Дарбука

Дарбука (такође тарабука, думбек, табле[1] арап. دربوكة / транск.: darbūka) једноделни је мембранофон са телом у облику пехара, користи се углавном у Египту, на Блиском истоку, у северној Африци, јужној Азији, и источној Европи.[2] Афрички инструмент Ђембе-васулу је такође мембранофон.[3]

Историја

Порекло термина „дарбука” на египатском дијалекту арапског језика вероватно долази од арапске речи „darab" (ударити).

Дарбуке су се користиле и у Вавилону и Сумеру још од 1100. пре н.е.[4].

Техника

Wooden Darabukkeh, Earthen Darabukkeh (Lane (1836), 2010, pp. 363)
Дарбука из Египта, 1825.

Источна и северноафричка дарбука свирају се држећи се испод мишке или наслоњене на свирачеву ногу, са нежнијим додиром и врло другачијим покретима (понекад укључујући брзе ритмове прављене врховима прстију).

Постоје два главна типа дарбуке. Египатски стил има кружне ивице око врха, док турски стил приказује крајеве места за ударање. Изложена ивица омогућава ближи приступ глави да би се могле начинити технике пуцкетања прстију, али оштре ивице онемогућавају брзе ударце које се могу чинити египатским стилом.

дарбука се може свирати док се држи испод једне руке (обично не-доминантне руке) или постављањем у страну на крило (са главом ка коленима играча) док седи. Неки бубњеви се такође праве са причвршћеном траком око бубња и могу се качити преко рамена, како би се олакшало свирање док се стоји или плеше. Она ствара резонантан, ниско одржаван звук док се лагано свира прстима и дланом. Неки свирачи померају песницу у звоно и из њега, како би изменили тон. Постоје разни ритмови који чине основу фолклорних и модерних музичких и плесних стилова Блиског истока.

Технике које се често изводе укључују грчку, бугарску, турску и египатску, а подразумевају тапкање прстима једне руке и штапом у другој руци. У Турској се тај штап зове „çubuk”, што значи прут, или мотка. Од свих народа, Роми се најчешће повезују са овим стилом свирања дарбуке.

Галерија

Darbouka égyptienne recadrée

Египатска табла

Darabuka2

Турска дарбука

COLLECTIE TROPENMUSEUM Enkelvellige bekertrom van aardewerk TMnr 2439-34

Мароканска тариџа

COLLECTIE TROPENMUSEUM Enkelvellige bekertrom van aardewerk TMnr 3492-3

Либијска дарбука

Tombak Tonbak Persian percussion Instrument

Ирански/персијски томбак или зарб

Tumbaknaer

Индијски тумбакнаер

Nimadoumbek

Свирач думбека

TOYMBELEKI (Pottery drum)

Тумбелеки, музеј народних инструмената, Етномузиколошки истраживачки центар, Атина, Грчка

Khmer drum 01

Камбоџански skor daey, познат и као скор арак.

Извори

  1. ^ Silverman, Carol (2012). Romani Routes: Cultural Politics and Balkan Music in Diaspora. Oxford University Press. стр. 258, 393.
  2. ^ Blades, James. (1970). Percussion Instruments and Their History. New York. p. 175.
  3. ^ Garland Encyclopedia of World Music). Routledge; Har/Com edition (November 1999). ISBN 978-0-8240-4946-1.
  4. ^ Sadie, Stanley, (1980). "Darabukka". The New Grove Dictionary of Music and Musicians. Vol. 5. p. 239. ISBN 978-1-56159-174-9.
Рај музика

Рај (арап. راي‎, франц. Raï) представља жанр алжирске популарне музике која се појавила двадесетих година прошлог века у граду Орану и његовој околини као засебан музички стил. Представља својеврсну фузију традиционалне арапске и берберске народне музике са једне и разних француских, шпанских и афричких музичких елемената са друге стране. Појавила се као одраз бунта међу млађом популацијом и сиромашним слојевима друштва и као одраз њихових тежњи ка модернизацији традиционалних исламских вредности и друштвених норми. Регионални, секуларни и религиозни бубњеви, мелодије и инструменти упарени су са модерним инструментима са запада. Касних осамдесетих година рај музика је постала једним од најпопуларнијих светских музичких жанрова. Извођачи ове музике обично се називају шеб или шабаб (арап. شاب‎; у дословном преводу млад), док је име самог музичког правца изведено од из алжирског арапског и у дословном преводу означава мишљење или савет.

Сарит Хадад

Сара Худадатов, познатија под уметничким именом Сарит Хадад (хебр. שרית חדד‎; Афула, 20. септембар 1978) израелска је певачица која углавном изводи мизрахи, денс и поп музику. Године 2009. по избору израелске музичке телевизије Канал 24 проглашена је за најбољу певачицу двехиљадитих у Израелу. У богатој музичкој каријери која траје од 1994. издала је укупно 22 албума (последњи под називом Сарит Хадад издала је 2015. године).

Са јавним наступима почела је још као осмогодишња девојчица на локалним дечијим фестивалима. Свира клавир, оргуље, гитару, хармонику и традиционални хебрејски бубањ дарбуку. Своје песме поред хебрејског изводи и на енглеском, грчком, турском, грузијском и арапском. Хададова је прва Израелка која је одржала концерт у Јордану.

Године 2002. представљала је Израел на Песми Евровизије у Талину. Њена балада Nadlik Beyakhad Ner (Light a Candle) (хебр. נדליק ביחד נר) заузела је 12. место са укупно 37 освојених бодова.

Селим Халали

Селим Халали (арап.: سليم الهلالي, рођ. Симон Халали, 30. јул 1920 - 25. јун 2005) био је алжирски певач који је изводио арапску андалузијску класичну музику и алжирску музику. Он је био поп певач, а не професионални извођач традиционалне арапско-андалузијске музике, за коју није имао формалне обуке. Многе његове песме постале су популарне у Северној Африци и међу јеврејским и арапским северноафричким заједницама у Француској, где је постао икона француско-арапске кабаре музике."

Тунис

Тунис (раније Тунизија, од франц. Tunisie; арап. تونس‎ [ Tūnis], берберски: ⵜⵓⵏⵙ [Tunes]), званично Туниска Република (арап. الجمهورية التونسية‎ [ al-Jumhūrīya at-Tūnisīya]), магребска је држава у северној Африци, која се на северу и на истоку граничи са Средоземним морем. На западу има границу с Алжиром (965 km) и на југоистоку с Либијом (459 km). Име државе долази од имена главног града Туниса, који се налази на северу земље.

Око 40% територије земље покрива сахарска пустиња, док је остатак земље веома плодан. Овај простор је колевка картагинске цивилизације и житница Римског царства.

Од 1957. Тунис је председничка република. Данас је члан бројних светских и регионалних организација укључујући Арапску лигу, Афричку унију и Заједницу сахело-сахарских држава.

Турски народни инструменти

Турски народни инструменти имају веома значајну улогу у фолклорном стваралаштву турског народа.

Турски народни инструмент познат под називом чалгија (Çalgı) може се дефинисати као "инструмент који није направљен у фабрици већ је ручно израђен у народу помоћу једноставних алатки, инструмент који се не уклапа у законе акустике, стандардне мере и калупе, и као инструмент који поседује етнографске карактеристике".

Халед

Халед Хаџ Ибрахим (арап. خالد حاج إبراهيم‎, франц. Khaled Hadj Ibrahim; Оран, 29. фебруар 1960), познатији под псеудонимима Халед (арап. خالد‎, франц. Khaled) и Шеб Халед (арап. الشاب خالد‎, франц. Cheb Khaled) алжирски је певач, музичар и текстописац. Жанровски, Халед се сматра „краљем раи музике”, музичког правца специфичног за Алжир у ком се комбинују елементи традиционалне арапске, берберске и јужноевропске музике. Познат је и као музичар који изводи још и поп, поп-фолк, блуз и џез музику, али и као мултиинструменталиста који свира неколико инструмената. Радио је музику за бројне филмове и серије, а најпознатије међу њима су песме Алеш тади за филм Пети елемент и Бени за филм Такси 4.

Своје песме изводи превасходно на арапском, али и на француском језику. Светску популарност донеле су му песме Didi, Aïcha и C’est la viе. Добитник је бројних националних и међународних признања. Током каријере сарађивао је са бројним светски познатим музичарима као што су Милен Фармер, Жан Мишел Жар, Амр Диаб, Ненси Ажрам, Сафи Бутела и други.

Ожењен је Самиром Диаби са којом има петоро деце, четири кћерке и једног сина.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.