Горе

Предсједник Владе Црне Горе је први човјек Владе Црне Горе. Он руководи радом Владе и предсједава њеним сједницама, представља државу у земљи и иностранству.

Прије избора на то мјесто, Скупштини Црне Горе излаже експозе у коме наводи реалне циљеве владе. Будућег предсједника Владе Црне Горе по Уставу предлаже предсједник Црне Горе послије консултација са свим посланичким клубовима у парламенту.

Од 28. новембра 2016. на функцији премијера се налази Душко Марковић из Демократске партија социјалиста.

Предсједник Црне Горе

Предсједник Црне Горе је шеф државе Црне Горе. Предсједнички мандат траје 5 година. Сваки предсједник може да има максимално два мандата, бира се на непосредним изборима и тајним гласањем. У случају ратног стања мандат предсједника Црне Горе ће бити продужен за онолико дуго колико ратно стање постоји.

Мандат предсједника престаје када мандат за који је он био изабран истекне или у случају опозива или оставке. Предсједник може да буде опозван од стране Скупштине, а потом Уставни суд треба да одлучи да ли је прекршио одредбе Устава. Поступак за утврђивање повреде Устава покреће се од стране Скупштине.

Предсједник предлаже премијера и врховни је командант Војске. Сједиште Предсједништва је у старој црногорској пријестоници на Цетињу.

Тренутни предсједник је Мило Ђукановић.

Светозар Маровић

Светозар Маровић је био једини председник Државне заједнице Србија и Црна Гора, од њеног формирања 2003. до раздвајања 2006. године.

Списак министара правде Југославије

Министарство правде Југославије се односи на министарства правде која је била одговорна за правосудни систем Краљевине Југославије од 1918 до 1945 и комунистичке СФРЈ од 1945 до 1992. Он такође може да се односи на министарства правде за СРЈ између 1992 и 2003.

Парламентарне
странке (2016)
Ванпарламентарне
странке
Тематски чланци

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.