Данило Киш

Данило Киш (мађ. Kiss Dániel; Суботица, 22. фебруар 1935Париз, 15. октобар 1989) био је српски романописац, есејиста, преводилац и дописни члан Српске академије наука и уметности.[1] Сматра се једним од најзначајнијих српских књижевника 20. века.

Данило Киш
Danilo Kis Serbian Literature Great Men Stamps
Поштанска марка с ликом Данила Киша, део серије марака под именом „Великани српске књижевности“ коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010. године
Датум рођења22. фебруар 1935.
Место рођењаСуботица
  Краљевина Југославија
Датум смрти15. октобар 1989. (54 год.)
Место смртиПариз
  Француска
ШколаФилолошки факултет Универзитета у Београду
СупружникМирјана Миочиновић (1962—1981)
Паскал Делпеш (1981—1989)
Период1953 — 1989
Најважнија дела
Рани јади
Пешчаник
Енциклопедија мртвих
Час анатомије
Башта, пепео
НаградеНИН-ова награда (1972)
Награда Иван Горан Ковачић (1977)
Награда Жељезаре Сисак (1979)
Андрићева награда (1983)
Француски орден Витеза уметности и књижевности (1986)
Награда АВНОЈ-а (1988)

Биографија

Данило Киш је рођен у Суботици 22. фебруара 1935. године, од оца Едуарда Киша, мађарског Јеврејина и мајке Милице Драгићевић, Црногорке.[2] Презиме његовог оца је у моменту када се родио било Кон али је отац мађаризовао своје презиме тј. променио га у Киш. До 1942. године је живео са родитељима у Новом Саду, где је похађао први разред основне школе, а затим је прешао у Мађарску, у очев родни крај, где је завршио основну школу и два разреда гимназије. Након одвођења његовог оца у Аушвиц 1944. године, са остатком породице је репатриран у Цетиње посредством Црвеног крста. Тамо је Киш живео до краја свог школовања.

На Филозофски факултет у Београду Киш се уписао 1954. године, а у септембру 1958. године је као први студент дипломирао на катедри за општу књижевност.

Киш је био венчан за Мирјану Миочиновић од 1962. до 1981; након развода брака живео је са Паскал Делпеш све до своје смрти. Преминуо је 15. октобра 1989. у Паризу, где се једно време и лечио. Сахрањен је у Београду у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.

Марк Томпсон је написао књигу „Извод из књиге рођених: Прича о Данилу Кишу” и за њу добио награду „Лора Шенон за савремене европске студије” 2016. године.[3] Миливоје Павловић је 2016. године објавио монографску студију „Венац од трња за Данила Киша” COBISS.SR 223017228[4]

Дела

Danilo Kiš 2010 Montenegro stamp
Поштанска марка с ликом Данила Киша, Пошта Црне Горе

Своје прве радове је објавио 1953. године и то су:

  1. Опроштај с мајком. – Омладински покрет. XII: 3 (1. април 1953) 4.
  2. Сјутра. – Пјесма о Јеврејки: мотив из 1941. – Сусрети. I: (3. април 1953) 147.
  3. Одјек из дјетињства . – Омладински покрет. XII: 10 (15. јул 1953) 7.
  4. Сусрет с мајком у јесен. – "Kraju mog djetinjstva...". – Zapisi na listu. – Polet. I: 4 (1953) 222-223.
  5. Црвени бик. – Сусрети. I: 7-8 (1953) 465-466.

Као студент, објављивао је песме, есеје, приповетке и преводе са мађарског, руског и француског језика, највише у Видицима у чијем је уредништву био од октобра 1957. године до априла 1960. године.

Његов први роман, „Псалм 44“, настао је 1955. године, а потом и Мансарда, 1960. године. Његова прва објављена књига садржи у једном тому романе Псалм 44 и Мансарда.

Роман „Башта, пепео“ је прво значајније прозно дело Данила Киша, објављено 1965. године у Београду. Настало је за време његовог боравка у Стразбуру, где је радио као лектор за српскохрватски језик од 1962. године до 1964. године. У то време настали су и његови преводи Лотреамона, Верлена, Кеноове Стилске вежбе и песме Ендре Адија. Књига прича Рани јади, објављена је 1970. године у Београду и представља зачетну књигу Породичног циклуса.

Роман „Пешчаник“ објављен је 1972. године и добио је НИН-ову награду коју је неколико година касније Киш вратио. Исте године је објавио збирку есеја „По-етика“. Као лектор за српскохрватски језик, Киш је радио на Универзитету у Бордоу 1974. године када је изашла друга књига збирке „По-етика“ (интервјуи). „Гробницу за Бориса Давидовича“ чине седам поглавља једне заједничке повести, а објављена је 1976. године у Београду и Загребу. Крајем те године почели су напади на књигу, наводно због плагијата. Напади трају месецима. После краћих полемичких одговора 1977. године Киш је написао „Час анатомије“. Исте године, за Гробницу Бориса Давидовича добио је награду Иван Горан Ковачић. Есејистичко-полемички спис „Час анатомије“ објављен је 1978. године. Годину дана касније, за ту књигу је добио награду Жељезаре Сисак. Од јесени 1979. године живео је у Паризу и четири године је радио као лектор на Универзитету у Лилу. За свој целокупни књижевни рад, Киш је 1980. године добио француску књижевну награду Grand aigle d`or de la ville de Nice. Сабрана дела (Дјела Данила Киша) објављена су 1983. године у десет томова у Београду и Загребу. За збирку приповедака „Енциклопедија мртвих“ Киш је добио Андрићеву награду 1984. године, а 1986. године је добио награду Скендер Куленовић. Изабрана дела, проза у седам књига изашла је 1987. године у Београду и Сарајеву. Те године је добио Седмојулску награду. Годину касније, 1988. године, изабран је за дописног члана САНУ и добио је две значајне међународне књижевне награде: у Италији Premio letterario Tevere и у Немачкој Preis des Literaturmagazins. Исте године је добио и Авнојеву награду. Амерички ПЕН доделио му је 1989. године награду Bruno Schulz Prize.

Данило Киш је умро у Паризу 15. октобра 1989. године. Сахрањен је у Београду по православном обреду.

Његова постхумна издања из 1990. године су:

  1. Живот, литература (есеји, разговори, део рукописне заоставштине), дело је издато у Сарајеву.
  2. Горки талог искуства (интервјуи), дело је издато у Сарајеву.

Годину дана касније, у Београду је објављена књига Песме и препеви.

У књизи Породични циркус 1993. године објављене су, хронолошким редом, три књиге Кишовог аутобиографског циклуса: Рани јади, Башта, пепео и Пешчаник.

Његова недовршена књига прича Лаута и ожиљци издата је 1994. године у Београду, а текстови из заоставштине Складиште излазе 1995. године на шездесетогодишњицу Кишовог рођења. Сабрана дела Данила Киша објављена су 1995. године у четрнаест томова и преведена су на све значајније светске језике.

Danilo Kis
Биста Данила Киша у Суботици, рад Ержебет Вајл
  1. Мансарда: сатирична поема 1962. (роман)
  2. Псалам 44 1962. (роман)
  3. Башта, пепео 1965. (роман)
  4. Рани јади: за децу и осетљиве 1970. (новеле)
  5. Пешчаник 1972. (роман)
  6. По-етика 1972. (есеји)
  7. По-етика, књига друга 1974. (интервјуи)
  8. Гробница за Бориса Давидовича: седам поглавља једне заједничке повести 1976. (приповетке)
  9. Час анатомије 1978. (полемике)
  10. Ноћ и магла 1983. (драме)
  11. Homo poeticus 1983. (есеји и интервјуи)
  12. Енциклопедија мртвих 1983. (приповетке)[5]
  13. Горки талог искуства 1990. (интервјуи)
  14. Живот, литература 1990. (есеји)
  15. Песме и препеви 1992. (поезија)
  16. Лаута и ожиљци 1994. (приповетке)
  17. Складиште 1995. (есеји и приповетке)
  18. Varia 1995. (есеји и приповетке)
  19. Песме, Електра 1995. (поезија и адаптација драме „Електра“)

Награде и признања

Grob Kiša, Vukovića, Aralice, Lubarde
Кишов гроб у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу

Киш је један од најпревођенијих писаца, његова дела превођена су између осталог на руски језик.[6] Добитник је низа угледних домаћих и престижних међународних књижевних награда.

  • Нинова награда, 1972. године за роман Пешчаник
  • награда Иван Горан Ковачић (1977. године за књигу проповедака Гробница за Бориса Давидовича)
  • награда Жељезаре Сисак (1978. године за есејистичко-полемички спис Час анатомије)
  • француска књижевна награда Grand aigle d`or de la ville de Nice (1980. године, за целокупни књижевни рад)
  • Андрићева награда (1984. године за збирку приповедака Енциклопедија мртвих)
  • награда Скендер Куленовић (1984. године за збирку приповедака Енциклопедија мртвих)
  • Седмојулска награда
  • италијанска књижевна награда Premio letterario Tevere, 1988. године
  • немачка књижевна награда Preis des Literaturmagazins, 1988. године [7]
  • Авнојева награда 1988. године
  • америчка књижевна награда Bruno Schulz Prize, 1989. године
  • почасни грађанин Суботице, 2019. постхумно[8]

Види још

Референце

  1. ^ Биографија на сајту САНУ
  2. ^ "http://kis.org.rs/web/Acitav/B/index.htm"
  3. ^ Писац Марк Томпсон добитник награде за књигу о Данилу Кишу („Политика“, 6. фебруар 2016)
  4. ^ Међу првима стигао у Европу („Политика”, 31. октобар 2016)
  5. ^ „Енциклопедија мртвих“ - 30 година од првог објављивања („Вечерње новости“, 16. септембар 2013)
  6. ^ Због Киша у Београду („Политика”, 3. јун 2019)
  7. ^ награда
  8. ^ Данило Киш – почасни грађанин Суботице („Политика”, 20. јун 2019)

Литература

  • Књижевни погледи Данила Киша: ка поетици Кишове прозе / Јован Делић. – Београд: Просвета, – 337 стр. (Библиотека Књижевни свет). 1995. ISBN 978-86-07-00885-8..
  • Кроз прозу Данила Киша: ка поетици Кишове прозе II / Јован Делић. – Београд: Београдски издавачко-графички завод, – 541 стр. (Библиотека Посебна издања). 1997. ISBN 978-86-13-00854-5..
  • Киш / Михајло Пантић. – Нови Сад: Светови; Београд: Књига-комерц, – 139 стр. (Библиотека Светови). 1998. ISBN 978-86-7047-300-3..
  • Danilo Kiš: život & delo i brevijar / Viktorija Radič. S mađarskog jezika preveo Marko Čudić. – Beograd: LIR BG; Forum pisaca, – 453 str.: ill. (Velika biblioteka Foruma pisaca). 2005. ISBN 978-86-83463-18-3..
  • Споменица Данила Киша: поводом седамдесетогодишњице рођења / уредник Предраг Палавестра. – Београд: Српска академија наука и уметности, – VII, 789 стр. (Посебна издања; књ. 660. Одељење језика и књижевности, књ. 57). 2005. ISBN 978-86-7025-392-6..
  • „Потрага за улицом дивљих кестенова“ - Суботичке успомене (на) Данила Киша/ Бошко Крстић, Нови Сад: Библиотека Матице српске. 2007. ISBN 978-86-84247-09-6.. COBISS.SR 220849927

Спољашње везе

1935

1935. је била проста година.

Čas anatomije (knjiga)

Čas anatomije je polemička knjiga autora Danila Kiša, objavljena 1978. godine.

Knjiga je nastala kao odgovor na optužbe da je Kišova prethodna knjiga, „Grobnica za Borisa Davidoviča“, plagijat.

Po njenim motivima je 2017. godine Andraš Urban režirao predstavu.

Башта, пепео

„Башта, пепео“ је роман српског књижевника Данила Киша објављен 1965. у издању београдске Просвете у библиотеци „Југословенски писци”. У питању је други део трилогије „Породични циркус”, за којим следи роман „Пешчаник”, а којем претходи збирка прича „Рани јади”. Овим делом Киш се потврдио као зрели књижевник и постао незаобилазно име у српској прози.Роман „Башта, пепео” исприповедан је у првом лицу, из перспективе дечака Андреаса Сама. Обликован је као низ слабо повезаних и недоречених епизода из Самовог детињства током Другог светског рата, са посебним освртом на однос дечака према ексцентричном оцу Едуарду, који је у исти мах представљен као песник, лудак, геније, кукавица, пророк и мученик. Киш је, одбијајући да изнесе морални суд о Едуардовом понашању, створио комплексни лик загонетног и полулудог човека елокветног језика и маштовитог ума, кога напушта разум и трезвеност у кризним временима. У роману су присутне две наизглед супротне приповедачке стратегије: прва изразито лирска, усмерена на унутрашњи свет јунака, његове родитеље и сестру, док је друга усмерена на ствари и предмете. Књижевни критичари су ову другу стратегију везали за француски „нови роман”, с тим да Киш није дословно преузео овај поступак, већ му се супроставио обликујући га у складу са сопственим поетичким начелима. Тако усмереност на предмете и детаљни описи ентеријера не доводе до потчињавања и „затрпавања” ликова, већ представљени предмети често имају функцију саопштавања нечег из емотивног и интелектуалног живота јунака.Велики део романескне приче је аутобиографски утемељен на Кишовом животу. Писац је у разговору истакао: У роману „Башта, пепео” ради се о метафори, о стахопоштовању детета према оцу. Отац је увек величина. То је скоро фројдовски проблем: током извесног периода, отац представља краља у односу на дете, он је омнипотентан. У роману „Башта, пепео” хтео сам да развијем ту метафору са идејом да једног дана још нешто напишем о оцу. Роман је преведен на неколико светских језика укључујући енглески, француски, немачки, мађарски и пољски језик.

Без назива (филм)

Без назива је југословенски ТВ филм из 1971. године. Режирао га је Горан Марковић, а сценарио су писали Данило Киш и Горан Марковић

Библиотека „Данило Киш“ у Теслићу

Јавна установа Народна библиотека „Данило Киш“ у Теслићу од својих почетака као радничка читаоница и организовања разних видова описмењавања па до данас једна је од најзначајнијих организација које се баве културном активношћу на подручју Теслића. Библиотека се налази у Карађорђевој улици бр. 6 у Теслићу.

Дрвени сандук Томаса Вулфа

„Дрвени сандук Томаса Вулфа“ је југословенски филм из 1974. године. Режирао га је Бранко Иванда, а сценарио је писао Данило Киш.

Енциклопедија мртвих

Енциклопедија мртвих је дело Данила Киша, написано у форми обједињених приповедака које проничу у дубину вечите литерарне теме — смрти.

Живот и Литература — Данило Киш

„Живот и Литература — Данило Киш” је југословенски кратки телевизијски филм из 1994. године. Режирала га је Александра Друловић а сценарио је написала Весна Јанковић.

НИН-ова награда

НИН-ова награда је књижевна награда критике за најбољи роман године, а додељује је НИН. НИН-ова награда први пут је додељена 1954. године, а добио ју је Добрица Ћосић за роман „Корени“. Током протеклих више од пола века додељивана је писцима са простора целе бивше Југославије. Њен троструки лауреат био је само Оскар Давичо, док су двоструки били Добрица Ћосић, Живојин Павловић и Драган Великић. Давичо је и једини лауреат НИН-ове награде две године узастопно (1963. и 1964). Награда је до сада свега пет пута додељена женама-писцима - Дубравки Угрешић 1988. године, Светлани Велмар-Јанковић 1995. године Гроздани Олујић 2009. године, Гордани Ћирјанић 2010. године и Ивани Димић 2016. године. Награда није додељена једино 1959. године, када је направљен преседан ради стимулисања квалитета. Без награде тада је остао Миодраг Булатовић са романом „Црвени петао лети према небу“. Међутим, Булатовић је касније, 1975, ипак добио НИН-ову награду за роман „Људи са четири прста“. НИН-ову награду вратили су Данило Киш, награђен 1972. године за „Пешчаник“, и Милисав Савић, који је то признање добио 1991. године за „Хлеб и страх“. О додели награде одлучује жири већином гласова својих чланова.

Добитник за 2018. годину био је Владимир Табашевић за роман „Заблуда Светог Себастијана”.

Ново гробље (Београд)

Ново гробље је гробље у Београду. Налази се у Рузвелтовој улици, а настало је 1886. године, као треће гробље у Београду за сахране по хришћанским обичајима.

Гробљем данас управља јавно комунално предузеће „Погребне услуге”, чија се дирекција налази баш на овом гробљу.

Ноћ и магла (ТВ филм)

„Ноћ и магла” је југословенски кратки ТВ филм из 1968. године. Режирао га је Славољуб Стефановић Раваси а сценарио је написао Данило Киш.

Општина Врбас

Општина Врбас је општина у Јужнобачком округу у АП Војводини, Република Србија. По подацима из 2004. општина заузима површину од 376 km² (од чега на пољопривредну површину отпада 33.989 ha, а на шумску 124 ha).

Центар општине је град Врбас. Општина Врбас се састоји од 7 насеља. По подацима из 2011. године у општини је живело 42092 становника. По подацима из 2004. природни прираштај је износио -1‰, a број запослених у општини износи 14130 људи. У општини се налази 8 основних и 3 средњих школа.

Папагај (ТВ филм)

„Папагај” је југословенски ТВ филм из 1970. године. Режирао га је Александар Ђорђевић а сценарио је написао Данило Киш

Пешчаник (роман)

„Пешчаник“ је роман српског књижевника Данила Киша објављен 1972. у издању београдске Просвете. У питању је трећи део трилогије „Породични циркус”, којем претходе „Рани јади” и „Башта, пепео”. У „Пешчанику” Киш по трећи пут мења концепцију породичне приче Самових из Другог светског рата, и те промене су врло радикалне у односу на друга два дела. Роман се сматра једним од формално најсложенијих и накомплекснијих прозних остварења српске књижевности.

Роман се састоји из 67 поглавља, међу којима прво и последње имају привилегован положај. Прво поглавље је пролог у коме Е.С. (иницијали сугеришу Едуарда Сама) започиње писмо, док се у последњем износи садржина тог писма. Осталих 65 глава на зачудан начин упућују читаоца на различите елементе, ликове и догађаје који су на неки начин условили одређене мотиве у писму или су непосредно везани за тренутак писања, односно везани су за асоцијације које пролазе кроз јунакову свест приликом писања. Ова средишња поглавља подељена су на четири наративна тока: „Слике са путовања”, „Белешке једног лудака”, „Истражни поступак” и „Испитивање сведока”. Сваки од њих исприповедан је другачијим приповедним поступком.

„Пешчаник” је награђен НИН-овом наградом критике за роман године 1972. Киш је тада изразио „бојазан да књижевне награде неће спречити усамљеничку и случајну судбину награђене књиге, која ће свакако живети у осами, прогутана стравичном тишином, изазваном механизмом тржишта и индиферентности”. Ипак, Киш се 1978. јавно одрекао НИН-ове награде, што је тадашња редакција разумела као „протест против објављивања у НИН-у текстова који су оспоравали њега и његов „Час анатомије”. Критичари, који су у различитим периодима учествовали у жирију, доделили су „Пешчанику“ друго место на листи најбољих романа који су овенчани овом наградом уочи педесетогодишњице додељивања НИН-ове награде 2003.

Породични циркус

Породични циркус је књижевна трилогија српског књижевника Данила Киша, коју чине Рани јади (1970), Башта, пепео (1965) и Пешчаник (1972). У средишту приповедања налазе се дечак Андреас Сам и његов отац Едуард Сам за време Другог светског рата. Киш је великим делом трилогију засновао на сопственом животу и биографији свог оца, страдалог у концентрационом логору. Рани јади су по формалним својствима блиска збирки прича, Башта, пепео има форму најближу класичном роману, док је Пешчаник написан у оригиналној експерименталној форми. Аутор је сам трилогију жанровски одредио као образовни роман. На основу мотива трилогије снимљен је филм Пешчаник у српско-мађарској копродукцији 2007.

Просвета (издавачко предузеће)

Просвета је српско издавачко предузеће у Београду, формирано одмах након Другог светског рата, 1945. године, oслањајући се на традицију предратног издавача Геце Кона. У другој половини 20. века је једна од највећих издавачких кућа у СФР Југославији и на Балкану. Нема иоле значајнијег српског писца кога Просвета није објавила.

Прва књига коју је Просвета објавила је роман Иве Андрића На Дрини ћуприја, 10. марта 1945. године. Неколико месеци после ослобођења објавиће у „Просвети“ и Травничку хронику.

Просвета је имала изузетно развијену књижарску мрежу у градовима Србије и десетак у Београду.

Крајем прве деценије 21. века Просвета је приватизована.

Директор „Просвете“ у периоду 1994 - 2000. био је Чедомир Мирковић, а од 2011. до 2013. био је директор Јован Јањић.

Рани јади

Рани јади је збирка прича српског писца Данила Киша и први део трилогије Породични циркус. Објављена је 1970. године, с тим што је прича под називом 'Еолска харфа' додата 1983. године. Ова књига, заједно са романима Башта, пепео и Пешчаник, припада такозваном породичном циклусу романа Данила Киша. Намењена је, како стоји у поднаслову, „за децу и осетљиве“. У збирци Рани јади се кроз неколико прича осликава лични развој дечака Андреаса Сама. Писац је добио Андрићеву награду за ово дело.

Симон Врач

Симон Маг (познати и као Симон Врач или Шимун Маг) је био зачетник гностичког учења, према мишљењу раних хришћанских писаца. Још увек нису пронађени историјски подаци о његовом животу. Зна се да је био из Самарије, да је примио крштење у време прве апостолске проповеди у свом родном крају. Ту долази до првих несугласица са апостолом Петром. Предање казује о Симону да је био непокајани и непомирљиви непријатељ апостола, пре свих апостола Петра. Закључни чин препирке Симона и апостола Петра био је у Риму.

Предање казује да је Симон желео да покаже силу својих магијских вештина, те да се подигао у ваздух пред мноштвом људи па чак и пред самим императором. Тада је апостол Петар проузнео молитву Господу да јеретик буде посрамљен, те да је тада Симон пао на земљу и тако је погинуо.

Учење Симона Мага до нас је дошло у крајње замршеном и противречном излагању. Једно излагање његовог учења имамо у „Философуменама“ светог Иполита Римског (MPGr. t. XVI).

Јустин Филозоф, у својој апологији, упућеној Антонину у заштиту хришћанске вере, говори о Симону: „После вазнесења Господњег, демони отакнуше неке од људи да себе пројаве као богове, и ви не само да сте ишли за њима, него сте им и почасти одавали. Неки Симон, Самарјанин из древног Хитона, који у време кесара Клаудија уз помоћ демона који беше у њему, дође у Рим, у ваш царски град; ту је чинио чудеса својом мађионичарском вештином, и беше признат за бога и поставише статуу на обали реке Тибар, између два моста. На њој је био латински натпис: „ Simoni deo sancti " („Симону, богу светоме"). Готово сви Самарјани, и неки из иноплеменика, исповедали су га као првог бога и клањали су му се. Неку Јелену, која је у то време свуда са њим путовала, а раније је живела у Тиру Финикијском у некој порочној кући, називају његовом првом следбеницом...".

Иринеј Лионски, у првој књизи свог дела „Против јереси“ описује Симоново учење као једну од најстрашнијих јереси.

Назив шимонијаки односи се на оне људе који се држе Симона Мага и осталих гностичара.

Данило Киш је написао приповетку Симон Чудотворац, која може да створи потпунију слику о Симону. Приповетка може да се нађе у збирци приповедака Енциклопедија мртвих.

Средња мјешовита школа „Данило Киш” у Будви

Средња мјешовита школа „Данило Киш” у Будви је јавна установа за образовање кадрова различитих профила. Школује кадрове III и IV степена стручне спреме. Сједиште школе је у Будви.Површина школског објекта је 4592 м2. У Школи постоји рачунарска учионица са 24 рачунара, а рачунарима су опремљене и зборница, библиотека и канцеларије.Школа носи име чувеног југословенског писца Данила Киша.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.