Деже Костолањи

Деже Костолањи (мађ. Dezső Kosztolányi; Суботица, 29. март 1885Будимпешта, 3. новембар 1936) је био књижевник, новинар, публициста, преводилац књижевних дела. Опробао се у готово свим књижевним родовима[3], од поезије преко есејистике, до позоришних комада. Градећи сопствени стил, користио је француски симболизам, импресионизам, експресионизам,[3] психолошки реализам, а сматра се и зачетником футуризма у својој средини.[4]

Још за живота је преведен на све европске језике.[5]

Деже Костолањи
Kosztolányi Dezső portréja (Székely Aladár, 1935) – crop
Деже Костолањи
Пуно имеДеже Костолањи
(мађ. Dezső Kosztolányi)
Датум рођења29. март 1885.
Место рођењаСуботица
  Аустроугарска
Датум смрти3. новембар 1936. (51 год.)
Место смртиБудимпешта
  Краљевина Мађарска
Утицао наДанило Киш[1]
Најважнија дела
Ана Едеш (1927)'`UNIQ--ref-00000001-QINU`'
Златни змај (1926)
Шева 1924'`UNIQ--ref-00000002-QINU`'
Нерон, крвави песник (1922)

Биографија

Рођен је у Суботици, где је завршио гимназију. Међутим, због сукоба са наставником напустио је школу пре матуре и поред тога што му је отац Арпад Костолањи био директор школе. Студије је наставио у Будимпешти (1903[6]), где се дружио са Михаљем Бабичем и Ђулом Јухасом, великим мађарским књижевницима.[7]

Прву песму објавио је 1901. године, прву збирку песама 1907[7], а прву награду освојио је 1910. са збирком „Жалбе лошег детета“.[8] Од 1904. се бавио и новинарством. У почетку је писао за Суботичке листове, а касније је радио као сарадник „Пештанског Дневника“ (мађ. Budapesti Napló) (1906[6]).[7]

У периоду од 1908. до 1910. путовао је по Европи.[6] У пролеће 1909. је посетио Београд. Своје утиске о егзотичној слици тадашњег главног града: улицама, народу, кафанама, одборницима у скупштини, Народном музеју, Универзитетској библиотеци Лицеј, објавио је у облику два кратка путописа („Београдски дневник“ и „Српски мозаик“) у часопису „Élet“ (Живот). Касније их је објединио и објавио у књизи под називом „Мастило“.[3]

Ипак, за њега је родни крај био највећа инспирација. Многи његови романи, од којих најпознатији „Шева“ (1924), „Златни змај“ (1926) и део приповедака из „Корнел Вечерњи“[1] воде порекло из његових Суботичких дана[7], што је и сам напомињао:

„Онај ко овде одрасте, том су очи шире него онима који животно крштење доживе у једној мудро уређеној престоници. Мене су тајанственост која се скрива у мађарској провинцији и мистика која се скрива у човеку из паланке нагнале на писање и само се у тој мери осећам писцем у којој сам добио снагу од силе која делује у провинцији.”

— Деже Костолањи[3]

Од раних година патио је од отежаног дисања, највероватније астме. Ове проблеме од којих је патио, на симболичан начин описао је између осталог у чланку о Суботици, Бачкој булци: „Прашина низијска“ у часопису „Élet“[7]:

„Онима који знају и воле да пишу, посвећујем овај наслов, и молим да за њега напишу роман. Прашина низијска, прашина Бачке је та, о којој ја још ништа чуо нисам. Мада човеку треба само две недеље да се кваси у соли ове атмосфере Бачке па да открије овај чудан елемент, ове честице сивила, које ноћу лупају по мрежи на прозору, које грло суше, плућа разарају, разбољевају и заводе. Ова прашина ничему налик није. Ова прашина има неку своју структуру, посебну хемију, штавише, своју филозофију.”

— Даже Костолањи, 18. септембар 1910[7]

Свест о болести и пролазности живота одразили су се и на његов књижени стил, који су многи критичари окарактерисали као сецесијски култ смрти.[7] И ако се окушао у разним жанровима, по неким критичарима, он је пре свега био песник, јер се чак и у прозном раду осећа поезија.[3] С друге стране, неки Костолањијеви есеји и полемике о превођењу актуелни су још и данас.[1]

Први знаци тешке болести: рака грла[9], појавили у се 1933. У наредном периоду оперисан је неколико пута, да би 1936.[6] умро у 51. години живота,[8] у предграђу Будимпеште.

У његову част

У Суботици, његово име носе позориште алтернативног приступа[10] и гимназија за талентоване ученике,[11] а у парку у улици Петефи Шандор налази се биста, аутора Алмаши Габора, подигнута 1985. године.[12] Сваке године одржавају се Дани Дежеа Костолањија.[13]

Извори

  1. 1,0 1,1 1,2 Мостови бр. 147: Преводилац као клептоман, Марко Чудић, (2010), стр. 148-152
  2. 2,0 2,1 Одломци из романа „Ена Едеш“ и „Шева“, формат ПДФ, Лагуна, Приступљено 12. 10. 2012.
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 Деже Костолањи (1885—1936), каталог изложбе, Ивана Грујић, Петар Хајнерман, Силвија Чембер, Библиотека Матице српске, Нови Сад (2010)
  4. ^ La enciclopedia, tomo 11, El País, Salvat Editiores. ISBN 978-84-345-7475-5.
  5. ^ Дневник: Слатко-горке средњоевропске приче, Р. Лотина, 1. 9. 2011., Приступљено 12. 10. 2012.
  6. 6,0 6,1 6,2 6,3 Коsztolanyi.netlap: Kosztolányi Dezső, Приступљено 12. 10. 2012.(на језику: мађарски)
  7. 7,0 7,1 7,2 7,3 7,4 7,5 7,6 Диурнаариус: Костолањи је у Суботици патио од астме, Dózsai József, Приступљено 12. 10. 2012.
  8. 8,0 8,1 Град Суботица: Дани Деже Костолањија, 26. 3. 2012., Приступљено 12. 10. 2012.
  9. ^ Аstromagicraven: Рак грла, Приступљено 12. 10. 2012.
  10. ^ Позориште „Деже Костолањи“, Приступљено 12. 10. 2012.
  11. ^ Гимназија за талентоване ученике „Деже Костолањи“, Приступљено 12. 10. 2012.
  12. ^ Скулптура Србије: Деже Костолањи, Приступљено 12. 10. 2012.
  13. ^ Градска библиотека Суботица: Дани Дежеа Костолањија, 26. 3. 2012., Приступљено 12. 10. 2012.
Gimnazija „Patrijarh Pavle”

Gimnazija „Patrijarh Pavle”, nekadašnja Petnaesta beogradska gimnazija, počela je sa radom 1991. godine.

Гимназија 20. октобар (Бачка Паланка)

Гимназија „20. октобар“ је прва и једина Гимназија у Бачкој Паланци.

Гимназија Крушевац

Гимназија Крушевац је четворогодишња средња школа која се налази у Крушевцу и функционише у оквиру образовног система Републике Србије.

Гимназија Лесковац

Лесковачка гимназија је основана 1879. године као Нижа реална гимназија, тако је она једна од најстаријих школа те врсте у овом делу Србије.

Гимназија Младеновац

Гимназија Младеновац је гимназија у Младеновцу, једна од две средње школе у том граду. Основана је 1950. године.

Настава се одвија у две смене. У склопу ваннаставних активности организован је рад секција: драмска, информатичка, ликовна, новинарска, психолошка, рецитаторска, спортска, филозофска и шаховска секција, а активан је и школски хор.

Гимназија Пирот

Гимназија Пирот је општеобразовна установа, која својим ученицима пружа четворогодишње образовање, и једина је гимназија у Пироту. Основана је 1879. године. Сада је то модерна школа, чији се ученици могу школовати у три образовна профила (смера). Школа је, такође, изузетно активна у међународној сарадњи са другим школама сличног типа.

Гимназија Свети Сава (Београд)

Гимназија Свети Сава је средња школа општеобразовног типа, у четворогодишњем трајању. Налази се у центру Београда, у Ресавској улици бр.58,(бивша Генерал Жданова), на општини Савски венац.

Гимназија Светозар Марковић (Сурдулица)

Сурдуличка гимназија је основана 1921. године, као Грађанска школа. Наредне године, на Видовдан, постављен је камен-темељац за изградњу будуће гимназије. Свечано отварање гимназије било је 24. августа 1924. године. Свечаном отварању су присуствовали патријарх српски Димитрије и краљ Александар I Карађорђевић са супругом, краљицом Маријом. Школа је угашена 1959. године, из политичких разлога, а обновљена 1990. године, под именом „Светозар Марковић“.

Гимназија Стеван Пузић

Гимназија „Стеван Пузић" је гимназија у Руми. Једна је од пет гимназија на подручју Сремског округа.

Гимназија у Куршумлији

Гимназија у Куршумлији је основана 1962. године, а њен први назив био је Радован Јовановић - Сеља. Године 1968. дошло је до спајања Гимназије и Економске школе у Центар за средње образовање, који је радио до 1990. године. Поделом Центра, гимназија је 1991. формирана наново под старим именом. Од 1994. носи једноставан назив Гимназија.Гимназија у Куршумлији уписује два смера: друштвено-језички и природно-математички, са по 60 ученика.

Гимназија у Обреновцу

Гимназија у Обреновцу је средња школа, налази се у Обреновцу.

Гимназија „Вук Караџић“ Трстеник

Гимназија „Вук Караџић“ је четворогодишња средња школа која се налази у Трстенику и функционише у оквиру образовног система Републике Србије.

Школа у садашњем облику постоји од 1990. године, а формирана је након укидања усмереног образовања у тадашњој Југославији, трансформацијом образовног центра „Прва Петолетка“.

Гимназија „Вук Караџић” у Бабушници

Гимназија „Вук Караџић” у Бабушници је средњошколска установа, гимназијског типа у општини Бабушница.

Десета београдска гимназија

Десета гимназија „Михајло Пупин“ у Београду је гимназија општег смера која се налази на Новом Београду у улици Антифашистичке борбе 1а (бивша улица Пролетерске солидарности) у блоку 21.

Мађари у Србији

Мађари су трећа по величини етничка група у Србији. Према попису из 2011. године, 253.899 Мађари живи у Србији, што је 3,53% популације Србије, од чега 251.136 живи у Аутономној Покрајини Војводини, што је 13,00% од укупног становништва покрајине. Говоре мађарским језиком и највећи део је римокатоличке вероисповести. Мађарски је један од шест службених језика у АП Војводини.

Пожаревачка гимназија

Пожаревачка гимназија је гимназија у Пожаревцу основана 24. септембра 1862. године указом књаза Михаила Обреновића.

Седма београдска гимназија

Седма београдска гимназија је гимназија која се налази на општини Звездара у насељу Миријево. Смештена је у објекту некадашње основне школе „Вукица Митровић“.

Има 746 ученика распоређених 25 одељења друштевно-језичког и природно-математичког смера. Фунцкију директора гимназије врши професор географије Мирослав Маркићевић.

Трећа београдска гимназија

Трећа београдска гимназија је од оснивања 1891. године па све до 1956. године носила назив Трећа београдска гимназија, a једно време између ратова Трећа мушка реална гимназија. Позната је у једном периоду као Класична гимназија, a од 1963. Осма београдска гимназија. Ти називи Трећа, Класична, па Осма београдска, уз оне друге што их је донела једна недовољно осмишљена реформа пред крај осамдесетих година, обједињује живописно здање у Његошевој 15. На главном улазу Гимназије налази се бронзана плоча са угравираним натписом.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.