Делиблатска пешчара

Делиблатска пешчара (Делиблатски песак) или Банатска пешчара (Банатски песак), јединствена је пешчара у Европи, а налази се у југоисточном делу српске покрајине Војводине, у јужном Банату.

Ова пространа област површине од око 300 km², чије су главне пешчане масе елипсоидног облика окружене плодним лесним пољоприврдним површинама, протеже се између Дунава и југозападних падина Карпата.

Овај споменик историје природе Панонске низије једно је од ретких прибежишта за многе специфичне врсте флоре и фауне, које у европским и светским размерама представљају природне реткости. Пешчара представља геоморфолошки и еколошко-биогеографски феномен не само Панонске низије, већ и читаве Европе. Специјални резерват природе Делиблатска пешчара[1][2][3] је проглашен 1977. године.

Специјални резерват природе Делиблатска пешчара
IUCN категорија IV (станиште)
Deliblato Sands, Foggy morning
Делиблатска пешчара
Мапа са локацијом заштићене области Специјални резерват природе Делиблатска пешчара
Мапа са локацијом заштићене области Специјални резерват природе Делиблатска пешчара
Мјесто Србија
Најближи градАлибунар, Вршац
Координате44°53′01″N 21°05′33″E / 44.88361° СГШ; 21.09250° ИГДКоординате: 44°53′01″N 21°05′33″E / 44.88361° СГШ; 21.09250° ИГД
Површина34.829 ha
Основано1989. године
Управљачко тијелоСрбија

Географија

Deliblato Sand
Положај пешчаре

Специјални резерват природе се простире на површини од 34.829 ha у четири општине: Ковин, Алибунар, Бела Црква и Вршац. Резервату припада и Ада Жилава (92 ha) и део акваторије Дунава. Простире се на север од Дунава, у правцу југоисток-северозапад, око 35 km у дужину и око 9 до 12 km у ширину. Рељеф је настао на лесној валовитој заравни наношењем слојева песка и наноса Дунава и околних река које су се потом деловањем ветра (Кошава) обликовале у дине. Највиши врхови су Плуц (198 m) и Црни врх (192 m). Дебљина песка се креће од 5 до 30 m у ниском песку који је најближи Дунаву и где су надморске висине између 75 и 85 m, па све до 20–100 m у областима високог песка где су надморске висине од 100 до 135 m.

Живи свет

Богатство флоре овог подручја се огледа у постојању од око 900 врста виших биљака, од којих су многе реликти и раритети, као и врсте које су у свом распрострањењу ограничене на Панонску низију. Једино се овде, у односу на читав простор Србије налазе: банатски, степски божур, Панчићев пелен, шерпет и Дегенова коцкавица. Своје станиште овде је нашло и 20 врста орхидеја. Природну аутохтону шумску вегетацију предствљају шуме беле липе и крупнолисног медунца. Делиблатска пешчара је у вегетацијском смислу мешавина степе и шумо-степе, коју одликује мозаик травних, жбунастих и шумских станишта.

Због присуства великог броја врста птица, од којих су многе ретке и угрожене, ово подручје је увршћено у најзначајнија станишта птица у Европи – ИБА подручје. Из групе грабљивица, које су најугроженије птице, заступљене су врсте као што су: банатски соко, орао крсташ и орао кликташ. Њихово појављивање условљено је пашњачким површинама и присуством текунице, која представља основ њихове исхране. Од становника животињског царства пешчаре, овом приликом издвајамо присуство: вука, јелена, срне и дивље свиње.

Природне карактеристике и јединственост овог краја чине га погодним за рекреацију, лов и риболов, наутички туризам, а пре свега еколошки туризам. У циљу заштите овог подручја, Делиблатска пешчара је проглашена за Специјални резерват природе.

Од 2002. године, Делиблатска пешчара налази се на прелиминарној листи Унеска као подручје изузетних природних вредности.

Ловиште

Ловиште Делиблатска пешчара се налази на површини од 33.610 ha од чега је ограђено 1.850 ha Драгићев Хат. Ловиште се налази у оквиру јавног предузећа Војводинешуме[4] којим управља шумско газдинство Банат[5] Панчево. Од крупне дивљачи могу се ловити јелени, дивље свиње и срне, а од ситне дивље патке и дивље гуске.

Ловиште се налази у јужном Банату и окружено је са три реке: Дунав, Тамиш и Караш. Југоисточни део ловиште у дужини од седам километара наслања се на Дунав – Драгићев Хат заузима површину од 1.850 ha и оспособљено је као ловно-узгојни центар.

Лабудово окно је део ловишта у којем се организује лов на дивље патке и гуске и обухвата површину од 2.500 ha мочварских терена, речних острва и Дунава. Током јесени и зиме велика јата дивљих патака и гусака настањује овај крај. Ловци се смештају у ловачким кућама у самом ловишту.

Занимљивости

  • Највећи део радње филма Ко то тамо пева сниман је у Делиблатској пешчари. Ту је сниман и филм Бој на Косову.[6]
  • Делиблатска пешчара је традиционална дестинација селећих пчелара из читаве Србије који користе богату багремову пчелињу пашу, а потом прелазе на просторе под липом где настављају медобрање. Врло су цењени багремов и липов мед из Делиблатске пешчаре, док знатно скромније приносе медобрања даје и ливадска паша, коју пчелари ретко користе јер је тада у јеку богата сунцокретова паша, доступна већ на њивама на ободу шуме.

Галерија

Deliblatska Pescara Serbia November 4 2001 HSV 457

Сателитски снимак Делиблатске пешчаре

Deliblatska peš
Deliblatska peščara, Šušara
Žitna polja Banata, ka Vršcu
Deliblato Sands 3
Hills of Deliblatska pescara, Serbia
Deliblatska peščara u zoru
Deliblatska pescara1
Deliblatska peščara i drvo
Deliblatska peščara 005
Deliblatska peščara 004
Steppa of Delibltska pescara, Serbia
Deliblato Sands 2
Deliblato Sands 1
Делиблатска пешчара, песак
Deliblatska peščara, kanal Dunav-Tisa-Dunav

Канал Дунав—Тиса—Дунав у близини Делиблатске пешчаре

Види још

Референце

  1. ^ „Specijalni rezervat prirode „Deliblatska peščara. vojvodinasume.rs.
  2. ^ „SRP “Deliblatska peščara. vojvodinasume.rs.
  3. ^ „Просторни план подручја посебне намене специјалног резервата природе Делиблатска пешчара”.
  4. ^ „Vojvodinašume | Čuvajmo naše šume”. vojvodinasume.rs.
  5. ^ „Šumsko gazdinstvo Banat”. serbia-tourism.org. Архивирано из оригинала на датум 11. 9. 2019. Приступљено 11. 9. 2019.
  6. ^ „,,Kosovski boj", domaći film o slavnoj prošlosti”. sinemanija.com. 31. 7. 2015. Приступљено 11. 9. 2019.
  7. ^ „Олешковские пески – украинская Сахара” [Олешковски песак – украјинска Сахара]. ru.tsn.ua (на језику: руски). 9. 9. 2013. Приступљено 14. 9. 2019.

Спољашње везе

Ареносол

Ареносол или еолски песак је неразвијена или слабо развијена творевина на песковитом супстрату, који је подложан премештању под утицајем ветра. Настао је радом ветра чији је профил хомоген. Називи потичу од речи еол (на грчком бог ветрова) и арена (на латинском пешчано борилиште). Овај тип неразвијеног земљишта назива се још и живи песак, летећи песак, покретни песак, вејавац. Еолски песак се јавља у Србији на више локација: Суботичко-хоргошка пешчара у Бачкој, Делиблатска пешчара у Банату, затим на десној тераси Дунава, Рамска, Градиштанска и Голубалка пешчара. Моћност ових пескова и режим њихових подземних вода знатно варирају.

Бела Црква

Бела Црква је градско насеље и седиште истоимене општине у Јужнобанатском округу, у АП Војводини, у Републици Србији. Према попису из 2011. живело је 9080 становника (према попису из 2002. било је 10675 становника).

Војводина

Војводина, званично Аутономна Покрајина Војводина — скраћено АПВ, је аутономна покрајина у саставу Републике Србије. Налази се на северу државе и обухвата површину од 21.506 km2 са 1.931.809 становника (попис 2011, 21,56% од укупног становништва Србије).

Покрајина се граничи на северу са Мађарском, на истоку са Румунијом, на западу са Хрватском и на југозападу са Босном и Херцеговином (Република Српска). Јужну границу већим делом чине реке Дунав и Сава. Највећи град у покрајни је Нови Сад који је уједно и административи центар Војводине. Остали већи градови (преко 50.000 становника) су Суботица, Зрењанин и Панчево.

Вршац

Вршац је градско насеље у саставу града Вршца у Јужнобанатском округу, један од најстаријих банатских градова који се налази се на југоисточном рубу Панонске низије, у подножју Вршачких планина. Према попису из 2011. било је 36.040 становника. По овоме је Вршац други по величини град у округу, после Панчева, и највећи град у Војводини без статуса средишта округа.

Географија Војводине

Војводина се састоји из три веће географска региона које пресецају веће реке Тиса и Дунав.

Војводина је аутономна покрајина Републике Србије и простире се на 21.500 km² (24,3% Србије). Налази у Панонској низији, региону у средњој Европи. Граничи се на северу са Мађарском, на истоку са Румунијом, на западу са Хрватском и на југозападу са Босном и Херцеговином (Републиком Српском). Јужна граница Војводине је административна граница према централној Србији, коју већим делом чине реке Дунав и Сава.

Дина (рељеф)

Дина представља акумулативни облик рељефа који настаје услед деловања еолских сила (радом ветра). Може се дефинисати као песковито узвишење у облику купастог брежуљка и издуженог бедема. Најчешће су лоциране у сувим и пешчаним пустињским пределима (Сахара), али постоје и у подручјима са умереном климом (Делиблатска пешчара). Углавном имају срполики облик. Карактеристично за дине је да нису статичне и да се услед деловања ветра „крећу“ („селе” или „мигрирају”) због чега та подручја често називају и „зонама живог песка“. Кретање њихове песковите масе врши се поступним пребацивањем песка преко гребена, са спољашње на унутрашњу страну, у правцу дувања ветра.

Стварање дина врши се на местима где се на топографској површини јављају неравнине и препреке у виду узвишења која изазивају промене правца и јачине ветра, односно ваздушних струјања. На тим местима транспортна снага ветра тренутно се смањује, па се ношени песак нагомилава. То је ембрионални стадијум у стварању дина. Повод за стварање дина може бити и усамљен жбун оскудне пустињске вегетације. Правац и јачина ветра су у гранама жбуна делимично поремећени.

Изграђивање дина пролази кроз различите еволутивне стадијуме при чему се јавља њихова упадљива морфолошка разноликост. Она је последица промена физичко-географских услова природне средине. У почетном стадијуму морфолошке еволуције, доминантни ветар нагомилава песак у облику сочивастих узвишења. Ова узвишења се поступно морфолошки преиначавају и задобијају облик штита. На странама се јављају ситно заталасане песковите површине у облику паралелних ребрастих гредица. Током даље еволуције, песковити брежуљак поступно нараста у праву дину, која има све елементарне морфолошке одлике. Спољашње стране окренуте су попречно на правац ветра, благо су нагнуте и на њима се врши акумулација песка, а унутрашње стране, окренуте низ ветар, стрмо су нагнуте. Теме дина није уобљено, већ се спољашње и унутрашње стране сучеваљају се под оштрим углом, стварајући ивицу у виду гребена. Поступним пребациванјем песка преко гребена, са спољашње на унутрашњу страну, долази до лаганог кретања целокупне песковите масе дина у правцу дувања ветра. То је сељење или миграција дина.

Длакаво ковиље

Длакаво ковиље или власасто ковиље (лат. Stipa capillata) је Евроазијска врста трава (Poaceae). Настањује суве степске области и пешчаре Средње Европе, Средоземља, Балкана, Мале и Средње Азије и Сибира. У тропској Азији може се нађи у Индији.

У Европи, ово је најчешћа врста ковиља. Има га у следећим земљама: Шпанија, Француска, Немачка, Пољска, Аустрија, Хрватска, Словенија, Швајцарска, Чешка, Словачка, Пољска, Мађарска, Србија, Грчка, Италија, Молдавија, Румунија, Бугарска, Русија, Украјина.

Загајичка брда

Загајичка (Загајска) брда представља предео на североисточном ободу Делиблатске пешчаре. Простиру се на нешто више од 250 ha и представљају другу зону заштите у оквиру специјалног резервата природе „Делиблатска пешчара“.

Мирослав Милосављевић

Мирослав Милосављевић (Буровац, општина Петровац на Млави, 28.08.1928.) Редовни професор Пољопривредног факултета у Београду, област виноградарство.

Био је председник Југословенског виноградарско-винарског научног друштва, члан Друштва биљних физиолога Француске, шеф Југословенске делегације на заседањима Генералне скупштине и конгресима ОИВ-а (Office international de la Vigne et du Vin – Paris), члан Редакционог одбора Архива за пољопривредне науке, Главни и одговорни уредник Зборника радова Пољопривредног факултета и потпредседник Председништва Савеза пољопривредних инжењера Југославије. Добитник је многих јавних признања: Орден рада са златним венцем, Повеља заслужног члана Савеза инжењера Југославије, Сребрна плакета Биотехничког института у Подгорици, Плакета Пољопривредног факултета у Београду…Један је од оснивача Вукове задужбине.

Општина Ковин

Општина Ковин је општина у Републици Србији. Налази се у АП Војводина и спада у Јужнобанатски округ. По подацима из 2004. општина заузима површину од 730 km2 (од чега на пољопривредну површину отпада 47.753 ha, а на шумску 10.266 ha). Центар општине је град Ковин. Општина Ковин се састоји од 10 насеља. По подацима из 2011. године у општини је живело 33.722 становника. По подацима из 2004. природни прираштај је износио -3,3‰, а број запослених у општини износи 7.483 људи. У општини се налази 13 основних и 2 средње школе.

На западу се граничи с општином Панчево, на северу с општинама Алибунар и Вршац, на истоку с општином Бела Црква и на југу са Дунавом. Ковинска општина има облик неправилног троугла. Простире се највећим делом на лесној тераси и алувијалној равни Дунава.

Јужним делом општине протиче река Дунав. Земљиште је плодно, а најзаступљеније су ритске црнице, ливадске црнице и чернозем. Природни резерват Делиблатска пешчара се највећим делом своје територије управо налази на територији општине Ковин.

У саобраћајном погледу општина Ковин има добар положај. После изградње друмског моста на Дунаву и асфалтног пута према Белој Цркви, постала је значајна раскрсница путева.

Најразвијенија привредна грана је пољопривреда.

Падина (Ковачица)

Падина (свк. Padina) је насеље у Србији у општини Ковачица у Јужнобанатском округу. Налази се на ширем ободу Делиблатске пешчаре. Према попису из 2011. било је 5531 становника.

Панонска низија у Србији

Панонска низија представља веома значајну област данашње Србије. Она заузима Војводину, северни, равничарски део Србије и уски појас јужно од реке Дунав и Саве.

Највећи део Панонске низије лежи испод 200 m надморске висине, а „равничарску идилу“ ремете острвске планине, алувијалне равни, лесне заравни и пешчаре.

Пешчара

Пешчара је мања песковита површина изван пространих пешчаних области која има елементе пустињске климе. Настаје у условима раније сувљег периода са пустињским или степским климатским карактеристикама. Карактеристични облици рељефа за пешчаре су — дине, међудинске депресије, пешчани бедеми и др.

Данас су овакви облици рељефа најчешће затрављени или пошумљени. Најкарактеристичнији примери пешчара срећу се у Панонској низији — Делиблатска и Суботичко-хоргошка.

Резервати природе Србије

Резервати природе су подручја са специфичним природним одликама који представљају очуване, јединствене, ретке, ендемореликтне и посебне целине, заштићене законом. Резерват природе може бити строги или специјални. Строги резервати су намењени искључиво очувању природног фонда и научно-истраживачком раду и посматрању. Специјални резервати имају неизмењени и добро очуван екосистем у којем је човеков утицај сведен на минимум, а на основу намене могу се издвојити хидролошки, орнитолошки, геолошки, ихтиолошки, палеонтолпошки и др.

Списак локалитета Светске баштине у Србији

Организација Уједињених нација за образовање, науку и културу (Унеско) Светска баштина ставила је дванаест локалитета (у оквиру шест уписа) у Србији под своју заштиту уврстивши их у места од изузетног значаја за светску културу, науку и образовање. Први заштићени локалитети су средњовековни комплекс споменика Стари Рас и манастир Сопоћани који су под заштиту стављени 1979. године. Након приступања Србије Унесковој конвенцији, под заштиту су стављена четири манастира са Косова, остаци палате Ромулијана и три локалитета стећака.

Суботичко-хоргошка пешчара

Суботичко-хоргошка пешчара је пешчара која се налази на крајњем северу Србије и њене покрајине Војводине, уз саму границу са Мађарском. Са својом површином од око 250 km² друга је највећа пешчара у Војводини након Делиблатске.

Туризам у Војводини

Аутономна Покрајина Војводина је аутономна покрајина у Србији, која се налази на северном делу државе, у Панонској низији Централне Европе. Нови Сад је највећи град и административни центар Војводине, и други по величини град у Србији. Војводина има преко 1,93 милиона становника (отприлике 21,56 % становништва Србије). Војводина има мултиетнички и мултикултурални идентитет, са већим бројем механизама за промоцију мањинских права; постоји више од 26 етничких група у овој покрајини, која има шест званичних језика.Већи део Војводине је равница, али има неколико планинских области, као што су Фрушка Гора, Вршачке планине, Тителски брег и Загајичка брда, као и песковитих подручја, као што су Делиблатска пешчара (са надимком „Европска Сахара") и Суботичка пешчара.

Такође има пуно водених површина у Војводини, укључујући реке, језера, баре и вештачке канале који се користе за пољопривредну производњу и водени саобраћај (најпознатији од њих је Канал Дунав-Тиса-Дунав). Главне реке у овом пределу су Дунав, Сава, Тиса, Бегеј, Тамиш, Караш, Босут итд, док су главна језера и баре Палићко језеро, Лудошко језеро, Лединачко језеро, Русанда и Обедска бара.

Чарска пешчара

Чарска пешчара (рус. Чарские пески) је пешчара која се налази у Забајкалском крају у Русији. Смештена је око девет километара од места Чара, у долини реке Чара, на планинском венцу Кодар. Захвата површину од око 50 км², са ширином пет и дужином од 10 километара. Заштићена је законом као геолошки споменик природе. Пешчара је са свих страна окружена глечерима и снежним капама, те стога представља природни феномен.

Настала је за време глацијације, пре око 55 милиона година на месту језера где је навејаван ситан кварцни песак. Ветар је образовао дине висине 80 метара а дужине и 150 до 170 метара правца северозапад-југоисток. Чарска пешчара подсећа на пустиње средње Азије, а вегетација је слична тајгама. Доминирају врсте попут ариша, кедра и патуљасте брезе. На североистоку се налазе два мања језера Аленушка и Тајужно.

Шушара

Шушара (мађ. Szusara Puszta, Fejértelep Sefdin) је насеље у граду Вршац, у Јужнобанатском округу, у Војводини. Према попису из 2011. имала је 333 становника.

Шушара се налази у Делиблатској пешчари окружена воћњацима и виноградима.

Специјални
резервати природе
Општи
резервати природе
Специјални
  • природни резервати
Научно-истраживачки
резервати
Резервати за
одржавање
генетског фонда
Строги
природни резервати

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.