Дахије

Дахије су биле вође османлијских јањичарских јединица у Београдском пашалуку којим су управљали независно од централних власти од 1801. до 1804. године.

Након Свиштовског мира, султан Селим III је 1791. јањичарима забранио приступ Београдском пашалуку. Јаничари су се опирали овим мерама, а њихов отпор је олакшала самовоља Османа Пазваноглуа. Тако су јаничари нашли заједнички циљ са свим групама који су се супротстављали султану. Да би парирали војној моћи јаничара, османлијске власти су морали да се ослањају на помоћ Срба. Политика ослањања на Србе и давања им повластица је било посебно изражена за време београдског Хаџи-Мустафе паше, због чега је прозван „српском мајком”.[1]

На Балкану је у то време главни проблем био Пазван-оглу, који се није задовољавао само управљању Видинским пашалуком, већ је покушавао да врати јаничаре у Београдски пашалук. Због тога је Србима било дозвољено да се наоружавају, што је онемогућило Пазваноглуове напоре. Међутим, Наполеон Бонапарта је 1798. покренуо војну експедицију на Египат, због чега је Порта била привучена да повуче редовну војску са Балкана. Исто тако је у Цариграду конзервативно крило вршило притисак на султана да прекину политику наоружавања хришћана против муслимана.[1]

У немогућности да води војну кампању Порта је 1798. јањичарима издала ферман којим им је дозвољено да се врате у Београдски пашалук. Након повратка, међу јањичарима су се посебно истакле четворица њихових вођа: Аганлија, Кучук-Алија, Мула Јусуф и Мехмед-Ага Фочић. Њих четворица су 1801. године извршили атентат на дотадашњег београдског везира Хаџи-Мустафа пашу. Након атентата, дахије су поделиле пашалук између себе на четири једнака дела и завеле своју владавину терора, уводећи читлучење и додатне намете становништву Београдског пашалука.[2] Дахије су управљале самостално, односно без одобрења и противно реформаторским покушајима османског султана Селима III. Разноврсна насиља као и Сеча кнезова почетком 1804. узроковале су почетак буне на дахије која се претворила у Први српски устанак.

После почетка устанка дахије су Дунавом побегли на острво Ада Кале код Кладова. Бећир-паша је наредио локалним турским комадантима да дахије предају српским устаницима, који су им одсекли главе и однели у Београд.

Референце

  1. 1,0 1,1 Jelavich & Jelavich 1986, стр. 28.
  2. ^ Ћирковић 2004, стр. 182.

Види још

Литература

15. децембар

15. децембар (15.12.) је 349. дан године по грегоријанском календару (350. у преступној години). До краја године има још 16 дана.

15. јануар

15. јануар је петнаести дан у години у Грегоријанском календару. 350 дана (351 у преступним годинама) остаје у години после овог дана.

1804

1804 је била преступна година.

24. фебруар

24. фебруар је педесет пети дан у години у Грегоријанском календару. 310 дана (311 у преступним годинама) остаје у години после овог дана.

24. јул

24. јул (24.7.) је 205. дан године по грегоријанском календару (206. у преступној години). До краја године има још 160 дана.

4. фебруар

4. фебруар је тридесет пети дан у години у Грегоријанском календару. 330 дана (331 у преступним годинама) остаје у години после овог дана.

Аганлија

Аганлија (умро 1804.) је био један од четворице дахија који су управљали Србијом од 1801. до 1804. године.

Барио ел Дахије (Сан Агустин Тлаксијака)

Барио ел Дахије (шп. Barrio el Dajie) насеље је у Мексику у савезној држави Идалго у општини Сан Агустин Тлаксијака. Насеље се налази на надморској висини од 2209 м.

Битка код Дрлупе

Битка код Дрлупе вођена у фебруару 1804. је била први већи сукоб у Првом српском устанку између српских устаника предвођених Карађорђем и дахија предвођених Анганлијом, који је важио за најпомирљивијег међу дахијама.

Кучук-Алија

Кучук-Алија Ђеврлић („Кучук” од турске речи Küçük − у преводу „Мали”) је био један од вођа османлијских јањичарских јединица у Смедеревском санџаку (познатом и као Београдски пашалук). Заједно са осталим дахијама организовао је Сечу кнезова почетком 1804. године. Мустафа-паша је убијен од његове руке. Брат му је био Сали-ага, познат под надимком Руднички бик.Кучук Алија секао је кнезове у Поморављу од којих је био најпознатији Петар из Гложана. Сеча је трајала између 4. и 10. фебруара. Кучук Алија се марта месеца пробио из Београда на југ да би унајмио Арнауте. Његов одред од 600 јањичара разбио је Карађорђа и Јанка Катића подно планине Букуље. Даље се кретао према Тополи и Крагујевцу. Пробио се 4. априла до Јагодине. После другог напада на Јагодину, Кучук Алија бежи из Јагодине ка Београду.Ту су пружали отпор устаницима, али после издаје вође крџалија Алије Гушанца морали су да побегну Дунавом (29.јула). Вожд Карађорђе је тражио од Бећир аге да му се дахије препусте како би их убио, иначе од мира ништа. Бећир ага је то допустио. Миленко Стојковић је у ноћи између 5. и 6. августа напао кућу дахија на Ада Калеу. Међу дахијама је највећи отпор пружио Кучук Алија. Миленко Стојковић је извршио свој задатак. Главе су им одсечене, одране и испране да би се понеле у Београд, као доказ да дахије више нису живе.

Миленко Стојковић

Миленко Стојковић (Кличевац, 1769 — Бахчисарај, после 1831) је био српски командант и војвода током Првог српског устанка.

Остружничка скупштина

Остружничка скупштина (6—15. мај 1804) је била састанак српских народних првака за време Првог српског устанка. На овој скупштини се, поред договора о томе шта ће се изнети пред дахијске изасланике у преговорима о миру у Земуну, разговарало се и о даљем развоју устанка, организацији нове власти, набавци муниције итд. Ова скупштина има велики значај за Први српски устанак, јер је она представљала први састанак свих нахијских и устаничких старешина Београдског пашалука, откако су Срби уопште подигли устанак против дахија.

Петар Николајевић Молер

За друге употребе, погледајте Молер (вишезначна одредница).Петар Николајевић Молер (Бабина Лука, 1775 — Београд, лето 1816) је био војвода соколске нахије из Првог српског устанка и председник Народне канцеларије (владе Србије) од 1815. до 1816. године током Другог српског устанка.

Први српски устанак

Први српски устанак је био устанак Срба у Београдском пашалуку и околних шест нахија против Турака у периоду од 14. фебруара 1804. до 7. октобра 1813. године. Отпочео је као побуна против дахија. Устаници предвођени Карађорђем су успели да у значајном временском интервалу ослободе пашалук. Овај устанак је претходио Другом српском устанку 1815, који је на крају довео до стварања Кнежевине Србије.

Дахије у Београдском пашалуку су 1801. године убили београдског пашу и успостављају насиље у пашалуку. Многи Срби су се одметнули у хајдуке и спремају план за побуну. Када су дахије то сазнали, 1804. су спровели сечу кнезова, а уместо да су спречили буну, дахије су је убрзали. На сабору у Орашцу за вођу буне је изабран Карађорђе Петровић. Аганлија, један од дахија покушао је преговором да заустави побуну, али није успео. Убрзо су устаници ослободили већи део Београдског пашалука. Султан је послао Бећир пашу, босанског везира да умири устанике и погуби дахије, али ни то није успело. Зато султан, 1805. наређује новом београдском паши, Хафиз паши да угуши устанак. Међутим Срби су дочекали пашу и потукли његову војску у боју на Иванковцу.

Године 1806, султан је послао велику војску из Босне и из Ниша према Србији. Устаници су потукли обе војске, Босанску на Мишару, а Нишку на утврђењу Делиграду. Убрзо су закључили са Турском, Ичков мир. Руси су наговорили устанике да одбију Ичков мир јер су започели рат с Турском. 1807. Срби су ослободили Београд и почели с Русима заједно ратовати против Турака у Неготинској нахији и победили у три битке. Срби су 1809. ослободили читав пашалук и неке делове Босне и Новопазарског санџака. 1809. су у бици на Чегру потучени од Турака због неслоге војвода. Русија је с Турском закључила Букурешки мир 1812. год. Према одредбама осме тачке мира требало је да устаници добију аутономију. Али Срби на то нису пристали и већ 1813. Турци су са свих страна напали Србију и освојили је.

Карађорђе је са најугледијим старешинама прешао у Аустрију, а затим у Русију.

Риста Вукановић

Ристo Вукановић (Буговина (или Бусовина?) код Требиња, Херцеговина 3. април 1873/16. април 1873 — Париз, 7. јануар 1918) је био српски сликар импресиониста.

Сеча кнезова

Сеча кнезова je погубљење српских народних главара 1804. године које су спровеле дахије. Циљ дахија је био да погубљењем кнезова спрече побуну, али је она само убрзала избијање Првог српског устанка.

Смедеревски санџак

Смедеревски санџак (тур. Semendire Sancağı) или Београдски пашалук (тур. Belgrad Paşalığı) је назив за управну јединицу Османског царства, формирану након пада Српске деспотовине, у којој су касније избили Први и Други српски устанак. Београдски пашалук је домаћи колоквијални назив за ову територију, а њен званичан назив је у ствари био Смедеревски санџак. Међу Османлијама Смедеревски санџак је такође био познат и као област Морава (незваничан назив). На основу данашњих процена Смедеревски санџак је у моменту избијања Првог српског устанка имао око 400.000 становника, од којих су око 40-50.000 били муслимани (највећим делом српског језика).

Српска револуција

Термин Српска револуција се односи на период историје Србије од 1804. до 1835. године, а први га је употребио Леополд фон Ранке у својој књизи Die Serbische Revolution. Од њега га је касније прихватио и Вук Стефановић Караџић.

Период на који се термин односи обухвата:

Први српски устанак (од 1804. до 1813. године), предвођен Карађорђем,

Хаџи Проданову буну (1814. године),

Други српски устанак (1815. године), предвођен Милошем Обреновићем

период владавине Милоша Обреновића до доношења Сретењског устава 1835. године.Као последице ових догађаја сматрају се се ослобођење Србије од турске власти, и препород у српском друштву који је донео Сретењски устав, мада је он убрзо по доношењу био укинут.

Хаџи Мустафа-паша

Хаџи Мустафа (рођен 1733 — убијен 15. децембра 1801 у Београду, тур. Hacı Mustafa Şinikoğlu Paşa); је био паша Београдског Санџака од 1793. до 1801. Наследио је Абу Бекира, и остао запамћен по веома добром односу према српској раји, због чега су га и називали „српском мајком“ или „српским оцем“. Кажу да је за време његове владавине живот Срба у Османском царству био је подношљив. Хаџи Мустафу су убиле дахије 15. децембра 1801. пошто су се вратиле од Осман Пазваноглуа, где их је Селим III протерао после Свиштовског мира 1791.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.